Јерођакон Александар Суботић- Апологија животиња

[Поуке.орг инфо]

Ста­рац Зо­си­ма о жи­во­ти­ња­ма: „По­гле­дај – ре­кох му – ко­ња: жи­во­ти­ња ве­ли­ка, чо­ве­ку бли­ска; или во­ла, ко­ји за чо­ве­ка ра­ди и хра­ни га, по­ку­ње­ног и за­ми­шље­ног во­ла; по­гле­дај ли­ко­ве њи­хо­ве: ка­ква крот­кост, ка­ква ода­ност чо­ве­ку, ко­ји га че­сто не­ми­ло­срд­но би­је; ка­ква не­зло­би­вост, ка­кво по­ве­ре­ње и ка­ква ле­по­та у ње­го­вом ли­ку! Дир­љи­во је зна­ти то: да у ње­му не­ма ни­ка­ква гре­ха, јер је све са­вр­ше­но, све је осим чо­ве­ка без­гре­шно, и с њи­ма је Хри­стос још пре не­го с на­ма“ (До­сто­јев­ски, Бра­ћа Ка­ра­ма­зо­ви).

 

 

Ми­кро­ко­смос

 

Ши­фра за не­рас­ки­ди­ву по­ве­за­ност чо­ве­ка и све­та, у исто­ри­ји европ­ске ми­сли, је грч­ка реч „ми­кро­ко­смос“. Иза ове ре­чи сто­ји иде­ја чи­ји ко­ре­ни се­жу ду­бо­ко у не­про­зир­ну про­шлост Ва­ви­ло­на и Ме­со­по­та­ми­је. То је иде­ја ко­ја је ан­тич­ку фи­ло­зо­фи­ју пра­ти­ла од са­мог ње­ног по­чет­ка. Це­ли­на се огле­да у де­лу. Свет се огле­да у чо­ве­ку, та­ко да је чо­век ма­ли свет – ми­кро­ко­смос. Пла­тон је био тај ко­ји је екс­пли­ци­рао ову древ­ну иде­ју ко­ри­сте­ћи раз­ли­чи­те ми­кро­ко­смич­ке ар­гу­мен­те: од ана­ло­ги­ја људ­ског жи­во­та са про­це­си­ма у уни­вер­зу­му до па­ра­ле­ли­зма из­ме­ђу чо­ве­ка и др­жа­ве. Ипак, сам тер­мин „ми­кро­ко­смос“ по пр­ви пут се ја­вља до­ста ка­сно. Тек у спи­си­ма Ари­сто­те­ла. Он, ме­ђу­тим, ову реч ко­ри­сти са­мо је­дан је­ди­ни пут – у сво­јој фи­зи­ци, и то на по­при­лич­но три­ви­ја­лан на­чин. Пре­ма то­ме, Ари­сто­тел је ско­вао сам тер­мин али без ја­сног кон­цеп­та иза ње­га, док је ње­гов прет­ход­ник Пла­тон фор­му­ли­сао кон­цепт али без од­ре­ђе­не ре­чи ко­јом би га озна­чио.

