А Штулић је Србин .

[Баба]

Džoni Štulić: Zemlja je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama

O meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide, onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji, priča ekskluzivno za NIN legendarni Branimir – Džoni Štulić, koga je poznati novinar Peca Popović posetio u njegovom domu u Holandiji.

Džoni već 25 godina živi na kraju gradića Hauten nadomak Utrehta, a u razgovoru za NIN priča o novim knjigama koje piše, Balkanu, Jugi, prošlosti i sadašnjosti, o pasošima, „prijateljima”… „Blic” prenosi deo intervjua, a ostatak možete pročitati u novom NIN-u koji je od danas na kioscima.

Kad si kao klinac prvi put uzeo gitaru, šta si hteo da budeš?

- Hteo sam da budem deo divne muzike kao „Bitlsi”. Tako velik da budem i da imam takve kolege. I danas kad nađem ljude koji znaju, niko sretniji od mene na svetu. Ja ne volim ništa da radim, ali volim da se družim sa boljim od sebe. Moj celi život je traženje boljih od sebe.

Kako objašnjavaš interesovanje za tebe iako si izvan muzike i uporno ćutiš?

- Sa jedne strane što sam ja bio najveći kit koji se pojavio i koji je najviše napravio što se muzike tiče u jednom čoveku. A sa druge strane, što si dalje, više si zanimljiv.

Posle toliko godina prećutkivanja, u Hrvatskoj raste zanimanje za tebe? Priča se da ti tamo nude svašta.

- Na mene se sve vreme maljevima išlo. U Hrvatskoj je bila priča da ako ‘81. na Terazijama baciš šibice na kojima piše „Azra” da će se saobraćaj zakrčiti. A ja sam to lično doživeo ‘95. godine kad autobusi nisu kretali da bi me putnici mogli gledati. Međutim, o meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide, onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji. Sve to nema veze sa mnom osim što sam ja napravio to što sam napravio. To ima veze sa njima.

Pod kojim uslovima bi svirao i gde?

- Da odgovorim teoretski i uvetno na to pitanje. Znači, da nema telefonije, da nema snimanja, da nema interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekad bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama.

Postoji priča da bi vrh Srbije voleo da ti radiš u Beogradu.

- Ne znam ništa o tome i ne mogu ništa reći. Ali kad fudbaleri menjaju sredinu, oduvek svašta dobijaju. A ja sam poznatiji i trajniji od fudbalera i u Srbiji. Ja imam volju da još toga napravim, da sve ovo ne propadne. Uvek se radujem da nešto podarim. Ja sam uvek davao, ne volim da primam poklone.

[Баба]

Srpski pasoš za Štulića

Nakon što je u ekskluzivnom intervjuu za list “Alo” slavni muzičar Džoni Štulić priznao da „ne želi hrvatski pasoš, a da srpski ne može da dobije“, odlučili su da pokrenemo akciju kako bi nekadašnjem frontmenu „Azre“ bila ponuđena naša putna isprava.

Naime, Džoniju Štuliću je istekao stari jugoslovenski pasoš, a još nije izvadio nova dokumenta. Poseduje jedino holandski, zahvaljujući braku koji je pre nekoliko godina sklopio u toj zemlji. Iako je muzičar Srbin po poreklu, onemogućeno mu je da dobije srpski pasoš, ali to bi moglo da se promeni ukoliko bi mu država Srbija ponudila putnu ispravu! U želji da do toga dođe, „Alo!“ je pokrenuo akciju, a pitali smo neke od naših najpoznatijih rokera kako oni gledaju na taj predlog.

[Баба]

Преносимо

Не свирам на окупираним територијама

Бранимир Џони Штулић

(НИН, 15.10.2009)

Има нешто блесаво у свему. У београдско недељно праскозорје буди ме спот Џонија Штулића за песму „Мој галебе”. Недовољно одморан стижем на сурчински аеродром обасјан октобарским сунцем. Три сата касније и 1.650 километара западно надомак Утрехта, иако је подне, никако дан да победи тмурно сивило. Ипак осмех Бранимира Штулића поправља расположење. Како и не би када се нисмо видели дугих 14 година.

Разлог нашег сусрета је његов повратак у жижу јавности. Кажу да ће ускоро премијера његове библиотеке од 14 нових наслова. На дан кад овај број стигне на киоске, група музичара под именом „Поздрав Азри“ наступиће први пут у Београду. У медијима се свакодневно појављују његове наводне изјаве или интервјуи. Причају се митови о огромним финансијским понудама за концерте у Загребу и Београду. Недавно је једна дискографска кућа објавила „Ultimate Collection“ са 26 старих снимака Азре са све ознаком „C&P 2009”, што је и теоретски немогуће јер је овај човек одувек власник свих својих ауторских и извођачких права.

Џони већ 25 година живи на крају градића Хаутен надомак Утрехта са својом женом и кључним спонзором Џозефином. Време проводи у дневној односно радној соби која гледа на питому улицу. Са десне стране је велика полица са књигама. Углавном историја и речници. Са друге стране сталажа са компакт дисковима. Испред троседа који је окренут великом прозору сталци са две гитаре. Једна је акустични „мартин“, а друга канадско-кинеска верзија дванаестице чувеног рокерског модела „гипсон 335“. Поред прозора висе два звучника увезана са портабл студиом за снимање и компјутером.

