''Анђели и демони у духовном животу према учењу источних отаца''- Архиепископ Василије (Кривошеин)

[ivona]

 У овом чланку ћу покушати да дам општу идеју о улози анђела светлости и духова таме у духовном животу према делима најзначајнијих аскетских и мистичних писаца источног хришћанства. Скучен простор ме приморава да се ограничим готово искључиво на стари период (4-5. век). То, међутим, не значи да каснији развој њиховог учења сматрам мање занимњивим и вредним. Богословска страна питања не спада непосредно у моју тему која има пре свега духовни карактер, иако је често немогуће одвојити духовна питања од богословља¹. Почећу претходном напоменом. Свако ко би хтео да сакупи материјал из списа аскетских отаца о улози анђела и ђавола у духовном животу, био би запањен несразмерно великим простором који се даје описима разноврсних сатанских дејстава, у односу на малобројне, раштркане и прилично уздржане опаске о улози анђела. Ово правило има веома мали број изузетака: св. Дионисије Ареопагит са својим учењем о просветљењу посредством јерархија небеских сила и, донекле, велики сиријски мистик 7-8. века св. Исак Ниневијски². Међутим, списи св. Дионисија пре имају теоријски карактер, него што су засновани на искуству, те о њима неђу расправљати у овом чланку. Они стоје помало по страни од главних токова источног духовног живота. Сама чињеница да се више пажње поклања демонским силама свакако није случајна, и може се објаснити различитим узроцима. Иста особина се може наћи и у Светом Писму, нарочито у еванђељима, где је тако много прича о бесомучнима и о томе како их је Христос исцелио. Сасвим је природно што аскетски писци који су увек и толико верни духу Новог Завета, и у овом питању следе пример еванђелиста. Практични аскетски разлози такође су ту одиграли своју улогу. Демони су наши непријатељи, и зато нам је од животне важности да знамо начине њихове борбе и како да их препознамо, док нам анђели помажу, чак и онда када то не знамо. „Треба знати разлике међу демонима и опажати време њихових напада – веома карактеристично пише Евагрије. – То морамо знати да бисмо им, када мисли почну да покрећу у нама свој садржај, могли рећи нешто и запазити ко је у њима присутан, пре него што бисмо били потпуно избачени из своје духовне равнотеже. На тај начин бисмо могли и сами с помоћу Божијом лако постићи успех и приморали бисмо их (демоне) да одлете с болом и чуђењем“ „Бољи је онај који је био удостојен да види самога себе – вели св. Исак Ниневијски – него онај који је био удостојен да види анђеле. Ово друго је својствено телесним очима, а прво очима душе“. Бојазан од лажних виђења, заснована на тексту ап. Павла о претварању сатане у анђела светлости (2 Кор. 11:4), такође је допринела томе да оци- аскети нису имали нарочитог поверења у јављања анђела и нису им придавали велики значај у духовном животу. Веома је упадљиво да они нашу духовну борбу врло ретко приказују као битку анђела против демона, већ обично као рат човека против сатане. Анђели нам, наравно, помажу и чувају нас у тој борби, али не супростављају се анђели сатани, већ Сам Христос и благодат Светога Духа који Својим присуством руши ђаволска искушења и разгони сатанску таму у нашим душама. Тако, на пример, св. Кирил Јерусалимски, рекавши у једној од својих „Катихетских беседа“ о тами коју уносе нечисти духови у наш ум, одмах говори након тога о Св. Духу који улази у борбу и просвећује нас, и испуњава нас миомирисом. Међутим, главни узрок ограниченог и, рекло би се, „прикривеног“ места, додељеног анђелима у духовном животу, налази се у упадљиво израженој христоцентричној и теоцентричној усмерености источног духовног живота у којем се највиша мистична стања увек доживљавају као непосредно јединство ума и срца са Христом или као познање Св. Тројице. На овом степену степену духовног живота свако скретање пажње у правцу анђела сматра се, ако не отворено лажно, онда барем као нешто што има мању вредност. Чак и св. Дионисије не помиње више анђеле, када прелази на „Мистично богословље“. Дивна прича коју је сачувао Евагрије у својим „Главамма о молитви“, сјајно илуструје овакво схватање. „Једном се – прича Евагрије – два анђела указаше једном богољупцу, обузетом молитвом, који је ишао пустињом. Они стадоше поред њега и почеше да га прате на његовом путовању. Али он уопште не обраћање пажњу на њих, да не би претрпео штету у оном најбољем. Јер он имађаше на уму апостолове речи које гласе: `Ни анђели, ни начела, ни силе не могу нас одвојити од љубави Христове`“³.

 

1. Житије преподобног Антонија Великог (251-356)

 