Це­ла иде­ја је мо­ра­ла да про­ђе дуг и не баш ра­ван пут, на ко­ме су ва­жне ус­пут­не ста­ни­це би­ле: сред­њи пла­то­ни­зам, је­вреј­ска фи­ло­со­фи­ја, ми­сте­риј­ски кул­то­ви ка­сног Ри­ма и нео­пла­то­ни­зам, да би се на кра­ју Ари­сто­те­ло­ва реч спо­ји­ла са пла­то­ни­стич­ким кон­цеп­том у тех­нич­ки тер­мин „ми­кро­ко­смос“. Ипак, и овај срећ­ни крај ан­тич­ке епи­зо­де у исто­ри­ји „ми­кро­ко­смо­са“ (по­сле ко­га су усле­ди­ле но­ве сред­њо­ве­ков­не и мо­дер­не аван­ту­ре) ни­је без ко­мич­ног обр­та. Син­те­за ко­јом се „ми­кро­ко­смос“ ко­нач­но утвр­дио као те­о­риј­ски тер­ми­нус тех­ни­кус је де­ло хри­шћан­ских Све­тих Ота­ца, ко­ји су ову реч, у ства­ри, упо­тре­би­ли као по­грд­ни из­раз – као реч под­сме­ха на ра­чун па­ган­ских те­о­ри­ја о ме­сту чо­ве­ка у све­ту. Та­ква пе­јо­ра­тив­на упо­тре­ба тер­ми­на ја­сна је из ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Ни­ског: „Го­во­ри­ли су (па­га­ни) да је чо­век ми­кро­ко­смос. (...) Ме­ђу­тим, док су тим звуч­ним на­зи­вом (на­вод­но) уз­но­си­ли хва­лу људ­ској при­ро­ди, ни са­ми ни­су при­ме­ти­ли да су чо­ве­ка (у ства­ри) по­ча­ство­ва­ли свој­стви­ма ко­мар­ца и ми­ша. (...) Шта има ве­ли­ко у то­ме – по­ча­ство­ва­ти чо­ве­ка (...) упо­до­бља­ва­њем са све­том...?“ Због то­га Св. Гри­го­ри­је Бо­го­слов из­о­кре­ће ста­ру ми­кро­ко­смич­ку фор­му­лу, за­ме­њу­ју­ћи ме­ста чо­ве­ка и све­та у њој, та­ко да је са­да у но­вој то­по­ло­ги­ји свет ма­ли а чо­век ве­ли­ки. Јер чо­век је „не­ки ко­смос дру­ги, у ма­ло­ме ве­ли­ки“. Да­кле, и у хри­шћан­ској ви­зи­ји чо­век и свет (и да­ље) де­ле исту суд­би­ну, са­мо што ту за­јед­нич­ку суд­би­ну од сад од­ре­ђу­је чо­век по­што је он „Mi­krot­he­os“ (Бог у ма­лом). Вер­ност би­блиј­ском пре­да­њу о чо­ве­ку као сли­ци Бо­га (Пост. 1, 26–27; 5, 1; 9, 6) при­мо­ра­ла је Оце на та­кву ин­тер­вен­ци­ју.

 

Бо­жи­ја сли­ка

 

Ста­ри За­вет нам, ме­ђу­тим, не от­кри­ва шта је у ства­ри „Бо­жи­ја сли­ка“ у чо­ве­ку. По­што из са­мог тек­ста то ни­је би­ло мо­гу­ће пре­ци­зно за­кљу­чи­ти, те­о­ло­зи су кроз ве­ко­ве да­ва­ли раз­ли­чи­те од­го­во­ре. Они би се гру­бо мо­гли по­де­ли­ти у две гру­пе: 1) Сред­њо­ве­ков­ни пи­сци су углав­ном су по­ку­ша­ва­ли да про­на­ђу од­ре­ђе­не он­тич­ке цр­те у чо­ве­ку ко­је га чи­не слич­ним Бо­гу, нпр. сло­бо­да, ра­зум, итд... 2) Код мо­дер­них ау­то­ра, пак, „лик“ се че­шће по­сма­тра као услов у ком чо­век ег­зи­сти­ра (нпр. у ди­ја­ло­гу са Бо­гом и са тво­ре­ви­ном, итд.), а не као ње­гов по­сед. Ова два при­сту­па ни­су ме­ђу­соб­но ис­кљу­чи­ва и мо­гу­ће их је ком­би­но­ва­ти. Ипак, док је овај пр­ви де­лом од­го­во­ран за пот­це­њи­ва­ње оста­ле тво­ре­ви­не, по­што Би­бли­ју чи­та је­лин­ским очи­ма, „пре­це­њу­ју­ћи“ чо­ве­ко­ву ра­ци­о­нал­ност, онај дру­ги има од­ре­ђе­ни зна­чај за на­шу апо­ло­ги­ју жи­во­ти­ња. У ду­ху ре­чи Св. Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва ко­ји ка­же да Бог ства­ра­ју­ћи сво­ју сли­ку – чо­ве­ка „по­ста­вља на зе­мљи по­кло­ни­ка (Све­те Тро­ји­це)“ и од­мах до­да­је: „на­ме­сни­ка це­ло­сног –над­зор­ни­ка ви­дљи­ве при­ро­де“. Кон­ста­ту­је­мо да је „услов бо­го­оп­ште­ња“ срж оно­га што је по сли­ци. До­да­ју­ћи то­ме да је за ис­по­ља­ва­ње ли­ка од­лу­чу­ју­ћа (ли­тур­гиј­ска) функ­ци­ја чо­ве­ка ко­ји је по­зван да бу­де на­чал­ник (ἀρχέτωσαν – Пост. 1, 26) све оста­ле тва­ри. Да је у пи­та­њу функ­ци­ја слу­же­ња, а не го­спо­да­ре­ња, ви­ди се из то­ка би­блиј­ске рад­ње. У пр­вој гла­ви По­ста­ња, у сти­ху 27, Бог ства­ра чо­ве­ка по свом ли­ку. У на­ред­ном сти­ху по­ве­ра­ва му власт над жи­во­ти­ња­ма, да би од­мах у сле­де­ћем сти­ху, и чо­ве­ку и жи­во­ти­ња­ма, за хра­ну дао би­ље. Да­кле, жи­во­ти­ње ни­су по­ве­ре­не чо­ве­ку ра­ди ути­ли­тар­не упо­тре­бе већ да би се о њи­ма ста­рао. (У при­чи о По­то­пу, по­сле до­пу­ште­ња чо­ве­ку да убу­ду­ће ко­ри­сти жи­во­ти­ње у ис­хра­ни, Бог од­мах скла­па веч­ни за­вет – Олам Бе­рит са жи­во­ти­ња­ма и љу­ди­ма под­јед­на­ко. А веч­ни за­вет је из­раз за ме­си­јан­ско цар­ство ми­ра ко­је се не по­ду­да­ра са за­кон­ским за­ве­том. Ја­сно је да у очи­ма Цр­кве иза све­га то­га сто­ји за­вет Ису­са Хри­ста).

