Однос Цркве према физичкој култури и спорту

[karadjordje]

Свечаност у кошаркашком кампу Дејан Бодирога у Требињу

Прослављени српски кошаркаш Дејан Бодирога оцијенио је вечерас да је кошаркашки камп у Требињу, који се ове године одржава по четврти пут, у потпуности успио и да прераста у традицију. "Циљ је постигнут Камп је у потпуности успео у сваком погледу, а на наше велико задовољство из године у годину долази нам све већи број учесника из разних земаља", рекао је Бодирога на свечаности у Требињу поводом одржавања 4. по реду кошаркашког кампа "Дејан Бодирога".

Бодирога је напоменуо да су већ трећу годину за редом учесници кампа и дјеца из "Бејконс колеџа" из Лондона и да их је ове године дошло више од 50. Он је најавио за идућу годину одржавање 5. кошаркашког кампа са још већим бројем учесника и проширење спортских терена.

Владика захумско-херцеговачки Григорије изразио је задовољство квалитетом и организацијом кампа, који је у посљедње четири године окупио више од 1 000 учесника, којих ће, како је рекао, наредних година бити још више.

Након свечане церемоније, одиграна је ревијална кошаркашка утакмица на којој су наступили Бодирога и његови пријатељи и учесници кампа. У екипи "Бодирога и пријатељи" играли су владика захумско-херцеговачки Григорије, прослављени српски кошаркаши Милан Гуровић, Саша Обрадовић, Жељко Ребрача и бивши, а сада успјешпни тренери млађих категорија.

На овогодишњем Кампу "Дејан Бодирога", који је организован у три смјене, учествује око 350 младих кошаркаша из више од 20 земаља. У току је трећа завршна смјена кампа која ће трајати до 23. јула. Током кампа са младим кошаркашима ради екипа од 16 тренера на челу са професором Миливојем Каралејићем, једним од најбољих кондиционих тренера у Европи. Гост кампа био је актуелни репрезентативац Србије и доскорашки члан Кошаркашког клуба "Партизан" Миленко Тепић.

Премијер Републике Српске Милорад Додик и предсједник Србије Борис Тадић, чији је долазак био најављен, нису присуствовали вечерашњој свечаности из објективних разлога.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

[pokajnik83]

У здравом телу здрав Дух!

Наставите...

[pokajnik83]

Ево мишљења легенде српског фудбала Душана Савића

''Svi znaju ko je Dule Savić, proslavljeni fudbaler „Crvene zvezde“ i jedan od najboljih srpskih fudbalera 20. veka. Danas se nalazi na funkciji sportskog direktora u FK „Crvena zvezda“. Ušao je u nekoliko navijačkih i rok pesama kao čovek čija je harizma odavno prevazišla stadionsku groznicu. Poznat po beskompromisnom tradicionalističkom stavu po raznim društvenim pitanjima, nebrojeno puta izazivao je kontroverze svojim nastupima u medijima.

Više nego dovoljno da, ekskluzivno za „Pravoslavlje“, porazgovaramo sa njim.

Sport je obeležio čitav Vaš život. Kakav je odnos telesnog i duhovnog u sportu? Da li je u zdravom telu zdrav duh, ili je u zdravom duhu zdravo telo?

- To je apsolutno tačno. Ne znam da li je tačnija ova prva ili ova druga konstatacija. Pre svega, treba poći od zdravog duha da bi čovek imao zdravo telo. I mislim da je taj odnos duhovnog i telesnog nešto na čemu treba vaspitavati generacije koje dolaze da bismo imali zdravu omladinu i zdravu naciju. Ako duhovno i telesno nisu povezani, čovek ostaje uskraćen za jednu vrednost bez koje ipak nije ceo. U periodu koji dolazi moramo raditi na obrazovanju omladine, na posvećivanju i telu i duhu. To je nephodno za perspektivnu i uspešnu naciju.

Kako sport danas može da pomogne u odrastanju novih generacija?

