Српски јунаци од Јукатана до Ханоја

[Danijela]

 

 

 

Прошли су ратишта од Тексаса, Гетисбурга, ровова у Француској и Белгији, све до Гвадалканала, Кореје и Вијетнама. Неки од њих остали су уписани златним словима у историји америчке војске. Ово су њихове приче.

„Радо иде Србин у војнике, где зелене бере ловорике“ – каже песма коју је компоновао Јосиф Руњанин. Откад је света и века, ставити се на располагање својој држави била је велика част за сваког Србина. Нажалост, неретеко у нашој историји, околности су чиниле да то не буде у униформи српског војника већ неког туђинског. И поред те несрећне околности, Срби су увек извршавали своје дужности и ратовали кроз векове за многе империје, на свим странама света. Доста је оних, који су „трбухом за крухом“ из сиромашних крајева Далмације, Крајине, Црне Горе и Косова током 19. и 20. века одлазили преко океана тражећи бољи и лагоднији живот. Велики број њих и тамо, преко Атлантика, није заобишао ратни вихор, те је током два века колико Срби настањују САД, кроз војску ове земље прошло око 160.000 наших сународника. Прошли су ратишта од Тексаса, Гетисбурга, ровова у Француској и Белгији, све до Гвадалканала, Кореје и Вијетнама. Неки од њих остали су уписани златним словима у историји америчке војске. Ово су њихове приче.

„Отац Тексаса“

Када се спомену амерички Срби, неизоставна је прича о Ђорђу Шагићу, првом познатом Србину у Америци. Он се родио 1795. у Стоном Београду односно Сехешфехервару у данашњој Мађарској. Напушта богословију у Сремским Карловцима да би се прикључио Карађорђевим устаницима, а одмах по слому устанка приступа аустријској „Славонској легији“, састављеној од Срба који су ратовали у Италији, међутим брзо је рапуштена. Он се после једне године лутања Европом из Амстердама упућује ка САД. 1814. долази на филадефијску обалу, бежећи са брода„Делавер“, јер није имао новца за карту. Претпоставља се да је његово америчко име Џорџ Фишер отуда што се на почетку свог живота на другој страни океана прво бавио рибарским занатом. Одатле му је име, али то наравно није једина делатност којом се овај изузетно способни и виспрени човек бавио.Убрзо након тога је прешао у тада мексички Тексас. Ту почиње његова невероватна животна прича. Радио је разне послове, од цариника, судије, издавача, писца, трговца, дипломате, па све до одборника и комесара за доделу земље досељеницима. Променио је чак 23 занимања. Такође био је веома утицајан и међу масонима, био је у врху више ложа а између осталог био је и секретар Велике Ложе Тексаса. Много грчких емиграната је захваљујући његовој наклоности и знању грчког језика добило земљу. То му је омогућило да га грчки краљ Ђорђе I, прогласи за почасног конзула Грчке у САД, а он је омогућио да се оснује грчка црква и православна епископија на тлу Калифорније.

Средином тридесетих година 19. века учествује у покрет за отцепљење Тексаса од Мексика, у чијој милицији касније постаје мајор. Учествује поред тога још у многим подухватима, између осталог и у Америчко-мексичком рату од 1846-1848, а потом је и ратни дописник из Америчког грађанског рата 1861-1865. Учествује све то време и у разним другим активностима, сад већ као легендарни Амерички патриота. 1850. бива уврштен на листу 30 најзнаменитијих Американаца. Био је редак пример интелектуалца у то време, знао је све о историји европских земаља, а много му је помогло и то што се родио са великим даром, знао је чак 14 светских језика (српски, латински, грчки, енглески, немачки, руски, пољски, чешки, словачки, мађарски, француски, португалски, шпански и италијански), те се такође сматрао највећим живим лингвистом Америчког континента. Да је био испред свог времена говори и то што је био велики противник ропства те је категорички и са гнушањем одбио позив да приступи „Кју Клукс Клану“. Поред свега тога био је и председник „Немачке уније“, филантропског друштва основаног 1840. Учествовао је у изградњи Панамског канала, а такође је стигао и до Јукатана, где је и упознао познатог археолога Џона Лојда Стивенса, који је поводом тог сусрета оставио и занимљиво сведочење о Ђорђу Шагићу:

„Било је чудно у том удаљеном и забаченом месту срести човека из још удањенијег краја и чак још мање знаног, некога ко говори сваки европски језик, који познаје сваки кутак европе, зна историјат сваке владајуће династије, територијалне границе сваког владара, а у исто време је грађанин толико држава. Његова приврженост последњој домовини била је дубока, осећао се Тексашанином.“

Умро је 11. јуна 1873. не доживевши да види своју Србију званично независну. Међутим, никад је није заборавио. Целих тридесет година водио је преписку са знаменитим Србима свог времена и живо се интересовао за стање у Матици. Дописивао се Његошем, Симом Милутиновићем Сарајлијом, Глигоријем Возаревићем. Данас, постоји иницијатива да једна од београдских улица понесе његово име и да се тиме врати сећање на овог знаменитог човека нашег рода.

На слици са десне стране се налази каплар Џејк Алекс

 

„Херој са Шар-планине“

1917. уласком у Велики рат, САД постају глобална сила. Један од хероја америчке војне победе био је и наш човек, Анђелко Мандушић, односно у американизованој верзији имена, каплар Џејк Алекс. Рођен је 1887. у засеоку Пејчићи у Средској жупи подно Шар-планине, али због тешког живота, како због природних услова а што због општег тешког стања хришћанског света на Косову крајем 19. века, Анђелко или Александар (постоји недоумица), одлази у Америку. Настањен у Чикагу, он се пријављује у америчку пешадију лажирајући притом име, те је од тада познат под именом Џејк Алекс.

Истакао се јунаштвом у бици Чипли риџа 9. августа 1918. Био је то један од сталних призора из Великог рата, константни јуриши и беспотребно изгубљени животи. Тако су и амерички војници, његови саборци јуришали на немачко митраљеско гнездо, готово су сви изгинули или били избачени из строја, чак и официри, тако да је по командној дужности, команду над водом преузео каплар Џејк. Он се борио храбро, као прави косовски јунак, док је имао муниције пуцао је а потом је користио само бајонет и њим је усмртио петорицу непријатељских војника. Бајонет се током борбе поломио, а Џејк је наставио да се бори кундаком своје пушке успевши да сам, без икакве муниције зароби 15 немачки војника. Због овог чина невероватне храбрости ушао је у историју америчке војске. Одликован јеКонгресном медаљом части, највећим одликовањем америчке војске, а у његову част се Центар за обуку војника у руковању бајонетом у Форт Ноксу назива „Велики Џејк Алекс Мандушић“. Није се до краја живота враћао у своју Отаџбину, али је мислио на њу. Остало је забележено да је послао захвалницу уреднику Чикаго Хералд Америкена, због поштеног извештавања у мучком убиству и неправедном суђењу ђенералу Дражи Михаиловићу. Данас, постоји документарни филм „Каплар Џејк“, који је режирала холивудска глумица Наталија Ногулић, иначе Мандушићева унука. Умро је 1959, о чему је писао и магазин Тајм. Сахрањен је у Манастиру Светог Саве у Либертвилу.

 

„Џиајџојац – то је Крајишник !“

У градићу Шарлерој у Пенсилванији 1918. родио се Михаило Пејић односно Мичел – Мич Пејџ. Родио се у породици пореклом из Крајине, која је, поготово његова мајка, веома неговала српску народну традицију. Увек када је причао својој раној доби, причао је о слици Косовке девојке која је висила у кухињи њиховог дома. Сећао се мајчине приче, коју је често причала њему и брату Петру (Питу), о Косовском боју и јунаштву српског ратника. Можда је то и одредило његов животни пут. 1936. он се придружује Маринском корпусу САД, те после 5 година активне службе бива премештен на Пацифик. Ту је заслужио да његово име остане златним словима уписано у историји САД али у свим књигама посвећеним јунацима.