Спомињања улоге анђела и ђавола у духовном животу могу се наћи у црквеним списима од самог почетка хришћанства. Па ипак, тек је настанком монаштва и стварањем аскетског учења у 4. веку ово питање почело да се разматра систематски и темељитије. Прво значајно дело ове врсте је свакако „Житије преп. Антонија“ које је написао св. Атанасије Александријски. „Житије“ се може посматрати као класични израз православног учења о учествовању сила таме у духовној борби човека. Оно све до данас задржава свој животни значај, иако су каснији духовни писци остварили можда дубљи приступ разматрању питања. Св. Атанасије (и његови савременици) монаштво нису схватали само као пут ка личном спасењу и освештању, него пре свега као борбу против мрачних демонских сила. Наравно, сваки хришћанин је дужан да учествује у том духовном рату, али монаси представљају претходницу или ударне јединице које нападају непријатеља непосредно у његовом уточишту – у пустињи која се сматрала нарочитом насеобином демона после ширења хришћанства у насељеним подручјима. Удаљавање од света се није схватало као покушај избегавања борбе са злом, већ као активнија и херојска борба са њим. Зато су монаси окружени демонима. „Ми имамо страшне и лукаве непријатеље – вели преп. Антоније својим ученицима – зле демоне, и против њих водимо нашу борбу“. „Велико је њихово мноштво свуда око нас у ваздуху, и они нису далеко од нас“. У „Житију“ налазимо много описа начина које користе демони да би нас искушавали. Прво, они се труде да одврате монаха од подвижничког пута и наговарају га да остави монашки живот. Затим, почињу да га искушавају разним рђавим помислима и телесним жељама. После тога, покушавају да уплаше подвижника састрашујућим фантастичним појавама. Али, ако се подвижник супроставља свим тим искушењима, и ђаво види себе „изгнаним из његовог срца“, он му се јавља у људском облику. Сва ова борба има пре свега духовни карактер, али демони су стварна жива бића која су чак у стању да врше таква тварна дејства, као што је, на пример, бука коју могу чути друга лица споља. Они су чак у стању да наносе озбиљне физичке повреде, на пример, ране, онима које искушавају. Тако су преп. Антонија зли дуси тако немилосрдно истукли у почетку његовог подвижничког живота, да је остао да „лежи на земљи као мртав“. Следећег јутра су га у таквом стању затекли други људи. Он је тврдио да су болови које је осетио били тако јаки, да, како је говорио, ране које задају људи никада не би могле изазвати такве муке. Демони такође користе различита лукавства, да би ласкањем стекли поверење подвижника. Они певају, читају псалме, буде га на молитву, подстичу на пост итд. Било би, међутим, сасвим погрешно из великог простора који је у „Житију преп. Антонија“ дат демонским искушењима и јављањима, закључивати да је монахе његовог доба плашила моћ мрачних сила. Они су свакако имали снажан доживљај њихове стварности, заснован на личном искуству, али они су упоредо с тим чврсто веровали да је сила сатанина уништена оваплоћењем и Крстом, тако да су хришћани способни да их помоћу Божијом побеђују. Ова мисао се стално подвлачи у „Житију преп. Антонија“: „Откако је Господ посетио земљу, непријатељ је пао и његове моћи су ослабиле. Зато, иако је немоћан да било шта учини, он, као мали тиранин, не може да се смири и наставља да прети, макар само речима. Нека свако од вас мисли о томе, и моћи ће да презире демоне“. Није страх, већ је презир истински хришћански однос према демонима. „Не треба их се уопште бојати, јер су сви њихови подухвати претворени у ништа благодаћу Христовом“. Нама су на располагању многа оружја за борбу са њима: вера у Бога, добар живот, сећање на вечне муке, молитве, а нарочито знак Крста. „Демони се – вели преп. Антоније – веома боје знака Крста Господњег, јер на њему их је Спаситељ изобличио и изложио их порузи“. Сам Христос нам долази у помоћ, као што се то догодило с преп. Антонијем. И уколико будемо увек памтили да је Господ с нама, демони ће ишчезнути као дим. Међутим, ова немоћ демона да отворено нападају хришћане присиљава их да користе друга лукава, „заобилазна“ средства. Тако се они јављају у обличју анђела светлости и обмањују нас лажним виђењима. Преподобни Антоније овде прелази на питање о разликовању духова. То је један од најзанимљивијих делова његовог духовног учења. Он му пружа прилику да говори и о улози добрих анђела у духовном животу, у циљу њиховог разликовања од злих духова. Демони се, како преп. Антоније објашњава својим ученицима, често јављају у обличју анђела. Они нас чак убеђују: „Ми смо анђели“. Хришћани, међутим, помоћу Божијом без муке разликују добро јављање од злог по његовом дејству на душу. „Лако је и могуће – каже преп. Антоније – разликовати присуство добрих и злих сила, када нам Бог то даје. Виђење...светих (сила) далеко је од сваке пометености...оно је толико тихо и кротко, да одмах радост, ликовање и смелост настају у души. Јер у њима је Господ који је наша радост и Сила Бога Оца. Душевне мисли остају непомућене и спокојне, тако да наша душа види оне који јој се јављају обасјана њима. Јер силна чежња за божанским и будућим стварима улази заједно с њима у душу, и она на сваки начин хоће да се сједини с њима“. Чак и ако нас јављање плаши својом божанском величином, ово осећање одмах одагнава онај који се јавља. „Када... угледате некога и уплашите се, ако страх одмаш ишчезне и уместо њега настане неизрецива радост, душевни мир и смелост... и непомућеност мисли... одважност и љубав према Богу, будите храбри и молите се. Радост и стање душе указују на светост Онога ко је присутан“. Потпуно је супротно дејство мрачних сила. Њихово је јављање праћено буком, пометеношћу и страхом. Оно изазива лоша осећања, збрку у мислима и немарност према врлини. А осећање страха не пролази као у присуству јављања добре силе. Међутим, не смемо никада изгубити храброст, када угледамо виђење. „Када ти се укаже неко виђење, не падај у страху пред њим, него ма ко оно било, питај пре свега са смелошћу: `Ко си ти? И одакле си?` И, ако је то било виђење светих сила, оне ти то објављују и претварају твој страх у радост. Ако је, пак, то било нешто ђаволско, оно одмах слаби, када те види умно ојачаног. Јер и то што постављаш питања већ је доказ непометености“. Виђење божанске светлости и њено разликовање од сатанских обмана не заузимају већи простор у „Житију преп. Антонија“. Међутим, оно се ипак помиње на неким местима. Тако, на пример, преп. Антоније прича како му „демони једном дођоше у мраку, носећи маску светлости, и рекоше: `Дођосмо да ти осветлимо пут, Антоније!` Али, затворивши очи, ја сам се молио. И светлост нечастивих се одмах угаси“. Околност да је Антоније затворио очи да би избегао виђење демонске светлости, наводи нас на закључак да је та светлост, по свој прилици, била тварна. Исто „Житије“ нам, међутим, приповеда како је једном Сам Господ дошао у помоћ Антонију за време страшне борбе с демонима. „Погледавши горе... Антоније угледа као да се кров отвара и некакав зрак светлости који силази к њему“. Овај опис нас запањујуће подсећа на извесна виђења божанска светлости великог мистика 11. века преп. Симеона Новог Богослова: „Демони изненада ишчезоше, телесни бол одмах престаде... Осећајући помоћ, Антоније... се мољаше виђењу, говорећи: `Где си био? Зашто ми ниси јавио одмах, да прекратиш моје болове? `И зачу се глас: `Антоније, Ја сам био овде, али сам чекао да бих видео твоју борбу`“. Међутим, не треба мислити да је разликовање духова нека проста ствар. Оно је лако и могуће, „када нам Бог то даје“, како смо већ рекли. Другим речима, то није чисто природна способност, већ пре свега дар Божији. Антоније сам каже: „Треба се молити... да бисмо добили дар разликовања духова, да, како је писано, не бисмо веровали свакоме духу“. Може се поставити питање, како зли дуси могу да нам наносе штету, ако је њихову силу Господ сатро на Крсту? Наравно, само по Божијем допуштењу они могу да нас искушавају на нашу сопствену корист. И, уколико успевају да нам нанесу штету, то увек бива нашом кривицом. Ми им дајемо моћ нашом немарношћу. Сатана и сам то признаје у „Житију“. Он се јавља Антонију и признаје своју слабост. Али он протестује против оптужбе, како он наводно искушава монахе. „Не стварам им ја тешкоће – каже он – већ они сами себе смућују, јер ја сам постао немоћан“. Ово је, у кратким цртама, учење Атанасијевог „Житија преп. Антонија“ о учешћу невидљивих сила у нашем духовном животу. Код Антонија постоји живо осећање стварности мрачних сила и њиховог непрестаног мешања у наш живот. Они искушавају човека више споља, путем различитих виђења итд., мада су у стању да изазивају и рђаве помисли и грешна осећања. Па ипак, њихова сила је коначно поражена на Крсту, тако да хришћанин уопште не треба да их се боји. У овом раном спису победоносног хришћанства има много младалачког оптмизма који нису увек могла да деле каснија хришћанска поколења. Добри анђели се у „Житију“ помињу само узгред. У 4. век спада и други изванредни споменик из историје монаштва и духовног живота – „Житије преп. Пахомија“ које се сачувало у различитим редакцијама. Оно нам пружа богат и занимљив материјал о моћима демона. У главним цртама, он се, међутим, мало разликује од података које налазимо у „Житију преп. Антонија“. Зато ћемо овде из њега навести само једно место које даје упутства за разликовање истинитих виђења од лажних. Према преп. Пахомију, истинита виђења потпуно заокупљају свест својом светошћу, тако да никаква сумња не може настати у нама. И најбезначајнија сумња већ представља знак да јављање има демонски карактер. „Демон се једном – приповеда `Житије` - јавио њему (Пахомију) у лику Христа, говорећи да је он Христос... Али како је свети поседовао дар разликовања духова, тако да је могао да разликује зле духове од светих, ...одмах помисли: `Приликом виђења светих сила мисли онога који има виђење потпуно ишчезавају. Оне ништа не разматрају, осим светости онога што се јавља; а ја ово видим, мислим и размишљам. Јасно је да виђење обмањује. То није виђење светих сила`. И док он овако размишљаше, лажно виђење ишчезе“. Занимљив моменат је овде виђење ђавола у лику Христа.

 

2. Евагрије Понтски (346-399)

 

