Ekonomski antibarbarus

[Grizzly Adams]

Intervju: Ljubomir Madžar

http://www.mijatlakicevic.com/ekonomski-antibarbarus/

 

Povod za ovaj razgovor jeste najnovija i, opet, prilično obimna rasprava sa antiliberalima koju je profesor Ljubomir Madžar, otvoreno krležijanski, naslovio “Moj obračun sa njima”. Ono što je posebno zanimljivo, i za ekonomiste sasvim neuobičajeno, to je da u toj studiji Madžar pravi poređenje sa obračunom na levici od pre 70 i kusur godina, o čemu najbolje govori jedan međunaslov, koji glasi: „Doktrinarni spor u ekonomiji i sukob na levici: šokantne analogije i fascinantne paralele“.
.

Nema ekonomiste koji poslednjih godina toliko „ratuje“ sa antiliberalima kao vi. Zašto?
Po mom mišljenju antiliberali su manifestacija i ostatak, relikt jednog atavističkog, starog stanovišta, jednog kolektivističkog stava u kojem se sreća pojedinca traži kroz udruživanje sa drugim ljudima, što ne mora da bude stvar njegovog izbora. To je kolektivizam koji je u davnoj prošlosti sigurno imao neku funkciju, inače ga ne bi bilo. Međutim, sa razvojem društva sve su veći prostori za afirmaciju individualne slobode i onda se pokazuje da ona ima inherentnu i instrumentalnu vrednost. Inherentnu, jer je to vrednost sama po sebi. Čovek uživa u slobodi, sloboda prija. A instrumentalna u dva smisla. Prvo tako što je preduslov za sve druge vrednosti. Nema bratstva bez slobode. Ničega nema bez slobode, ako nisi slobodan ništa ne možeš niti da ispoljiš, niti da ostvariš. Drugo, sloboda je velika proizvodna snaga, jer omogućava slobodno preduzimanje novih privrednih poduhvata, razmah preduzetništva. To onda stvara situaciju u kojoj sistem brže uči nego u slučaju da je sloboda ograničena, jer tamo gde je veći broj onih koji mogu da isprobaju nove stvari, tu se brže osvajaju novi prostori, saznanja i dolazi se do novih informacija.

 

Taj atavistički, kako kažete, kolektivizam antiliberala naročito se ogleda u njihovom odnosu prema državi.
Da, ovo je i moj obračun sa njihovim zabludama o državi. U društvu, u ljudskom životu, nema savršenih mehanizama. Ni tržište nije savršeno. Ali, antiliberali kad god primete neke nedostatke tržišta odmah zaključuju da tu treba da se angažuje država, ne pitajući nisu li državni nedostaci, feleri koje država ispoljava, možda i veći od onih koji se daju zapaziti u funkcionisanju tržišta.
I oni su, zapravo, po mom saznanju, tu u velikoj protivrečnosti. Oni državu kritikuju isto, ako ne i više, koliko i liberali, čak im je žešća kritika zato što, za razliku od liberala, ne sagledavaju neka ograničenja i za politiku, neke defekte političkih mehanizama i mehanizama javne uprave koji se ne mogu preko noći otkloniti.
I onda od države traže mnogo više nego što ona može da isporuči. Kad zagovaraju državu, oni kažu: nije to ona država, ne mislimo mi na tu, nego na neku novu državu, modernu… Traže više od države nego što je umesno i tražeći više oni u stvari propuštaju šansu da se realizuje ono manje što bi bilo dostupno. Ko traži veće, izgubi iz vreće.

 

Analogije i paralele?
Analogija se sastoji u tome što ograničavanje slobode, i u ekonomiji i u umetnosti, ide na račun nekih važnih rezultata koji treba da se postignu u odgovarajućim aktivnostima. Kod Krleže to je bilo ograničavanje prostora za umetničku kreativnost i automatski smanjivanje nivoa umetničkog stvaralaštva, a u ekonomiji se radi o ograničavanju aktivnosti ljudi koji vode privredni život. To su pre svega oni od kojih zavise razvojni impulsi u privredi, preduzetnici, pa onda to su oni koji štede, koji investiraju. Ali, pre svega kod preduzetnika je važna ta sloboda, naravno u granicama zakona.
Sloboda je preduslov i za sve druge vrednosti u onoj meri u kojoj je čovek definisan vrednostima, a ta mera je veoma visoka, one se u krajnjoj liniji svode na slobodu, jer onaj ko nije slobodan, taj ne može niti da aktivno ispoljava, niti da aktivno primenjuje odgovarajuće vrednosti. Ne možeš biti velikodušan ako nisi slobodan.

