Од­но­си раз­ли­чи­тих слу­жби у Цр­кви и на­чин слу­же­ња у ра­ној Цр­кви и да­нас

[Поуке.орг инфо]

Од­но­си раз­ли­чи­тих слу­жби у Цр­кви и на­чин слу­же­ња у ра­ној Цр­кви и да­нас

 

је­реј др Бо­бан Ди­ми­три­је­вић,

про­фе­сор Бо­го­сло­ви­је у Ни­шу

 

 

Да­на­шње из­ла­га­ње пред­ста­вља­ће кра­ће бо­го­слов­ско сло­во на те­му од­но­са раз­ли­чи­тих слу­жби у Цр­кви и по­сле­ди­ца исто­риј­ског раз­во­ја тог од­но­са на бо­го­слу­жбе­но-ев­ха­ри­стиј­ски жи­вот Цр­кве. Овом пи­та­њу при­сту­пи­ће­мо узи­ма­ју­ћи у об­зир но­во­за­вет­но, ра­но­хри­шћан­ско схва­та­ње Цр­кве.

 

Пре­дањ­ско по­и­ма­ње Цр­кве, у свом ев­ха­ри­стиј­ском, ли­тур­гиј­ском ви­ду, от­кри­ва Цр­кву као за­јед­ни­цу по­след­њих да­на, као за­ве­шта­ње и по­че­так жи­во­та Бу­ду­ћег ве­ка, као ико­ну – при­су­ство Цар­ства Бож­јег у исто­ри­ји. Јед­но од свој­ста­ва Цар­ства Бож­јег је­сте да је оно веч­но и не­про­мен­љи­во. То зна­чи да и Све­та Ли­тур­ги­ја, по­ред спо­ља­шње фор­ме ко­ја се ме­ња­ла то­ком исто­ри­је, мо­ра да по­се­ду­је и од­ре­ђе­не еле­мен­те ко­ји су, као про­ја­ва бу­ду­ћег Цар­ства Бож­јег, та­ко­ђе не­про­мен­љи­ви.

 

На пр­вом ме­сту то је са­бра­ње вер­ног на­ро­да око свог пред­сто­ја­те­ља као ико­на са­бра­ња На­ро­да Бож­јег око Хри­ста у Цар­ству Бож­јем. За­тим, при­нос да­ро­ва на Ли­тур­ги­ји, као ви­дљи­ви из­раз и знак уче­шћа це­ло­куп­не тво­ре­ви­не у Цар­ству Бож­јем, и на кра­ју при­че­шћи­ва­ње свих вер­них на Све­тој Ли­тур­ги­ји као ико­на, пред­о­кус веч­ног сје­ди­ње­ња свих при­пад­ни­ка На­ро­да Бож­јег са Хри­стом у Цар­ству Бож­јем.

 

Као што Бож­је по­сто­ја­ње за­ви­си од на­чи­на на ко­ји Бог по­сто­ји, та­ко и по­сто­ја­ње Цр­кве за­ви­си од ње­ног на­чи­на по­сто­ја­ња. Хри­шћан­ско схва­та­ње Бо­га под­ра­зу­ме­ва за­јед­ни­цу, од­нос. Бог је Бог јер је Све­та Тро­ји­ца – за­јед­ни­ца љу­ба­ви три­ју Лич­но­сти. Та­ко је и Цр­ква Цр­ква јер је, по ре­чи­ма Све­тог Мак­си­ма Ис­по­вед­ни­ка, ико­на Све­те Тро­ји­це, за­јед­ни­ца мно­гих, од­но­сно, у јед­ном ши­рем сми­слу, за­јед­ни­ца раз­ли­чи­тих слу­жби. Као што у Бо­гу сва­ка лич­ност је­сте пот­пу­ни Бог и увек са со­бом под­ра­зу­ме­ва дру­ге две лич­но­сти, исто та­ко сва­ка слу­жба у Цр­кви је­сте пот­пу­ни Хри­стос, са­мо ка­да је у за­јед­ни­ци са дру­гим слу­жба­ма. То је ја­сно ис­ка­за­но Па­вло­вом те­о­ло­ги­јом Цр­кве као за­јед­ни­це Те­ла Хри­сто­вог, Цр­кве као ор­га­ни­зма у ко­ме је и нај­не­ча­сни­ји уд под­јед­на­ко зна­ча­јан као и сва­ки дру­ги, а та­кав је јер се у ње­му бла­го­дат­но про­ја­вљу­је све­це­ли Хри­стос. За­то је сва­ка слу­жба у Цр­кви су­штин­ски гле­да­но под­јед­на­ко ва­жна и бла­го­дат­на.