Та­ква по­сред­нич­ка функ­ци­ја чо­ве­ка, мо­мен­тал­но нас пре­но­си из Ста­рог у Но­ви За­вет. „Ло­гос по­ста­де те­ло“ ка­же Је­ван­ђе­лист Јо­ван. Али у ње­го­вом Је­ван­ђе­љу ово те­ло је у ства­ри „sarks“ – ме­со – плот, што је грч­ки пре­вод је­вреј­ске ре­чи „ба­сар“, ко­ја људ­ску те­ле­сност ује­ди­њу­је са жи­во­тињ­ском, као што је и „не­феш“ (ду­ша жи­ва), жи­вот­ни прин­цип и жи­во­ти­ња и љу­ди. Ме­ђу­тим, „по­след­њи Адам“ је исто­вре­ме­но и „дух ко­ји ожи­вљу­је“ чи­та­ву твар (1. Кор. 15, 45). Не­ма, да­кле, ни­чег што би при­сни­је по­сре­до­ва­ло из­ме­ђу Бо­га и све­та од ова­пло­ће­ног Бо­га. А опет, ако је сје­ди­ње­ње са Бо­гом у лич­но­сти Си­на Бо­жи­јег, Ко­ји се кроз те­ло по­и­сто­ве­тио са све­том, нај­ве­ће, ни­је мо­гу­ће за­ми­сли­ти да би Бо­жи­ја љу­бав, све­ту ика­да по­же­ле­ла ишта ма­ње. Због то­га је Адам од по­чет­ка био фи­гу­ра Хри­ста: „Сли­ка (ти­пос) Оно­га ко­ји ће до­ћи“ (Рим. 5, 14).

 

Пад

 