 

Često se može čuti da je u Srbiji posle 2000. vođena neoliberalna politika i da nam je danas loše upravo zbog toga.
Srbija je neoliberalna onoliko koliko je Enver Hodžina Albanija bila demokratska. Ja u Srbiji ne vidim nijedan mali trag liberalizma. A vidim ogromne preovlađujuće elemente izrazito antiliberalnog organizovanja i vođenja politike. Šta je antiliberalno u Srbiji? Samo neke stvari da navedemo. Ogroman deficit u budžetu. Liberalno načelo je da država troši onoliko koliko ubere i da to ne bude preveliko i da troši na ono što državi pripada, gradi sistem, razvija zakone, stara se o njihovoj primeni, to je državni posao.
Drugo, povezano sa deficitom, ogroman dug u odnosu na bruto domaći proizvod, koji je sada 73-74 odsto. Naročito je prevelik dug ako se gleda u odnosu na naš izvoz, jer se dug servisira samo iz deviza koje eventualno zaradimo, tako da je taj pokazatelj relevantniji, i u tom svetlu dug je zaprepašćujuće i zabrinjavajuće velik.
Dalje, još uvek veliko učešće državnog sektora u bruto domaćem proizvodu, mnogo toga nije privatizovano. Ja mislim da je taj udeo negde između 40 i 50 odsto. To je ogromno. Pa nelikvidnost. Liberalno načelo je da svako plaća svoje račune na vreme i bez ostatka, a naša privreda danas ima veće probleme sa likvidnošću nego ona privreda u samoupravna vremena.
Zatim, subvencije. Nema subvencija u liberalnom svetu. A kod nas subvencije pojedoše dobar deo budžeta. Dalje – kontrola cena. Mislim da je kod nas još uvek dobrih 40 odsto BDP-a u režimu kontrole cena. To nema nikakve veze sa liberalizmom, nego je izrazito antiliberalno. I to održavanje propalih firmi. Liberalno je načelo da kad firma ne može da pokrije svoje troškove ide u stečaj, pa se onda vidi da li će to biti neki novi početak ili da se to rasturi, pa da se poverioci naplate koliko mogu i zdravo. Kod nas to nije slučaj. I, na kraju, ali nikako najmanje važno, odnos prema poslovnim ljudima. Ja, naravno, ne mogu imati ništa protiv toga da ih hapse kad su kršili zakon i činili nekakve prestupe, ali zašto se od toga pravi tolika parada i zašto se to prvo plasira preko medija, pa onda eventualno dođe do nekakvih sudskih postupaka itd. Sve to stvara atmosferu koja je izrazito antiliberalna.

[Grizzly Adams]

Kako vi objašnjavate takvu odbojnost intelektualaca prema liberalima u Srbiji?
Postoji jedan krupan razlog – oni u tome imaju ekonomski interes. Jer, intelektualci nastupaju uz državno posredovanje. Veliki deo njihovih dohodaka, i ranije i danas, ne ide preko teškog, crnačkog rada i velikog rizika na tržištu, nego preko državnih fondova. Dakle, intelektualci se lepo uklapaju u državne mehanizme, njima ta državna preraspodela veoma odgovara. Treba se setiti da je naša socijalistička država pre raspada na svojoj strani imala skoro celu inteligenciju, jer je ta inteligencija lepo živela. Oni su obožavali socijalizam, a kako i ne bi kad su od njega i u njemu dobro živeli.

 

To važi čak i za tzv. disidente?
Mislim da su i disidenti bolje živeli u jednom društvu sa velikom ulogom državnog intervencionizma, nego što bi živeli da nije bilo te države. Samo da dodam, to je svetski fenomen. Jedno vreme u Americi se filozof ili sociolog nije mogao zaposliti ako nije marksistički orijentisan, u samoj Americi. Od svih društvenih nauka ekonomija je bila najmanje kontaminirana tim marksizmom i tim levim doktrinama, doktrinama kolektivizma. Filozofija najviše, a sociologija veoma mnogo.

