Јерођакон Александар (Суботић) - Пасха мати Марије кроз огањ и воду

[Поуке.орг инфо]

Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“

Ма­ти Ма­ри­ја

 

 

На са­мом кра­ју про­шлог ме­се­ца (31. мар­та) фак­тич­ки се на­вр­ши­ло 70 го­ди­на од смр­ти Све­те Ма­ри­је Па­ри­ске, али по­што је она сво­је му­че­ни­штво про­шла на дан Ве­ли­ке су­бо­те, мо­же се ре­ћи да и го­ди­шњи­ца у ства­ри па­да на Ве­ли­ку су­бо­ту. Уче­ње ове пре­по­доб­но­му­че­ни­це нај­бо­ље са­жи­ма­ју два ње­на ис­ка­за. Пр­ви: „Не сме­мо да до­зво­ли­мо да Хри­стос бу­де за­се­њен ика­квим пра­ви­ли­ма, ика­квим оби­ча­ји­ма, ика­квом тра­ди­ци­јом, ика­квим естет­ским об­зи­ри­ма, или чак, ика­квом по­бо­жно­шћу.“ И дру­ги: „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“

 

Ма­ти Ма­ри­ја Скоб­цо­ва би­ла је ова­пло­ће­ње и жи­ва илу­стра­ци­ја обе ове тврд­ње. Са јед­не стра­не шо­кант­но ван кли­шеа, а са дру­ге стра­не слу­шки­ња дру­гим љу­ди­ма до ме­ре соп­стве­не смр­ти. Ро­ђе­на је као Ели­за­ве­та Пи­лен­ко 1891. го­ди­не у Ри­ги а скон­ча­ла је у освит сло­бо­де у кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Ра­вен­збрик 1945. го­ди­не. Из­ме­ђу ове две гра­ни­це би­ћа про­те­же се је­дин­стве­на при­ча. Ево тек не­ких де­та­ља.

 

 

Ли­зин – Ма­ри­јин отац био је јав­ни ту­жи­лац у Ри­ги. Он је, ме­ђу­тим, на­пу­стио град и пре­се­лио се са по­ро­ди­цом на има­ње свог по­кој­ног оца тик уз ло­кал­но гро­бље, ко­је је на­да­ље слу­жи­ло као стал­но игра­ли­ште за ма­лу Ли­зу и ње­ног бра­та. Мо­жда је због тих гро­бљан­ских ига­ра ма­ла Ли­за би­ла оп­сед­ну­та те­мом смр­ти и шо­ки­ра­ла ро­ди­те­ље сво­јом при­чом ка­ко ће умре­ти у пла­ме­ну. Ипак, че­тр­на­е­сто­го­ди­шња Ли­за је би­ла са­тр­ве­на пре­ра­ном смр­ћу свог нај­дра­жег та­те, и та­да је за­пи­са­ла: „Јад­на ја ко­ја сам из­не­на­да од­ра­сла по­што сам раз­от­кри­ла тај­ну од­ра­слих: Да Бо­га не­ма, и да је свет во­ђен жа­ло­шћу, злом и не­прав­дом. Та­ко се за­вр­ши­ло де­тињ­ство.“ У кул­тур­ну и по­ли­тич­ку пре­сто­ни­цу Ли­за се се­ли 1906. го­ди­не и ту у Пе­тро­гра­ду при­кљу­чу­је се ра­ди­кал­ним гру­па­ма. Кре­ћу­ћи се са сво­јих 15 го­ди­на у кру­гу сим­бо­ли­ста, упо­зна­је свог стал­ног при­ја­те­ља Алек­сан­дра Бло­ка, ко­ји на ње­ну буч­ну и не­на­ја­вље­ну по­се­ту од­го­ва­ра сти­хо­ви­ма: „Са­мо онај ко је за­љу­бљен има пу­но пра­во да се на­зо­ве људ­ским би­ћем.“ Жа­ли­ла се по­сле да у то вре­ме ње­ни иде­а­ли­стич­ки дру­го­ви „ни­су раз­у­ме­ли да ре­во­лу­ци­ја зна­чи осе­ти­ти ко­но­пац око вра­та“. У том пе­ри­о­ду Ели­за­ве­та по­ста­је пр­ва де­вој­ка ко­јој је по­шло за ру­ком да упи­ше те­о­ло­шку се­ми­на­ри­ју (при ма­на­сти­ру Све­тог Алек­сан­дра Нев­ског у Пе­тро­гра­ду). Тих да­на Ли­за да­њу учи а но­ћу др­жи кур­се­ве рад­ни­ци­ма у фа­бри­ци „По­у­ти­лов“.