За нашу тему су од већег значаја списи Евагрија Понтског, првог великог теоретичара и систематичара сазрцатељског живота и једног од оснивача духовног учења Источне Цркве 4. Занимљиво је истаћи колико велики простор борба против демона заузима у духовном учењу овог изузетно културног и умног човека. Добро су познати његови описи дејства различитих врста демона, повезаних с нашим главним страстима (на пример, духа унинија или духовне раслабљености). Евагрије ту испољава дубоко познавање људске душе и дејства демона. Нама су, међутим, занимљивија његова запажања о учешћу анђела и демона у умној молитви и сазрцању. Према Евагрију, ту се налази главни објект демонске борбе. „Сав рат – вели Евагрије – који ми и демони међусобно замећемо, води се поводом сазрцања суштина и познања Свете Тројице. Они хоће да нас спрече да стекнемо знање, а ми се трудимо да научимо“5. Демони нарочито мрзе умну молитву. „Ако се бринеш о молитви, буди спреман за напад демона – вели он у својим `Главама о молитви`. – Јер они ће се устремити на тебе као дивље звери и нанеће муке целом твом телу“. „Ђаво нарочито мрзи човека који се моли и користи сва средства да би нанео штету његовом циљу... како би спречио његов (духовни) пут к Богу“. „Сав рат који се води између нас и нечистих духова, избија ни због чега другог, до због духовне молитве“. Демони користе многа средства да би омели наше молитве. За време молитве они нам изазивају различите помисли о предметима, страсти, телесне жеље итд., да би раслабили наш ум и учинили га неспособним да се моли како треба. Још су опасније слике и појаве које стварају у нашим умовима демони за време молитве, јер оне имају за последицу извесно ограничење Божанства у простору. „Чувај се замки противника – упозорава Евагрије – јер се догађа да ти се, када се молиш чисто и без пометености, изненада јавља чудан и необичан лик који хоће да те наведе у умишљеност, приказујући ти у простору Божанство, те да би те убедио како је то тварно што ти се изненада открило, нешто божанско. Али Божанство нема ни количину, ни облик“. Уобразиља овакве врсте увек има у себи нешто чулно и повезано с телом... „Када завидиви демон не може да узнемири ум за време молитве, тада врши притисак на наше телесне удове, како би створио неки чудновати привид у уму и дао му лик. Ко не поседује вештину владања својим помислима, лако подлеже овоме, те онај који тежи нетварном и безобличном сазнању бива обманут, имајући дим уместо светлости“. Оваква искушења се догађају нарочито за време умне молитве. „Када се ум моли чисто, без заблуде и истински, тада му демони више не прилазе с леве, него с десне стране. Они му приказују славу Божију и извесне слике, пријатне чулима, тако да му се чини као да је у потпуности достигао циљ молитве“. Демони теже да овим средствима подјарме ум страсти таштине. Међутим, веома је занимљиво приметити да, по Евагрију, ђаволи стварају ликове у уму преко телесних чула. Евагрије даје веома занимљиво тумачење како зли дуси, да би постигли свој циљ, додирују један део нашег мозга, „где крвни судови пулсирају“. „Ја мислим – каже он – да демон, додирујући поменуто место, управља по својој жељи светлошћу која се налази око нашег ума, те се тако покреће страст таштине у правцу мисли која ствара лик у уму који више није у стању да дејствује ради васпостављања божанског и суштинског сазнања. Такав (ум), неузнемираван телесним и нечистим страстима, али ум који тобоже у чистоти стоји (на молитви), сматра да се у њему више не врши никакво дејство непријатеља. Зато он уображава да је појава која настаје у њему од демона и ствара у њему лик – божанска појава“. За време сазрцања демони такође теже да нас доведу у стање пометености. „Као мрак стоји облак пред мишљу и одбија сазрцање од ума“. Како се можемо борити против ових демонских искушења? Морамо бити опрезни и молити Богу да нас научи. „Пази да те лукави демони не преваре помоћу неког виђења. Али ти буди сабрана ума пре него што почнеш да се молиш, и моли Бога да те, ако оно што мислиш потиче од Њега, Он Сам просветли; а ако није од њега, да брзо отера варалицу од тебе“. Смирење нас такође штити од демонских напада. „Бестрашће разумне душе је духовни бедем који нас штити од демона“. Молитва је, међутим, једно од најделотворнијих оружја против демона, нарочито кратка и снажна молитва. Она их жеже као ватра. „За време таквих искушења – вели Евагрије – употребљавај кратку и снажну молитву“. Наш ум никада не сме бити одвојен од молитве ђаволским дејством. Ова мисао се објашњава на примеру неких пустињака. Никакви демонски напади „ни на који начин нису могли да одврате њихов ум од пламене молитве“. Евагрије не пропушта да каже нешто и о помоћи коју нам пружају анђели за време те духовне борбе. „Анђео Божији – наставља он – чим се појави, само једном речју својом зауставља у нама целокупно дејство противника и покреће светлост ума да би овај деловао без заблуде“. Анђели нам помажу у нашим молитвама. Благодат молитве нам преноси анђео. Он нам даје знање истинске молитве, тако да ми после тога стојимо на молитви без икаквог узнемиравајућег покрета, унинија или непажње ума. „Знај – вели он на другом месту – да нас свети анђели подстичу на молитву и стоје на њој заједно с нама, истовремено се радујући и молећи се за нас. Зато, ако постанемо немарни и прихватимо мрске помисли, тиме их веома гневимо. Јер они се тако много боре за нас, а ми чак ни за саме себе нећемо да молимо Бога, већ се, презирући њихово служење и остављајући њиховог Бога и Владику, сусрећемо с нечистим силама“. Анђели нам такође помажу приликом сазрцања. Они нас тако просвећују, да смо у стању да схватамо идеалне узроке тварних суштина које су утемељене у Богу. То је један од степена сазрцања у Евагријевом духовном учењу. „Ако се истински молиш – вели он – стећи ћеш потпуну сигурност, и анђели ће се окупити око тебе и објасниће ти идеалне основе (`логосе`) твари“. „У сазрцању религиозног живота који се управља према заповестима Божијим (то јест, у делатном животу), свете силе нас чисте од порока и чине нас бестраснима, а у сазрцању природа и `логоса` (идеалних основа) који су близу Бога, оне нас ослобађају од незнања и чине нас мудрима и способнима за сазнање“. Па ипак, сами анђели не представљају предмет сазрцања за Евагрија. На највишем степену то је увек Божанство, Пресвета Тројица Која представља објект сазрцања. Божанска дејства, као што су, на пример, провиђење, премудрост, суд, као и одраз божанског у творевини, одраз у идеалним основама створених бића, све то представља ниже степене сазрцања. Зато и сазрцање „бестелесних сила“ које је тако карактеристично за Евагријево духовно учење, мора бити схваћено као део онаквог једног сазрцања невештаственог (бестелесног) домостроја васељене, а не као виђење анђела. Међутим, такво виђење се не одбацује у потпуности. Евагрије наводи много примера истинских анђеоских јављања. Ипак, ми не смемо тражити да видимо анђеле, као што не смемо тражити да имамо било какво виђење у чулном облику уопште, чак ни виђење Христа. То је опасно, јер ђаволи могу попримити изглед анђела. „Нипошто не прижељкуј – каже Евагрије – да видиш у чулном облику анђеле или силе или Христа, да не би постао потпуно безуман, прихватајући вука уместо пастира и клањајући се непријатељима, демонима“. Увек морамо имати на уму ову основу умне молитве која искључује било какву творевину маште и води непосредном сједињењу ума с божанским да бисмо правилно вредновали све што Евагрије говори о улози анђела и демона у духовном животу. Упркос свом интелектуализму, Евагрије је несумњиво био човек великог духовног искуства. То му омогућава да с ауторитетом и знањем говори о дејствима мрачних сила и о помоћи коју нам у молитви пружају анђели светлости. Његова физиолошка објашњења, иако нису потпуно без вредности, налазе се до извесне мере под утицајем научних идеја његовог доба.

 

3. Духовне беседе

 