На телевизору, који није укључен, Златна птица некадашњег Југотона за милион продатих албума, медаља освојена у Хагу за победу на турниру фудбалера аматера и медаља Виминацијума због подршке античкој историји.

На сточићу разбацани текстови нових песама и монографија о Штулићима и далматинском градићу Нину.

У приземљу, тачно изнад клозетске шоље, постер Азре из осамдесетих штампан давно у сарајевском „Вену“. Домаћин мисли да је усликана најбоља постава групе.

То је амбијент човека који је у својевољној емиграцији пуних четврт века. Има 56 година. Добру линију чува играјући фудбал. Коса му се проредила мада је и даље дуга.

Домаћин ће објашњавајући креативни распоред свог приземља рећи: Овде сам последњих 18 година проводи по 16 сати дневно радећи 14 књига и правећи 70 нових песама. Ритам му је такав да се буди око подне а обично одлази на спавање у зору. Што су ЕКВ опевали стихом „мењамо ноћ за дан”.

Волети Џонија је лакше неголи Штулића разумети.

Добија бројне понуде да свира и све их одбија а са највећим уживањем супрузи и намернику из Београда затворених очију, тихо али заводљиво, пева нове песме и своје верзије старих народних песама. Расположен отпеваће и прву песму коју је написао давне 1971. Зове се „Калеш бре мала“, са стихом који уме да заболи „где севдах замире, волим те бре“.

Таквих је све мање...

Да ли себе понекад видиш као доследног хипи витеза, изиграног човека у великој игри или немоћног емигранта без корена?

- Ово задње сигурно не. Ја сам више битник него хипик мада сам изгледао целога живота као хипик. Ако си вјерник, онда си вјерник. Изигран сам и то је истина.

Кад си као клинац први пут узео гитару, шта си хтео да будеш?

- Хтео сам да будем део дивне музике као Битлси. Тако велик да будем и да имам такве колеге. И данас кад нађем људе који знају, нико сретнији од мене на свету. Ја не волим ништа да радим, али волим да се дружим са бољим од себе. Мој цели живот је тражење бољих од себе.

А испоставило се да си увек сам.

- Само зато што сам тражио много. Тражио боље од себе, а ја најбољи. То је монголска судбина.

Зашто монголска?

- Монголи су имали пословицу да је часно изгубити од најбољега. Ако тражиш боље, никад их нећеш наћи, али продукција коју не видиш је да си најбољи јер си у потрази.

За репутацију паметног и књишког човека, ипак си премного пута изигран за један обичан живот. Како то тумачиш?

- То је нормално. Има прича о Талесу из Милета кад је гледао звезде па упао у рупу. Онда му је баба рекла: Ти нама о боговима, а не видиш шта ти је пред носом. Не да ја то нисам видео, али немам времена. Данас је лакше него икад зајебати, али се ја не бавим зајебавањима. Ја настојим да нешто направим. Лако је неком ногу поставити, теже је нешто створити.

Ако је твоја верзија „Илијада“ пре 14 година дочекана ђоном, шта се може очекивати за историјски опус од 14 књига за који се прича да ће бити ускоро представљен? Бојиш ли се процене „мегаломанија“?

- Од издавача немам вести, али за мене је давно речено да сам мегаломан. Ово што сам урадио цела је западна историја, значи наша историја.

Има ли измене на „Илијади“? Колико се разликује од првог издања из 1995. године?

- Ставио сам интерпункцију и увео је целу у меру. Раније је била слободна мера.

Шта ће рећи чистунци?

- Да је побољшана. „Илијада“ је фантастична и не може да буде боља. Хоћу да кажем ако би Хомер био Франциско Гоја, значи фотографија, ја бих ишао према Бошу, значи слободна форма. Знаш, не можеш Битлсе поправљати, једино је Кокер успео са песмом „Уз малу помоћ мојих пријатеља“... Тако сам и ја био Кокер код „Илијаде“, мало сам издужио. Да радим Битлсе, то ми је глупо јер су бољи од мене, бољи је оригинал, а ко може да чита Хомера у оригиналу. Зато сам хтио нешто своје направити, онако како то мени звони. Не мораш због тога да будеш филозоф. А ако ме нападају, нека. Знаш шта Одисеј каже у Одисеји: „Видиш ли стрњику нешто ћеш и о плоду закључити“. Не мораш знати језик да би схватио како тече река.

Шта може да се каже о „Александријади“?

- То је једина књига на кугли земаљској о Александру, таква какву сам је ја направио. Прича је била распарчана у четири књиге и нико се није сетио да их споји у праву целину. То је једина књига у свијету која постоји о њему и то 2330 година после. Александар је њоме добио оно што заслужује.

По твом, колико је тачно да су Аргонаути пловили нашим крајевима?

- Код Аполонија постоји Дунав и они су ишли узводно до Саве. Моја теорија је да су после Саве ушли у Уну и онда сигурно ишли до Равних котара. Тамо су нашли Хилејце који су били са Хераклом.