- Važno je da deca imaju sportske vannastavne aktivnosti. Sedenje po kafićima, odlasci na neke narkomanske koncerte, skakanja i mlataranja bez ikakvog smisla, sve to ne vodi ničemu. Jedna vrsta organizacije njihovog slobodnog vremena i ono što im treba omogućiti jesu odlasci na književne večeri, izložbe, prave koncerte, bavljenje sportom, itd... Da ne govorim o duhovnim večerima koje bi Crkva trebalo svuda da organizuje što više, da bi mlade uvela u našu veru i kulturu, da bi se što bolje upoznali sa samima sobom.

Sport u bilo kom vremenu može mnogo da učini. Danas pogotovo, jer živimo u nekom ludom vremenu. Imamo taj problem što je oko sporta mnogo ljudi sa negativnom energijom i negativnim ponašanjem. Imate divljanja, tuče na stadionima, jedno potpuno nesportsko ponašanje navijača, bilo da smo to mi ili Nemci, Englezi, Italijani… To je jedna negativna pojava koja odvlači mlade ljude od sporta. Treba roditelji da uključe decu u ozbiljnije sportske aktivnosti. Sad govorim o takmičarskim sportovima. Odmalena decu treba uključiti, preko škola ili kvartova u kojima živite, u razne sekcije, bilo da je to plivanje, vaterpolo, atletika, košarka, fudbal. Deca moraju da imaju sportsku aktivnost, pre svega da se fizički razvijaju i jačaju pravilno, da ne dođe do nekih deformiteta. Danas deca rastu do metar i devedeset, pa još ako se ne bave sportom, dolazi do deformiteta i krivljenja kičme i drugih ružnih povreda. I što je najvažnije, morate imati neku zdravu omladinu sutra kad pođe u vojsku, ne ovu civilnu nego normalnu, da može da izdrži marš od pet kilometara, da može kad ode na planinu da podnese neki napor, kao i rad u kući, u dvorištu. Da ne bude neki tutumrak i dođe na to da u 25 godina ne može da podigne stolicu, pomeri sto, počisti nešto. Ali, ako on nema tu naviku odmalena, da se igra lopte u dvorištu, on će u 25-30 godina biti nesposoban za bilo kakav fizički rad, a o nekim godinama kasnije da i ne govorimo.

Danas mladi maštaju o brzom i velikom uspehu. Šta kaže Vaše iskustvo o tome?

- To je pogrešan pristup koji danas postoji. Pre svega, generacije pre moje i moja želele su da se igraju loptom. Niko nije razmišljao da će uopšte uspeti i nikom nije padalo na pamet da razmišlja o parama. Bilo je drugo vreme. Osnovna je bila želja za igrom i sportskim usavršavanjem. Tek u nekim godinama kasnije, kada postanete profesionalac i kada oko vas počnu da se dešavaju nekakvi ugovori, nekakve pare, počinje da se razmišlja o novcu. Ali, to se dešava tek u nekim zrelim godinama. Danas imamo paradoks da deca koja još nisu ni počela čestito da treniraju, pričaju sa šašavim roditeljima kakav će ugovor sklopiti sa Real Madridom, Barselonom, i šta će gde da naprave. I kada vam je u glavi samo pravljenje para, pravljenje ugovora koji će vam doneti nekakve pare i uslove da bolje živite, tu od sportskog usavršavanja i napredovanja nema ništa, i nećete ni doći do tih para. Jer samo onaj koji napreduje, koji postaje pravi igrač, koji ima kontinuitet u igri, u takmičenju, u ostvarivanju rezultata, može da računa da će pare same po sebi doći. A doći će.

Živimo u svetu gde je nametnuta jedna idiotska američko-zapadna filozofija, gde su najvažnije pare. Mi smo primili taj model koji je osmišljen da bi rušio neke druge vrednosti koje postoje kod nas. Ljudi se najlakše primaju na novac. Vi imate situaciju da se danas klinci bave sportom radi ugovora i kopiraju zapadnjački model. Prvo kopiraju ove igrače koji nose plave, bele, crvene cipele, farbaju kosu kao Bekam ili se tako šišaju. Niko ne kaže da će da igra kao Bekam, već svi žele da izgledaju kao Bekam ili se šišaju kao Ronaldo. Igraj ti prvo kao Ronaldo, lako ćeš za frizuru. Ili, imaću para kao Ronaldo, a niko ne govori o igri. Promenjena je psihologija ljudi koji se bave sportom, kao i dece i roditelja. Neki se marketing pravi. Sve je marketing, prodavanje magle. U moje vreme novac nije bio tako uključen u sportsku mašineriju kao što je danas. Zato imamo izvitoperene vrednosti.