Сада прелазим на други, изузетно важан споменик древне духовности – „Духовне беседе“ које се по традицији приписују преп. Макарију Египатском 6. Неки савремени научници оспоравају оригиналност ауторства преп. Макарија. Можда су у праву само у тој тачки. Али они несумњиво греше, када одричу црквени и православни карактер „Духовних беседа“ и теже да открију у њима осуђено учење „месалијанаца“ (позната јерес 4-8. века)7. Православни карактер „Духовних беседа“ не може порицати ниједан објективни истраживач; у њима се могу наћи извесне богословске нетачности, јер су биле написане пре него што је Црква коначно формулисала своје учење, али оне несумњиво представљају древни црквени правац духовног живота и изражавају истинско и дубоко хришћанско религиозно искуство. Мање теоријског карактера од Евагријаевих списа, оне их надмашују снагом религиозног осећања, дубљим односом према Христу и већим разумевањем људске природе, као и на искуству заснованим знањем дејства благодати и демонског утицаја. Почећу од последње тачке. Преподобни Макарије8 упечатљиво приказује подјармљивање људске природе од стране сатане после Адамовог пада. „Царство таме, зли господар – вели он – поробивши човека од почетка, тако је обузео и обухватио душу влашћу таме, као што човека облаче (одећом)“. Преп. Макарије често користи слику ноћног ветра у својим описима дејства мрачних сила. „Као што у мрачној и црној ноћи дува неки страшан ветар те покреће, и преврће, и тресе све биљке и усеве, тако и човека који је потпао под власт ноћи демонске таме и налази се у ноћи и у тами, повија страшан ветар греха и потреса га, и покреће“. Или: „Као што је довољан ветар да повија и потреса све биљке и траве, или као што се ноћна тама шири по целој васељени, тако и начелник зла, будући да је нека умна тама зла и смрти, неки скривени и страшан ветар, узнемирава читав људски род на земљи и води га наоколо непостојаним мислима, варајући људска срца световним жељама, и испуњава сваку душу тамом незнања, заслепљености и заборава“. Преп. Макарије такође говори о „тами страсти преко којих душа бива изложена дејству (демона)“, и, уопштавајући све то, о „квасцу зла, а то је грех“ и који је „неприметно ушао у човека после пада, као нека умна и духовна сила сатане“. Ту он додаје и друге запањујуће слике тог робовања грешног човека силама таме. „Твоје је срце гробница и гроб. Јер када се начелник зла и његови анђели тамо настане и када се крећу тамо и излазе отуда, када се у твом уму и у твојим мислима слободно крећу силе сатане, зар ниси пакао и гроб и надгробни споменик, и зар ниси мртав Богу?“ Преп. Макарије сатану чак приказује као неку врсту змије која се увлачи у нашу душу: „Страшна змија греха се налази заједно с душом, изазивајући је и подстичући је на грех. И ако она на то пристане, бестелесна душа општи с бестелесним злом духа, то јест, општи с духом, а онај који се слаже са злом мишљу и прихвата је – чини прељубу у свом срцу“. Све ове слике, међутим, не треба схватити у том смислу као да се некаква непобедива моћ приписује силама таме. Овакве представе, као и уопште манихејски дуализам у његовим различитим пројавама, потпуно су туђи духовном учењу преп. Макарија. У сагласности са целокупним светоотачким предањем, он одриче супстанцијалност зла. „Они који говоре да је зло нешто што постоји по себи (ен ипостатон), ништа не знају. За Бога нема никаквог по себи постојећег зла, али оно у нама дејствује свом снагом и осетно, дошаптавајући нам све прљаве жеље“. „За нас, међутим, - пише он на другом месту – зло постоји као нешто што има моћ да дејствује у срцу, да нам изазива ружне и прљаве мисли, и не дозвољава да се чисто молимо, већ поробљава ум овом свету“. Ипак, од наше воље зависи да ли ћемо прихватити или одбацити те наговоре зла. „Човеков ум, када тражи божанску помоћ, није слабији од сатане, тако да њихова борба није неравноправна“. Чак и када се душа меша са сатаном у великом греху, она не губи своју личност. „Зло се – тврди преп. Макарије – није помешало с нама онако како се меша вино с водом, већ онако као што се на истој њиви пшеница налази сама за себе и кукољ сам за себе“. Владавина зла није постојана: „Када је пометена, душа се меша са злом... Међутим, у друго време душа се налази сама за себе као посебна суштина која се каје због онога што је учинила, и плаче и моли се, и спомиње Бога. Када би душа потпуно огрезла у зло, како би могла то да чини?. Зато сваки хришћанин мора да се бори против сатане. Хришћанин има слободу да тако чини, иако коначна победа долази само од Бога. Но, пре свега, морамо схватити да треба да се боримо не само против наших природних склоности, него и против стварних демонских моћи. „Грех који је ушао у свeт – објашњава преп. Макарије – будући да је некаква сатанска умна моћ и суштина, посејао је све зло. Јер он дејствује скривено у унутарњем човеку и у уму, и бори се с мислима. А људи не знају да тако чине, јер их на то гони нека туђа сила, већ мисле да је то све природно, и да они то чине у свом умном стању. Али они који имају мир Христов у свом уму и Његово просветљење, знају ко је покретач свега тога“. Ми морамо с најввећом одлучношћу да започнемо борбу против сатане у нашем срцу: „Најодлучније оружје борца и подвижника је ући у срце и тамо водити рат против сатане, и омрзнути себе, и одрећи се своје душе, и разгневити се на њу и прекоревати је, одупрети се њеним жељама и супростављати се помислима и ухватити се у коштац са собом“. Преп. Макарије, по обичају, веома сликовито описује ту борбу у срцу: „Као што људи упрежу коње и управљају колима, па онда јуришају један на другог... тако и у срцу оних који се подвизавају као да се одржава надметање злих духова који се боре против душе, а Бог и анђели посматрају надметање... Јер ум је возач кола и он упреже кола душе, држећи у рукама узде мисли; и гле, она јуре према колима сатане, јер је и овај упрегао своја кола против душе“. Ова борба захтева непрестану будност и непрестано самоиспитивање... „Испитајте свој ум, браћо, чији сте заједничари, анђела или демона? Чији сте храм? Да ли сте обитавалиште Бога или ђавола? Каквим је благом ваше срце напуњено – благодаћу или сатаном? Као дом пун смрада и смећа, треба га потпуно очистити и украсити и испунити свакојаким миомирисима и драгоценостима, па да Дух Свети дође уместо сатане и настани се у душама хришћана“. Ова борба са злом није само наравствена (морална) борба, већ права духовна битка против сатане. То није само уздржавање од зла, него потпуно искорењивање зла. „Уздржавање од зла – вели преп. Макарије – још увек није савршенство. Него, ако си ушао у свој онемоћали ум и убио змију која се гнезди испод ума и дубље од мисли, у такозваним оставама и складиштима душе, змију која тебе убија и која се тамо угнездила, и ако си избацио из себе сву своју прљавштину (то је савршенство)“. Сам човек није у стању да постигне ово радикално искорењивање злих сила које се тако дубоко крију у нашој природи. Само нам Христос и благодат Светога Духа коју шаље Христос, даје победу. Ову мисао преп. Макарије стално истиче у „Духовним беседама“. То је један од главних делова његовог учења. „Морамо да испитујемо – пише он – како и помоћу чега се може достићи чистота срца“. И одговара: „Ниоткуда и никако, осим посредством Распетога за нас. Јер Он је пут, живот, истина, врата, зрно бисера, живи и небески хлеб“. – „Немогуће је одвојити душу од греха, ако Бог не заустави и не обузда зли ветар који живи у души и телу... Јер, мада човек хоће да узлети у божански ваздух и на слободу Светога Духа, не може, ако не добије крила“. „Душа – пише он на другом месту – која је потонула и гуши се у дубини смртној међу страшним зверима, мртва је у односу на Бога. И ко може сићи у та скривена места и у дубине пакла и смрти, осим Самог Мајстора који је начинио тело?“. Сам Христос шаље своје свете анђеле и руши царство таме. „Цар Христос шаље их у одбрану града, те свезује насилнике и тамо насељава небеску војску светих духова као у своју отаџбину. И одсада сунце сија у срцу, и његови зраци продиру у све удове“. Ми треба чврсто да верујемо да је Христос увек близу нас, спреман да нам помогне, само ако молимо за помоћ. „Као што је тело блиско души, тако је и Господ још ближи и доћи ће и отвориће закључана врата срца и дароваће нам небеско богатство. Јер Он је благ и човекољубив, и обећања су Његова нелажна, само када бисмо имали стрпљење да Га до краја тражимо“. И заједно са Христом долази благодат Светога Духа и одагнава сву таму из душе. „Пошто је човек прекршио заповест – пише преп. Макарије – ђаво је сву душу покрио тамним покривалом. Али, гле, долази благодат и скида сва покривала, тако да одсада душа, поставши чиста и примивши своју сопствену природу... увек чистим очима види славу истините Светлости и истинито Сунце Правде које је засјало у њеном срцу“. У учењу преп. Макарија треба истаћи два важна момента која се односе на дејство благодати. Први је тај да благодат увек може да се удаљи и сакрије своје дејство, тако да поново бивамо изложени нападима мрачних сила. Ми то понекад доживљавамо као истовремено дејство благодати и непријатеља у нашој души. Зато морамо поседовати дар разликовања духова да бисмо били у стању да разликујемо истинито просветљење од лажног. Преп. Макарије настоји на том двоструком карактеру многих духовних стања. Човек који још није достигао савршенство „још увек води рат у себи – каже он – час се смирује у молитви, час је жалостан и води рат.... Оба `лица` су обилно заступљена у њему, светлост и тама, спокој и туга“. Постоји извесна постепеност у давању благодати, тако да наша слободна воља може бити испитана. „Дакле, када дејство божанске благодати осени душу према вери свакога... благодат ју је осенила само делимично. Нека нико не сматра да је његова душа потпуно просветљена. Још увек у њему има много хране за зло, те је човеку потребно још много труда и напора у складу са датом му благодаћу“. Може се учинити да је благодат била привремено одузета, чак и после великих откривења и да је препустила место дејству непријатељске силе. „Благодат је непрестано с нама и укорењена је у нама – вели преп. Макарије - ...