25. октобра 1942. током битке за Гвадалканал његова јединица је бранила аеродром Хендерсон филд од Јапанаца који било чак и до десет пута више. Одбрана аеродрома је зависила од одбране једног брда на којем и Михаило био стациониран са својом јединицом. Као и Џејк Алекс, Михаило је остао сам, сви његови су саборци су махом побијени, а мањи део њих је теже рањен. Остао је сам против читаве јапанске војске, али је такође остао и прибран схвативши да је све остало сад Божија воља. Наставио је да пружа отпор са четири тешка Браунинг митраљеза, на четири различита положаја, која су му једино остала од оружја. Није сигурно, али се мисли да је послужио као инспирација за амерички филм Рамбо. Јурио је читаву ноћ, пуцао и одржавао привид да има још америчких војника на положајима, да није остао сам. Ујутро је добио појачање у виду 17 маринаца, са чијом помоћи је одбранио аеродром Хендерсон филд. Кад се битка завршила, пребројени су јапански лешеви, Михаило је сам побио преко 200 јапанских бораца. Ова битка је ушла у историју као Битка за Пејџово брдо. За овај јуначки подвиг добио је Конгресну медаљу части и Пурпурно срце за рањавање у истој бици. Касније је учествовао и у Корејском рату где је такође више пута одликован.

1964. његов лик је послужио као инспирација за популарну играчку – лутку америчког војника Џи-Ај-Џо, која је код нас, поготово код деце моје генерације била позната каоЏиајџојац. Михајло Пејић је пезнзионисан у чину маринског пуковника. Умро је 2003, доживевши да његова Домовина бомбардује његову Отаџбину.

 

„Јунак из џунгле“

Српско јунаштво, нажалост, показао је још један херој Америке, Лазар Ленс Шијан, од оца Слободана. Рођен је 1942. у Милвокију у породици досељеника из Србије Слободана и мајке Џејн, ћерке ирских емиграната. Имао је брата Марка и сестру Џенин. Као и отац био је добар рагбиста, али није кренуо тим животним путем. Као добар спортиста и чврст момак, физички и психички, био је као предодређен за каријеру професионалног војника. Већ 1965. завршава Ваздухопловну академију и добија чин потпоручника, те постаје пилот на млазном ловцу Ф4Ц. Убрзо је послат у ваздухопловну базу Да-Нанг у Јужном Вијетнаму.

Током његовог 52. борбеног задатка и бомбардовања положаја у Северном Вијетнаму, Лазар је погођен, авион је експлодирао а он се иако тешко повређен катапултирао. Пао је усред непроходне вијетнамске џунгле, за њим је кренула потрага од стране Вијетнамаца. Америчке власти су га после једног дана прогласиле за несталог у акцији. Лазар је чак 46 дана, изнемогао и изгладнео успео да избегава заробљавање и то са поломљеном руком, ногом и напрслом лобањом. На 5км од места пада су га ухватили Вијетнамци на Божић 1967. Убрзо је чак успео да побегне да би опет био ухваћен. Спроведен је у злогласни логор Вин, где је био изложен монструозној тортури, али није ништа одао сем свог имена и чина, онолико колико му то дозвољава Женевска конвенција. Понашао се онако како му је то причао отац Слободан, као српски војник, надалеко чувен по јунаштву. Показао је и чојство и јунаштво.

Измучен до крајњих граница, он бива пребачен у затвор Хоа Ло, тзв. „Ханој Хилтон“. Ту му је био крај. Није сигурно да ли је умро од последице запаљења плућа или од мучења током испитивања, али је једно сигурно, да је својим херојским чином учинио себе бесмртним. Гроб му је откривен 1974, а његови остаци се сад налазе на гробљу америчких херој Арлингтон Парк у његовом родном Милвокију. Сличну судбину, али са разликом да је преживео, имао је амерички сенатор и републикански кандидат за председника САД Џон Меккејн. Он је у својим мемоарима зажалио што није упознао Ленса Шијана. Нажалост, није зажалио што је подржао и свесрдно учествовао у агресији на Лазареву Отаџбину 1999.