 

У сво­јој 18. го­ди­ни (1910. го­ди­не) уда­је се за „бољ­ше­ви­ка“ Ди­ми­три­ја Ку­зми­на. Ме­ђу­тим, тај брак „из са­жа­ље­ња пре­ма деч­ку из за­тво­ра“ про­па­да (1913. го­ди­не). Ли­зи оста­је ћер­ка Га­ја­на, док њен бив­ши муж ка­сни­је по­ста­је ри­мо­ка­то­лич­ки ак­ти­ви­ста. Та­да из­ла­зи ње­на пр­ва књи­га по­е­зи­је (Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла и пе­сник). У пи­сму Бло­ку по­во­дом ње­не дру­ге збир­ке Ко­ре­ни ка­же: „Же­лим са­мо да ис­ка­жем про­сту Бо­жи­ју реч“.

 

По­чет­ком ра­та се­ли се на да­ле­ки југ Ру­си­је. Та­да ски­да ла­нац ко­ји је но­си­ла у по­ја­су „да је под­се­ћа на Хри­сто­ву ег­зи­стен­ци­ју и пат­ње чо­ве­чан­ства“ раз­у­мев­ши да „хри­шћан­ство ни­је ауто­мор­ти­фи­ка­ци­ја не­го од­го­вор дру­гом“. При­дру­жу­је се Ре­во­лу­ци­о­нар­ној пар­ти­ји со­ци­ја­ли­ста, гру­пи ега­ли­тар­ни­је ори­јен­та­ци­је од Ле­њи­но­ве Со­ци­јал­де­мо­крат­ске пар­ти­је (по­зна­тој под ка­сни­јим име­ном „бољ­ше­ви­ци“). У ок­то­бру 1917. го­ди­не би­ла је у Пе­тро­гра­ду ка­да су бољ­ше­ви­ци зба­ци­ли при­вре­ме­ну вла­ду. Би­ла је уче­сни­ца Све­ру­ског со­вјет­ског кон­гре­са и чу­ла је ре­чи Троц­ког упу­ће­не ње­ној гру­пи: „Ва­ша ре­во­лу­ци­о­нар­на уло­га је за­вр­ше­на, са­да иди­те где вам је ме­сто: у исто­риј­ску кан­ту за ђу­бре“ (та­да је чак по­ми­шља­ла на ње­го­во уби­ство).

У фе­бру­а­ру 1918. го­ди­не по­ста­је гра­до­на­чел­ник Ана­па. По ње­ним ре­чи­ма, „чи­ње­ни­ца да је гра­до­на­чел­ник жен­ско та­да је ви­ђе­на као не­што очи­глед­но ре­во­лу­ци­о­нар­но“. Ме­ђу­тим, ка­да су „бе­ли“ за­у­зе­ли град, Ли­зи је су­ђе­но као бољ­ше­ви­ку. Ње­на од­бра­на је гла­си­ла: „Не­мам ло­јал­но­сти ни пре­ма јед­ној вла­ди не­го пре­ма они­ма ко­ји­ма је прав­да нај­по­треб­ни­ја... би­ли бе­ли или цр­ве­ни... ра­ди­ћу за прав­ду и убла­же­ње пат­њи... по­ку­ша­ва­ју­ћи да во­лим бли­жњег.“ На­рав­но да јој та­ква од­бра­на ни­је спа­сла гла­ву. Ег­зе­ку­ци­ју је из­бе­гла са­мо за­хва­љу­ју­ћи сим­па­ти­ји у њу за­љу­бље­ног су­ди­је, у ко­га се и са­ма за­љу­би­ла, ње­ног бу­ду­ћег дру­гог му­жа Да­ни­је­ла, са ко­јим је, по­сле мно­гих пе­ри­пе­ти­ја, по­бе­гла из зе­мље. Ли­за се та­ко са мај­ком, му­жем, си­ном Ју­ром и ћер­ком Ана­ста­си­јом (ћер­ка из пр­вог бра­ка Га­ја­на, пре­ко оца за­вр­ша­ва у Бел­ги­ји) 1923. го­ди­не на­ла­зи у Па­ри­зу. Ипак, ње­на ћер­ки­ца На­стја ту уми­ре од гри­па, и по­сле по­гре­ба Ли­за, по сво­јим ре­чи­ма, „по­ста­је још све­сни­ја све­о­бу­хват­ног и ши­рег ма­те­рин­ства“.