али она се односи према човеку на разноврсне начине, како она хоће, а на његову корист. Понекад се она више разгорева и огањ пламти, понекад се, пак, пројављује блаже и кроткије... У друго време сама светлост која светли у срцу, открива унутарњију, дубљу и скривенију светлост, тако да сав човек, обузет том сладошћу и сазрцањем, више не влада собом, већ постаје безумник и варварин за овај свет, због љубави и сладости која све превазилази, због скривених тајни... али после тога благодат се удаљава и спушта се покривало противничке силе. Благодат, пак, као да постаје видљива тек делимично“. Разликовање дејства благодати од дејства сатаниног заснива се углавном на њиховим последицама: „Будући да се грех претвара у анђела светлости и постаје сасвим сличан благодати – како ће човек препознати лукавства ђавола? И како ће прихватити и распознати дејства благодати? Одговор: дејствима благодати својствена је радост, љубав и истина. Сама истина приморава човека да тражи истину. А дејствима греха својствена је пометеност, и у њима нема љубави и радости Божије“. И додаје: „Цикорија је слична салати, али је прва горка, а друга слатка“. Па ипак, најпоузданији знак по којем се божанска благодат разликује од ма каквог демонског дејства састоји се у осећају смирења који благодат ствара. „Ако ко каже: `Богат сам, већ сам доста стекао, више ми не треба` - такав није хришћанин – пише преп. Макарије – већ сасуд заблуде и ђавола. Јер је наслађивање Богом незасито, и што Га ко више куша и једе, све више постаје гладан. И такви људи имају неутаживу горљивост и љубав према Богу. Што се више труде да постигну успех и напредују, све више себе сматрају просјацима који су сиромашни и ништа немају. Ево шта они говоре: `Нисам достојан да ово сунце сија нада мном`. Ето, то је знак хришћанства, то је смирење. А ако ко каже: `Мени је доста, имам свега` - тај је варалица и лажов“. Друга важна тачка коју треба имати на уму је то, да док је човек жив, увек може пасти. Никакво стање светости, никакво богатство не могу га заштити од повратка искушења, страсти, па чак и греха, само ако постане немаран, самозадовољан или горд. Чак и „бестрашће“, слободу од страсти, можемо поново изгубити својом кривицом. У томе је једна од основних разлика између „Духовних беседа“ и јеретичког месалијанског учења које је тврдило да у стању „бестрашћа“ човек више не може пасти9. Код преп. Макарија постоји много упечативих описа оваквих падова из благодатног стања. „Један брат – прича он – који се молио заједно с другим, би обузет божанском силом. У заносу угледа небески град Јерусалим и светле ликове и бескрајну Светлост. И зачу глас који говори: `Ово је место упокојења праведника`. Но, мало затим, упавши у гордости и помисливши да се виђење односило на њега, догодило му се да је упао у најскривеније и најдубље грехове и безбројно мноштво зала“. Људска слобода и даље постоји чак и у највишим стањима благодати. „Онај који је везан Духом Светим и опијен небеским стварима у стању је да се окрене злу... чак и они који су окусили благодат Божију и постали причесници Духа, ако не буду опрезни, гасе се и постају гори, него када су били мирјани“. На другом месту, међутим, преп. Макарије као да допушта да човек који је достигао савршену љубав, више није подложан искушењима. Он каже: „Ако је ко достигао савршену љубав, тај је од тада везан и заробљен благодаћу“. Али одмах додаје да је то сасвим изузетно стање, и да је веома лако погрешити у оцени његове вредности. „Но ако се ко приближи сасвим близу мери љубави, али не постигне да буде везан самом љубављу, тај се још увек налази у страху и у рату, и прети му пад, те ако не предузме мере предострожности, сатана га обара на земљу“. Преп. Макарије каже да никада није срео савршеног човека. „Још нисам видео савршеног човека, хришћанина и слободног – вели он – већ ако ко и стекне мир у благодати и улази у тајне и откривења, и у велику сладост благодати, ипак је и грех присутан у њему“. Зато, све док смо живи, морамо бити спремни да се боримо против мрачних сила. „Сатана никада не мирује и не престаје да ратује. Све док живимо у овом веку и носимо плот, против њега се води рат“. Чак и „када окуси ко доброту Господњу и наслади се плодовима Духа, и скине се с њега покривало таме и светлост Христова засија... у радости неисказаној... још увек му предстоји борба и страховање од разбојника и духова злобе, како му тако раслабљеноме не би пропао труд, док се не удостоји да уђе у Царство Небеско“. Потребан нам је добар духовни вид да бисмо видели сав тај невидљиви свет непријатељских или пријатељских духова који нас окружују и уплићу се у наш унутарњи живот. Он се може видети само духовним очима. „Постоји земља и отаџбина сатанина у којој живе, ходе њоме и почивају у њој мрачне силе и духови злобе. Постоји и светла земља Божанства у којој ходе и почивају војске анђела и светих духова. Очи овог тела не могу видети или опазити мрачну земљу, нити телесне очи могу опазити или видети светлу земљу Божанства, али духовна лица је виде оком срца, како мрачну земљу сатане, тако и светлу земљу Божанства“. Човек је слободан и у стању је да успостави однос са обама царствима, царством светлости и царством таме. „Једна иста душа је заједничарка и сестра демона или, пак, Бога и анђела. И ако чини прељубу са ђаволом, постаје неприкладна за Небеског Женика“. Овако у главним цртама изгледа учење „Духовних беседа“ о улози невидљивих сила у духовном животу. Резимирајући све што је речено, можемо закључити да њихов аутор, иако не прећуткује дејства анђела (њих шаље Бог да војују с демонима, они су присутни у нашој борби, помажу нам, опште с нашом душом итд.), ипак их такорећи узгред помиње. У том погледу преп. Макарије се не разликује од својих претходника, међутим, он се подробније задржава на дејствима мрачних сила. Он избегава да говори о њиховим физичким дејствима или њиховим видљивим јављањима и говори првенствено о скривеној сатанској духовној сили која дејствује унутар нас, у души – чак не у уму или срцу, већ негде далеко дубље, „испод ума и дубље од мисли“, како он сам каже, или у нашој подсвести, како бисмо се ми можда изразили на језику савремене психологије. Ова сатанска сила поприма у списима преп. Макарија запањујући изглед духовне змије „која се гнезди у такозваним оставама и складиштима душе“. Овде се, без сумње, суочавамо са знатним продубљивањем постојећег учења, чак и у поређењу с Евагријем који је покушавао да објасни искушења физичким притиском демона на мозак. У исто време преп. Макарије обично доводи у везу и понекад поистовећује сатанско дејство са силом греха или са „старим човеком“ који је „оденуо“ Адама после пада. Благодат и Христос противстављени су том „сатанином квасцу“ који делује у нама. Наше ослобођење од ропства силама таме промишља се увек у христолошким сликама. Христос на Крсту руши власт сатане. Христос силази у пакао наших душа и ослобађа нас од ђаволског ропства. Христос нас уздиже к новом животу и шаље на Светога Духа. Зато наша борба са злом за преп. Макарија није само наравствена битка, већ има као своју основу постојање стварног „сатанског света таме“ који се опажа духовним очима, и њему супротног светлог „света Божанства“. У учењу „Духовних беседа“ има мнного антиномија које понекад знатно отежавају њихово истинско разумевање. Човекова слобода и власт сатане; благодат и мрачне силе које истовремено дејствују у души; наше ослобођење кроз Христа и могућност поновног пада; обузетост савршеном љубављу (не бестрашћем) и непостојаност чак и највиших стања светости; све то представља несумњиве особине истинског и дубоког духовног искуства и дубоког познавања људске природе, иако њихов богословски израз није увек лак. У сваком случају, „Духовне беседе“ одбацују основне месалијанске грешке, као што је суштаственост зла, лично сједињење душе са сатаном, немогућност пада из стања „бестрашћа“ итд.10 „Духовне беседе“ се с правом могу сматрати највећим делом древне источно-хришћанске духовне писмености. Оне садрже непроцењиви материјал о духовној борби хришћана против мрачних сила.