Постхумно је унапређен у чин капетана и одликован Пурпурним срцем, Медаљом ратних заробљеника и Конгресном медаљом части. У његовој средњој школи основан је стипендијски Фонд са његовим именом, а и једна спаваоница на Ваздухопловној академији носи Шијаново име. Такође америчко Министарство одбране најхрабријим војницима сваке године додељује награду „Ленс Шијан“.

Поред четворице поменутих, знаменитих српских хероја САД, чије су приче делимично написане, треба споменути и остале, који су ништа мање верно служили своју Домовину, а увек су у својим мислима били уз своју Отаџбину. Неки од њих су: Лујо Чукеља, Џорџ Вујновић, Џорџ Мусулин, Раде Грба, Мел Војводић, Џон Минић, Џејмс И. Мештровић, Стеван Мандарић, Тереза Ђурић, Гери Батинић и многи други…

Процентуално, Американци српског порекла су у самом врху по броју носилаца највећих војних одликовања САД. То није случај само са Србима у Америци, већ се поменута слика може пресликати на скоро сваку земљу са значајном српском дијаспором. То говори да су Срби, одговорни грађани где год да живе. Приче ових људи, иако неће променити политику САД према Србији, могу барем да додатно морално осуде политику САД, којој су Срби, иако мали бројем, дали много већи допринос, него што је она дала нама. На крају крајева можда се на то и не треба освртати, јер онда чојство не би ни постојало међу Србима. Нек им је вечна слава !

http://akademskikrug.rs/srpski-junaci-od-jukatana-do-hanoja/

 

[Милан Ракић]

„Јунак из џунгле“ Српско јунаштво, нажалост, показао је још један херој Америке, Лазар Ленс Шијан, од оца Слободана.

 

О Петру Шијану је већ писано на нашем Форуму...

 

Да ли сте знали да се најпрестижнија награда која се од 1981. године додељује у Америчком РВ, носи име по једном Србину? Сваке године, по два ваздухопловна подофицира и официра из америчке авијације, као награду за своју ревносну службу и изражене лидерске способности бивају лауреатима "Награде Ленс Шијан", која је добила име по капетану Америчког РВ, пилоту Петру Шијану или Ленсу Питеру Сајџану, како га "зову" у Америци... Ко је био Петар Шијан?

 

Добитници награде "Ленс Шијан" из 2012. године, Извор за фото: http://media.dma.mil...F-FC975-350.JPG

 

Петар Шијан (1942-1968)

 

Ланс Петер Шијан је рођен 13. априла 1942. године у Милвокију, од оца Слободана и мајке Џејн, пореклом Иркиње. Његови преци су доселили на америчко тло након Првог рата. Отац Слободан је био чувени Милвошки кафеџија, познатији као Силвестер Шијан. Поред Петра, како су Ленса у кући звали, Шијанови су имали још и сина Марка који је данас познати амерички хиперреалистични скулптор

 

Марк Шијан и његова скулптура кошаркаша, Извор за фото: http://www.marcsijan...ball player.jpg

 

и кћерку Џенин, која се бави продецунтским пословима и организацијом снимања за потребе неколико телевизијских кућа у Америци

 

Џенин Шијан испред меморијалне сале посвећење њеном брату у 128. вингу у Милвокију, Извор за фото. http://dma.wi.gov/dm...-ON144-0661.jpg

 

Иначе, према тврдњама Марка скулптора који је и свог оца за живота овековечио, без обзира на њихова американизована имена (Слободан-Силвестер, Петар-Питер и Марко-Марк), у кући се искључиви и увек говорило само српским језиком, којег је и мајка Џејн, Иркиња, морала да научи, јер "загуљена" и тврдоглава глава породице "у 4 зида" није хтео да чује ни реч енглеског у међусобној конверзацији 

 

Мали Петар, након завршеног основног и средњег образовања, у колеџу Бел Вју, који иначе данас има Фонд за помагање сиромашних ђака који носи име по њему, уписује Ваздухопловну академију у Колорадо Спрингсу.

