Зоран Ђуровић: Ипак је владика Григорије у праву

[Guest]

 

 

 

У скорије време новинска агенција Републике Српске (СРНА) у тексту под насловом „У Пребиловцима Бог васкрсава кости мученичке“, објављеном 4. јула 2015, користила је делове позива епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Григорија, упућеног медијима и добронамерним људима да присуствују освећењу храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима, у чијој крипти  ће бити положени остаци костију пребиловачких мученика пострадалих у Другом светском рату. У том тексту се налази, између осталог, и инкримисана реченица: „У масакру је учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима, махом ђацима широкобријешке фрањевачке гимназије.“

На то је реаговала Епархија ЗХиП (15. 7. 2015) једним појашњењем, јер су касније медији ову реченицу издвојили из контекста и интерпретирали као изјаву епископа Григорија. Епархија се ограђује од исте зато што „годинама предано ради на учвршћивању мира и добросусједских односа са свим вјерским заједницама и народима у Босни и Херцеговини... Епископ Григорије је цитираним коментаром... посебно погођен јер данас има изузетне односе и поштовање према херцеговачким фратрима и свим свештеницима Римокатоличке цркве; односе који се изграђују на темељима Јеванђеља и хришћанске вјере, а не на паушалним оцјенама новинара и њихових извора“.

У чему је проблем илустроваћу једним коментаром са сајта „Стање ствари“, који је од пре неколико месеци постао антицрквени портал: „Основно питање је: Да ли је цитирана реченица из чланка о учешћу фратара и њихових ђака у злочину у Пребиловцима тачна, или не? Ако није – онда је еп. Григорије у праву, али ако јесте – а верујем да јесте, онда је епископ Григорије најобичније ђубре. Треће нема…“

После ове кратке анализе надамо се да ће коментатор са СС упутити једно писмо извинења еп. Григорију. Без обзира на бруталност и непристојност коју коментатор показује, то и јесте суштинско питање. „Грех“ канцеларије ЗХиП је у томе што се нико није позабавио овим питањем. Ја пак јесам, јер сам био заинтигиран. Тражићу стога од еп. ЗХиП једну месечну плату секретара...

Новинар СРНЕ за своју реченицу нема никакав историјски извор. Једноставно је измислио фратре и као драмски моменат их убацио у опис ових стравичних злочина. Наравно да је било фрањеваца (францисканаца ˗ тако би на српском требало звати овај католички ред који је основао Франческо Асишки, савременик св. Саве) који су чинили злочине за време НДХ, али их овде нема.

Шта се десило? Новинар је од комарца направио магарца. Једини „извор“ који се појавио у оптицају је ткз. „Писмо италијанског генерала Александра Лузана Мусолинију“, у коме се помиње да је у покољу у школи учествовао „један свештеник“.[1] Пише, наиме: „To the utter disgrace of our, Roman church, one priest participated in all this!“. У српском преводу: „И да би се комплетирала срамота наше, римске цркве, један свештеник је учествовао у свему овоме!“. Из једног документараца на јутјубу је линковано ово писмо где реченица добија на већој драматичности: „На вјечну срамоту наше римске цркве, један Божји човјек, један жупник, у свему томе је учествовао!“.[2] Но овај „обогаћени“ превод није ништа наспрам онога како то кити новинар СРНЕ, где се убацују „фанатизовани фратри“.

Дакле, Лузано не може бити извор. Другог немамо.

 

 

Са друге стране, Лузаново писмо имамо на енглеском. Где је италијански извор? Они који говоре о нечему, морају да наведу извор. Овде на волшебан начин нема помена о извору. Дакле, да верујемо једном преводу чији извор не познајемо?! Истина, је да се писмо поклапа са боравком Лузана у Југославији. Наиме, он је у Дубровнику, у септембру 1941 замењен са Италом Ингарамом.[3] Пребиловачки покољ догодио се 6. августа 1941. Дакле, писмо задовољава хронологију, мада нам треба извор, али било да је аутентично или да је фалсификат, оно помиње само једног свећеника, о коме апсолутно ништа више не знамо. Никакви фратри се не помињу. О њима спомена нема ни на сајту посвећеном Пребиловцима,[4] као ни у избору из архивске грађе СПЦ.[5]

Пошто ствари овако стоје, произилази да је блаћење еп. Григорија све само не случајан чин, омашка, него једна оркестрирана кампања. Види се и из „добронамерног“ насловљавања овог колажа на „Стању ствари“: Епископ Григорије: Новинари ми кваре изузетне односе са фратрима и римокатоличким свештеницима, а онда придружених коментара на сликарство о. Стаматиса Склириса, који је осликао цркву у Пребиловцима. Коментари личе на душевну онанију, или као када питате неуког копача канала како му се допадају Пикасове слике. Григорије, како веле из канцеларије „данас има изузетне односе и поштовање према херцеговачким фратрима и свим свештеницима Римокатоличке цркве; односе који се изграђују на темељима Јеванђеља и хришћанске вјере, а не на паушалним оцјенама новинара и њихових извора“. Опадачи „екуменистичких владика“ не живе у данас, него у неком прошлом времену, као да се ништа није променило, а као да инсинуирају како би Григорије загрлио и поздравио са одушевљењем фра Сотону! Овај центар моћи, који се експонира и утиче на обликовање јавног мнења преко полуписмених новинара, годинама ради на дениграцији ових епископа. Углавном су то мале модификације у извештајима, али које необразована већина пастве не разуме. Нико им неће рећи, као у овом случају да је реч о можда једном свештенику (и то је упитно, како управо видесмо), а никако о групи фрањеваца. Ове чињенице нашу бол не чине мањом због злочина над православним народом, нити наше односе са Католичком црквом може преко ноћи поправити, али истине ради су битне.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 23.07.2015.