 

4. Свети Дијадох Фотички

 

Даљи развој ових учења у правцу истанчанијег разликовања духовних стања и веће тачности њиховог богословског израза можемо наћи у списима епископа 5. века, св. Дијадоха Фотичког. Св. Дијадох нарочито подробно разматра два питања у свом главном раду „Сто гностичких глава о духовном савршенству“: прво – о разлици између дејства благодати и сатанског дејства; друго – богословски опис начина на који оба дејствују у хришћанину за разлику од њиховог дејства у некрштеном човеку. Св. Дијадох следећим речима описује сатанско дејство које покушава да подражава осећај, настао под дејством благодати, с циљем да нас превари лажном сладошћу: „Када наш ум почне да одећа утеху Светога Духа, тада и сатана теши душу неким наизглед слатким осећањем, док тонемо у некакав најлакши сан. Дакле, ако ум чврсто држи у топлом сећању свето име Господа Исуса и употреби против обмане ово свето и преславно име као оружје, тада се, истина, лукава варалица удаљава, али, разгневивши се, почиње против душе рат који задобија лични карактер. Зато ум који познаје обмане лукавога има више успеха у вештини разликовања духова“. Скрећемо посебну пажњу на помињање „сећања светог имена Господа Исуса“ које се сматра моћним оружјем против сатанских искушења. Хронолошки, ово је прво нама познато помињање „Исусове молитве“ у источној духовној писмености. Св. Дијадох у следећој глави поново саветује њену њену употребу: „Ако ум... буде непрестано држао у сећању Господа Исуса, он ће распршити овај привидно слатки дах непријатеља“. Св. Дијадох лажној утеси ставља насупрот истинску утеху коју ствара Свети Дух. Оваква утеха изазива у нама ватрену љубав према Богу. Она у себи поседује убеђење у своју истинитост. Она долази отворено, а не „кришом“, као сатанска утеха која увек дејствује попут крадљивца. „Ако душа успламти љубављу Божијом поузданим покретима без слика... и за то време ни о чему другом не мисли, до о томе куда је уздигнута, треба знати да је то дејство Светога Духа. Јер, наслађујући се сва том неизрецивом сладошћу, она не може да мисли ни о чему другом, и радује се радошћу која се ни са чим не може упоредити. Али ако у уму настане при томе било каква сумња или нека прљава мисао... треба мислити да та утеха под маском радости потиче од варалице. Таква радост је без каквоте и сва је збркана, будући да потиче од онога који хоће да учини прељубу с душом. Јер, када опази да се ум хвали искуством свог осећања, тада он позива душу неким пријатним и привидно угодним осећањима, да би јој, када она као да је већ постала расцепљена од те раслабљујуће и помало влажне сладости, превара била непрепознатљива. Дакле, по томе препознајемо Дух истине и дух заблуде“. Св. Дијадох, као што смо могли запазити, подвлачи чињеницу да ми увиђамо дејство благодати у нама. Он такође често говори о радости и сладости које ствара у нама Свети Дух. У свему томе је веома близак преп. Макарију (као и у гледању на грех као на прељубу са сатаном). Међутим, то „духовно чуло“ се не сме бркати са чулним виђењем. Заједно са свим источним духовним оцима11 св. Дијадох одбацује чулно виђење божанског. У таквим виђењима он примећује обману непријатеља. „Нико ко је чуо за чуло ума, нека се не нада да ће му се слава Божија јавити бидиво. Ми, истина, тврдимо да душа, када пребива у чистоти, осећа божанску утеху у неком неизрецивом доживљају, али њој се не указује ништа што је невидиво... Зато, ако се некоме ко се подвизава јави неко огњено виђење или глас, нипошто нека не прихвати такво виђење. Јер то је очигледна обмана непријатеља. Многима се то догодило из незнања, те су скренули с правог пута. Но ми знамо да смо све док живимо у овом пропадивом телу удаљени од Господа, то јест, нисмо у стању да чулно видимо Њега или неко од Његових небеских чудеса“. Св. Дијадох не одбацује натчулно виђење божанске светлости нашим умом. Он га чак сматра битним делом мистичног искуства, али нас поново упозорава против сваког јављања у телесном облику, јер оно потиче од сатане. “Не треба сумњати – вели он – да ум, када почне често да се излаже дејству божанске Светлости, сав постаје некако прозрачан, тако да види обиље своје сопствене светлости: то се догађа онда, када снага душе надвлада страсти. Али све што се јавља њему (уму) у виду слике, била она као светлост или као огањ, потиче од злих смицалица непријатеља... Према томе, не треба водити аскетски живот надајући се таквим виђењима, да сатана не би на том месту нашао душу, спремну да је уграби, већ треба постићи, са свим чулима и с потпуном поузданошћу срца...12 љубав према Богу, што значи свим срцем, свом мишљу и свом душом“. Св. Дијадох нас нарочито упозорава против сатанског дејства у сновима. Он допушта постојање божанских снова и труди се да их разликује од лажних. Божански снови су постојани у својим сликама. Они нас испуњавају духовном радошћу. Демонска привиђења, напротив, стално мењају свој садржај. Она нас плаше, тако да је душа срећна, када се пробуди. У пракси је, међутим, тешко правити такве разлике. Зато је боље уопште не веровати сновима, да нас сатана не превари. Својим неверовањем у снове св. Дијадох следи опште источно духовно учење. Он је индивидуалнији у свом разликовању путева дејства благодати и сатане у човековој души пре и после крштења. Његова је богословска заслуга што је учинио јаснијим значај крштења у духовном животу. По његовом учењу, после крштења силе таме се више не налазе у срцу хришћанина, где су се скривале пре крштења. Оне га могу искушавати само споља. „Пре светог крштења – пише он – благодат споља подстиче душу на добро, а сатана се гнезди у њеним дубинама, покушавајући да препречи све праведне пролазе ума. Али од самог тренутка када се поново рађамо, ђаво се налази ван нас, а благодат унутра“. „Ми верујемо – пише св. Дијадох – да купељ непропадивости избацује из одаја ума стару змију“. Међутим, сатана наставља да нас искушава и после крштења; он чак може имати успеха у томе због слободе наше воље. „Бања светости – објашњава св. Дијадох – спира с нас греховну прљавштину, али не укида двојсност наше воље и не спречава демоне да воде рат против нас или да нам говоре речи обмане“. „Господ дозвољава да на душу насртљиво узнемиравају демони, да би је научио како да разликује добро од зла и да би је учинио смиренијом“. Сатана сада дејствује пре свега преко телесних чула, сећања и уобразиље. „Сатана – пише св. Дијадох – дејствује на душу и после тога (крштења) као и пре, често чак и горе, али не као онај који присуствује у њој заједно с благодаћу – не дај Боже! – већ он као чађави ум преко влажности тела сладошћу неразумних наслада. Ово се догађа допуштењем Божијим“. Или на другом месту: „Када благодат не живи у човеку, демони се гнезде у дубинама срца као праве змије и нипошто не дозвољавају души да јасно увиди жељу за добром. Али када се благодат скрива у уму, они само јуре по местима срца, као неки мрачни облаци, и подстичу греховне страсти и различита узношења ума да би, покренувши сећања ума, одвојили ум од општења с благодаћу“. Сатана је чак у стању да нам изазива рђаве мисли које наш ум прихвата, а нама се чини као да су оне плод нашег срца. У ствраности, међутим, сатана дејствује споља, јер њему је немогуће да присуствује у нашем уму истовремено с благодаћу Светога Духа. „Како може (сатана) који није удостојен општења с добрим служитељима (анђелима), да има као заједничко обитавалиште с Богом људски ум?“ То је богословска немогућност. За св. Дијадоха, међутим, знање о томе има важан практични значај у духовном животу. „Никако није могуће – каже он – да неко заједно са осећањем божанске благодати окуси или чулно осети демонску горчину, ако није потпуно уверен да се благодат уселила у дубину ума, а зли дуси бораве око удова срца“. То су, укратко, идеје св. Дијадоха. У поређењу са учењем преп. Макарија оне као да се разликују од њега у узвесном погледу. Тако, на пример, преп. Макарије говори првенствено о сатанском дејству у најдубљим деловима нашег бића, док је св. Дијадох убеђен да је после крштења сатана избачен из нашег срца и ума и од тада нас искушава споља преко нашег тела, мисли и сећања. Било би узалудно и непотребно порицати постојање извесних разлика између ове двојице великих духовних отаца. Овакве разлике у мишљењима су сасвим природне, па чак и неизбежне у динамичном духовном предању које се налази у процесу развоја и формулисања. Па ипак, у овом случају су те разлике често више привидне, него стварне. Оне се углавном објашњавају чињеницом да преп. Макарије говори првенствено с духовне тачке гледишта, док св. Дијадоха више занима богословска тачност. Не треба заборавити да је он био епископ, и да је његов рад написан приближно пола века након „Духовних беседа“. Његова намера је да истакне значај крштења помоћу којег се човек ослобађа власти сатане. Али у пракси се он у суштини слаже са преп. Макаријем да се чак и после крштења морамо борити против демонских искушења. Св. Дијадох чак признаје да ови напади често постају јачи након крштења, и да се тај рат води унутар нас, где сатана војује с нама уз помоћ рђавих мисли и маштања. Зато се једино неслагање међу њима састоји у томе, како они схватају начин дејства сатане. Да ли се оно догађа споља или унутра? Ту је разлику формулисао св. Дијадох. Она није сасвим јасна, јер сатана, као дух, не може бити тако лако смештен на одређено место („локализован“). Треба, међутим, истаћи да преп. Макарије не говори да се „змија“ усељава у наш ум и срце, већ да се пре „увлачи“ негде у дубине наше подсвести. На тај начин, овде нема отвореног размимоилажења са св. Дијадохом који истрајава на изгнању злих духова из ума након крштења, али признаје да се они и даље налазе „крај удова срца“. Преп. Макарије као да је духовно дубље видео. Његова мишљења су више заснована на стварном искуству. Његова велика заслуга се сатоји у томе што је схватио значај подсвести, где нам сатана подстиче рђаве мисли. Богословски судови св. Дијадоха о значају крштења имају велику вредност и могу се сматрати допуном учења „Духовних беседа“. Историјски није доказано да је св. Дијадох у својој полемици имао у виду преп. Макарија. Уопштено говорећи, Макарије и Дијадох се далеко више међусобно слажу, него што се разликују у мишљењима. Они често заједнички оповргавају једну исту духовну заблуду (као, на пример, месалијанску идеју о спасењу само помоћу молитве итд.). Хтео бих да завршим овај чланак дивним описом улоге анђела у животу светих пустињака. Узет је из списа великог сиријског мистика 7-8. века св. Исака Ниневијског. Пошто сам много говорио о демонима, опис треба да представља противтежу једностраном утиску који се може створити због водећег места које је додељено демонском елементу код св. Отаца. „Шта ћемо рећи - пише св. Исак Ниневијски – о мноштву пустињака и поклоника, о истинским монасима који су претворили пустињу у насељену земљу и место боравка анђела који су их посећивали због њиховог достојног начина живота? Као прави пријатељи који служе једноме Богу, небеске силе су се мешале с пустињацима на местима њиховог живљења. И будући да су они, попут анђела, оставили земљу и заволели небо, ни анђели се нису скривали од њиховог погледа. Понекад су их поучавали у погледу понашања, и одговарали на друга њихова питања. Понекад су им анђели показивали пут, када би залутали у пустињи. Понекад су их избављали од искушења. Понекад су их спасавали од замке опасности која им је претила, што они нису могли предвидети (на пример, од неке змије или од пада са стене, или од великог камена који би се изненада сурвавао с висине). Понекад су се такође за време напада и отворене борбе против сатане анђели откривали пред њиховим очима и јасно им признавали да су послати да им помогну и охрабре их својом речју. Понекад су их лечили од болести и исцељивали ране које су добијали из овог или оног разлога, додиром својих руку. Понекад су, пак, речју или изненадним додиром руке, давали њиховим телима, ослабљеним због уздржавања од сваке хране, натприродну снагу, јачајући на неки тајанствен начин њихову ослабљену природу. Понекад су им доносили храну, топао хлеб и маслине, а некима од њих различите плодове. Другима су, пак, откривали време њихове смрти. Како би дуго било набрајање дела која се односе на љубав светих анђела према нашем роду и на бригу коју су показали према праведницима, као старија браћа која штите и помажу млађу. Због свега тога, свакоме постаје јасно како је близак Бог Својим пријатељима и како се много брине о онима који предају свој живот у Његове руке и иду за Њим чиста срца“.