 

Srbija je više puta u svojoj novijoj istoriji odbacivala liberalne reforme: Nikezićeve sedamdesetih, Markovićeve devedesetih, Đinđićeve dvehiljaditih. Zašto? U čemu vi vidite problem?
To je najprirodnija stvar na svetu. Šta znači liberalna reforma. To znači „razoružavanje“ države i vlasti. To znači da država prestaje da barata velikim novčanim iznosima, da se bavi preraspodelom, da uzima od jednih i da daje drugima i svoju moć i na jednom i na drugom kraju potvrđuje i uvećava. To znači da se država liši onoga od čega se najslađe živi, jer direktno manipulisanje resursima, direktno mešanje u raspodelu dohotka, određivanje ekonomskog položaja pojedinih subjekata, sve su to odluke sa ogromnim materijalnim posledicama. I od toga se lepo živi. Liberalna reforma znači – nemoj to državo više da radiš, to nije za tebe, to treba da se sređuje preko tržišta i mehanizama automatskog funkcionisanja, a ti da se baviš pravilima, institucijama, zakonima, da se ti zakoni prilagođavaju promenama u stvarnosti, da se usavršavaju, da se otklanjaju njihove protivrečnosti.

 

Otkuda tako snažan otpor liberalizaciji i globalizaciji kao svetskim procesima danas u Srbiji. Zašto su u Srbiji tako popularni lideri koji su na suprotnoj strani od tih globalizacijskih procesa i liberalizacije, kao Čaves, Putin, ili danas Cipras?
Razlog je u tome što je naše biračko telo, što će reći naš narod, još uvek kolektivistički zaražen, takoreći kontaminiran elementima kolektivizma. I, kao što se raduju kad neke poslovne ljude vlast trpa u zatvor, pa se na tome zarađuju glasovi i dobijaju izbori, tako se ljudi isto raduju tim nekakvim levičarskim skretanjima, ili kretanjima, na međunarodnoj sceni. Tu je i naša tradicija prijateljstva sa Rusijom. Malo je Srba koji ne osećaju nekakvu simpatiju prema Rusiji, a Rusija je ipak nekakav orijentir koji više okreće levo, koji je nagnut više na stranu kolektivizma nego na stranu individualnih sloboda.

[Grizzly Adams]

Kad ste pomenuli poslovni svet, privredni ambijent je sve samo ne pogodan za preduzetnike i privrednike
Nesumnjivo da preduzetništva nema onoliko koliko bi trebalo, naročito s obzirom na ogromnu nezaposlenost i neiskorišćene kapacitete. Odgovor na pitanje zašto ga nema je dvostruk. Jedno je inercija jedne ružne socijalističke kulture, brige o čoveku i očekivanja od države da reši sve egzistencijalne probleme svih ljudi, a drugo je politika koja je destimulativna i koja uvek daje do znanja ko je stariji, ko je moćniji u ovom društvu i to, naravno, ne ohrabruje ljude. Ova nova vlast toliko se razmahala, ne smeš da pogledaš u njenom pravcu.

 

Kako vama uopšte izgleda današnja Srbija. Šta bi bile njene glavne karakteristike?
Srbija je, prvo, jedna nesrećna zemlja. Drugo, njena nesreća nije od juče nego ima duboke korene. Treće, neki od tih korena vuku se iz socijalističkog vremena. Mi smo u tom vremenu praktično stalno trošili više nego što smo proizvodili. Prvo je, kad smo raskinuli sa Rusijom, dolazila jednostrana pomoć iz Amerike, računao sam, to je išlo i do 5-6 odsto bruto domaćeg proizvoda iz onog vremena. To je otprilike onoliko koliki je naš deficit sada. Kad se narod navikne na veliku potrošnju, onda se vrlo teško vraća na neki normalan nivo potrošnje sve i kad presuše ti prilivi iz inostranstva. Mi imamo taj problem „histereze“ koji se sastoji u tome da, naviknuti na mnogo veću potrošnju nego što priliči našem nivou razvoja, mi veoma malo štedimo. Naša domaća štednja je u celom razdoblju od 2001. do 2013 godine negativna.

 

Šta to znači?
Domaća štednja je razlika između investicija i spoljnotrgovinskog deficita. Negativna štednja znači da je spoljnotrgovinski deficit skoro stalno bio veći od investicija. Zemlja koja nema štednju, takvo je bar iskustvo u svetu, nema razvojnu budućnost, nema izglede. Nema te zemlja koja se isključivo na tuđoj štednji razvila.

