Владимир Марјановић: Идеја o хришћанској политици

[Поуке.орг инфо]

 

„Хри­шћан­ска свест мо­ра да во­ди хри­шћан­ску по­ли­ти­ку.“ Се­мјон Франк

 

Про­паст ста­ле­шког дру­штве­ног уре­ђе­ња, за­сно­ва­ног на тзв. са­ве­зу кру­не и ол­та­ра, до­го­дио се на За­па­ду то­ком Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је (1789), а ка­сни­је и на Ис­то­ку као по­сле­ди­ца Фе­бру­ар­ске и Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је (1917). По­ја­ва мо­дер­не се­ку­лар­не др­жа­ве, ја­ча­ње ли­бе­ра­ли­зма и со­ци­ја­ли­зма не­га­тив­но су се од­ра­зи­ли на по­ло­жај хри­шћан­ских Цр­ка­ва. Би­ло је по­треб­но про­на­ћи аде­ква­тан на­чин уче­ство­ва­ња хри­шћа­на у дру­штве­ном и по­ли­тич­ком жи­во­ту. У за­пад­ном хри­шћан­ском све­ту, раз­ви­ле су се раз­ли­чи­те фор­ме хри­шћан­ско-де­мо­крат­ске по­ли­ти­ке.

 

Пра­во­слав­но хри­шћан­ство је ве­ко­ви­ма би­ло по­ве­за­но са мо­нар­хиј­ским др­жав­ним уре­ђе­њем. Од­но­си др­жа­ве и Цр­кве уре­ђи­ва­ни су на прин­ци­пу са­гла­сја тј. сим­фо­ни­је ду­хов­не вла­сти све­ште­ни­ка и све­тов­не вла­сти ца­ра. Са сло­мом Ви­зан­ти­је (1453) та иде­ја је пре­не­та на цар­ску Ру­си­ју, а са ње­ном про­па­шћу (1917) не­ста­ла је по­след­ња пра­во­слав­на мо­нар­хи­ја. Пра­во­слав­ни су, као и ри­мо­ка­то­ли­ци и про­те­стан­ти, би­ли су­о­че­ни са истим дру­штве­ним про­бле­мом, по­тре­бом за про­на­ла­же­њем аде­кват­ног од­но­са из­ме­ђу ве­ре и по­ли­ти­ке.

Кра­јем XIX и по­чет­ком ХХ ве­ка у пра­во­слав­ном све­ту (пре све­га у Ру­си­ји) ја­вља­ју се но­ве хри­шћан­ско-по­ли­тич­ке кон­цеп­ци­је. Оне се у мно­гим сег­мен­ти­ма раз­ли­ку­ју од до­ми­нант­не иде­о­ло­ги­је из­ра­же­не у кри­ла­ти­ци „пра­во­сла­вље – са­мо­др­жа­вље – на­род­ност“. По­је­ди­ни ру­ски ре­ли­гиј­ски фи­ло­со­фи, по­пут Вла­ди­ми­ра Со­ло­вјо­ва и Сер­ге­ја Бул­га­ко­ва, кри­тич­ки пре­и­спи­ту­ју исто­риј­ска хри­шћан­ска др­жав­на уре­ђе­ња, за­ла­жу се за основ­не људ­ске и гра­ђан­ске сло­бо­де, со­ци­јал­ну прав­ду, уни­вер­за­ли­зам и кон­цепт хри­шћан­ске по­ли­ти­ке.

 

 

 

Иде­ја хри­шћан­ске по­ли­ти­ке код Вла­ди­ми­ра Со­ло­вјо­ва

 

Ру­ски фи­ло­соф Вла­ди­мир Со­ло­вјов из­ра­жа­ва став да про­паст сред­њо­ве­ков­ног схва­та­ња све­та за хри­шћан­ство ни­је стра­шна, јер је реч о ком­про­ми­су из­ме­ђу хри­шћан­ства и па­ган­ства, ко­ји се нај­ви­ше ре­флек­то­вао на дру­штве­ну и по­ли­тич­ку сфе­ру. По­сле Ми­лан­ског едик­та, ве­ли­ки број љу­ди у Рим­ском цар­ству је при­сту­пао Цр­кви са­мо фор­мал­но. Они су при­зна­ли по­бе­ду хри­шћан­ства у спо­ља­шњем ви­ду, али су же­ле­ли да це­ло­ку­пан јав­ни жи­вот (др­жа­ва, власт, за­ко­ни) и да­ље оста­не па­ган­ски без истин­ског пре­о­бра­жа­ја.