 

Напомене:

1 Није ми познат ниједан рад који би иоле исцрпно разматрао питање о улози и значају анђела и демона у духовном животу према учењу источних отаца. Чланак Joseph Duhr “Angels” у Dictionnaire de Spiritualite (1932-1937), п. 580-625, сасвим је недовољан за моју тему; в. такође: J. Danielou, “Les Anges et leur mission d` apres les Peres de l`Eglise”. Ed. de Chevetone (Coll. Irenikon 5), 1952. Зборник “Satan” (Les Etudes Carmelitaines), 1948, садржи много занимљивог материјала, али, како то обично бива у издањима западних богослова, готово у потпуности игнорише искуство и учење древних источних отаца.

2 Познатији је међу Грцима и Русима под именом преп. Исака Сирина. Колико се може судити на основу сачуваних историских података, св. Исак је краће време био епископ града Ниневије која је спадала у јурисдикцију несторијанске цркве у Персијској империји, и изгледа да је сав његов живот и рад протекао у оквиру ов Цркве. Ипак Православна Црква га одвајкада поштује као светога и високо цени његова духовна дела у којима, наравно, нема никаквог „несторијанства“. У овом чланку користим енглеско издање дела св. Исака Ниневијског, непосредно преведених са сиријског оригинала на енглески: “Mystic Treatises by Isaac of Nineveh” translated from Bedjan`s Syriac Text… by A.J. Wensinck. Amsterdam. 1923. Verhandelingen der K.Akademie. Nieuwe Reaks. Deal 23. 1. Грчки превод, начињен у 10. веку у манастиру Св. Саве, по многочему је нетачан, а понекад чак и тенденциозан (прво издање Никифора Теотокија. Лајпциг, 1770; друго издање 1895). Словенски и руски преводи начињени су са грчког (а не непосредно са сиријског језика).

3 Евагриј Понтијскиј. `153 глава о молитви`, 112 (П.Г. 79. 1192 Ц.). Православни читалац је више навикао да среће овај трактат под именом преп. Нила Синајског. Тако је издат у грчкој Филокалији и руском Добротољубљу, као и у Мињевој Патрологији (П.Г. 79. 1165-1200). Ауторство Евагрија Понтског данас је постало несумњиво и нико га више не оспорава (Евагрије сам цитира те „Главе“ као своје дело, под његовим именом познате су у свим сиријским старим преводима итд.). В. о томе истраживање J. Hausherr: ”Le traite de l`oraison d`Evagrele Pontique (Pseudo-Nill)”. Revue d`Ascetique et de Mystique, 15 (1934), 34-93, 113-170. Нестанак Евагријевог имена у грчким рукописима (и његова замена преп. Нилом Синајским) објашњава се тиме што су нека Евагријева дела (не „Главе о молитви“), као што је познато, била осуђена на Петом васељенском сабору (553 г.) због оригенистичких тенденција, те је зато Евагријево име, што је природно, постало сумњиво међу православнима; али под именом преп. Нила његове „Главе о молитви“ су и даље биле једно од основних дела источне патристике у којима се разматра учење о умној молитви. Њихова припадност Евагрију само повећава старост овог изврсног споменика.

4 О значају Евагрија у развоју и формулисању аскетског учења источних отаца (нарочито у области умне молитве и сазрцања) много је написано за последњих 30-40 година на Западу. В. поменути рад о. Хаусхера (у прим. 7.) Такође: М. Viller: “Aux sources de la spiritualite de Saint Maxime”, “Revue d`Ascetique et de Mystique”, 11 (1930). Разјашњењу овог питања много је допринело издање бројних Евагријевих радова, чији су грчки оригинали изгубљени, али су се сачували у сиријском или јерменском преводу. Међутим, мени се чини да у оваквој оцени Евагрија постоји извесно претеривање. Без икакве намере да умањим његов утицај, ипак сматрам да је духовни правац који представљају „Духовне беседе“ преп. Макарија (в. о њему у даљим примедбама) и дела св. Дијадоха, био утицајнији и мистички значајнији. Од њега полази линија која непосредно води преп. Симеону Новом Богослову (949-1022), највећем мистику Византијске Цркве. С друге стране, мистика „Исусове молитве“ која се среће већ код преп. Нила Анкирског (+430), мистика туђа Евагрију, оставила је дубљи и трајнији траг у источном духовном животу, него сва Евагријева „сазрцања“ с њиховим многобројним поделама и потподелама. Осим тога, преп. Максим Исповедник (580-662) се не може сматрати просто подражаваоцем Евагрија, као што је био склон да чини M. Viller у поменутом раду