 

 

 

[1] Letter of Italian army General Alessandro Luzano to Musolini about massacre of Srbian children and civilians that demented croatian ustashe and catholic priests have done in the WW II (https://www.scribd.com/doc/56491898/Letter-of-Italian-Army-General-Alessandro-Luzano-to-Mussolini).

[2] https://www.youtube.com/watch?v=YQbYpcau-Uk. Видети од 1, 58.

[3] http://www.fondazionersi.org/mediawiki/images/2/24/Acta60.pdf. О генералу: http://spazioinwind.libero.it/littorio/mvsn/lusana-i.htm.

[4]http://www.zlocininadsrbima.com/Zlocin.aspx?Naslov=%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%86%D0%B8-1941.

[5] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/OdKosovaDoJadovna/Lat_OdKosovaDoJadovna45.htm.

 

 

 

Izvor http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=62738%3A2015-07-24-08-32-44&catid=40%3Atradicija&Itemid=75

[Crveni Baron]

A da mozda i ove kosti u Prebilovcima nisu neki prevod na engleski? Mozda niko nije nikoga ni ubio tamo? A narocito ne nekakvi fratri. Jer problem ovde nisu zrtve vec pribogu da nam Papa iz Vatikana stogod ne zameri , nama malim unijatima ... Mislim drznuli se tamo neki da prozvaju fratre za klanje Srba ...

Inviato dal mio iPad utilizzando Tapatalk

[Crveni Baron]

A evo i nesto sa Wikipedije sto nase vrle Vatikanske svestenike boli puno manje od novinarskog preterivanja ... A govori i o hrvatskoj, hrvatima, hrvatskoj vojsci, drzavi a bogami i o crkvi, da ne kazem o Vatikanu ..

У Другом свјетском рату село је израсло у симбол страдања српског народа у такозваној Павелићевој НДХ. Бацањем живе дјеце и њихових мајки у јаму Голубинку код Шурманца убијено је око 600 становника овог села.[7] Догодило се то 6. августа 1941. године. У истом мјесецу на више од 40 мјеста убијено је још више од 200 људи из овог села које је пред Други свјетски рат имало око хиљаду становника. У Пребиловцима су, тада, потпуно уништене 52 породице а 36 огњишта је угашено. Страдање су преживјела само 172 становника Пребиловаца. Сви који су преживјели усташке покоље у љето 1941. године вратили су се крајем августа у своје село. Почели су одмах куповати и на друге начине прибављати оружје. Већ у септембру већином су имали пушке и по коју бомбу. Послије неколико састанака договорено је да се у селу формира партизанска чета. Чета у коју су ушли сви борци формирана је 15. октобра 1941. Она је у почетку припадала Столачком, а послије Ситничком партизанском батаљону, али је била дубоко у окупираној територији, 30 километара далеко од најближе партизанске јединице. Па иако под врло тешким условима чета је одржавала сталну везу са најближим јединицама и Оперативном штабом за Херцеговину. Поред Пребиловчана, у чети се налазио извјестан број бораца из сусједних села, који су се послије усташких покоља ту склонили. Одмах послије формирања чете усташе су формирале жандармериску станицу у Лозници и даноноћно одржавале стражу према Пребиловцима.[8]

Српска православна црква слави страдале у овом покољу као Свете мученике пребиловачке

И после Уреди

Већина јама у којима су страдали Срби је 1961. године забетонирано, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима су помињане убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Пребиловци су обновљени, али жртве нису вађене из јама. Од 1974. године, родбина жртава је почела организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила да посећује јаме. До 1990. године, свештеницима није дозвољавано да на јамама служе парастосе.[9]

Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независној Држави Хрватској, српски народ је почео да скида бетонске оклопе из 13 херцеговачких јама (укључујући и Голубинку), са три велика стратишта. Извађене су кости око 4000 Срба, страдалих у усташким погромима 1941.—1945. Поред костура и предмета жртава пронађени су тада докази мучења: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др.[10] Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци, који су 4. августа 1991. године сахрањени у крипти цркве. Парастос је тада држао Патријарх Павле. Исте године објављен је и документарни филм Ево наше деце, Здравка Шотре о мученичком страдању Срба у Пребиловцима, отварању јаме, сахрани и сведочанствима потомака.[11]

1992 Уреди

Пребиловци су страдали и у последњем рату, у јуну 1992. године, у офанзиви „Чагаљ“, која се данас у Хрватској прославља као „Липањске зоре“, када су припадници ХОС-а, ХВО-а, као и редовне хрватске војске, [12] под командом генерала Јанка Бобетка, упале у празно село и спалиле га. Народ је избегао и спасао се, али је село уништено, оскранвљено је и гробље, а спомен црква и кости жртава из 1941. су минирани експлозивом три пута, док су у крипту убациване авионске бомбе, такозване „крмаче“. Експлозија је била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара.[10][a]

И сада Уреди

Касније је на мјесту костурнице заснована депонија смећа, која је уклоњена 2002.[10] Село је тренутно у обнови[13], а у току је и прикупљање прилога за обнову спомен храма,[14] према пројекату др Предрага Ристићa архиктекте из Београда.[15][16] Тренутно у Пребловцима живи око 65 људи, трећина од оних који су живели раније. Многи још увек немају где да се врате, јер су им куће порушене.[17]

P.S.

Ali Bogu hvala imaju Srbi i Amfilohija i njemu slicnih te necemo jos propasti.