 

Ако се узме у об­зир да је ова­кво устрој­ство Цр­кве не­што што је ста­бил­но и не­про­мен­љи­во, ја­сно је да је кон­зер­ва­тив­ност Цр­кве ње­на зна­чај­на осо­би­на. Та кон­зер­ва­тив­ност има за циљ очу­ва­ње бо­го­слу­жбе­но-ев­ха­ри­стиј­ског иден­ти­те­та Цр­кве то­ком ње­не исто­ри­је, ко­ја ну­жно но­си од­ре­ђе­не про­ме­не. За­то ни­је слу­чај­но да је текст ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва (пре све­га ка­но­на) ко­је да­нас упо­тре­бља­ва­мо че­сто до­слов­но исти са тек­стом ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва дру­гог и тре­ћег ве­ка.

 

На­рав­но, основ­но је­згро бо­го­слу­же­ња је обо­га­ћи­ва­но у до­ба Ви­зан­ти­је мно­гим но­ви­на­ма, али је су­шти­на оста­ла иста. За­то је ва­жно да се од­ре­ђе­не ли­тур­гиј­ске прак­се на­ста­ле то­ком исто­ри­је Цр­кве по­сма­тра­ју увек у све­тло­сти њи­хо­вог уте­ме­ље­ња у ра­но­хри­шћан­ском схва­та­њу Цр­кве, с јед­не стра­не, и у њи­хо­вом зна­ча­ју у од­но­су на бу­ду­ће Цар­ство Бож­је ко­је тре­ба да про­ја­вљу­ју, са дру­ге стра­не.

 

Од до­ба Св. ца­ра Кон­стан­ти­на па на­да­ље др­жа­ва и Цр­ква не чи­не ви­ше две за­јед­ни­це, већ јед­ну, хри­шћан­ско дру­штво, пра­во­слав­ну ва­се­ље­ну. У њој ће се по­ли­тич­ка и ду­хов­на власт ме­ђу­соб­но у пот­пу­но­сти до­пу­ња­ва­ти. Та­кво ста­ње но­си­ло је ри­зик да се за­бо­ра­ви бу­ду­ће Цар­ство Бож­је као по­след­ња ре­ал­ност Цр­кве. Цр­ква је на ову опа­сност пре­те­ра­ног по­ве­зи­ва­ња са др­жа­вом ре­а­го­ва­ла из­ме­ђу оста­лог и од­ре­ђе­ним про­ме­на­ма ли­тур­гиј­ских рад­њи, као и по­ја­вом мо­на­штва. Оно је, ис­по­чет­ка као ла­ич­ки по­крет, иде­а­лом жи­во­та у пот­пу­ној по­све­ће­но­сти Бо­гу, ука­зи­ва­ло на то да Цр­ква и по­ред но­вог од­но­са са др­жа­вом, ипак и да­ље иш­че­ку­је Цар­ство Бо­жи­је као сво­ју по­след­њу ре­ал­ност.

 

Пре че­твр­тог ве­ка хри­шћан­ско бо­го­слу­же­ње пред­ста­вља­ло је култ про­га­ња­не ма­њи­не. Ев­ха­ри­сти­ја на че­лу са Епи­ско­пом као пред­сто­ја­те­љем, пред­ста­вља­ла је про­ја­ву је­дин­ства чи­та­ве Цр­кве. Ре­дов­но при­че­шћи­ва­ње би­ло је из­раз је­дин­ства свих слу­жби у Цр­кви.

