Arhimandrit Rafail Karelin ‘’Pad gordih’’ - Knjiga Sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog "O jedinstvu Crkve" kao razobličavanje savremenih raskola

[ivona]

Pad gordih - Od autora

 

Istorija se ponavlja. Eto zašto je potrebno da se obratimo prošlosti da bismo bolje razumeli sadašnjost.

Istorijski događaji se ponavljaju, ali ne u dlaku isto, nego u različitim kombinacijama; filosofske ideje, već izražene i čini se iscrpljene u antici, vraćaju se - u novim varijantama - i obrazuju nove sisteme iza kojih, međutim, nalazimo one iste koncepcije koje se ponavljaju. U tom pogledu istorija liči na oprugu koja se odvija: svaki sledeći zavoj ovladava većom površinom kruga.

Sva istorija čovečanstva kao da je sažeta i ocrtana u Svetom Pismu. Tamo možemo da nađemo odgovore na pitanja koja se tiču glavnih ideja stvaranja sveta, pri čemu upravo zbog grandioznosti svoga obima i energetske napregnutosti (koja se može uporediti sa čvrstoćom dijamanta) ove - osnovne - ideje imaju opšti karakter. Kod Svetih Otaca svetlost Biblije donekle je razređena, kao da se prelama kroz prizmu, ali u isto vreme je i konkretnija; zato Pravoslavna Crkva ne odvaja biblijsko od svetootačkog bogoslovlja - ona čita Bibliju očima Svetih Otaca.

Samo od deset učenika Hristovih (bilo ih je svega 84:12 prvoapostola i 72 apostola) sačuvani su pismeni tekstovi, a propovedi ostalih ušle su u usmeno predanje Crkve, sačuvale se u njenoj liturgici, odrazile se u knjigama apostolskih muževa i drevnih hrišćanskih pisaca. Zbog toga drevna hrišćanska patristika ima za nas izuzetan značaj. Knjige tog perioda bile su napisane crvenom bojom mučeničke krvi, obasjane su plamenom gonjenja, ispunjene duhom i blagodaću ranohrišćanskih zajednica. Listovi ovih knjiga, kao čudesni cvetovi, odišu miomirisom svetinje. U njima osećamo nepokolebivu veru, radost nade i duboki mir duše, koje nisu mogli da oduzmu ni tamnice, ni mučenja, ni zveri Koloseuma, ni sam pakao, koji je stupio u borbu sa Crkvom.

Posebno mesto u hrišćanskoj književnosti prva tri stoleća zauzimaju dela sveštenomučenika Kiprijana, episkopa Kartaginskog, podjednako poštovanog i na Istoku i na Zapadu. On je bio primer i uzor hrišćanskog pastira - strogog i milosrdnog, mudrog i neustrašivog, koji je celog života vodio borbu sa neprijateljem opasnijim nego što su bila neznabožačka gonjenja: sa unutarnjim podmuklim neprijateljem - jeresima i raskolima. Knjige ovog svetitelja su bile citirane na Saborima kao drevno hrišćanskog predanje, kao čisto učenje Crkve. U njegovom dragocenom nasleđu najpoznatije delo je "Knjiga o jedinstvu Crkve".

Nju odlikuje jasnoća i dovršenost misli, dubina duhovnog poznanja Biblije, pribranost i izuzetna veličanstvenost reči, neustrašivo razobličavanje unutarnjih neprijatelja Crkve, u kome se oseća proročansko nadahnuće i u isto vreme ljubav prema grešnicima. U ovom delu bila su postavljena i rešena osnovna pitanja eklisiologije (učenja o Crkvi; nap. srb. prir). U drevnoj Crkvi ono je uživalo isti takav autoritet kao kasnije hristološka dela svetog Atanasija Velikog i egzegetska - svetog Jovana Zlatoustog. Kroz "Knjigu o jedinstvu Crkve" sa nama vodi razgovor sveštenomučenik Kiprijan Kartaginski, a kroz njegova usta - Duh Sveti, Duh Istine.

Sveštenomučenik Kiprijan živeo je u prvoj polovini 3. veka i primio je venac mučenika za vreme imperatora Valerijana 258. godine. Sav njegov život bio je mučenički podvig. Stradao je za one koji su u vreme gonjenja bili podvrgnuti zlostavljanju i kaznama i molio se da ih Gospod ukrepi i da ne dopusti da otpadnu od vere. Njegova ljubav prema pastvi pretvarala se u bol i muku skrivenu od sveta, njegovo srce se cepalo dok je gledao kako su jeretici i raskolnici, uvlačeći se u Crkvu, kao vukovi noću, razgrabljivali Hristovo stado i iznosili svoj plen van ograde. Raskol je bio mnogolik. On se borio protiv Crkve sleva i zdesna, kao za vreme bitke, kada neprijateljski odredi hoće da opkole vojsku sa svih strana. Jedan raskol je predvodio Felicisim - klirik, koji se odrekao Hrista za vreme gonjenja; on je zahtevao da njega i sve one koji su odstupili Crkva primi u istom činu bez pokajanja. Drugi raskolnici - sledbenici Novacijana, naprotiv, smatrali su da oni koji su se odrekli Hrista usled mučenja nisu dostojni snishođenja i da treba da budu zauvek odlučeni od Crkve. Ovi raskolnici upoređivali su odstupnike sa nečistim životinjama, koje nije bilo dopušteno jesti po Zakonu Mojseja, a takođe i sa leševima, koje sveštenički rod nije smeo da dotiče. Treći raskol stvorio je neki Maksim, koji je sebe proglasio episkopom Kartagine i pokušao da privuče na svoju stranu niz jeraraha, a meću njima i episkopa Rima.

Crkva je nalik na opsednutu tvrđavu, a gonjenja - na juriše na tvrđavu, koji slede jedan za drugim. A raskol je - zavera i metež unutar tvrđave, podela u redovima njenih branilaca: oni koji su se juče zajedno borili protiv istog protivnika, danas su se pokazali kao neprijatelji jedan drugom. Gonjenja - to su strele koje lete u grudi i lice, od kojih je još moguće nekako odbraniti se. Raskol - to je neočekivani i podmukli udarac nožem u leđa. Potrebna je mudrost i čvrstina vojskovođe da bi se odbili neprijatelji, koji napadaju sa dveju strana, i ne dopustiti da zauzmu utvrđenje. Dela svetog Kiprijana koja su došla do nas većinom predstavljaju pouke hrišćanima da za vreme gonjenja budu hrabri ispovednici Hrista pred smrću, a takođe su i - razobličavanja raskolnika, koji cepaju jedinstvo Crkve kao oni koji pokušavaju da zapale lađu za vreme bure.

 

Ovo je uvod iz knjige , ostatak možete preuzeti sa

https://www.pouke.org/upload/fajlovi/knjige/nove/pad%20gordih.pdf

 

 

[Мали Лазар]

Анђели се радују смрти мученика и узносе њихове душе у обиталишта раја,али одвраћају се од мучне смрти расколоника, као од ужета којим се обесио Јуда!

[Мали Лазар]

Купола хришћанског храма символизује духовно Небо и зато је он изнутра често живописан сликама звезда различитих величина. Душа оног ко је презрео Цркву и напустио њен дом (уточиште), заувек се лишила наде да ће бити међу тим звездама на духовном Небу. Као што је немогуће спасити се без Христа, тако је немогуће спасити се без Цркве. Ко мисли да својим подвигом или ревношћу замени њену благодат, тај је сличан човеку који мисли да може узлетети ка небу, млатарајући рукама.