 

Ње­ни те­о­ло­шки спи­си у два то­ма Же­тве Ду­ха из­ла­зе из штам­пе 1927. го­ди­не. Уз по­др­шку вер­ног при­ја­те­ља Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ли­за – Ма­ри­ја отва­ра вра­та свог до­ма за ру­ску и оста­лу си­ро­ти­њу: ку­ва за њих, на­ба­вља но­вац, ор­га­ни­зу­је жи­вот из­бе­гли­ца, „бо­ра­ве­ћи сва­ки дан са де­се­ти­на­ма ту­жних љу­ди“. Исто­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња о До­сто­јев­ском. Њен дом по­ста­је на­род­на ку­хи­ња, свра­ти­ште, као и ака­де­ми­ја где се оку­пља­ју сви ка­сни­је по­зна­ти те­о­ло­зи, ве­за­ни за Ин­сти­тут Све­тог Сер­ги­ја.

Ли­за је за­мо­на­ше­на под име­ном Ма­ри­ја 1932. го­ди­не; за­мо­на­шио ју је њој до­жи­вот­но ода­ни Ми­тро­по­лит Евло­ги­је, ко­ји је при­ло­жио нео­п­ход­них 5000 фра­на­ка за 9 vil­la de Sa­xe, ко­ју је ма­ти Ма­ри­ја пре­тво­ри­ла у свра­ти­ште. По­сле две го­ди­не пре­се­ли­ла се у 77 rue de Lo­ur­mel, где су жи­ве­ле нај­си­ро­ма­шни­је ру­ске из­бе­гли­це, да би им по­моћ би­ла бли­же.

Ма­ти Ма­ри­ја је би­ла чу­ве­ни при­зор на ули­ца­ма Па­ри­за тих го­ди­на. Тр­че­ћи по луд­ни­ца­ма и спа­са­ва­ју­ћи „лу­де“ из мен­тал­них бол­ни­ца, чи­не­ћи све од ра­да до про­шње не би ли обез­бе­ди­ла хра­ну за на­род у свом до­му. Ипак, Ми­тро­по­лит Ан­то­ни­је Блум у сво­јим се­ћа­њи­ма опи­су­је Ма­ри­ју из тих да­на овим ре­чи­ма: „Би­ла је то нео­бич­на мо­на­хи­ња... у свом по­на­ша­њу и ма­ни­ри­ма... Јед­но­став­но сам се уко­чио ка­да сам је угле­дао пр­ви пут. Ше­тао сам бу­ле­ва­ром Mont­par­nas­se и ви­део: Ис­пред ка­феа на тро­то­а­ру ста­јао је сто, на сто­лу је ста­ја­ла кри­гла пи­ва, а иза кри­гле је се­де­ла ру­ска мо­на­хи­ња у пот­пу­ној мо­на­шкој оде­ћи. По­гле­дао сам је и од­лу­чио да ни­кад ви­ше не при­ђем тој же­ни. Та­да сам био млад и екс­тре­ман...“ Дру­ге мо­на­хи­ње ни­су ту мо­гле да бо­ра­ве ду­го, на­зи­ва­ју­ћи Ма­ри­ју и ње­ну ку­ћу „цр­кве­на бо­е­ми­ја“. Ма­ри­ја је ме­ђу­тим пи­са­ла: „Ка­кве оба­ве­зе про­ис­ти­чу из сло­бо­де ко­ја нам је да­ро­ва­на? Из­ван смо до­ма­ша­ја про­го­на: мо­же­мо да чи­та­мо, пи­ше­мо, отва­ра­мо шко­ле. У исто вре­ме осло­бо­ђе­ни смо тра­ди­ци­о­на­ли­зма ста­рог до­ба. Ми не­ма­мо огром­не ка­те­дра­ле, укра­ше­на је­ван­ђе­ља и ма­на­стир­ске зи­до­ве... Наш по­зив је ве­ћи јер смо по­зва­ни на сло­бо­ду.“ Има­ју­ћи по­др­шку је­ди­но од сво­јих при­ја­те­ља Ми­тро­по­ли­та Евло­ги­ја, оца Сер­ги­ја Бул­га­ко­ва, Ни­ко­ла­ја Бер­ђа­је­ва, као и ње­ног бу­ду­ћег са­бра­та у му­че­ни­штву, све­ште­ни­ка ко­ји је у до­му слу­жио Ли­тур­ги­ју, оца Ди­ми­три­ја, Ма­ри­ја је пи­са­ла: „За цр­кве­не кру­го­ве ми смо су­ви­ше ле­во, а за ле­ви­ча­ре ми смо су­ви­ше цр­кве­но­ми­сле­ћи.“

 