 

Ме­ђу­тим, са но­вим од­но­сом Цр­кве и цар­ства од че­твр­тог ве­ка, хри­шћан­ско бо­го­слу­же­ње по­ста­је ол­тар­ско бо­го­слу­же­ње. Огром­не ба­зи­ли­ке и цр­кве ко­је су мо­гле да при­ме хи­ља­де вер­ни­ка до­при­не­ле су то­ме да вер­ни­ци има­ју ја­сно из­ра­же­но осе­ћа­ње да при­па­да­ју по­вла­шће­ној ве­ри, цар­ском хри­шћан­ству, а не ви­ше за­јед­ни­ци и ве­ри ко­ју је свет до ју­че мр­зео и од­ба­ци­вао. То је под­ра­зу­ме­ва­ло и ве­ли­ки број но­ми­нал­них хри­шћа­на, оних ко­ји су по­ста­ли хри­шћа­ни због дру­штве­них по­вла­сти­ца, а не због лич­не ве­ре.

 

У но­вим окол­но­сти­ма у ко­ји­ма се на­шла, Цр­ква је мо­ра­ла да из­на­ла­зи но­ве на­чи­не ко­ји­ма ће по­ка­за­ти да она ипак ни­је од ово­га све­та, без об­зи­ра на нов од­нос ко­ји је ус­по­ста­ви­ла са др­жа­вом. Због то­га се у Цр­кви све ви­ше ис­ти­цао зна­чај хри­шћан­ских тај­ни. Ли­тур­ги­ја је убр­зо по­ста­ла „слу­жба“ ко­ју пе­ва­ју са­мо кли­ри­ци у при­су­ству на­ро­да. Про­по­вед, бо­го­сло­вље, сим­во­лич­ко ту­ма­че­ње ли­тур­гиј­ских рад­њи, од са­да ин­си­сти­ра­ју на за­стра­шу­ју­ћој тај­ни бо­жан­ског при­су­ства у Цр­кви, у ње­ном све­то­та­јин­ском жи­во­ту. Та­ко­ђе, упо­зо­ра­ва­ју на опа­сно­сти при­че­шћи­ва­ња не­до­стој­них овом тај­ном и на­гла­ша­ва­ју уло­гу по­сред­ни­ка, ко­ју клир игра у при­во­ђе­њу на­ро­да тој тај­ни.

 

Овај но­ви раз­вој цр­кве­не све­сти, ма ко­ли­ко да је био нео­п­хо­дан, сва­ка­ко је за­там­нио из­ве­сне су­штин­ске аспек­те хри­шћан­ског бо­го­слу­же­ња и од­но­са из­ме­ђу раз­ли­чи­тих слу­жби у Цр­кви. При­мер то­га је и по­сте­пе­но уво­ђе­ње схва­та­ња пре­ма ко­ме се ла­и­ци по­чи­њу сма­тра­ти не­по­све­ће­ни­ма, на­су­прот кли­ри­ци­ма, цр­кве­ној је­рар­хи­ји, као по­све­ће­ни­ма. То је по­сте­пе­но ути­ца­ло на цео ли­тур­гиј­ски жи­вот, у ко­ме је, са ра­сту­ћим кле­ри­ка­ли­змом, не­при­мет­но али си­гур­но бле­де­ла но­во­за­вет­на цар­ско-све­ште­нич­ка слу­жба вер­ни­ка. То је за по­сле­ди­цу има­ло по­сте­пе­но учвр­шћи­ва­њу прак­се све ре­ђег при­че­шћи­ва­ња вер­ни­ка (иа­ко је та прак­са би­ла ка­нон­ски осу­ђе­на).