 

Ленс као питомац 3. године ВВА, Извор за фото: http://www.nationalm...F-1234P-011.jpg

Кажу да је био даровити фудбалер још из средње школе (амерички фудбал је у питању   ) и да су му говорили да ако не успе као пилот, свакако као фудбалер може постићи велике резултате. Ипак, он у трећој години академије напушта активно бављење спортом само са једном намером, а то је да приведе школовање крају и започне борбену обуку (школовање пилота у америчком РВ тада је предвиђало доста теорије и летење тек на клипним авионима, да би са одласком у јединицу започињала обука на млазним авионима, док је нпр. код нас, обука на млазној авијацији почињала већ у 4 семестру). И свој наум је спровео у дело и 1965. године завршава академију и напушта Колорадо Спрингс, те одлази у јединицу где започиње његова борбена обука...

 

Питомачки интернат у Ваздухопловној војној академији у Колорадо Спрингсу, који носи име по Ленсу Шијану, Извор за фото: http://files.parse.c...1cc16-Image.jpg

 

Након основне обуке, Шијан се специјализује за ловачко-бомбардерске задатке и започиње обуку на Ф-4 тада поносу америчког ваздухопловства. Савладао је све разделе обуке, гађања на полигону, а онда је стигао позив за Вијетнам... Заправо, његов сквадрон се комплетан "сели" у базу Да Нанг у Вијетнаму

 

Током тактичке обуке у 480 сквадрону у бази Холоман, Нови Мексико, Извор за фото:https://s3.amazonaws.../278217_med.jpg

 

Ленсов одлазак у Вијетнам је читавој породици тешко пао, али ту ништа није могло да се промени. Знали су да је Петар првенствено војник, а војник мора да слуша наређења... Убрзо се Ленс прилагодио новим условима који су владали у ратом захваћеној земљи, а један од њих је био и одлазак на борбене задатке... Ово није била више школска ескадрила у Калифорнији или Новом Мексику, односно полигон у Аризони. Овде се нису гађали на земљи стари и отписани камиони и тенкови, него прави... Са живим људима у њима...

 

Шијан пред полетање на Ф-4, Извор за фото: http://www.afasijan....LanceSijan1.jpg

 

На дан 9. новембра 1967. године, Ленс Шијан је требао да има своју 53 борбену мисију. Према плану летења, одређен је да лети у двоседу са потпуковником Џоном Армстронгом, иначе командантом сквадрона. Мета је била објекат на тзв. Хо-Ши-Миновом путу, главној герилској комуникацији између јужног и северног Вијетнама... Ленс је пилотирао, док је Армстронг управљао оружјем. У тренутку када су дошли на објекат дејства, избацили су бомбе, чији су упаљачи требали да дејствују у додиру са земљом. Због чије грешке и како, јер ти упаљачи могу да се "нариктају" или временски или при додиру са неком другом површином, од тренутка армирања, тек, бомбе су експлодирале одмах након што су откачене са бомбо-носача.Авион се запалио и посада се катапултирала... Али, "не лези враже", вероватно због тога што се запалио па нешто добро није "одрадило", кабина није отпала, тако да је само пробијање кабине, нанело посади гадне посекотине и повреде...

 

Место пада Шијановог авиона, Извор за фото: http://www.rjsmith.c...-Shootdown.html

 

Када се освестио и дошао мало себи од бола, могао је констатује да му је сломљена лева нога и смрскана десна рука. Да има посекотине по читавом телу и да му је глава повређена од удара приликом пробијања кабине... Такође, прибор за преживљавање е "отишао" заједно са седиштем, јер се гуртна вероватно "прецвикала", тако да је код сeбе само имао лично наоружање, компас, малу радио станицу-локатор, нож и ништа више...