. 5 Евагриј. „СотницьI“ („Стотине“ – монашко-подвижнички спис у 100 глава), 3.41 (изд. W. Frankenberg. Abhandlungen der K. Gesellschaft der Wissenschaften zu Gotingen. Philol..-Hist. Klasse. N. F. B. 12 (2). Ц. 217. Ово Евагријево дело (осим мањих одломака) дошло је до нас само у сиријском преводу. Франкенберг издаје сиријски текст и сам га преводи на грчки језик. Покушај овакве реконструкције изгубљеног грчког оригинала мора се прихватити као неуспео. Франкенбергов „грчки“ језик је врло незграпан, тежак и по стилу се веома разликује од Евагријевих дела на грчком која су до данас сачувана. Међутим, и сам сиријски превод је већ био својеврсна прерада (често тенденциозна) грчког оригинала. То се види из његовог поређења са сачуваним Евагријевим грчким одломцима. Штавише, постоје две различите редакције сиријског превода. Једна је ранија и тачнија (сачувана је свега у једном рукопису), а друга је више прилагођена укусима читаоца (у њој су систематски изостављени Оригенови изрази, идеје итд.), због чега је постала веома распрострањена. В. о томе веома занимљив рад A. Guillaumont: “Le texte veritable des `Gnostica` d`Evagre le Pontique” – “Revue de l`Histoire des Religions”. 142 (1952), 156-205.

6 Грчки текст педесет „Духовних беседа“ штампан је у Мињевој Патрологији 34, 449-821. Седам других беседа издао је G.L.Marriott: “Macarii Anecdota”. Харвард. 1918. Сада Берлинска академија наука у редакцији Е.Клостермана припрема критичко издање свих дела која се приписују преп. Макарију Египатском (међу њима има и таквих која су се сачувала само у арапском преводу).

7 Разматрање такозваног „Макаријевог проблема“ не спада у непосредни задатак мог чланка. Рећи ћу само кратко за руског читаоца који је мало упознат са савременим струјањима у патристичкој науци (нарочито са онима која се односе на аскетске писце), да су мишљење о месалијанском пореклу „Духовних беседа“ први пут изнела (барем на Западу) 1920 године два римокатолика-бенедиктинца L.Villecourt i Wilmart. Овај други је отишао тако далеко да је чак мислио да је у „Духовним беседама“ открио „Аскитикон“ месалијанаца који је Црква осудила и који се није сачувао (в. његов чланак у “Revue d`Ascetique et de Mystique”, 1 (1920), 361-377). В. такође чланак E.Amann: “Messaliens”, Dictionnaire de Theologie Catholique, 10 (1927), 792-795. Код православног читаоца овакве „тезе“ неизбежно стварају утисак да пред нама нису објективна научна истраживања, већ производи конфесионалне полемике против Православља, у чијем су духовном животу дела преп. Макарија увек заузимала и заузимају тако значајно место. Ова радикална теорија није могла дуго да се одржи, и уместо ње је постављена друга (која је постала веома распрострањена) – о такозваном „полумесалијанском“ (?) карактеру „Духовних беседа“ (“messalianisme mitige”). V.J.Hausherr: “L`erreur fondamentale et la logique du messalianisme” – “Orientalia Christiana Periodica”, 1 (1935), 328-360 (в.с. 343-345), а нарочито књигу H.Dorries: “Symeon von Mesopotamien” – Die Uberlieferung der Messalianischen “Makarios” Schriften. Texte und Untersuchungen, 55, 1 (1941). Књига г. Дериса оставља веома особити утисак споја чисто немачке темељитости, па чак и педантизма, с необузданом фантазијом и склоношћу неоснованим хипотезама. Г. Дерис је нарочито склон томе да „прекраја“ Макаријевих дела која постоје у рукописној традицији, и да их „монтира“ у складу са својим теоријама. Сјајна критика метода и идеја г. Дериса изнесена је у чланку великог немачког протестантског научника В.Фелкера – W. Volker: “Neue Urkunde des Messalianismus”. “Theologische Litteraturzeitung”, 68 (1943), 129-136. Нов и веома занимљив правац добио је „Макаријев проблем“ у радовима В.Јегера (Њ.Јаегер), уредника новог издања дела св. Григорија Нисског. Професор Јегер истиче велику сличност између аскетских дела св. Григорија Нисског и списа преп. Макарија. В. његово истраживање: Two rediscovered works of ancient Christian literature: “Gregory of Nyssa and Macarius”. Leiden. 1954.

8 Ради краткоће обично пишем у тексту „преп. Макарије“, уместо „Духовне беседе“. Тиме се не износи одређено мишљење о њиховом стварном аутору.

9 Тимотеј, презвитер Константинопољски (прва половина 6. века), у свом делу „О онима који долазе у Свету Цркву“ овако формулише месалијанско учење о немогућности пада после достизања бестрашћа: „Они говоре да нема никакве кривице или опасности, ако се неко после такозваног „бестрашћа“ преда уживањима и разврату, јер он више није подложан никаквој страсти, али има дозволу да блудничи у забрањеним страстима“ – „О маркионитима“ (месалијанцима), гл. 16 (П.Г. 86.52 АБ). Уп. такође гл. 10,11 14 (49 БД). Тешко је замислити ишта супротније, и по духу и по слову, учењу „Духовних беседа“. Уп. текст који непосредно следи.

10 Преп. Јован Дамаскин овако формулише месалијанско-манихејско учење о супстанцијалности зла у свом прегледу месалијанских заблуда (под 13. тачком): „ (Месалијанци уче) да је зло природно“. „О јересима“, 80. (П.Г. 94. 732 А). Ово учење се у „Духовним беседама“ потпуно одбацује. Главну месалијанску заблуду о личном (ипостасном) сједињењу и мешању душе са сатаном преноси на следећи начин Тимотеј, презвитер Константинопољски: „Они говоре да се са сваким човеком, чиме се роди, одмах и суштински спаја демон“ – поменуто дело (П.Г. 86.48 Б). Уп. такође: „(Месалијанци уче) да са човеком лично и заједно живи сатана и у свему влада над њим“ (св. Јован Дамаскин). – „О јересима“, гл. 80, п. 1 (П.Г. 94. 729 А). Ову заблуду „Духовне беседе“ потпуно одбацују.

11 У свом занимљивом и по материјалу богатом чланку “Contemplation chez les Grecs et autres Orientaux Chretiens” (Dictionnaire de Spiritualite, 2 (1952), 1762-1872) o. Хаусхер (под псеудонимом J.Lemaitre) донекле доводи у питање свеопште одбацивање „уобразиље“ у духовном животу уопште, а у молитви и сазрцању посебно, код источних отаца. По његовом мишљењу, представници антиохијске школе, за разлику од алесандријаца, нису одбацивали уобразиљу приликом сазрцања (в. поглавље “Contemplation imaginative”, тамо, 1859-1860). Треба, међутим, рећи да ми примери које наводи о. Хаусхер изгледају мало убедљиви. Тако на пример, епископ Теодорит Кирски на којег се овај позива, премда је, без сумње, био учени богослов-догматичар, тумач св. Писма и црквени историчар, није био, међутим, духовни писац у правом смислу речи, очигледно је био слабо упознат са аскетском терминологијом, а његови описи духовног живота подвижника често имају прилично „аматерски“ карактер. Зато не треба придавати велики значај, када он у својој „Богољубивој историји“ каже да је тај и тај подвижник „замишљао божанско“.

12 Израз „са свим чулима и с потпуном поузданошћу срца“ који се често среће код преп. Макарија, присталице месалијанске хипотезе обично наводе као један од доказа месалијанског порекла „Духовних беседа“. Али, као што се види из примера које ја наводим, он се среће и код бл. Дијадоха којег исти научници (као што је, на пример, Дерис у поменутој књизи) сматрају за једног од главних антимесалијанских полемичара.

Са руског: Зоран Буљугић Текст преузет из књиге “АСТРОЛОГИЈА У СВЕТЛОСТИ ПРАВОСЛАВЉА“ Свети Максим Грк

архиепископ Василије Кривошеин

старац Клеопа

протојереј Антоније Алевизопулос

др теол. и др филос.

Рецензент: Епископ будимски др Данило (Крстић)

Уредник издања: Јован Србуљ Приредили: Владимир Димитријевић Јован Србуљ

Текст преписао: Владан Новаковић

 

преузето са 

http://crkva-orlovci.com/andjeli%20i%20demoni%20u%20duhovnom%20zivotu%20prema%20ucenju%20otaca.pdf