Luj Aragon ~ Louis Aragon

[zlata]

(1897—1982)

Luj Aragon je bio francuski istoričar, pisac i pesnik, član akademije nauka.
Aragon se rodio i umro u Parizu.
Bio je pristalica dadaizma od 1919. do 1924, postao osnivač pokreta nadrealizma 1924. zajedno sa Andre Bretonom i Filipe Supoom. Aragon se pridružio Komunističkoj partiji Francuske zajedno sa još nekoliko nadrealista. Ostaće njen član do kraja života, pri tom pišući nekoliko političkih poema uključujući i jednu posvećenu Maurisu Torezu, ali bio je jako velik kritičar SSSR-a, naročito tokom 1950-ih.
1939. se oženio Elzom Triolet (rođena 1896), snahom ruskog pesnika Vladimira Majakovskog.
Tokom nemačke okupacije u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata pisao je za tajni list Les Éditions de Minuit.
Važnija Aragonova poema je "Crveni poster," u kojoj je počastio strance koji su poginuli oslobađajući Francusku. To je učinio odgovarajući nacističkoj propagandnoj kampanji zvanoj Crveni poster, koja je trebalo da ubedi francuski narod i javnost da je pokret otpora fašizmu u Francuskoj bio sastavljen od stranaca, uglavnom Jevreja, koji su služili interesima Britanije i Sovetskog Saveza.

Poveriću ti jednu tajnu
Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške
A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem
Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu
Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu
Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.