Ме­ђу­тим, Хри­стос је до­шао. У Ње­го­вом те­лу Бог је по­стао део све­та и свет је по­стао део Бо­га, па и по­ред то­га: „Сав свет у злу ле­жи“ (1. Јн. 5, 19). Свет ни­је зло, не­го у злу ле­жи. Сру­шен је и ле­жи. Ко га је обо­рио? Пр­ви чо­век је пао и са со­бом по­ву­као свет. Шта је зло у ко­ме свет ле­жи? То је по­ло­жај у ком се свет на­ла­зи. Свет ле­жи у злу. По­след­њи Чо­век ле­жи у гро­бу. И По­след­њи Чо­век уста­је из гро­ба. Али свет и да­ље у злу ле­жи. До­кле ће свет да ле­жи у злу? Све док сви прет­по­след­њи љу­ди не лег­ну у гроб, је­дан по је­дан све до По­след­њег ко­ји је већ устао. А та­да ће се ви­де­ти да су и они већ уста­ли са Њим. И шта­ви­ше да са­да сто­је по пр­ви пут. Ово ни­је пу­ка але­го­ри­ја. Бу­квал­но: крај­ња тач­ка Бо­жи­јег по­и­сто­ве­ће­ња са па­лим све­том је мр­тво те­ло Хри­ста ко­је ле­жи у гро­бу, док је Ње­го­во уста­ја­ње по­че­так но­ве тва­ри. За­ни­мљи­во је да се упра­во у ве­зи са том те­мом уста­ја­ња из ле­же­ћег по­ло­жа­ја, и по­ја­ви­ла реч „ми­кро­ко­смос“. Ари­сто­тел, раз­ма­тра­ју­ћи у Фи­зи­ци (књи­га 8, 2. по­гла­вље) при­го­вор сво­јој те­о­ри­ји о „веч­но­сти кре­та­ња“, ко­ји се са­сто­ји у то­ме да кре­та­ње ни­је веч­но јер из­гле­да да се жи­ва би­ћа по­ди­жу из ле­же­ћег ста­ва, ка­же: „Ако је мо­гу­ће да се то до­го­ди у жи­вом би­ћу, шта спре­ча­ва да се исто до­го­ди у све­му? Јер ако се то де­ша­ва у ма­лом све­ту (ми­кро­ко­смо­су) де­ша­ва се и у ве­ли­ком. Ако у све­ту он­да и у бес­ко­нач­ном, уко­ли­ко је уоп­ште мо­гу­ће за бес­ко­нач­но да се по­кре­ће.“ Да­кле, баш та­кав збу­њу­ју­ћи про­цес, ка­кав опи­су­је Ари­сто­тел, од­и­гра­ва се у Хри­сту: Хри­сто­во те­ло се по­кре­ну­ло из ле­же­ћег ста­ва и оно што се до­го­ди­ло у ње­му, до­го­ди­ће се у све­му. То што се де­си­ло у „ма­лом“, де­си­ће се и у „ве­ли­ком“. И то баш због то­га што се бес­ко­нач­но по­кре­ну­ло. Овај про­цес се још увек од­ви­ја иа­ко је кон­сти­ту­тив­но већ за­вр­шен. То је кре­та­ње тва­ри од оно­га што ство­ре­ном би­ћу ле­жи у осно­ви – ipo­ke­i­me­non, а то је не­би­ће, ка Оно­ме Ко­ји у би­ћу сто­ји као ње­гов те­мељ – Ipo­sta­sis, а то је Хри­стос. У том кре­та­њу, све што је у по­кре­ту по­ви­ја се под ве­тром и све је иш­ча­ше­но, а овај от­пор ра­њи­ве тва­ри је њен пад. Ства­ра­ње и пад се де­ша­ва­ју исто­вре­ме­но. По Св. Мак­си­му, чо­век је у јед­ном ма­ху ство­рен и пао (Та­ла­си­ју од­го­вор 61). Ве­тар ком се опи­ре овај век је по­се­та до­ла­зе­ћег Хри­ста тј. Цр­ква. На ве­тру се мо­же бо­ра­ви­ти, али се ве­тар не мо­же удо­ми­ти. Цр­ква је ве­тар ко­ји ми­лу­је свет, али у ње­му не­ма дом.

 

Пред­ра­су­да

 

Свет је, као што ре­ко­смо, иш­ча­шен. Вер­нер Хер­цог је опи­сао жи­вот уми­ру­ће при­ро­де као не­ми­ло­срд­ни па­као пер­ма­нент­не и не­по­сред­не опа­сно­сти: „Др­ве­ће је у бе­ди, пти­це су у бе­ди, уоп­ште не ми­слим да пе­ва­ју. Оне јед­но­став­но ври­ште у бо­лу.“ То су ре­чи ре­ди­те­ља ко­ји је сни­мио не­ке од нај­леп­ших сце­на не­так­ну­те при­ро­де у исто­ри­ји фил­ма! У за­ча­ра­ном, пак, кру­гу људ­ске ци­ви­ли­за­ци­је, на­си­ље се „огра­ни­ча­ва“ на­си­љем. Све је на­кри­во на­са­ђе­но: и при­ро­да и дру­штво. Ни­је­дан де­таљ ни­је из­у­зет из ове зле фор­ма­ци­је: „Ни­ко ни­је до­бар осим јед­но­га Бо­га“ (Мт. 19, 17; Мк. 10, 18; Лк 18, 19). А о то­ме се мо­же су­ди­ти са­мо под ме­си­јан­ским све­тлом ко­је от­кри­ва та­му (Јн. 3, 19).