Da li je uspešna karijera u suprotnosti sa duhovnim vrednostima?

- Naprotiv. Po meni je uspešan čovek onaj koji ima tačku oslonca u sebi. Tu nije bitna profesija. I taj oslonac se ne menja, bez obzira da li ste na nekoj funkciji, sportskoj, političkoj ili u biznisu. Recimo, u sportu trajete do nekog trenutka kao igrač i vama se život završava u nekoj 32-34. godini. Biološki, vi posle toga ne možete da budete fudbaler. Šta posle toga? Ako nemate tu duhovnu, moralnu čvrstinu i snagu, ako nemate tu tačku oslonca u sebi, vi ste posle toga u propasti. Zato je ta duhovna komponenta važna da biste opstali. Bez obzira čime ćete se baviti. Meni nije bitno koliko novca imam, već da uvek znam ko sam, gde sam i šta sam. Imam neke druge vrednosti ispred sebe koje me vode. Postoji porodica, postoje prijatelji, postoje stvari o kojima želim da razmišljam, da živim jedan drugačiji život. Ne žive život samo oni koji imaju para i koji stalno prave terevenke, kupuju jahte. Postoje druge vrednosti koje čoveka ispunjavaju.

Kritikovali ste mnoge dosadašnje pokušaje poništavanja srpskog nacionalnog identiteta. Kako vidite ovu najnoviju kampanju protiv Crkve i svega što je nacionalno?

- Raspad Sovjetskog Saveza i Jugoslavije je udarac na Pravoslavlje, na Rusiju i na Srbiju. Pravoslavlje je prava vera i ovde su prave vrednosti. Ne u Evropskoj uniji, koja je nešto deseto. Ovde su prave duhovne vrednosti. Zapad već postaje mator i dosadan, bezličan; ispucali su sve, jer im je sve zasnovano na materijalnom. Materijalne vrednosti se troše, duhovne ne. Duhovne se obogaćuju.

Oni nama nameću noćne izlaske mladih do pet ujutro, a kod njih toga nema. U Parizu samo nekoliko noćnih klubova radi po celu noć i zna se ko tamo može da ide. Obični kafići rade do ponoći, a ne kao kod nas. Ovde se to pravi da bismo u perspektivi imali omladinu koja će noću da živi, a danju da spava, i da bismo za 10 godina imali generacije koje nisu u stanju da vode državu niti da imaju porodice. To je poenta njihove priče. Plaćene televizije, na kojima se prozivaju vladike, imaju svoj cilj i ne kriju da direktno udaraju na Crkvu. Mora da se udari na Pravoslavlje i na duhovne vrednosti naroda. Oni prvo idu na male, a sledeći korak im je Rusija. To je sve opkoljavanje Rusije. Na nama se samo trenira. Prvo su udarili na našu Crkvu da bi videli kako se reaguje ovde, da bi udarili na Rusku. I onda imate te plaćene televizije, novinare koji će da vređaju bez ikakvog dokaza, osnova, smisla i ljudskosti. Oni će to da pišu, da pričaju sve dok ih plaćaju.

Nedavno ste se negativnoizrazili o civilnom služenju vojnog roka. Zašto?

- Svaki put ću to reći. Sramota je za muškarca da pere pelene u vojsci umesto da nosi uniformu, da nosi pušku, da vežba gađanje, da spava u šumi ispod šatora. Za mene je to sramota. To je nametnuto nama da se uništi moral vojske, da se uništi vojska i ne znam zbog čega smo morali to da dozvolimo. A ako se budemo držali Evropske unije, imaćemo i homoseksualne brakove i baš me zanima kako će dva homoseksualca vaspitavati usvojenog dečaka i šta će od njega da naprave.

Može li se biti i Srbin i Evropljanin?

- Srbi su uvek bili ljudi koji su poštovali sebe i svoju veru, tradiciju, kulturu, jezik. Mi smo uvek poštovali i druge ljude i uvek smo i bili Evropa. Postoji razlika između Evrope i Evropske unije. Mi smo u Evropi bili pre pola te Evrope.