 

Са мар­ги­на­ли­зо­ва­њем ла­ич­ке слу­жбе по­но­во се по­ја­вљу­је за­ве­са као у Ста­ром За­ве­ту, ко­ја раз­два­ја све­ти­њу од на­ро­да. Ол­тар се по­сте­пе­но одва­ја од на­ро­да, а за­тим се и пот­пу­но за­тва­ра од ње­га ико­но­ста­сом. Цр­кве­на власт све ви­ше ин­си­сти­ра на то­ме да је ол­тар до­сту­пан са­мо по­све­ће­ни­ма, тј. је­рар­хи­ји, све­штен­ству. Упра­во же­љом да се са­кри­је од не­по­све­ће­них оно што се чи­ни у ол­та­ру, об­ја­шња­ва се и тај­но чи­та­ње ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва од стра­не све­ште­ни­ка.

 

Тај­но чи­та­ње мо­ли­та­ва је у су­прот­но­сти са це­ло­куп­ним ра­но­хри­шћан­ским ли­тур­гиј­ским ис­ку­ством. Све­ти Ју­стин Му­че­ник све­до­чи о ев­ха­ри­стиј­ској прак­си сво­га вре­ме­на да сав при­сут­ни на­род на бла­го­да­ре­ње ко­је уз­но­си пред­сто­ја­тељ од­го­ва­ра са „Амин“. Бла­го­да­ре­ње о ко­ме го­во­ри Све­ти Ју­стин је­су ев­ха­ри­стиј­ске мо­ли­тве ко­је се да­нас, за раз­ли­ку од он­да­шње прак­се, чи­та­ју тај­но. Та­ко­ђе је и у апо­стол­ско до­ба би­ло не­по­зна­то тај­но чи­та­ње ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва. Апо­сто­ли и њи­хо­ви уче­ни­ци сле­ди­ли су прак­су ју­деј­ских тр­пе­за, на ко­ји­ма су се мо­ли­тве и бла­го­да­ре­ња чи­та­ли на глас. Јед­но­став­но, од са­мог по­чет­ка по­сто­ја­ња Цр­кве ни­јед­на ли­тур­гиј­ска рад­ња ни­је би­ла са­кри­ве­на од вер­ни­ка. Оно што по­у­зда­но зна­мо је­сте да је прак­са тај­ног чи­та­ња ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва ушла у Цр­кву пре ше­стог ве­ка (иа­ко то не зна­чи да је би­ла до­ми­нант­на), по­што се с њом бо­рио већ цар Ју­сти­ни­јан, ко­ји у јед­ној од сво­јих но­ве­ла за­по­ве­да да епи­ско­пи и пре­зви­те­ри тре­ба да вр­ше све­те при­но­се гла­сом ко­ји ће да чу­је ве­ру­ју­ћи на­род.

 

Без об­зи­ра на све про­ме­не ко­је је Ли­тур­ги­ја пре­тр­пе­ла у свом исто­риј­ском раз­во­ју, она и у сво­јој са­вре­ме­ној фор­ми, на при­мер ка­да је реч о ка­но­ну ев­ха­ри­сти­је, под­ра­зу­ме­ва про­из­но­ше­ње мо­ли­та­ва у пр­вом ли­цу мно­жи­не. Ти­ме се ја­сно све­до­чи о то­ме да чи­тав вер­ни на­род са­слу­жу­је са сво­јим пред­сто­ја­те­љем. То са­слу­жи­ва­ње је оте­жа­но и па­си­ви­зи­ра­но тај­ним чи­та­њем ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва. Упра­во за­то што ев­ха­ри­стиј­ске мо­ли­тве укљу­чу­ју уче­шће чи­та­ве цр­кве­не за­јед­ни­це, за­то су се те мо­ли­тве чи­та­ле гла­сно и за­то њи­хо­во гла­сно чи­та­ње у на­ше вре­ме пред­ста­вља је­дан од на­чи­на за ак­тив­ни­је уче­шће На­ро­да Бо­жи­јег у слу­же­њу Све­те Ли­тур­ги­је.