Колико те је дугогодишње изучавање грчких историчара довело у колизију са прихваћеном верзијом?

- Једина колизија је са овом модерном тезом у последњих двадесет година да је све кренуло из Африке, што уопште није истина. Све је кренуло из Азије, из Сибира.

Каква је порука „Кали Југе“?

- Каљуга, то је добар српски израз за кали Југу јер му исто дође.

Моје виђење од задњег потопа до данас, с тим што сам себе мало лукаво увукао у све. Не због себе него да се види да је то урадио човек од крви и меса. Као кад сликар стави себе на платно, бар потписом.

„Азра“- Која је то антологија песама по реду и због чега објављујеш песме које нису снимљене?

- Прва је изашла ’82. године Друга је била „Биг Банд“ из ’85. а моја је „Анонимни епиграми“ коју сам потписао пре „Илијаде“. Никада нисам објављивао необјављене песме, али дуго нисам снимао а те песме стоје. Нисам песник. Ја никад не пишем текстове ако немам мелодију. Морам да имам музику да бих писао текст.

Кад кажеш да ниси песник да ли тиме не растужујеш хиљаде оних који те тако доживљавају?

- Имам апсолутни слух, али сам песник аматер. Понекад аматери могу боље да одиграју него професионалци. То на резултату не пише. Не знам ноте али умем да направим песму. Не знам ниједног великог композитора који је завршио академију. Као што нема ниједног великог писца који није био у затвору. Каже се да је живот само две ствари: лежање и седење. Лежиш на гробљу а седиш у затвору.

Како објашњаваш интересовање за тебе иако си изван музике и упорно ћутиш?

- Са једне стране, што сам ја био највећи кит који се појавио и који је највише направио што се музике тиче у једном човеку. А са друге стране, што си даље више си занимљив.

После толико година прећуткивања у Хрватској расте занимање за тебе? Прича се да ти тамо нуде свашта.

- На мене се све време маљевима ишло. У Хрватској је била прича да ако ’81. на Теразијама бациш шибице на којима пише Азра да ће се саобраћај закрчити. А ја сам то лично доживео ’95. године кад аутобуси нису кретали да би ме путници могли гледали. Међутим, о мени су три деценије многи муљали, лагали, заташкавали, а истина на крају нађе начин да пробије. А кад то виде онда би да себи све припишу, па ме својатају. Он је наш! Нисам ја ваш, немам везе са вама. Нисам ничији. Све то нема везе са мном осим што сам ја направио то што сам направио. То има везе са њима.

Како би упоредио своје одрастање са својим данашњим животом? Има ли правде?

- О томе могу да судим по ономе што знам из историје како то иде. Има само једна правда за све. Не можеш бити срећан и жив. Како може бити правде кад ја нисам изабрао где ћу и када бити рођен? Како онда да будем одговоран за било шта? Осим да радим на себи највише што могу?

Колико се свет око тебе мења и како то примећујеш?

- Нисам веровао, али се свет на мој очиглед мења. Чипови су све изменили. Нема више приватности. Из сателита ти читају мисли. Ако није сада, биће за коју годину. Али човек није чип. Нити човеку не приличи неограничена слобода. Он се изгуби у мору слободе. Ако желимо да се спасемо, морамо имати гравитацију кад је већ телепортација немогућа.

Хобс каже: Живот је груб, тежак и кратак. Како видиш смисао свог живота?

- Не волим да говорим о свом животу. Он је божја воља.

Шта је, по твом мишљењу, потребно да би човек данас успео у свет,у а шта на Балкану?

- Како да говорим о успеху кад су Турци пропали управо због Балкана?! Ти си негде написао да сам ја фасциниран Балканом. То није истина, никад и ничим нисам био фасциниран, ја Балкан волим и то је све. Ја сам Балкан увео у песму из шеге и одатле се вуче та прича. Ја у животу нисам узео ништа озбиљно осим свирања, поготово не текстове. Њих сам писао силом прилика јер сам морао нешто певати. А нисам хтео певати нешто глупо.

И да не будеш глуп створио си посебну поетику.

- Тачно тако је испало. Ја сам био принуђен да нешто кажем. Јер се свирало и певало без речи. Да сам свирао инструментале не бих никад успео, јер људи воле кад им певаш. А кад певаш не можеш глупости певати. Бар ја. Онда сам морао да направим те текстове, али њима никад нисам озбиљно приступао, већ најбоље да урадим како не бих уништио основну мелодију. Иначе, трагедија најбољих мелодија су глупи текстови који их прате. Јеби га, две добре ствари не иду никад заједно. Добри текстови увек скрену пажњу са мелодије. То знам, али сам нешто морао жртвовати, платити цену.

Говориш о разним људима да имају једну, две или највише три добре песме. Шта мислиш при том „добра песма“?

- Добра је она да је ја могу изводити пошто ја имам фантастично добар укус.

Верујеш да добру песму може направити лош човек?

- Свакако. Можда се коси са античким принципима али се не коси са природом. Ми морамо да једемо хлеб а он без гована не би успевао. Нико не жели да једе говна, али је то принцип природе. Као што се најбоља и најскупља храна убрзо претвара у говна.