Са дру­ге стра­не, Со­ло­вјов за­сту­па те­зу да су у исто­ри­ји но­ми­нал­ни не­хри­шћа­ни, на­ро­чи­то се­ку­лар­ни ху­ма­ни­сти че­сто спро­во­ди­ли хри­шћан­ске про­ме­не у дру­штве­ној, по­ли­тич­кој, еко­ном­ској и сва­кој дру­гој сфе­ри. Про­грес учи­њен на том по­љу има ху­ма­ни, а са­мим тим и хри­шћан­ски ка­рак­тер, иа­ко га ни­су оства­ри­ли хри­шћа­ни.

Пре­ма Со­ло­вјо­ву, хри­шћан­ска по­ли­ти­ка озна­ча­ва спе­ци­фич­но стре­мље­ње ка истин­ском оства­ре­њу хри­шћан­ских иде­а­ла у це­ло­куп­ном дру­штве­ном жи­во­ту. Он за­го­ва­ра иде­ју да хри­шћа­ни има­ју ду­жност да већ ов­де на зе­мљи до­при­не­су по­бе­ди над злом и у сва­ко­днев­ни јав­ни жи­вот уне­су хри­шћан­ска на­че­ла. Со­ци­јал­ни иде­ал хри­шћан­ске по­ли­ти­ке је сло­бод­на те­о­кра­ти­ја, а ње­ном ства­ра­њу тре­ба да прет­хо­ди ује­ди­ње­ње Ри­мо­ка­то­лич­ке и Пра­во­слав­не Цр­кве. Иа­ко је кри­ти­ко­вао дру­штво ко­је је се­бе но­ми­нал­но пред­ста­вља­ло хри­шћан­ским, Со­ло­вјов је сма­трао да бу­ду­ће дру­штво тре­ба да бу­де истин­ски про­же­то вред­но­сти­ма хри­шћан­ства. У сло­бод­ној те­о­кра­ти­ји, ко­ја не би на­ста­ла на­сил­ним ме­то­да­ма, по­сто­ја­ла би све­тов­на власт ца­ра (тач­ни­је ру­ског ца­ра) и ду­хов­на власт рим­ског па­пе. Сло­бод­на те­о­кра­ти­ја би има­ла уни­вер­зал­ни ка­рак­тер, укљу­чи­ва­ла би по­ли­тич­ке сло­бо­де и со­ци­јал­ну прав­ду. Др­жа­ва за Со­ло­вјо­ва мо­же има­ти по­зи­тив­ну уло­гу са­мо уко­ли­ко се по­ви­ну­је уз­ви­ше­ним хри­шћан­ским на­че­ли­ма.

Овај ру­ски фи­ло­соф и књи­жев­ник био је ве­ли­ки про­тив­ник смрт­не ка­зне, су­ро­вог ка­жња­ва­ња пре­ступ­ни­ка и роп­ства. Осим то­га, оштро се су­прот­ста­вљао на­ци­о­на­ли­зму као и ан­ти­се­ми­ти­зму. И по­ред опре­де­ље­ња за иде­ју хри­шћан­ског цар­ства и при­вр­же­но­сти те­о­кра­ти­ји у ње­го­вој по­ли­тич­кој фи­ло­со­фи­ји, мо­же се при­ме­ти­ти ин­си­сти­ра­ње на по­ли­тич­кој сло­бо­ди, ху­ма­но­сти, уни­вер­за­ли­зму и со­ци­јал­ној прав­ди.

Пред крај жи­во­та Со­ло­вјов се од­ре­као те­о­крат­ских со­ци­јал­них уто­пи­ја. Ипак, ње­го­ва ми­сао је оста­ви­ла ве­о­ма ве­ли­ког тра­га у ства­ра­лач­ком ра­ду Сер­ге­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, бра­ће Тру­бец­кој и мно­гих дру­гих.