Koja je Vaša poruka mladima danas? Kojim putem?

- Postoji nešto što se zove lični primer. Ne možete braniti deci da piju i puše, ako vi to radite. Mi imamo najlepše manastire, imamo toliko pametnih i uspešnih ljudi u svim oblastima i na tim primerima treba vaspitavati decu. Treba ih vaspitavati da vole svoju zemlju, veru, kulturu i narod i da se time ponose. Treba ohrabrivati mlade u nastojanju da nešto postignu. Kod nas ima mnogo zlobe i zavisti. Čim neko nešto uradi, npr. napiše knjigu, odmah svi kažu da je to preko neke veze i prijateljstva, a niko se ne potrudi da tu knjigu pročita. Svi unapred kažu da ne valja. Treba nam više vere i međusobne podrške i poštovanja.''

Razgovor vodili i priredili:

Boško Obradović i Violeta Vučetić

преузето са:  pravoslavlje.spc.rs

[PD]

Može li se biti i Srbin i Evropljanin?

- Srbi su uvek bili ljudi koji su poštovali sebe i svoju veru, tradiciju, kulturu, jezik. Mi smo uvek poštovali i druge ljude i uvek smo i bili Evropa. Postoji razlika između Evrope i Evropske unije. Mi smo u Evropi bili pre pola te Evrope.

Koja je Vaša poruka mladima danas? Kojim putem?

- Postoji nešto što se zove lični primer. Ne možete braniti deci da piju i puše, ako vi to radite. Mi imamo najlepše manastire, imamo toliko pametnih i uspešnih ljudi u svim oblastima i na tim primerima treba vaspitavati decu. Treba ih vaspitavati da vole svoju zemlju, veru, kulturu i narod i da se time ponose. Treba ohrabrivati mlade u nastojanju da nešto postignu. Kod nas ima mnogo zlobe i zavisti. Čim neko nešto uradi, npr. napiše knjigu, odmah svi kažu da je to preko neke veze i prijateljstva, a niko se ne potrudi da tu knjigu pročita. Svi unapred kažu da ne valja. Treba nam više vere i međusobne podrške i poštovanja.''

Sve je odlicno a pogotovo ovaj zadnji deo...

[pokajnik83]

[Vizantiona]

Разговор са атлетичарем Драгутином Топићем

Скок у духовну висину

Драгутин Топић један је од најпознатијих и најуспешнијих атлетичара у историји српског спорта. За "Православље" Топић говори о односу вере и спорта, о каријери и православном животу, о одговорности коју носи јавна личност која је узор младима.

У Цркви је једна од најважнијих ствари послушање. Колико послушање помаже спортисти? Како бираш тренера и да ли га слушаш?

- Мислим да је то врло битно. Пре свега је важно поверење. Имам ту срећу да са својим тренером радим већ 20 година и слушам и ја њега, и он мене. Без поговора радим све оно што ми он зада на тренингу јер, знам да је то - то, да тако треба. Никад нисам сумњао у његов начин рада и резултати су видљиви: већ 20 година сам у врху светске атлетике. Имао сам среће, јер се мој тренер котира као један од најбољих за ову дисциплину у свету. Он је мене направио врхунским спортистом, ја њега врхунским тренером. Једноставно, он је имао поверења у мене и ја у њега. И та формула стоји: послушање и вера у то што радиш је основа свега. Уколико не верујеш у свог тренера и у Господа Бога, нема успеха сигурно.

Какав је однос вере и спорта? Да ли је добар спортиста истовремено и добар верник?

- Вера је у мени постојала од када сам ушао у неки каснији пубертет. Почео сам да идем у Цркву, а притом нисам знао шта тамо радим. Палио сам свеће, молио се, али нисам знао молитвена правила, нико ме томе није учио. Моји родитељи нису верници и мислим да је то била Божја воља и промисао да ме упути у Цркву. У последњих десет година та вера је постајала све јача у мени и почео сам редовно да идем на Литургију. Као спортиста, раније сам молио Бога за добре резултате, али сам схватио да то нема никакве везе, да је Божја воља оно шта ће се десити и да Бог зна шта је за нас најбоље, да ли је то прво или двадесет прво место. Тако сам мислио да шта год да се деси, биће добро за мене и показаће се кад-тад. На свом личном примеру видим да су чуда дефинитивно могућа и да се догађају. Дешавало се да остварим успехе када за то нисам био физички спреман, и да остварим добре резултате када се томе не надам. Бог ми се сваког дана открива све више и више и награђује добра дела. Трудим се да живим по хришћанским правилима у овом животу и видим да је то могуће на свом личном примеру и надам се да ће ме Бог примити у будућем животу.

