Dragana Miljanić: Lešinarsko novinarstvo

[коЖељ њацИ]

Dragana Miljanić: Lešinarsko novinarstvo

 

 

Tragični događaji u poslednjih nekoliko dana, za najveći broj medija u Srbiji predstavljali su idealan način da povećaju čitanost. Između ostalih teških vesti kojima nas svakodnevno i besomučno izlažu, one koje su za povećanje tiraža najpodesnije, bile su vesti o tome da se jedno dete utopilo, da je ubica deteta osuđen na najstrožu kaznu zatvora i da je jedna beba, sa teškim telesnim povredama primljena u Urgentni centar. Način na koji je većina medija izveštavala o ovim događajima, zastrašujuće podseća na manir glavnog „junaka“ filma Nightcrawler, fotoreportera-psihopatu, koji ne preza ni od čega samo da bi snimio što krvaviji prizor i potom ga što bolje unovčio. Doduše, u filmu je reč o očigledno duševno poremećenom čoveku, no, tim gore po srpske medije.

Da je đavo odneo šalu, slikovito su pokazale dnevne novine „Kurir“, koje su 15. juna na svom portalu objavile dva snimka razgovora novinara sa devetogodišnjim bratom pokojnog Stefana Ilića, dečaka koji se utopio u reci Karaš. Nije jasno kada je vođen, ali s obzirom da dete opisuje navodne kidnapere, može se zaključiti da je razgovor snimljen u jeku istrage. Postavlja se pitanje ko je dozvolio novinarima da o slučaju razgovaraju sa detetom od devet godina koje je, ujedno, i jedini svedok tragedije. Da li su time povređena dečakova prava i da li takvo ispitivanje predstavlja i ometanje istrage, pravo je pitanje za nadležne organe. Ono što je indikativno, jeste da više ne postoji granica koju neki novinari nisu spremni da pređu, makar ne u etičkom smislu. Mera svih stvari jedino je tiraž ili gledanost, pa ako je za postizanje tog cilja potrebno na najgrublji način iskoristiti nečiju nesreću,  neukost, nepažnju ili godine, to za većinu ovih novinara-lešinara ne predstavlja nikakav problem.

Da „Kurir“ nije najgori, iako je u samom vrhu (ispravnije je reći, „dnu“), videlo se i u dnevnim novinama „Informer, koje su pokazale vrhunsko licemerje u izdanju od 16. juna. Oni su tada na naslovnoj strani objavili da je pronađeno dečakovo beživotno telo, objavili su i njegovu fotografiju, kao i fotografiju mlađeg brata Uroša, na kojoj je deo lica sakriven (ironično, u skladu sa zaštitom podataka o ličnosti), ali su, istovremeno, za dete koje, da podsetim, ima samo devet godina, na istoj naslovnici doslovno napisali: „STRAŠAN LAŽOV!“, nabrajajući šta je dečak do tada tvrdio, kao da nije reč o detetu koje je, pre svega, doživelo tragediju, nego o nekome ko ni manje, ni više, nalikuje jednom Brejviku.

Frapantan primer neprofesionalizma, koji po svojoj nečovečnosti prevazilazi čak i dva gore navedena, jeste snimak od 15. juna, objavljen na portalu dnevnih novina „Alo“, pod nazivom „Trenutak kada porodica Ilić saznaje da je pronađeno Stefanovo telo“. Razumem da postoje i takve duhovno izopačene ličnosti koje bi uživale u gledanju pomenutog snimka, ali ne mogu da razumem urednika, koji puštanje ovakvog snimka aminuje, svrstavajući u psihopate sve nas, koji smo u velikoj većini, a kojima niti je prijatno, niti želimo da gledamo išta slično. Pitam se imaju li ti nazovi-novinari porodice, imaju li i oni decu i postave li se ikada u tragične situacije ljudi, čiju bol tako nemilosrdno koriste.

Do sutra bi se, nažalost, mogli navoditi primeri crnih vesti i neprimerenog izveštavanja o njima, a kojima nas svakodnevno bombarduju. Stvar je otišla toliko daleko da više ne možemo da pogledamo ni banalnu vremensku prognozu, a da ne budemo obavešteni o tome koliko je ljudi stradalo u poplavama na jugozapadu Kine ili o tome da je u Severnoj Karolini ajkula napala dva plivača.

Uređivačka politika većine medija zasniva se na tome da ljudima pruži ono o čemu najviše vole da čitaju, a iz nekog razloga, izgleda kao da su to upravo vesti iz domena crne hronike. Moguće je da baš one imaju najveću čitanost, ali se ne može zanemariti da bi razlog tome trebalo potražiti u činjenici da loših, negativnih vesti, procentualno ima najviše, da su one uvek u prvom planu i da se one prve predstavljaju kao „događaji koji su obeležili dan za nama“. Ipak, pomislite samo kakvu bismo sliku medija, pa u krajnjoj liniji i društva imali, kada bi se ova mračna slika preokrenula u korist dobrih vesti, lepih priča i pozitivnih primera. Verujem da bi „svetle“ vesti imale, ako ne veću, onda makar jednaku čitanost kao i ove „tamne“, samo kada bi im se pružila šansa.

Teško je poverovati da se promena na bolje može desiti ukoliko se država ne umeša i ne postavi jasnije granice, insistirajući da mediji poštuju zakone.  Ukoliko su propisi takvi da mediji koriste nejasnoće ili rupe kojih u njima možda ima, bilo bi dobro da država iskoristi mehanizme kojima raspolaže, i postara se da se loši zakonski propisi zamene boljim i kvalitetnijim, kao i da se dosledno kažnjavaju oni koji ih krše.

U suprotnom, ne samo što će naše društvo, pod uslovom da već nije tako, uskoro živeti u uverenju da na ovom svetu ne postoji ništa sem zla, ne samo da će prosečan gledalac početi da veruje da je njemu „još i dobro“, s obzirom na to kakvih se sve „crnjaka“ nasluša i nagleda tokom dana, nego se sa pravom može posumnjati da upravo sama država stoji iza upornog forsiranja zla, izazivajući na taj način u ljudima osećaj konstantnog straha, a u društvu anksioznu klimu, kako bi potom takvim društvom lakše manipulisala.          

Želim da verujem da ipak nije tako. U međuvremenu, na nama, „običnom svetu“ je da, pre nego što državi damo šansu da se zbiljnije pozabavi lešinarskim novinarstvom, svedemo gledanje takvih vesti na najmanju moguću meru, kako bismo dokazali i pokazali da je dobro ono ka čemu smo suštinski usmereni, a da to nije zlo, u šta mnogi, kako se čini, pokušavaju da nas ubede.

 

http://novinenovosadske.rs/lesinarsko-novinarstvo/