 

 

 

Хри­шћан­ска по­ли­тич­ка ми­сао Сер­ге­ја Бул­га­ко­ва

 

Иде­ју хри­шћан­ске по­ли­ти­ке за­сту­пао је и Сер­геј Бул­га­ков. У свом ин­те­лек­ту­ал­ном и ду­хов­но са­зре­ва­њу, овај ру­ски еко­но­ми­ста, фи­ло­соф, те­о­лог и пра­во­слав­ни све­ште­ник про­шао је пут од марк­си­зма, пре­ко иде­а­ли­зма до пра­во­сла­вља. По­чет­ком XX ве­ка фор­ми­рао је гру­пу под на­зи­вом „Са­вез хри­шћан­ске по­ли­ти­ке“ као осно­ву за ства­ра­ње хри­шћан­ски ин­спи­ри­са­не по­ли­тич­ке пар­ти­је. Бул­га­ков је био ак­ти­ван као де­кла­ри­са­ни хри­шћан­ски со­ци­ја­ли­ста и де­пу­тат Дру­ге др­жав­не ду­ме.

Сво­је со­ци­јал­но-по­ли­тич­ке иде­је из­ло­жио је у мно­го­број­ним члан­ци­ма и књи­га­ма, али је спис Хри­шћан­ски со­ци­ја­ли­зам, по­себ­но чла­нак „Нео­д­ло­жни за­да­так (О са­ве­зу хри­шћан­ске по­ли­ти­ке)“ нај­зна­чај­ни­ји.

Бул­га­ков ука­зу­је на ста­ње у ко­ме су хри­шћа­ни или рав­но­ду­шни пре­ма по­ли­ти­ци или „цр­но­сто­ти­на­шки“ (тј. екс­трем­но де­сни­чар­ски) опре­де­ље­ни. Рав­но­ду­шност пре­ма по­ли­ти­ци је про­тив­на хри­шћан­ству, јер је пре­ма Бул­га­ко­ву исто­ри­ја бо­го­чо­ве­чан­ски про­цес. Ако се од­ба­ци по­ли­ти­ка, он­да се од­ба­цу­је и исто­ри­ја, а са­мим тим се од­ба­цу­је и чо­ве­чан­ство. По­ли­ти­ка за Бул­га­ко­ва има услов­ни зна­чај али је и као та­ква, ва­жна и нео­п­ход­на јер пред­ста­вља ор­га­ни­зо­ва­но до­бро­чин­ство. Под кон­цеп­том хри­шћан­ске по­ли­ти­ке Бул­га­ков под­ра­зу­ме­ва за­шти­ту основ­них људ­ских, гра­ђан­ских, по­ли­тич­ких и со­ци­јал­но-еко­ном­ских пра­ва.

Он кри­ти­ку­је си­стем др­жав­не при­ну­де сма­тра­ју­ћи га ту­ђим хри­шћан­ском иде­а­лу сло­бод­ног са­ве­за љу­ди (и иде­а­лу без­вла­шћа). Ипак, хри­шћа­ни мо­ра­ју на­пра­ви­ти сво­је­вр­стан ком­про­мис са др­жа­вом да би је пот­чи­ни­ли хри­шћан­ским иде­а­ли­ма сло­бо­де и љу­ба­ви. Др­жа­ву је, да­кле, нео­п­ход­но хри­сти­ја­ни­за­ци­јом ху­ма­ни­зо­ва­ти. За раз­ли­ку од Со­ло­вјо­ва, Бул­га­ков се опре­де­љу­је за фе­де­рал­ну ре­пу­бли­ку уме­сто мо­нар­хи­је.