По теби, Битлси су направили све најбоље, а ко на нашем простору и језику?

- Мимо мене, нема их пуно. Све стаје на један компакт диск.

Хоћеш да кажеш да те радује успех других?

- Да. Ја за себе не могу очекивати ништа ако око мене нема добрих.

У каквог посебника стариш?

- Не знам. Ништа ни не желим. Једино знам шта још морам да радим. Ја могу да мењам чарапе, али себе не могу. Шта ја могу нема везе са оним што волим или желим.

Шта тебе тера на рад?

- Рад је добар. Ја сам сретан кад радим.

Потреба сваког рада је да буде валоризован, награђен. Твој рад није награђен.

- Ја радим због себе. Кад нешто имам то поделим са другима. Шта ће то мени?!

То говориш зато што овде у Холандији имаш једну врсту сигурности и заштићености?

- Овде имам сигурности колико сам увек имао. Ништа мање ни више. А то није сигурност. Како може да буде сигурност?!

Некад си радио и зарађивао и имао своју слободу?

- Сада зарађујем више него икада, само сада то не добијам. То је други пар рукава. То кажем кад ме питају зашто ме моја жена трпи и не избацује. Она види колико радим. Ја много зарађујем само ме не исплаћују! Није моја грешка. Нисам ја направио овакав свет. Ја радим свој посао најбоље што могу, али други не раде свој посао.

У шта су остарили твоји вршњаци? Има их свуда, од власти до протува.

- Изгледа парадоксално али моји вршњаци су Битлси. Они су доста старији од мене, али сам ја кренуо са њима. Кад су они стали `66. године сви су свирали хеви метал и ја сам морао да будем гласан. Нисам ни са ким одрастао, одувек сам био сам са собом. Нисам се са другима поистовећивао, ни спадао међу оне са којима сам седио у школским клупама. Нигде нисам спадао. Музички сам ’спадао’ са Битлсима, не по квалитету него сам припадао генерацији која је уз њих одрастала. То је генерација балада са фантастичним ритмом, танго са високим петама. Они су били смеђокоси као ја. То зовем келтска слава.

Мене занима како видиш каријере домаћих музичара из седамдесетих. У шта су оне отишле?

-Што се тиче каријере, ту једино постоји Бијело дугме и ја. И нико више. Све остало је предвидљиво и нема умјетности. Не говорим о манипулацији.

На који начин Азра и ти припадате новом валу?

- Као прво, сви су у називу имали две речи од Ролингстоунса. Најтеже је наћи право име, које нема ш.ђ.ч.ћ и ја сам дошао до Азре. То је већ било различито у приступу од свега. И ја сам први који је одмах кренуо са својим пјесмама, Азра је свирала само своје песме. То је нови вал. То нема везе са музиком, већ с приступом. То је покренуло све остало. Онда је настао Филм, основао сам Хаустор. Да нисам кренуо у Дубрави не би било Казалишта, Панкрти би постојали али сам ја дао идеју менаџеру за Парафе. Парни ваљак је постојао, али да ја нисам направио тај сингл са Хусом, вероватно они не би пошли у том правцу.

Како живиш без бине? Бреговић је једном говорио о физичкој зависности од сцене.

- Код мене бина је била игралиште. Кад год сам свирао ја сам затварао очи јер једино тако сам могао да певам и онда сам себе могао видети како играм на Вембли стадиону. Чак и кад је двоје било испред бине у публици, као да је било два милиона. Затворим очи и кренем. На Вемблију трава, а публика очекује прави меч. И ништа ми не одвлачи пажњу.

Под којим условима би свирао и где?

- Да одговорим теоретски и увјетно на то питање. Значи, да нема телефоније, да нема снимања, да нема Интернета, да нисам толико важан колико испада да сам важан и да је та земља слободна као што је некад била слободна. Она је сада окупирана, а ја не свирам на окупираним територијама.

А кад би неко донео понуду која се не одбија?

- Не бих могао то да кажем док се тако нешто не догоди. Драже ми је да ништа немам него да имам па морам мислити.

Како живиш у Холандији?

- Де факто ја сам у Холандији, али ја сам сам са собом. Ако могу могу, а овде могу. Колико могу тако се и покривам.

Како би објаснио свој радни дан?

- Чим се пробудим идем да радим и радим докле могу. Отприлике, 16 сати дневно.

И за оне добијаш ништа.

- Ништа и не очекујем.

Шта си научио правећи све ове књиге?

- Поправио сам своје знање историје, постао бољи занатлија код писања. Пре сам све радио у осам редова. А сада иза себе имам 40.000 редова. У затвору стекнеш и једну дисциплину.

А награда?

- Не очекујем награду ни новац. Али, страшно је знати да си нешто зарадио, а тога нема. То је као кад си у пустињи жедан, а имаш воду у колену. То је грозно, не због новца него што не могу направити друге ствари.

Шта твој пример поручује клинцима по гаражама и подрумима, који маштају да буду Џони своје генерације?