 

Спасилачки хеликоптер Сикорски ЦХ-3 "Џоли Грин" у пратњи Даглас А-1 "Скајрајдера"-уобичајена формација за трагање и спасавање у Вијетнамском рату, Извор за фото: http://www.diggerhis...reen-rescue.jpg

 

Тек око 5 поподне, успели су да га лоцирају и спасилачка мисија је започела... Али и Вијетконговци су кренули да траже пилота. Убрзо је изнад густе џунгле дошло до окршаја спасилачког тима и герилаца на земљи. Због јаке ватре са земље, хеликоптер никако није могао да приђе повређеном Шијану, не би ли га извукли. Пред сам мрак, пилот је још једном покушао да спусти сајлу тик поред Шијана... Али је овај био толико исцрпљен да није могао да ју обухвати левом руком, пошто му је десна била повређена... Јака ватра са земље и мрак су осујетили овај покушај спасилачког тима и они су напустили Шијана, претходно му радио-веом издавши инструкције за ту ноћ, како и где да се сакрије, да издржи до зоре, када се они буду вратили по њега... Иначе, током првог дана операције спасавања Шијана, учествовало је поред хеликоптера, још 20 авиона за подршку, од којих је један чак и оборен, али као што видесмо-без успеха, јер је Петар био толико поломљен и исцрпљен, да просто није могао да се придигне и закачи на сајлу... Постојала је могућност и да хеликоптер слети, па да га понесу на носилима, али је сам Петар то одбијао, јер је знао да ће доста њих настрадати од ватре противника...

 

Сутрадан ујутро, Шијан је остао без радио-везе, јер се батерија испразнила... Чуо је спасилачки хеликоптер који га тражи, чуо је и мале "Небеске јахаче", који као осице лете око хеликоптера и штите га од противничке ватре... Нажалост, збоог јаке баражне ватре којом су били погођени ваздухоплови спасилачког тима, због немогућности да га лоцирају (јер се он померио са места од претходног дана, а батерија на радио-локатору и станици је "исцурила", вођа посаде је одлучио да прекине задатак и да напусте Шијана... Свеједно, и његове повреде о којим је известио претходног дана, не дају му много наде да преживи, а не може се жртвовати 20 летелица и барем три пута више људи да би се спасао један живот... Тако су мислиле његове колеге... Али тако није мислио Петар...

 

http://www.wisconsin...an_civilian.jpg

 

Онако поломљен, вукући се, тачније пузајући кроз шуму, једући тек понеког инсекта и пијући росу, успео је да се крије од војника Вијетконга више од месец и по дана. Ухватили су га на Божић, 25. децембра 1967. године... Изгладнелог и поломљеног, и готово преполовљеног... Кост и кожа у ритама некадашњег пилотског комбинезона... У каквом је јадном стању био говори и податак да сами Вијетконговци нису хтели да му превију ране и медицински га збрину, него су то урадила два америчка заробљеника, пуковник Роберт Крejнер и један Ленсов класић Гај Грутерс... Толико им је онако измрцварен био гадан... Но то их није спречило да га, као уосталом и друге заробљенике, свакодневно бију не би ли им извукли некакво признање... А које признање је могао да им да један пилот... Шта је то он могао да зна, а што би било занимљиво иследнику у некој вукојебини у Лаосу... Ај` да је пешадијски официр, па зна где му је јединица, па распоред снага, па где је комора, па ово-оно... Овај човек полетео из Да Нанга и добио тачку на карти коју треба бомбардовати... Но, како било да било, мучења су била свакодневна...