 

To zvuči vrlo obespokojavajuće, blago rečeno.
Srbija je zemlja bez ekonomskih šansi do u prilično daleku doglednu budućnost, zato što nema domaće štednje, zato što je vlast u situaciji da više glasova može da zaradi zauzimajući neprijateljski stav prema poslovnom svetu nego da ga podržava. Sam sistem i ponašanje biračkog tela podstiče vlast da prema poslovnom svetu vodi politiku od koje će biračko telo boleti glava. Ovde je evidentna narogušenost biračkog tela prema ljudima koji su se zaimali. Čim se on malo istakne, kaže gde je pokrao, koga je pokrao, gde je opljačkao itd. Taj mentalitet je nešto što će dugo biti s nama i što će biti razlog naše velike ekonomske nevolje.

[Grizzly Adams]

Vidite li konfuziju u osnovnim društvenim vrednostima u Srbiji?
Pre toga da ukažem na jednu drugu konfuziju u našem narodu, koja mi je vrlo jasna, a koja je povezana sa onim što sam maločas govorio. Ta konfuzija se, što je posebno važno, ispoljava kroz biračko telo. S jedne strane, narod traži posao; nema veće potrebe društvene nego da se povećava zaposlenost. A sa druge strane, taj isti narod na izborima, u političkim procesima, podržava politiku koja je neprijateljski okrenuta prema preduzetnicima koji su jedina nada da se ta zaposlenost počne povećavati, da ljudi mogu nešto da zarade. Naš narod u celini gledano očekuje nova radna mesta i veće dohotke, a istovremeno podržava politiku koja radi protiv toga, jer proganja i zagorčava život poslovnim ljudima. To je osnovna protivrečnost.

 

Šta je danas najpotrebnije Srbiji?
Poredak. Primena zakona. Primena jednaka za sve. Nema slobode bez zakona. Sloboda bez zakona nije sloboda. Zakon daje okvir u kojem ljudi pouzdano, sa mogućnošću predviđanja šta će i drugi raditi, vode svoj biznis. Zakoni usklađuju akcije, koordiniraju aktivnosti. Bez zakona nema ništa. Zakon je druga strana medalje slobode.
Poredak, to znači – da se zaštite ugovori. Sudstvo je ključna stvar. Bez sudstva odnosi između poslovnih ljudi ne mogu da se postave na pouzdanu osnovu, na sigurnu osnovu. Dakle, ono što Srbiji najviše treba to je ono što Vlada ne stiže da radi, jer u međuvremenu radi ono što ne treba, bavi se kojekakvim subvencijama, pregovorima sa stranim investitorima, bavi se privlačenjem tih investitora umesto da uredi naš prostor pa da se oni otimaju o njega. Poredak je najvažnija stvar koja je potrebna, a poredak, kao što rekoh, znači ipak bolje zakone. Mnogi zakoni su nam protivurečni između sebe i u sebi. Dosledna primena zakona. Ne vredi mnogo zakon ako nema kapaciteta za njegovu primenu. Nije da se oni ne primenjuju samo zbog zloupotreba, naravno zloupotreba ima mnogo, nego je glavni razlog nedostatak dobre javne uprave koja zna, i hoće, i sme da primeni zakon.

 

U poslednje vreme često se govori o reindustrijalizaciji. Vi o tome imate jedan pomalo rezervisan stav.
Ako je reindustrijalizacija stvar koju treba da izvede vlast i država sa svojim aparatom, ja sam protiv nje. Jer znam da, prvo, država to ne može da izvede, a kad bi izvela to bi bilo zlo i naopako. Ali, ako tu nema mesta za direktnu intervenciju države, kao što ja mislim da ne treba da je bude, onda će se taj problem rešiti sam od sebe. Država neka radi svoj posao, a ako reindustrijalizaciji ima mesta, ona će se dogoditi sama od sebe, po zakonima prirode takoreći i to će se dogoditi tako što će poslovni ljudi potražiti i naći najbolje opcije za plasman svog kapitala. Reći reindustrijalizacija, a ne objasniti ko su akteri, čime raspolažu, čime su motivisani, kakvo je njihovo verovatno ponašanje, dakle bez tih dopuna sama reč reindustrijalizacija prazna je i bez ikakvog značenja.

 

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. februar 2015.

 

Izvor: http://www.mijatlakicevic.com/ekonomski-antibarbarus/

[florenntina]

Sjajano profo, da si nam ziv i zdrav! Hvala Gospodu Bogu da se neko normalan oglasio i sa onog mog fakulteta. Inace, prof. Madzar je dosta dugo u ovoj prici ali na zalost i dan-danas u manjini koja razmislja na tako zdrav i racionalan nacin!

[Deja Vu]

E sjajno je objasnio profa, pogotovo za mit o neoliberalizmu u Srbiji.