- Стварно не знам. Ја нисам особа која је пример. Шта ја имам са клинцима или старијима? Свирало се и пре мене, свираће се увек. Хомер је написао Хелену јер је знао да је са добром песмом мења свет. Ако нема добре песме нема лепшег света. Свако дело поправља свет. А како да буде добре песме ако човек није сит? Лажна политика тера да се имају узори. Ја не желим никоме да будем узор. Ја сам против тога. Мој узор је моја слободна воља. Други безначајни су себи узели моћ да мени говоре шта ћу ја да радим и како ћу да живим.

Смета ли ти што је Балкан постао југоисточна Европа?

- Не. Балкан се само последњих 150 година тако зове.

Шта читаш и слушаш са територије Југе?

- Ништа. Мене је увек занимала само историја. Од белетристике једино памтим „Кад су цветале тикве“.

Смета ли ти што немаш паре?

- Фали ми што не могу да снимам. Да одштампам а немам машину. То је грозно, поготово кад знам да зарађујем а једини ништа од тога немам.

Како доживљаваш Поздрав Азри?

- То је последњих двадесет година тренд у свету, ти трибјут бендови, пошто нема Битлса, Абе, Квин, Азре. У последње време постоји пет Азра трибјут бендова. То ми не смета. А што се тиче тог што Лајнер ради око Поздрава Азри. Њега добро знам. Ја се никада нисам судио и не волим ићи на суд. Мене је само једном на суд ставио човек који ме је покрао! Суд нити волим нити користим.

Лајнера ја нисам направио. Његов први бенд се звао Канибали. Више је свирао са Вјештицама него са Азром, па нека прави концерт са њиховим, а не мојим песмама. Са мном је свирало преко 20 људи, а једино он не може да преживи ако не зарађује на мојим песмама. Пошто нико не може да присвоји Азру неко кроз ту загребачку екипу покушава да је придобије. А Азра сам ја, моје су песме, аранжмани, продукција, све живо. Све су добили на лаж и превару, али Азру неће тако добити. Ја се морам борити против тога. Лао Це каже: њиве су запуштене, књиге бачене, ратни се коњи гаје на граници, а једино дедови са мачем о појасу не знају шта ће од обести.

Теби сви дугују, а има ли неко према коме ти осећаш неки дуг?

- Не, ником ништа не дугујем. Не спавам мирно али нисам дужан.

Какав документ имаш?

- Само овдашњи ID. Пасош немам. Имао сам југословенски. Од када та земља не постоји ја други пасош нисам ни тражио ни имао.

Од кога очекујеш да и понуди пасош?

- Од никог ништа не очекујем.

Чуо сам да ти се нешто у том смислу ради.

- И ја сам чуо... Али је истина да ја пасош немам. Природно сам имао пасош земље у којој сам рођен. Ја немам искуство да сам одаберем, то је као кад се жениш. А кад се жениш то више није само љубав. То су и страсти и интерес. А ја не желим погрешити.

Ајмо кондиционално: када би ти истовремено понудили свих шест пасоша да ли би их прихватио?

- Не. Имао сам један па ми на крају није вредео. Ја сам срећнији кад немам ништа. Међутим, живот није бајка. Хоћу да кажем, ако ми књиге нешто направе, ако ми буде потребна база за рад у следећих 20 година, узећу пасош у практичне сврхе да бих могао да радим.

Постоји прича да би врх Србије волео да ти радиш у Београду.

- Не знам ништа о томе и не могу ништа рећи. Али кад фудбалери мењају средину одувек свашта добијају. А ја сам познатији и трајнији од фудбалера и у Србији.

Сањаш ли нешто из бивше земље?

- За мене она није бивша. Ништа није ни моје ни туђе. Сањам неке крајолике, неке брежуљке, неки комплекс зграда и неко море и велики брод. Али није везано за одређена места. Имао сам два шокантна сна. Знам да је то везано са неком силом.

Да ли ти је у животу недостајао твој Џорџ Мартин?

- Јесте, било би све другачије. Кад кажем Џорџ Мартин мислим на све што ми је поред мене фалило. Било би много боље рецимо да је Хус поред мене остао, па Кантађијев сниматељ који је стара школа. Технички би било боље јер сам радио уз помоћ штапа и коца. Ишао као Дон Кихот па нашта налетиш. Другим речима, ја сам путник у ауту. Не возим тај ауто али хоћу да дођем од тачке А до тачке Б. Али возач вози. Он прави прекршаје, несреће, не зна да га поправи а ја морам да будем са њим да би стигао. Моје песме су оштећене на том путу. Као недужни ратници по бесмисленим фронтовима. Мене су нужде научиле многим стварима. Сила бога не моли. Све сам радио за свој грош и срамотио се за свој грош.

Има ли нека идеја која те заноси?

- Онда кад је Југославија била са Титом, не што сам ја држао до Тита него је такво било време, свега је било али је фалила добра домаћа музика. Сад је друго време, ништа домаће не постоји па не треба ни домаћа музика. За танго је потребно двоје. Ја јесам за танго али не могу сам.

