Мој Свети Сава

[Guest]

Сретан свима празник.Ми данас лепо прослависмо,благословом Светог Саве.

Хвала секана ,

такође... , жива била 0442_feel

[Guest]

http://iconkuznetsov...sid=358&did=526

[Guest]

Др Богдан Лубардић: Свети Сава Српски - задати отац, даровани брат

8. Фебруар 2012 - 10:56

Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! — пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу — о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Свети Сави:

„Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља...“

1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас са́мӣх. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца, а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светог Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа:

„И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“.

Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети — до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитетљем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао:

„Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог:

/ цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече?“.

Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу гре̂ха̄, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића:

„... На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке,

ал’ не стигосмо куд смо наумили!“

2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу — другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од у̂за̄ богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења.

3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића:

„Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“.

Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела — ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности — а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава:

„Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ [...] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то [...] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем...“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“.

Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако... Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву:

„... резаће свети оци моје власи;/и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“.

Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан

„гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“.

4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свешетене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава:

идентитет и пажњу — од Христа

светост и брижност — од Христа

утемељење и верност — од Христа:

дао нам је очишћење, просветљење, обожење

одговорност и одговор — од Христа

завет и обећање — од Христа:

дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље

наду и будућност — од Оца кроз Христа Духом Светим

дао нам је себе

а ми смо себи додали себе и своје без Христа

неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа

како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови.

Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, не седећи макар у овом часу пред Тобом:

„... а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“.

Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин!

(Светосавска беседа на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 27. јануар 2012)

[w.a.mozart]

Već duže vremena razmišljam o tome kako se sveti Sava u našim školama i medijima u stvari proslava Svetog Save svodi na recitacije, pesmice i neko papagajsko ponavljanje istorije. Došao sam na ideju da napišem komad koji će imati cilj da tinejdžerima ponudi svetog Savu kakvog bi mogli da dožive a da pri tom ostane sveti Sava...

šta mislite, kako to sprovesti u delo, šta je najbolje da se dobije sveti Sava koji nam se obraća jezikom konkretnog istorijskog trenutka...

[Душко Дугоушко]

Već duže vremena razmišljam o tome kako se sveti Sava u našim školama i medijima u stvari proslava Svetog Save svodi na recitacije, pesmice i neko papagajsko ponavljanje istorije. Došao sam na ideju da napišem komad koji će imati cilj da tinejdžerima ponudi svetog Savu kakvog bi mogli da dožive a da pri tom ostane sveti Sava...

šta mislite, kako to sprovesti u delo, šta je najbolje da se dobije sveti Sava koji nam se obraća jezikom konkretnog istorijskog trenutka...

Njegov bunt protiv sveta kada je bio dete!

[Ћириличар]

Njegov bunt protiv sveta kada je bio dete!

И бијег ка Цркви од тога свијета. Само касније опет се испостави да ће утицати на тај свијет итекако-помирио је браћу, спасио државу од уништења и раздора самим тим. Човјек који је побјегао од свијета али је имао огроман утицај на њега, ни мање, ни више.

[drvce]

Neka savetuje tinejdzere da odbace veru svojih dedova kao sto je i on to hrabro ucino!

[Guest - . . .-]

@@w.a.mozart,

Идеја је фантастична. На неки начин и ове академије у Сава центру имају тих елемената али се види да их нису радили баш црквени људи. Можда би се акценат давао више на литургијском доприносу Светог Саве и то инкорпорирати у време у коме живимо.

[Ћириличар]

Мени би било занимљиво видјети његову причу пренесену у данашње вријеме. Растко, најмлађи и омиљени син Немање, великог бизнисмена који је утицајан у друштву, добија на управу једну филијалу очеве огромне бизнис империје. Он тај посао напушта и посвађа се са старим. Убрзо бјежи на Свету Гору, у Хиландар и тамо се замонашује. Његов отац касније прихвата синовљеву судбину и његов избор, па се и сам пред крај крсти ( узмимо да је прије био члан КПЈ-било би занимљивије, а ионако је Стефан Немања прво крштен као католик. Није био "оригинални" православац ) и чак замонашује. Његова 2 преостала сина, Немањица и Вукан, се боре око превласти у очевој империји. Гањају се по судовима, потплаћују једни другима присталице, праве свакакве скандале и смицалице, да би се на крају појавио Растко, сада у монаштву Сава, и води их на очев гроб. Ту им он утуви у главу да су они браћа и да ако се наставе свађати да ће уништити све што је њихов отац створио. И на крају чича мича готова прича