Исто­ри­ја пр­во­бит­не и древ­не Цр­кве до ца­ра Кон­стан­ти­на ука­зу­је да је слу­жба све­до­че­ња, као слу­жба На­ро­да Бож­јег, пред­ста­вља­ла жи­ви и ак­тив­ни чи­ни­лац цр­кве­но­га жи­во­та то­га вре­ме­на. По­сто­је мно­га све­до­чан­ства о уче­шћу на­ро­да у свим ва­жним и од­го­вор­ним пи­та­њи­ма жи­во­та ло­кал­них по­ме­сних Цр­ка­ва, на­ро­чи­то у пи­та­њи­ма ко­ја су иза­зи­ва­ла спо­ро­ве и не­су­гла­си­це. Ре­чи Све­тог Ки­при­ја­на Кар­та­гин­ског то див­но од­сли­ка­ва­ју: „Од са­мог по­чет­ка мо­га епи­ско­по­ва­ња ста­вио сам за пра­ви­ло да ни­шта не чи­ним са­мо по сво­ме на­хо­ђе­њу, без ва­шег (пре­зви­тер­ског) са­ве­та и без са­гла­сно­сти на­ро­да.“

 

По­чев од Кон­стан­ти­но­ве епо­хе, под ути­ца­јем др­жа­ве, Цр­ква све ви­ше по­ста­је прав­на ин­сти­ту­ци­ја. То по­чи­ње да на­ру­ша­ва са­гла­сност из­ме­ђу Епи­ско­па и на­ро­да. Епи­скоп по­ста­је ви­со­ки чи­нов­ник, кнез Цр­кве, ко­ме су клир и на­род ду­жни да се пот­чи­ња­ва­ју. Цр­кве­но устрој­ство по­ста­је та­кво да ак­тив­ност вер­ни­ка, на­ро­чи­то слу­жба све­до­че­ња На­ро­да Бож­јег, све те­же мо­же да се из­ра­зи. Крај­ња по­сле­ди­ца тог сло­же­ног ви­ше­ве­ков­ног про­це­са је­сте да да­нас ни­је­дан Епи­скоп не би мо­гао да по­но­ви Ки­при­ја­но­ве ре­чи, да он ни­шта не чи­ни без са­ве­та пре­зви­те­ра и са­гла­сно­сти на­ро­да.

 

Цр­кве­на свест ни­је схва­та­ла да пра­во, као нео­п­хо­дан прин­цип др­жав­ног жи­во­та, те­шко мо­же да се при­ме­ни на цр­кве­ни жи­вот, без га­же­ња основ­них прин­ци­па са­мог цр­кве­ног жи­во­та.

 

У на­ше вре­ме по­сто­ји ја­сна по­тре­ба за об­но­вом пре­зви­тер­ског ко­ле­ги­ју­ма као истин­ског Епи­ско­по­вог са­ве­та, као и за из­на­ла­же­њем на­чи­на за ак­тив­ни­је де­ло­ва­ње и уче­шће ла­и­ка ка­ко у бо­го­слу­жбе­ним, та­ко и у па­ро­хиј­ским и епар­хиј­ским окви­ри­ма цр­кве­но­га жи­во­та.

 

Ра­но­хри­шћан­ско по­и­ма­ње Цр­кве, из­ра­же­но ев­ха­ри­стиј­ским ка­рак­те­ром са­вре­ме­ног бо­го­сло­вља, под­ра­зу­ме­ва у да­на­шњој цр­кве­ној прак­си по­тре­бу гла­сног чи­та­ња свих ев­ха­ри­стиј­ских мо­ли­та­ва, слу­же­ње са отво­ре­ним две­ри­ма, ре­дов­но при­че­шћи­ва­ње вер­ног на­ро­да ко­ји жи­ви хри­шћан­ским, под­ви­жнич­ко-ли­тур­гиј­ским жи­во­том и ње­го­во уче­шће у свим да­љим ви­до­ви­ма цр­кве­но­га жи­во­та, чи­ме тре­ба да се от­кри­је бо­гат­ство и раз­ли­чи­тост да­ро­ва свих при­пад­ни­ка На­ро­да Бож­јег.