 

Затвор Хоа Ла, познатији као Ханој Хилтон, Извор за фото: http://www.oocities....vf241/ha009.jpg

 

Ипак, због немогућности да извуку било шта из њега, а и чињенице да му се здравствено стање погоршало због упале плућа и инфексије оних рана, локални герилци га шаљу у Ханој у учувени затвор Хоа-Ла, познатији и као Ханој Хилтон. Са њиме, у тај "хотел" су пребачена и она два Амера, пуковник Крejнер и поручник Грутерс, који су у прашуми и водили рачуна о Петру и који су после након пуштања из затвора и размене заробљеника и сведочили и ономе што им је Петар испричао о свом обарању и скривању у прашуми целих 46 дана, и о његовом херојском држању током испитивања и свакодневног премлаћивања... Ипак, најдирљивија од свега им је била, како су касније сведочили, његова жеља за животом и планови за бекство... И у прашуми и у Ханоју... Иако практично непокретан са сломљеном ногом, он ни једног тренутка, када је био свестан, није губио наду и веру у то да ће успети да побегне и тако преживи... Додуше, вероватно би и он био размењен, али нажалост, негде средином јануара његово стање се погоршава и он пада прво у кому, да би 22. јануара 1968. године преминуо.

 

Гроб Ленса Шијана у Арлингтон парку у Милвокију, Извор за фото: http://upload.wikime..._Sijan_park.jpg

 

Постхумно је унапређен у чин капетана, а породица и није имала шта да сахрани, тако да је на гробљу у Арлингтон парку у његовом Милвокију, првобитно постојао само мали споменик који се и види на горњој слици, десно испред овог великог... 22. априла 1974. године, породици бивају предати његови посмртни остаци који бивају сахрањени и онда му подижу споменик у облику "његовог" Ф-4... Да додам овде и да тело потпуковника Армстронга који је летео са Шијаном никада није ни нађено нити предато породици... Иначе, годину дана раније, Крejнер и Грутерс бивају замењени и пуштени из логора и америчка јавност тада по први пут сазнаје за епопеју коју је Шијан имао и коју Малколм МекКонел "претаче" у књигу...

 

Књига о Шијану, Извор за фото: http://www.facesfrom...books/b0808.jpg

 

На основу сведочења поменуте двојице, те провере у самом ваздухопловству, амерички Конгрес доноси одлуку да се Шијану додели Конгресна Медаља части, највише одликовање које један амерички војник може да добије.

 

http://www.homeofher...ijan_lance.html

 

На свечаности уприличеној у Белој Кући 4. марта 1976. године, председник САД Џералд Фордје Слободану и Џејн Шијан уручио ово одликовање. Тако је Петар Шијан постао први амерички ваздухопловац полазник академије у Колорадо Спрингсу, који је понео ову награду. У ту част, један од питомачких интерната (има га на слици горе), понео је име по њему...

 

И као што на почетку текста рекох, од 1981. године, установљена је Награда Ленс Шијан, која се додељује најбољим лидерима у америчком РВ, сваке година по два официра и подофицира понесу ову престижну награду.

 

Награда Ленс Шијан, Извор за фото: http://media.dma.mil...F-0000J-999.JPG

 

Спомен плоча Петру Шијану се налази и у цркви Светог Саве у Милвокију.

 

Храм Светог Саве у Милвокију, Извор за фото: http://static.panora...ge/35522264.jpg

 

У Беј Вју школи као што рекох постоји Фонд за потпору школовању сиромашне деце који носи име по Петру Шијану. Испред међународног аеродрома и ваздухопловне базе Мичел у Милвокију, стоји Ф-4 офарбан у боје и ознаке као и онај на којем је летео Шијан...

 

http://media.jrn.com...ff6j0v1.1-1.jpg

 

Занимљиво је иначе да је амерички председнички кандидат Џон Мекејн више пута помињао у својим наступима херојско држање Ленса Шијана. Иначе, Мекејн је допао заробљеништва у Ханој Хилтону тик након Петрове смрти.

 

Слободан и Џејн, родитељи Петра Шијана, Извор за фото: http://www.donovanko...nts-552x514.jpg

 

 

И на крају, документарни филм о Петру Шијану, који носи исто име као и књига, "У мачјим чељустима"

 

 

https://www.pouke.org/forum/topic/34908-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D1%83-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D0%B7%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%B0/#entry1136388