Да ли је успешна каријера у сукобу са духовним вредностима? Како се односиш према искушењима?

- Стално наилазиш на искушења, али Бог нам је дао разум да о томе размишљамо и одлучујемо. Понекад бих највише волео да Господ одлучи за мене, али некада мораш и сам да одлучиш. Човек мора да чува душу. Много сам грешио, грешим и данас, више несвесно него свесно, али човек мора да се бори да чува душу. Ако се упознаш са православним начином живота, ако знаш како треба да живиш и шта да радиш, онда је то много лакше. Много сам сазнао преко пријатеља, духовника, свештеника, из књига које сам читао и схватио сам да оно што млади људи не сматрају грехом у ствари јесте велики грех. У спорту је присутан мамон новца и јако је тешко одупрети се, јер новац омогућава бољи и лагоднији живот што повлачи за собом страсти као неминовност. Дешавало ми се да потпаднем под те утицаје, али извукао сам се из тога, јер знам где је светло и који је прави пут. Има много спортиста који крећу линијом мањег отпора, али има и светлих примера међу нашим спортистима који живе православно. Мислим да је код нас проблем што су људи неупућени и не знају много о вери. Мислим да би Црква требало да се укључи, да има своје место у спорту. Требало би да постоје духовници попут оца Герасима, или оца Илариона, који су духовници спортистима и естрадним уметницима, јер видим по себи и људима у свом окружењу да се људи мењају и схватају ствари. Треба Црква да се укључи у спорт, јер ће на тај начин и спортисти више вратити заједници из које потичу и у којој живе. Спортисти су прави презентенти вере у свету и успешни спортисти могу да шире Православље у свету. Мене људи у свету и новинари са којима тамо разговарам сада гледају као некога ко ради то што ради ради Бога, а не ради неке личне користи. Због вере сам изузетно популаран у Грчкој, јер се пре сваког скока прекрстим и пољубим крст. У Грчкој постоје духовници који су у спорту, који прате своје спортисте на велика такмичења, а не као код нас. На Олимпијске игре путује свештеник који исповеда и причешћује спортисте, јер без духовне нема ни физичке снаге.

н Могу ли спортисти да промене медијску слику о Србији? Како ти представљаш своју земљу и свој народ у свету?

- У последњих 15 година у свету имају неку одбојност према нама. Према мени су одмерени јер сам спортиста и успешан сам у томе, и онда сматрају да сам нешто добро урадио. Ја људе делим на добре и зле и мислим да се у свету према мени тако и понашају, гледају ме као себи равног. Трудим се да људима у свету објасним да је слика која је створена о нама потпуно погрешна. Нас доживљавају као неку врсту канибала и убица. Објасним им да политика бившег и садашњег државног врха није исто што и нормалан, обичан човек у Србији. Они немају представу како наш нормалан човек размишља. Мењам ту слику о нама у разговору са људима. Увек кажем да сам Србин и православац и поносан сам на то. Не знам зашто други не истичу своје порекло, да ли из неког страха или срамоте. Ја то у себи немам и никада нисам ни имао. Ја то истичем, и веру и прави пут, и ако ме због тога осуде, ја сам на коњу.

Спортисти су се масовно одазвали акцијама за обнову светиња. Како видиш своју улогу у духовној обнови Србије?

- Сматрао сам то за своју обавезу јер ако може да се искористи мој имиx спортисте зарад нечег доброг, ту сам врло рад и вољан. Материјално помажем колико могу. Обнова Ђурђевих Ступова и сваког другог манастира је обавеза сваког човека. Ако се ја као спортиста укључим, онда ће и многи млади људи желети да ураде исто то. Нарочито је добро што је акција медијски добро пропраћена и Ступови ничу. Сутра ће то бити неки други манастир. Врло лепа акција, и спортисти су то врло радо подржали.