За­ла­га­ње за хри­шћан­ску по­ли­ти­ку Бул­га­ко­ва ни­је до­ве­ло до кле­ри­ка­ли­зма. Тач­ни­је, из­ме­ђу кон­цеп­та хри­шћан­ске по­ли­ти­ке и кле­ри­ка­ли­зма по­сто­ји ве­ли­ка раз­ли­ка. Док кле­ри­ка­ли­зам ин­си­сти­ра на пар­ци­јал­ним ин­те­ре­си­ма од­ре­ђе­не кон­фе­си­је или пак ин­те­ре­си­ма све­штен­ства, у кон­цепт хри­шћан­ске по­ли­ти­ке мо­гу би­ти укљу­че­ни хри­шћа­ни свих кон­фе­си­ја, па чак и они ко­ји ни­су вер­ни­ци. Не тре­ба из­гу­би­ти из ви­да да су тзв. хри­шћан­ске пар­ти­је на за­па­ду Евро­пе у по­чет­ку углав­ном би­ле кле­ри­кал­но-кон­фе­си­о­нал­ног ка­рак­те­ра и за­сту­па­ле или ри­мо­ка­то­лич­ке или про­те­стант­ске ин­те­ре­се. На­ро­чи­ту па­жњу за­слу­жу­је Бул­га­ко­вље­во за­го­ва­ра­ње хри­шћан­ског со­ци­ја­ли­зма, кон­цеп­та ко­ме ће би­ти ве­ран све до сво­је смр­ти.

„Са­вез хри­шћан­ске по­ли­ти­ке“ ни­је пре­ра­стао у ма­сов­ну ор­га­ни­за­ци­ју ни­ти је до­шло до ре­а­ли­за­ци­је та­ча­ка ко­је је Бул­га­ков пред­ла­гао. То је био по­ку­шај да се на нов на­чин и у дру­га­чи­јим окол­но­сти­ма хри­шћа­ни со­ци­јал­но и по­ли­тич­ки ан­га­жу­ју.

 

 

Дру­штве­ни зна­чај

 

 

Због те­о­риј­ске и прак­тич­не не­раз­ра­ђе­но­сти, не­си­сте­ма­тич­но­сти и уто­пи­зма, кон­цепт хри­шћан­ске по­ли­ти­ке ни­је до­био ши­ру по­др­шку. Ипак, со­ци­јал­не иде­је по­је­ди­них пред­став­ни­ка ру­ске ре­ли­гиј­ске фи­ло­со­фи­је мо­гу има­ти ве­ли­ки по­ли­тич­ки и дру­штве­ни зна­чај јер пред­ста­вља­ју ва­жну те­о­риј­ску и иде­о­ло­шку осно­ву за са­вре­ме­ни раз­вој пра­во­слав­не вер­зи­је хри­шћан­ско-де­мо­крат­ске по­ли­ти­ке. Та­ква по­ли­ти­ка мо­же да на спе­ци­фи­чан на­чин до­при­не­се раз­во­ју плу­ра­ли­зма, по­ли­тич­ких сло­бо­да, со­ци­јал­не прав­де, де­мо­кра­ти­је и људ­ских пра­ва у пра­во­слав­ним зе­мља­ма и спре­чи ја­ча­ње екс­тре­ми­зма, др­жав­ног ап­со­лу­ти­зма и слич­них ау­то­ри­тар­них и ан­ти­де­мо­крат­ских тен­ден­ци­ја.

 

Извор: Православље, бр. 1160 (15. јул 2015. године)

Online извор: Поуке.орг

 

преузмите оргиналну страницу V. Marjanovic, Pravoslavlje 1160.pdf

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Deja Vu]

Interesantno, ali i nedovoljno objasnjeno. Ne razlikuje se od danasnjih politickih ideja slobode, jednakosti, univerzalnosti, ali mi nije jasno kakvu bi u svemu tome ulogu Crkva imala. 

 

Ono sto po meni otvara pregrst pitanja jest ovo da je ravnodusnost prema politici suprotna hriscanstvu tj. da biti hriscanin znaci biti zoon politikon, a ne apolitican i povucen u privatnu sferu. Sad to ima neke probleme, jer je osnovna kategorija politike moc odnosno sila, sto je razlog zasto ovaj pokret nikad nije uspeo, jer verovatno njegovi zagovornici nisu imali moc, pa mozda nisu ni zeleli da je koriste jer su smatrali da je to antihriscanski. Doduse moc nije uvek nesto lose, moze da se kanalise na druge nacine, dok nasilje koje legitimno poseduje drzava moze biti problematicno za hriscanstvo koje takvo nesto ne poznaje. Mada i tu se otvaraju mnoga pitanja, da li hriscanin moze koristi nasilje kako bi doneo neko dobro, spasao nekog, odbranio se od neke nevolje koju drugi proizvodi itd.