(У интервјуу је верно пренета Штулићева екавица-ијекавица)

Разговарао: Петар Поповић

[Баба]

Azra - Kurvini sinovi

[Баба]

Azra Poljubi me

[Баба]

Johnny B. Štulić na kosovu-1990

[Баба]

Johnny B.Stulic-Meni se dušo od tebe ne rastaje

Biografija [uredi]

Njegov otac Ivan, poreklom iz Nina (kod Zadra), radio je kao oficir JNA u tenkovskim jedinicama, u kasarni koja se nalazila u Skoplju. Godinu dana pošto je Džoni rođen, njegova majka Slavica rodila je drugo dete, njegovu sestru Branku. Život i detinjstvo u Skoplju obeležili su njegov način govora, pa su zbog njegovog naglaska, mnogi mislili da je Bosanac. Međutim već sa 5 godina Džoni se vraća u Hrvatsku, jer je njegov otac dobio premeštaj u Jastrebarsko, mesto nadomak Zagreba. U tom mestu je nastavio da pohađa osnovnu školu. Šezdesete godine porodica se seli u Zagreb, gde Džonijeva majka i danas živi. U tom naselju, kada su se Štulićevi doselili, još nije bilo škole, pa su roditelji Branimira upisali u školu u obližnjem Trnskom.

Maturirao je 1972. godine s radom "Pariska komuna". Tema rada vezana je za njegovo zanimanje za socijalne i društvene mane, a zanimljiva je posebno zato što je pisana neposredno nakon događaja u Hrvatskoj 1971. godine. Rad je ocenjen odličnom ocenom, ali je iz hrvatskosrpskog Džoni bio dovoljan. Važnu ulogu u tom periodu njegovog života odigrala je i Maja Ostir, koja je prijatelju iz škole pozajmila akustičnu gitaru, na kojoj je Štulić počeo da svira. Toliko ju je dugo zadržao kod sebe da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta. Posle gimnazije nije odmah upisao fakultet, već je odlučio da prvo odsluži vojsku. Zbog velikog broja prijavljenih kandidata morao je pričekati nekoliko meseci, pa je uniformu napokon obukao u kasno proleće 1973. godine, da bi je nakon petneaest meseci skinuo i počeo studirati.

Studirao je filozofiju, međutim odsek je nekoliko puta menjao, tako da se napokon zaustavio na sociologiji i tu "zalutao" negde "između prve i četvrte godine". Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita (pošto je tada polaganje nekih ispita moglo da se odlaže do diplome) Džoni napokon napušta fakultet. U to vreme već je uveliko osnivao i raspuštao bendove. Mnogi njegovi znanci iz vremena dok je studirao govorili su kako je Štulić bio "jedanaesta gitara". Nije poznavao note, svirao je poput mnogih samoukih gitarista, a ukus mu nije bio u skladu sa vremenom: u to vreme je držao da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama. Kao samouki gitarista, on je vežbao danonoćno, i uvek je bio u potrazi za prostorom za vežbanje.

Stvorivši sastav koji se munjevito popeo na sam vrh ondašnje jugoslovenske rok-scene, u danima kada je "Bijelo dugme" već stagniralo, Štulić je raspustio Azru i 1984. godine otišao u Holandiju. U Holandiji je nastao, trostruki album It Ain' Like In The Movies At All. O ovoj ploči Džoni je rekao: "Ja sam naprosto morao nešto da radim u Holandiji. Četiri godine sam se mučio sa tim albumom. Uradio sam dve verzije. Prva je imala neku grešku sa dolbi sistemom. Ova druga, koju sam izdao u Sarajevu također je imala grešku, ali je ipak izašla. To je zapravo neka vrsta filma. Sve ono što sam radio u Holandiji, stavio sam na tu ploču".

Iz prvog dužeg Džonijevog boravka u Holandiji, tačnije u Utrehtu, datira i njegovo poznanstvo sa današnjom mu ženom Jozefinom Frudmajer, jednom od sekretarica gradskog doktora.

Štulić se 1987. godine vratio u zemlju. Sa sobom je iz Holandije doveo novog basistu, Stivena Kipu. "Našao sam ga na ulici, jednostavno sam ga našao. To uvjek ide tako, vidio sam ga kako svirucka i pokušao. Svirao je cijelu 1987. i 1988. godinu, sa njime sam napravio Između krajnosti i Zadovoljštinu"—govorio je Džoni.

Godine 1991. godine Štulić se definitivno vratio u Holandiju i pre izvesnog vremena u razgovoru sa jednim novinarom, rekao mu je kako trenutno radi na prevodu Ilijade. Tom prilikom izdiktirao mu je nekoliko stihova koje je preveo:

Bijes je tvoja pjesma

Ahilejov inat besmrtan i strašan

Loše uspomene Ahajcima nanose

Krasnim junacima podzemlje ogadi

A smrt i pustoš darivajući stupa

Ne da se goste ptice i psine eh, već da božja volja bude ispunjena.

Prva slova ovih stihova daju reč BALKAN. Jednom je Džoni rekao da su mnogi Jugosloveni, a važnije je biti Balkanac. Nedavno je dao odgovor zašto je radio onako kako ja radio: "Htio sam biti odgovoran samo sebi!"