Шта би саветовао младим људима?

- Бог призива свакога понаособ. Вера се свакоме открива у оној мери у којој Господ Бог то дозвољава. Оно што је до њих, треба да чине. Да почну недељом да присуствују Литургији, иако у почетку можда ни не знају зашто то раде. Али полако, откриће им се на неки начин. Проблем код нас је што се млади залуђују неким стварима које немају везе са правим, истинским животом. То је линија мањег отпора. Ђаво не спава и нуди нам оно што је надохват руке. На нама је да будемо јаки и да то препознамо. Породица ту има велику улогу, јер ако те родитељи на време упуте, имаш веће шансе да то препознаш. Што пре препознаш праве ствари, тим боље. Мени је лично било потребно много времена да превазиђем неке своје страхове, кризе у животу, да уз помоћ Господа Бога победим разне демоне и свакодневно се молим Богу за помоћ, јер сам без његове помоћи нико и ништа. Сад сам млад и јак и успешан спортиста, али остарићу и бићу ружан и немоћан, а душа остаје. Надам се да ће ићи горе, а не доле. То је нека главна порука. Радите на себи. Радите на чишћењу душе.           

            Разговарала Виолета Вучетић

 

[Vizantiona]

Владика Григорије о Дејану Бодироги

О Дејану Бодироги није лепо да причам зато што кад бих причао о њему то би било као да причам о некоме ко је свет, и ко је добар, и ко је честит. Али, ево, могу да вам испричам један детаљ. Сав његов лик и лице по речима оца Стаматиса Склириса, који је баш за то стручњак, говоре о Божијем човеку и о изузетном човеку. И ми када се видимо, онда причамо дуго, по дан и ноћ непрестано. То бива једном у пола године.

Причао ми је о томе како су му други играчи рекли једном приликом да он није нормалан. И кад их је питао: Зашто нисам нормалан, они су му објаснили да се не дрогира, да није са другим женама, да није хомосексуалац… Онда је он питао њих: Да ли због тога нисам нормалан? Рекоше му: Да. - Е, добро је, закључи Бодирога. То је такав свет у коме живи.

Али он је имао још подвига православних. Кад је дошао у Барселону нико ни са ким није причао. Сви играју за паре и сви имају у ушима вокмене, и тако седе у свлачионици и само кад играју они комуницирају. Онда је он почео да им вади то из ушију, да прича с њима, да их позива на вечере кући… Они су сви били шокирани; и то је толико било добро да су постали прваци Европе, и постали су и пријатељи, и били су сви у нашој цркви на службама, на литургијама, чак и неки Турци. На пример, Кутлај: њему се много свиђа наша литургија, каже да би био и да не би излазио да траје шест сати. Турчин. Интересантно.

Дејан Бодирога је прави феномен у смислу побожности. Кад је играо у Панатенаикосу, била је Велика недеља пред Васкрс и он ништа није јео од среде до петка, а тад је био „фајнал фор“. И тад је не знам колико кила изгубио. Ништа није јео, постио је као најве- ћи испосник. На Васкрс је било финале, а он је био те ноћи у грчкој цркви на поноћној литургији и причестио се. У три сата је отишао да спава. Ујутру је била утакмица и он је био најбољи играч првенства и Европе и пресудно утицао на победу.

Има много занимљивих ствари, али нећемо за сада више… Да се човек не поквари.

[pokajnik83]

Како примећујем:

-Душан Савић, један од најбољих фудбалера у историји српског и европског фудбала је верник.

-Драгутин Топић, један од најбољих, ако не и најбољи наш атлетичар свих времена је верник

-Дејан Бодирога, најбољи кошаркаш Европе свих времена (никада није у САД играо) је верник.

Сви су они и дан данас јако честити људи. Људи без мрље у својим биографијама...

Ето како Православље и љубав према Богу стварају осим спортских и људске величине!