У та­квој пер­спек­ти­ви чак и они оби­ча­ји ко­ји су, на­вод­но, по­др­жа­ни сна­гом „при­ро­де“ (при­том не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да је при­ро­да па­ла), а не тек си­лом за­ко­на, че­сто су са­мо ста­ре пред­ра­су­де при­ви­ле­го­ва­них. За­пад­на тра­ди­ци­ја је већ ве­ко­ви­ма утвр­ђе­на у уве­ре­њу да је уби­ја­ње жи­во­ти­ња са­свим у ре­ду и да на­но­ше­ње пат­ње би­ћи­ма ко­ја не при­па­да­ју људ­ској вр­сти не тре­ба да пред­ста­вља про­блем за људ­ски род. На­си­ље је ле­ги­ти­ми­зо­ва­но те­о­риј­ским ста­вом да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не. Око та­квог ми­шље­ња го­то­во да по­сто­ји кон­сен­зус ве­ћи­не па­ган­ских фи­ло­со­фа. На при­мер сто­и­ци су се оштро су­прот­ста­ви­ли Ари­сто­те­ло­вој за­блу­ди да по­сто­је „при­род­ни ро­бо­ви“, твр­де­ћи да је де­фи­ни­ци­ја сва­ког чо­ве­ка иста „а то је да је он ра­ци­о­на­лан“ (Ци­це­рон, О за­ко­ни­ма, књи­га 1). За­то сви љу­ди за­слу­жу­ју да се са њи­ма по­сту­па пра­вед­но. Жи­во­ти­ње, ме­ђу­тим, ни­су ра­ци­о­нал­не и у од­но­су на њих ни­ка­кав по­сту­пак не мо­же би­ти не­пра­ве­дан. Ве­ћи­на хри­шћан­ских те­о­ло­га до да­нас ис­тра­ја­ва у овој па­ган­ској за­блу­ди. Став да жи­во­ти­ње ни­су ра­ци­о­нал­не у хри­шћан­ској об­ра­ди по­при­ма раз­ли­чи­те об­ли­ке: од Де­кар­то­ве тврд­ње да жи­во­ти­ње уоп­ште не­ма­ју ду­шу (па не мо­гу да осе­ћа­ју ни бол, већ са­мо ис­пу­шта­ју зву­ке и ре­а­гу­ју ме­ха­нич­ки као сат – Де­карт је ову те­о­ри­ју и прак­тич­но „по­твр­дио“ вр­ше­ћи ви­ви­сек­ци­ју не­срећ­них жи­во­ти­ња), пре­ко ста­ва да не­ма­ју бе­смрт­ну ду­шу (па ни веч­ни жи­вот), све до ста­ва са­вре­ме­них пер­со­на­ли­ста да жи­во­ти­ње (ни у ка­квом сми­слу) ни­су лич­но­сти.

 

На­да

 

Ипак ни­је све та­ко цр­но. У мра­ку исто­ри­је, у по­чет­ку као сви­ци у но­ћи, а по­сле већ као зве­зде пред ес­ха­то­ло­шку зо­ру, си­ја­ју мно­ге све­тле тач­ке. У свом крат­ком де­лу О уз­др­жа­њу од уби­ства жи­во­ти­ња, нео­пла­то­ни­чар Пор­фи­ри­је ан­ти­ци­пи­рао је уви­де са­вре­ме­не на­у­ке, твр­де­ћи да су жи­во­ти­ње и те ка­ко ра­ци­о­нал­не, и да је не­пра­вед­но по­сту­па­ње пре­ма њи­ма нео­прав­да­но. И то не за­то јер су ра­ци­о­нал­не (то је ире­ле­вант­но), не­го због то­га што осе­ћа­ју страх и бол као и љу­ди. Пу­стињ­ски оци Ис­то­ка и под­ви­жни­ци сред­њо­ве­ков­ног За­па­да би­ли су са жи­во­ти­ња­ма у ве­ли­кој љу­ба­ви. Ге­ра­сим Јор­дан­ски, Фра­ња из Аси­зи­ја или са­вре­ме­ни све­то­гор­ски стар­ци Пај­си­је и Пор­фи­ри­је су нео­бо­рив до­каз то­га шта Бог ми­сли о жи­во­ти­ња­ма. Та­ко­ђе и да­на­шње бо­го­сло­вље ве­о­ма сна­жно ре­а­фир­ми­ше ве­зу чо­ве­ка и тва­ри (Ми­тро­по­лит Јо­ван Зи­зју­лас нпр. сма­тра да се по­сле схо­ла­стич­ког роп­ства, дар­ви­ни­зам, ко­ји чо­ве­ка де­спи­ри­ту­а­ли­зу­је и ор­ган­ски по­ве­зу­је са оста­лим би­ћи­ма, по­ја­вио као „нај­ве­ћи скри­ве­ни Бо­жи­ји бла­го­слов“).