Biografija intervjui poezija

[Баба]

29.03.2008. | 11:32

novinar spektra razgovarao S BRANIMIROM ŠTULIĆEM (55), NAJVEĆOM ROCK ZVIJEZDOM HRVATSKE I BIVŠE JUGOSLAVIJE SVIH VREMENA

Johnny Štulić: Hrvatska mi duguje 12 milijuna eura

Damjan Tadić / CROPIX

Croatia Records nema nikakvih prava na moje albume jer su ugovori s Jugotonom bili napravljeni samo na šest mjeseci. To je sve samo moje vlasništvo, oni nisu uložili baš ništa. Prodaja mojih albuma je nelegalna

piše petar dorić

Nekadašnji frontman Azre i jedna od najkarizmatičniojih osoba s prostora bivše Jugoslavije, Johnny Štulić, dao je ekskluzivni intervju za Spektar, subotnji prilog Slobodne Dalmacije.

Kao što je poznato, Štulić živi u Nizozemskoj sa suprugom socijalnom radnicom i rijetko govori za medije. Bavi se prevodilačkim radom, igra nogomet i svira. Strašno je klinac na čelne ljude Croatia Recordsa koji mu nisu isplatili golemi novac koji mu duguju na ime autorskih prava kao jednom od najproduktivnijih autora yu-diskografije svih vremena.

Razgovor je vođen iz studija HR-Radio Splita i uz asistenciju kolege Branka Dobrote, koji priprema posebnu emisiju s tonskom verzijom interwieva s Branimirom Štulićem.

Na čemu radiš sada?

Život je kratak, a ja sam se zakopao u knjige. To mi je kao da se penjem na Himalaju ili još gore. Treba mi 30 godina da se popnem i onda još 60 da se spustim. Treba mi najmanje 20 godina da to otipkam, stavim na papir. Bavim se historijom, nema tu ničeg novog. Znaš da se brod farba svako neko vrijeme i da se izbacuje voda. Tako ti je i s prijevodima.

Smatra se da se novi prijevodi moraju raditi svakih sto godina ili svake tri generacije. Toliko se, naime, jezik promijeni. Da ideš sada čitati nešto staro sto godina, ne bi ti to bio toliki problem, ali nešto staro dvjesto godina – teško bi se snašao jer se jezik mijenja.

Završio sam sve, ali sada trebam tipkati. To je u šesnaestercu. Stavio sam Tukidida u šesnaesterac, Historija Peloponeskog rata. Dokon čovjek inače radi svakakve pizdarije… kako da ti objasnim? To je ogroman rad. Bojim se da se nikada iz toga neću izvući.

Zbog čega izbjegavaš medije?

Zbog toga što mi izvrću riječi. Ono što o sebi nalazim je devedeset posto izmišljeno. Nikada nisam rekao: Oni su nas klali sad ćemo mi njih. To se uvriježilo, a izmišljeno je, to uopće nisu moje riječi! Dosta je da promijeniš zarez, pa da se izmijeni kontekst.

Još od 1980.-1981. su mi izmišljali izjave. Pola stvari je bilo izmišljeno i onda digneš ruke od toga. Ne želim više ništa objašnjavati… Možeš li ti graditi nešto na mokrom tlu? Krivo su stvari postavljene od samog početka. Sigurno je da sam ja prvi opljačkan, a vi ste ostali došli na red kasnije. Ali za vas nije ni važno, jer ja s tim sredstvima radim nešto dobro, a vi nećete nikada ništa napraviti. Nisam ja napravio ni lovio novce.

Johnny Štulić snimit će

sigurno novi album

Imaš li izdavača za knjigu?

Kakvi bakrači, kakvi izdavači, radim za sebe, nemam izdavača.

Ne vjerujem ti da ne sviraš. Pisalo je negdje da svakoga tjedna barem jednom odsviraš dvadesetak standardnih skladbi da bi ostao u formi i također da si jako brz. Je li to točno?

Ne čudi me što mi ne vjeruješ, čitav život mi nitko ne vjeruje. To što si čitao, nije točno. Sviram, kad sviram, šezdesetak tema, ali sve su nove. To radim jer ih moram prosviravati da ih ne zaboravim. Dvadesetak je narodnih, desetak obrada i tridesetak mojih.

Imam namjeru snimiti, naravno, ali nemam konkretne planove. Eto, sad ste me natjerali da govorim i već zvučim kao Brega. Nije ni on bez veze, valjda ste i njega tako natjerali.

Da te sada nazove netko iz Vlade, ponudi domovnicu, putovnicu, osobnu… i nekakvo rješenje spora, kako bi ti reagirao?

Nikada nisam ništa imao ni s kojom vladom. Uostalom, što me stalno petljate s Hrvatskom? Hrvata ionako nema barem 600 godina. Što uostalom znači biti Hrvat i koji je to duh specijalni hrvatski?

To je narod koji najbolje zna Azrine pjesme, a i većinu stihova zna napamet, zar ne?

To nije istina… Otkačite se od mene, imate svoj život. To su vaše stvari. Ja sam Turčin, i to sam Turčin za sebe, a ne za vas. Također sam i Makedonac. I nikome ništa ne dugujem.