[Vizantiona]

Матеја Кежман, фудбалер

Вера ме је одржала

Аутор: отац Герасим, Православље Број 910,

Акција обнове манастира Ђурђеви ступови окупила је еминентна имена наше националне културе, уметности и спорта. Обнова манастира је у току, а о духовној обнови и препороду српског народа сведоче својим животом и делом православни хришћани, међу којима је све више младих. Боготражитељима своја искуства преносе познати спортисти, уметници и интелектуалци. Њихови примери сведоче о православљу као правоживљу, једином истинском путу. У овом броју Православља разговарамо са фудбалером Матејом Кежманом.

Укључили сте се у мисионарско - приложничку акцију "Подигнимо Ступове". Шта то Вама лично значи ?

- Сигурно да акција "Подигнимо Ступове" много значи мени самоме, али такође мислим да је то врло битна ствар за српску историју и уопште за православни народ у Србији. Ђурђеви Ступови су један од најбитнијих српских манастира, тако да ми је веома драго да сам учесник у свему томе.

Познато је да многи спортисти живе побожним животом. Да ли Ви верујете у Бога, да ли живите хришћански тј. да ли се исповедате и причешћујете ?

- Сигурно је да живим хришћански. Верујем у Бога и поштујем све каноне и наравно, православни сам хришћанин. Много ми значи вера у Бога на сваком плану, психолошком и општем, тако да своју породицу усмеравам у том правцу.

Да ли се молите Богу у свакодневном животу, пре или после утакмице?

- Молим се Богу свакодневно. Небитно је да ли је то само на спортском плану или уопште на приватном. Помажем и себи, и још једанпут кажем: много ми значи јер сам пронашао себе у свему томе. Такође мислим да би наш народ требало још више да се окрене православљу и вери у Бога, јер су то сигурно велике и постојане ствари.

Да ли сте били у Манастиру Ђурђеви Ступови и каква је ваша веза са манастиром?

- Договорио сам се са о.Герасимом да у манастиру крстим сина. Осећам се лепо при самој помисли на манастир и још једном истичем да ми је врло драго што сам учесник акције "Подигнимо Ступове". Такође, надам се да ће манастир што пре изгледати како треба. Веза са манастиром је дубока и постојана. Познајем монахе, често смо у контакту и имамо заједничке пријатеље и када имам времена чујемо се и виђамо.

Како успевате да нађете спој између вере и спорта?

- Доста има негативне енергије, а вера у Бога и православље ми дају мир и позитивну енергију, тако да ме то испуњава и ту сам пронашао себе.Трудим се да се молим Богу пре, а и за време утакмице. То ме испуњава као и предивни Васкршњи концерт и промоција ЦД-а у којој сам и ја учествовао. Уживам свим срцем и душом при оваквим окупљањима која имају за циљ обнову манастира. Позивам све да нам се придруже, све који желе да учествују у обнови манастира у склопу акције Обновимо себе - ПОДИГНИМО СТУПОВЕ.

 

[pokajnik83]

Матеја је мој друг из детињства и заједно смо безброј пута играли фудбал. Заиста је велики верник, хуманитарац, добротвор...

У октобру је уписао Високу школу на којој ја радим. Како сам каже, његова жеља је да се када заврши каријеру врати у Србију и овде улаже, да улаже у своју земљу... Такође сан му се испунио, сан да заигра у царској Русији...

Заиста диван момак, све најбоље о њему...

http://www.facebook.com/home.php?ref=home#/photo.php?pid=2416&id=100000453874840

http://www.facebook.com/home.php?ref=home#/photo.php?pid=2417&id=100000453874840&fbid=100198943338568

[Зосима]

Центарфор Звезде,Краљевчанин,крштен( а где би другде) у Жичи и наш брат у Христу... 0110_hahaha

[pokajnik83]

Одакле је овај текст!

Које новине су у питању?

[pokajnik83]

Ако неко има још оваквих текстова и слика наших прослављених спортиста нека кчи обавезно и на групи на фејсбуку

http://www.facebook.com/profile.php?v=feed&story_fbid=211777803702&id=100000453874840#/group.php?gid=192645784862&ref=ts

[konstantin]

? ??????? ???? ????? ???!

?????????...

Adolf Hitler je imao zdravo tjelo klapklap

[pokajnik83]

Мозак је такође део тела, а у њему није баш било све у винкли...