Ка­да је Па­риз оку­пи­ран ма­ти Ма­ри­ја и отац Ди­ми­три­је кри­ли су је­вреј­ску де­цу и швер­цо­ва­ли их у ко­ли­ци­ма за ђу­бре, де­ле­ћи, при­том, од­ра­слим Је­вре­ји­ма ла­жне сер­ти­фи­ка­те о кр­ште­њу и ико­не Бо­го­ро­ди­це да их но­се у нов­ча­ни­ку као „по­моћ“ јер за љу­де ко­ји но­се ико­не ма­ње се сум­ња да су Је­вре­ји. На по­је­ди­не при­го­во­ре ка­ко Је­вре­ји ни­су про­блем хри­шћа­на Ма­ри­ја је од­го­ва­ра­ла: „Да смо ствар­но хри­шћа­ни, сви би­смо но­си­ли зве­зду, јер вре­ме ис­по­вед­ни­ка је до­шло.“

 

Ма­ти Ма­ри­ја је ухап­ше­на 8. фе­бру­а­ра 1943. го­ди­не и за­вр­ши­ла је у ло­го­ру Ра­вен­збрик, док су њен син Ју­ра и отац Ди­ми­три­је пре­ме­ште­ни 40 ки­ло­ме­та­ра да­ље у ло­гор До­ра где су и уби­је­ни. У пи­сму ко­је је про­на­ђе­но на­кон ње­го­ве ег­зе­ку­ци­је Ју­ра пи­ше: „Са­свим сам ми­ран... чак на не­ки чу­дан на­чин и по­но­сан што де­лим ма­ми­ну суд­би­ну... Дра­ги, обе­ћа­вам вам да ћу са­чу­ва­ти до­сто­јан­ство... шта год да се до­го­ди... Пре или ка­сни­је сви ће­мо би­ти за­јед­но.“

 

О то­ме ка­ква је ма­ти Ма­ри­ја би­ла уте­ха свим сво­јим са­пат­ни­ци­ма у ло­гор­ским да­ни­ма, до­вољ­но го­во­ре ре­чи јед­не од пре­жи­ве­лих ло­го­ра­ши­ца: „Би­ли смо иш­чу­па­ни из сво­јих по­ро­ди­ца и, не­ка­ко, она нам је по­ста­ла по­ро­ди­ца...“ На кра­ју пре­жи­вев­ши чак и та­ко­зва­ну „ба­њу“ – оде­ље­ње у ко­је су сла­ли рад­но не­спо­соб­не да умру од гла­ди, 30. мар­та 1945. го­ди­не, ка­да се у ло­го­ру већ мо­гла чу­ти ар­ти­ље­ри­ја Цр­ве­не ар­ми­је и ка­да је осло­бо­ђе­ње би­ло пи­та­ње да­на, ма­ти Ма­ри­ја је за­ме­ни­ла свој ло­го­ра­шки број и та­ко у га­сној ко­мо­ри за­у­зе­ла ме­сто мла­де Је­вреј­ке, ко­ја је та­да ка­да се сло­бо­да већ мо­гла чу­ти има­ла ве­ли­ку шан­су да пре­жи­ви. Цр­ква је то­га да­на пра­зно­ва­ла Ве­ли­ку су­бо­ту а ма­ти Ма­ри­ја је оба­ви­ла сво­ју Пас­ху „кроз огањ и во­ду“ да би до­че­ка­ла Вас­крс у Цар­ству Бо­жи­јем.

 

Све­ти Са­бор Ва­се­љен­ске Па­три­јар­ши­је ју је 16. ја­ну­а­ра 2004. го­ди­не увр­стио у Дип­тих Све­тих за­јед­но са ње­ним си­ном Ју­ром, са­рад­ни­ком Или­јом и све­ште­ни­ком Ди­ми­три­јем. За дан њи­хо­вог пра­зно­ва­ња од­ре­ђен је 20 ју­ли.

 

 

Је­ро­ђа­кон Алек­сан­дар Су­бо­тић

 

 

 „За вре­ме Бо­жан­ске Слу­жбе све­ште­ник не ка­ди са­мо ико­не Спа­си­те­ља, Бо­жи­је Мај­ке, и Све­та­ца. Он та­ко­ђе ка­ди и љу­де – ико­не, Бо­жи­ју сли­ку. И док на­пу­шта­ју пор­ту ови љу­ди под­јед­на­ко оста­ју сли­ке Бо­га до­стој­не да бу­ду ка­ђе­не и обо­жа­ва­не. Наш од­нос пре­ма љу­ди­ма тре­ба­ло би да бу­де аутен­тич­но и ду­бо­ко по­кло­ње­ње.“

Ма­ти Ма­ри­ја

 

 

 

Извор: Православље, бр. 1154 (15. април 2015. г.), стр. 16–18.

Online извор: Поуке.орг

 

преузмите оргиналну страницу из Православља

o. A. Subotic, Pasha Mati Marije Pravoslavlje 1154, str. 16-18.pdf

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Marjanovic]

Одличан текст. Веома поштујем Мати Марију.