Dugujemo mi tebi. Hrvatska ide u EU, moramo imati čiste račune, pa bi nam ti mogao postati problem u zatvaranju pregovora.

To može biti problem, ali to nema veze sa mnom, ja uopće za to nisam kriv. Govorio sam to prije dvadeset godina… Druga stvar je – ja nemam ništa s Hrvatskom! Oni rade kriminal, a ne ja. Duguju mi, otprilike, 12 milijuna eura.

Zašto ne uzmeš odvjetnika i ne tužiš ih?

Tko će mi dati pare za odvjetnika? To je skupo. Ne možeš se ni tužiti bez para. Uostalom, to nije moj posao. Radim svoje, radim ono što znam, a to ne znam. Putovi novca, to ne znam, ali novac se temelji na vjeri... To će oni sami riješiti, ostavljam to njima.

Neće, neće… Tebe nema u medijima, ljudi zaborave…

Croatia Records nema nikakvih prava na moje albume jer su ugovori s Jugotonom bili napravljeni samo na šest mjeseci. To je sve samo moje vlasništvo, oni nisu uložili baš ništa. Barem im ja nisam nikada ništa potpisao. Croatia Records je velika firma, stupovi društva. Znaju oni dobro što rade. Trčat će njihovi odvjetnici okolo. Vidiš da sada sve zovu oko ugovora.

Znači, Croatia Records te zvala?

Ma ne, ne mene, nego svakoga drugoga. Prije nisu nikada potpisivali ugovore, a sada potpisuju jer pušu i na hladno. Druga je stvar što nikoga dobrog nemaju. Nisu nikada ni imali. Lažu čim zinu isto kao što i Hrvatska laže čim zine.

Ako su Azrini diskovi iz prodavaonica pirati, smeta li te onda “skidanje” s interneta?

Osobno me ne smeta kada ljudi to rade za sebe ili ako nekom daruju. Ali ne smijete to prodavati!

Johnnyjeva diskografija

Singlovi: Balkan/A šta da radim (Suzy, listopad 1979.) Lijepe žene prolaze kroz grad/Poziv na ples/Suzy F. (Jugoton, listopad 1980.) Johnny, budi dobar/Teško vrijeme uživo, Kulušić 21.10.1981. (Jugoton, ozujak 1982.) E pa što/Sloboda/Gluperde lutaju daleko (Jugoton, lipanj 1982.) Nemir i strast/Doviđenja na vlaškom drumu (Jugoton, proljeće 1983.)

Albumi: Azra (Jugoton, svibanj 1980.) Sunčana strana ulice 2xLP (Jugoton, lipanj 1981.) Ravno do dna 3xLP, uživo, 21.10.1981. u Kulušiću (Jugoton, ožujak 1982.), 2xCD Filigranski pločnici 2xLP (Jugoton, lipanj 1982.), 2xCD (1990.) Singl ploče 1979.-1982. (Jugoton, 1982.) Kad fazani lete (Jugoton, proljeće 1983.) Krivo srastanje (Jugoton, 1984.) Singlovi 1983.-1985. (Jugoton, 1985.) It Ain’t Like in the Movies At All 3xLP (Diskoton, 1986.), 2xCD (Jugoton, 1985.) Između krajnosti (Jugoton, 1987.) Zadovoljština 4xLP + knjiga tekstova, uživo, 19.10.1987. Dom sportova (Jugoton, lipanj 1988.), 2xCD (Croatia Records, 1995.)

Ostalo: knjiga Big Bang (1985.), sadrži tekstove svih pjesama od 1979. do 1984., te šest neobjavljenih (od kojih je dvije Štulić kasnije snimio) video kaseta Zadovoljština (50 min., uživo, 20.10.1987., Dom sportova, Jugoton, 1988.

Kratki životopis

Branimir Štulić Johnny rođen je u Skopju 11. travnja 1953. godine. Otac mu je bio vojno lice, pa se obitelj često selila. Srednju školu je pohađao u Zagrebu, a studirao je na Filozofskom fakultetu, također u Zagrebu. Od 1989. nastupa pod svojim imenom uz pratnju Sevdah Shuttle Banda. Vlasnik je tvrtke za zaštitu autorskih prava Azra Music.

Do osnivanja Azre 1977., Štulić je nastupao svirajući akustičnu gitaru i izvodeći pjesme Beatlesa, narodne, regtime i starogradske, koje će kasnije snimiti s Azrom. Grupa koju je osnovao se prvobitno zvala Balkan Sevdah Band. Štulićeva najznačajnija djela nastala su u razdoblju od 1979. do 1984. godine.

slobodna dalmacija

[Баба]

Azra Johny Stulic - Gracija

[Баба]

Azra - Balkan [high quality]

[ribar]

Azra - A šta da radim (uživo)

[ribar]

AZRA 1980. "Lijepe zene prolaze kroz grad"

[ribar]

Azra - Usne vrele višnje

[ribar]

Azra-Mito Bekrijo

[Jadranka1]

A sto ovo potenciramo?Pa i Saric je Srbin.Ima nas svakakvih...Sto ne otvorimo temu i o onim koji su poznati po zlu,a na zalost,nasi su?Ide mi ovo na zivce.