 

У цр­кве­ним за­јед­ни­ца­ма где оства­ре­ње све­га ово­га ни­је мо­гу­ће услед хро­нич­не оп­те­ре­ће­но­сти цр­кве­ног жи­во­та кле­ри­ка­ли­змом, као и кру­тим и по­вр­шним тра­ди­ци­о­на­ли­змом, ко­ји се че­сто аро­гант­но пред­ста­вља као „ве­ков­но“ пре­да­ње Цр­кве, та­мо је по­треб­но, за­рад је­дин­ства свих, стр­пљи­во све­до­че­ње из­вор­ног, ра­но­хри­шћан­ског, пре­дањ­ског схва­та­ња Цр­кве и зна­ча­ја раз­ли­чи­тих слу­жби у њој.

 

На­су­прот овим зах­те­ви­ма об­но­ве ли­тур­гиј­ског жи­во­та и са­бор­ног функ­ци­о­ни­са­ња раз­ли­чи­тих слу­жби у Цр­кви, че­сто смо све­до­ци по­де­ље­но­сти и са­мо­до­вољ­но­сти истих тих слу­жби у кон­крет­ном цр­кве­ном жи­во­ту. Та­кво ста­ње че­сто до­во­ди, ка­ко све­ште­ни­ка, та­ко и вер­ни­ка, до јед­ног ри­ту­ал­но-об­ред­ног и сер­ви­сер­ског при­сту­па ве­ри.

 

Са­мо­до­вољ­ност опа­сно пот­ко­па­ва чак и са­му слу­жбу Епи­ско­па. Услед не­до­стат­ка ра­но­хри­шћан­ског схва­та­ња Цр­кве у окви­ру ко­јег се сва­ка слу­жба па и епи­скоп­ска до­жи­вља­ва ди­ја­ло­шки – као од­но­сна, као она ко­ја по­тре­бу­је дру­гог – че­сто у прак­си до­ла­зи до то­га да се епи­скоп­ска слу­жба схва­та не­за­ви­сно од за­јед­ни­це, као ин­ди­ви­ду­ал­но пре­но­ше­ње бла­го­да­ти и вла­сти јед­ном Епи­ско­пу у исто­риј­ском ни­зу од Хри­ста пре­ко Апо­сто­ла и цр­кве­не је­рар­хи­је до да­нас.

 

По­сле­ди­ца та­квог схва­та­ња је јед­но пи­ра­ми­дал­но до­жи­вља­ва­ње Цр­кве, у ко­јој Епи­скоп деј­ству­је као ка­кав мо­нарх и де­спот. По­зи­ва­ње на бо­жан­ско пра­во по­рет­ка и је­рар­хи­је, де­гра­да­ци­ја вер­них, кли­ра и ла­о­са, па­стир­ство стра­ха, упор­но ис­ти­ца­ње не­ка­квих ви­ших и ни­жих кла­са ме­ђу чи­но­ви­ма, не­сме­та­но мар­ги­на­ли­зо­ва­ње ла­и­ка и њи­хо­во по­да­нич­ко пот­чи­ња­ва­ње, не мо­гу да бу­ду про­ја­ва са­бра­ња Те­ла Хри­сто­вог, са­бра­ња ко­је ли­тур­гиј­ски ико­ни­зу­је Цар­ство Бож­је.