Све ово бу­ди на­ду да ће у све­сти хри­шћа­на по­што­ва­ње ек­тра­ху­ма­не дру­го­сти сла­би­јих би­ћа, на­ше бра­ће и се­ста­ра жи­во­ти­ња, као љу­бав­ни, за­хвал­ни (ев­ха­ри­стиј­ски) и бри­жни (ин­тер­це­сив­ни – хо­да­тај­све­ни) од­нос пре­ма тва­ри, ус­пе­ти да по­ти­сне, у све­ту ак­ту­ел­но, са­тан­ско жр­тво­ва­ње и при­но­ше­ње све­у­куп­ног би­ћа са­мом се­би. Иде­о­ло­ги­ја по ко­јој, за раз­ли­ку од чо­ве­ка – Бо­жи­је сли­ке и при­ли­ке, жи­во­ти­ње ни­су лич­но­сти, па се за­то мо­гу му­чи­ти и уби­ја­ти је апо­ло­ги­ја ко­ри­сто­љу­би­ве и зле људ­ске глу­по­сти. А глу­пост и звер­ство ни­кад ни­су свој­ство жи­во­ти­ња – „La be­ti­se n’est pas l’a­ni­ma­li­te“ (ка­ко ре­че Де­лез). Оци и жи­во­ти­ње на­зи­ва­ју ипо­ста­си­ма иа­ко не и „ли­ци­ма“ (би­блиј­ско „па­ним“ или отач­ко „πρόσωπον“) јер је­ди­ни сег­мент лич­но­сти за ко­ји (са си­гур­но­шћу) мо­же­мо ре­ћи да у ње­му жи­во­ти­ње не­ма­ју уде­ла је чо­ве­ко­ва уло­га по­сред­ни­ка из­ме­ђу Бо­га и тва­ри. А упра­во тај екс­клу­зив­но људ­ски сег­мент лич­но­сти чо­век не­ги­ра тре­ти­ра­ју­ћи екс­тра­ху­ма­на би­ћа као по­тро­шну ро­бу. Већ то што се са­свим раз­ли­чи­ти ор­га­ни­зми од ми­кро­ба до сло­на под­во­де под јед­но име „жи­во­ти­ња“ и што се њи­хо­ва ра­ди­кал­на ме­ђу­соб­на раз­ли­чи­тост сво­ди на јед­но за­јед­нич­ко свој­ство, на­и­ме на то да ова ра­зна би­ћа ни­су љу­ди, до­вољ­но по­ка­зу­је наш ра­си­зам вр­ста. Оне пак љу­би­те­ље жи­во­ти­ња ко­ји не је­ду ме­со под­се­ћа­мо на чи­ње­ни­цу да и они сво­је љу­бим­це хра­не ме­сом дру­гих, не ма­ње вред­них жи­во­ти­ња ма­са­кри­ра­них у кла­ни­ца­ма. Све је то тек је­дан од мно­гих по­ка­за­те­ља да је свет оту­ђен и да „усред жи­во­та, ми смо у смр­ти“. Због то­га „це­ла твар уз­ди­ше и ту­гу­је до са­да“ (Рим. 8, 22) и „жар­ким иш­че­ки­ва­њем тво­ре­ви­на оче­ку­је да се ја­ве си­но­ви Бо­жи­ји“ (Рим. 8, 19), не да би је ко­нач­но до­ту­кли, не­го да би је осло­бо­ди­ли од смр­ти (Рим. 8, 21). Ре­ко­смо да је по Пла­то­ну чо­век сре­ди­ште у ком се огле­да це­ли­на др­жа­ве-гра­да, али и ко­смич­ки про­цес. Цар­ство Бо­жи­је је град у ком ће се ње­го­ви гра­ђа­ни „зве­ри и све жи­во­ти­ње, гми­зав­ци и кри­ла­те пти­це и сви на­ро­ди... об­ра­до­ва­ти Ца­ру сво­ме“ ко­ји је Чо­век.

 

Извор: Православље, бр. 1159.

Online извор: Поуке.орг

 

 

Преузмите оргиналну страницу: A. Subotic, Apologija zivotinja Pravoslavlje 1159 (1. jul 2015. g), str. 28-30.pdf

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!