[Биљана]

Odlična ideja! Dalo bi se o tome malo porazmisliti! Dok sam ja bila u savjetu roditelja škole u koju idu moja djeca, predlagala sam takođe nešto slično! Da se proslava dana škole, ne svede samo na puko recitivanje što više pjesmica o Svetom Savi i čitanje njegove biografije! Pa smo onda došli na ideju da se se u taj program ubaci, osim recitacije, i predstava sa članovima amaterskog pozorišta iz Doboja! Pa je to ekipa odlično odradila! Mislim da se predstava zvala "Ko je Sveti Sava" ili tako nešto! Onako, na neki komičan način, a opet ozbiljan! Takođe smo organizovali i takmičenja raznih školskih sekcija; šahovska, likovna, muzička, i sl. Bilo je tu i kvizova! Djeca, članovi školske radionice, su izradili svakakvih "stvarčica" kao suvenira i prodavali to (nama roditeljima), a dobijeni novac je utrošen u nabavku nekih neophodnih stvari za školu; rekviziti za školsku salu, pribor i materijal za radionicu isl. Sve u svemu, jedna jako lijepa manifestacija! Djecu samo treba malo podstaketi, oni sami dolaze na super ideje! I sve sami odrade!

Evo moj prijedlog; može neka predstava o Svetom Savi! Ukomponovana u današnjicu! Sa dozom kvalitetnoh humora

[w.a.mozart]

meni je ona Perišićeva beseda vrh... samo da se preradi u tom duhu za klince... više sam imao na umu svetog Savu koji ima fleš memoriju, zalazi u kladionice i kompjuterske igraonice, kupuje burek i jogurt i pri tom je i dalje sveti Sava

[Ћириличар]

meni je ona Perišićeva beseda vrh... samo da se preradi u tom duhu za klince... više sam imao na umu svetog Savu koji ima fleš memoriju, zalazi u kladionice i kompjuterske igraonice, kupuje burek i jogurt i pri tom je i dalje sveti Sava

Да, али Растко није био дио обичнога пучанства :/

Мада, слика како једе бурек је предобра! xD

[Andre Williams]

Već duže vremena razmišljam o tome kako se sveti Sava u našim školama i medijima u stvari proslava Svetog Save svodi na recitacije, pesmice i neko papagajsko ponavljanje istorije. Došao sam na ideju da napišem komad koji će imati cilj da tinejdžerima ponudi svetog Savu kakvog bi mogli da dožive a da pri tom ostane sveti Sava...

šta mislite, kako to sprovesti u delo, šta je najbolje da se dobije sveti Sava koji nam se obraća jezikom konkretnog istorijskog trenutka...

јеси ли читао ово? http://issuu.com/stu...knjiga_za_marka

можда ти може помоћи?

ово је само прва прича, о светом Симеону, следећа је, чини ми се, о светом Сави итд...

[Јелина]

Ово од Светлане Велмар је лепа причица али је за много млађи узраст.

Тинејџерима треба нешто оригиналније и динамичније. С обзиром да радим у школи, прошла сам ентузијазам прављења представа, хора и сл.

Једноставан и кратак савет је: направи само костур дешавања, главну радњу, а остало све ради у договору са клинцима. Кад ти се пријави екипа заинтресованих, међу њима ће се сигурно наћи неко ко ће имати довољно идеја за даље. И то се углавном онда ради у ходу, а њима је права ствар и невиђено задовољство кад не бубају нешто што не разумеју, већ свему дају сасвим лични печат.

[marko_13]

Već duže vremena razmišljam o tome kako se sveti Sava u našim školama i medijima u stvari proslava Svetog Save svodi na recitacije, pesmice i neko papagajsko ponavljanje istorije. Došao sam na ideju da napišem komad koji će imati cilj da tinejdžerima ponudi svetog Savu kakvog bi mogli da dožive a da pri tom ostane sveti Sava...

šta mislite, kako to sprovesti u delo, šta je najbolje da se dobije sveti Sava koji nam se obraća jezikom konkretnog istorijskog trenutka...

Генијално! Једва чекам да видим.