 

На па­ра­док­са­лан на­чин, мно­ги од са­вре­ме­них епи­ско­па Пра­во­слав­не Цр­кве, кроз јед­но­стра­но прав­но схва­та­ње епи­скоп­ског до­сто­јан­ства, пре­на­гла­ша­ва­њем ин­сти­ту­ци­о­нал­не ди­мен­зи­је цр­кве­не вла­сти, не узи­ма­ју­ћи у об­зир раз­ли­чи­те ха­ри­зме чи­та­вог те­ла цр­кве­не за­јед­ни­це, же­ле да на­мет­ну свој ау­то­ри­тет кли­ри­ци­ма и ла­и­ци­ма, као и не­по­кор­ним мо­на­си­ма и ха­ри­змат­ским стар­ци­ма.

 

У та­квим слу­ча­је­ви­ма реч је о по­гре­шној упо­тре­би пре­дањ­ског уче­ња о је­дин­ству Цр­кве у Епи­ско­пу и Ев­ха­ри­сти­ји. Ова­кво ста­ње у прак­си уки­да кр­сни, жр­тве­ни, од­но­сно хри­сто­ло­шки ка­рак­тер епи­скоп­ске слу­жбе. Ре­чи Хри­сто­ве: „Ко хо­ће пр­ви да бу­де ме­ђу ва­ма, не­ка вам слу­жи“ ја­сно све­до­че да је епи­скоп­ство од­ре­ђе­но јед­ним слу­жи­тељ­ним ка­рак­те­ром. Ово слу­же­ње тре­ба да омо­гу­ћи при­су­ство Хри­ста у да­ро­ви­ма мно­гих. То зна­чи да Хри­стос по­сто­ји у Цр­кви не са­мо као је­дан, као Епи­скоп, већ у исто вре­ме као мно­ги, као пу­но­ћа да­ро­ва. Дар Епи­ско­па је­сте упра­во у оства­ре­њу за­јед­ни­це свих да­ро­ва као по­себ­них и је­дин­стве­них про­ја­ва све­це­ло­га Хри­ста.

Епи­скоп је тај ко­ји оства­ру­је сво­ју слу­жбу и ико­ни­зу­је Хри­ста он­да ка­да пре­ста­је да деј­ству­је као по­је­ди­нац ко­ји по­се­ду­је не­ка­кву власт ко­јом би био из­над и из­ван за­јед­ни­це и ка­да поч­не да де­лу­је из­ну­тра, из за­јед­ни­це, из са­бо­ра На­ро­да Бож­јег, као ње­гов пред­сто­ја­тељ, као онај ко­ји вла­да и упра­вља на­ро­дом слу­же­ћи му, али не са­мо на ре­чи­ма или са­мо фор­мал­но, већ и на де­лу. То се де­ша­ва он­да ка­да ње­го­ва лич­ност на­ди­ла­зи све људ­ске по­де­ле, ка­да ује­ди­њу­је, про­жи­ма и афир­ми­ше све слу­жбе и да­ро­ве у Цр­кви, ка­да сво­јим де­ло­ва­њем пре­ва­зи­ла­зи ме­ди­о­кри­тет­ство, по­доб­ња­штво као и кла­нов­ско-ин­те­ре­сно удру­жи­ва­ње и ка­да као та­кав ев­ха­ри­стиј­ски уз­ди­же и чи­та­ву тво­ре­ви­ну ње­ном Твор­цу. Та­да, на та­кав на­чин, ње­гов ау­то­ри­тет по­ста­је бла­го­дат­ни до­га­ђај за­јед­ни­це Ду­ха Све­тог, Ду­ха ко­ји уво­ди бе­смрт­ност у смрт­ност, веч­ност у вре­ме, Цар­ство Бож­је у исто­ри­ју.

 

 

 

 

Извор: Православље, бр. 1160 (15. јул 2015. године)

Online извор: Поуке.орг

 

преузмите оргиналну страницу o. B. Dimitrijevic, Pravoslavlje 1160.pdf

Сло­во на Све­ча­ној ака­де­ми­ји по­во­дом школ­ске сла­ве При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је Све­тог Ки­ри­ла и Ме­то­ди­ја у Ни­шу, 2015. го­ди­не.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!