Dnevnik jedne devojčice: Badnji dan 1909.

[badenac]

Badnje veče. Ma da je tek 10 sati prošlo, moji su svi polegali umorni od mnogog tumaranja i poslova kojima su ovih dana - kao i uvek pred Božić - bili izloženi. Oca se žali kako su mu noge promrzle kad je išao da kupuje prase a posle, nastojavao i odgledao dok se ono napolju - jadno! - klalo i uređivalo. Mama opet veli, da i ako ovaj stan ni u pola ne zadaje posla od onog prošlog - ipak se ona jedva drži na nogama i zato ona ne čeka nikog već leže. I Dana nije znala šta bi pametnije mogla uraditi, i zato je legla. 

Samo ja pošto sam sav svoj posao svršila t.j. uredila i hodnik i u njega prenela jelo sve i poređala na ciglje, da bi izmrznulo i slađe bilo, a i da se, što je glavno, sklonila iz "špajza" od domašaja pacova, miševa i buba-švaba - pošto sam sve to dakle uradila - ja evo hoću malo, tek običaja radi, da ovu jadnu svesku obogatim kojom više škrabotinom. Uostalom, nemam šta mnogo reći, jer - Bože, oprosti mi - nije mi izgledalo da će sutra Božić, taj, za mene, najsvečaniji i najsvetliji praznik; jedino, što nismo "padali na nos" od posla, kao do sada, pa smo sve lepo rasporedili, te smo postepeno sve svršili, što smo drugih godina i ako mnogo dana pred praznik, sve na juriš spremali; a drugo, što nema snega - najlepšeg ukrasa božićnjeg. 

Ono istina, o večeri smo na najsvečaniji način izvršili sve verske obrede t.j. očitali molitvu, otpevali "Roždestvo tvoje", obgrizli smokvu, žuti šećer, nišador i šta ti ja znam još tamo šta - što rek'o ujče Tika, ali tek tek, dok pogledam napolje, pa vidim drveće golo, zemlju golu, i sve golo, ništa nije obučeno u svečano ruho u kome se do sada dočekivalo rođenje najvećeg mladenca - onda mi se čisto učini da je priroda zaboravila šta je sutra, i da ništa više ne zna za zasluge tog Bogočoveka čije se rođenje sutra proslavlja. Ali ne, nemam prava, jer kad sam pogled svoj upravila nebu, videla sam da su mesec i sjajne zvezdice išarale ceo nebeski svod i da su se - nalik na najskupocenije dijamante - trudile, koja će više lepotom svojih blistavih zrakova uzdići slavu Božju i što svečanije dočekati dolazak uzvišenog deteta. 

Još ih ima dakle, koji umeju ceniti šta je uzvišeno i plemenito, šta nam dušu preporođava. 

Ne, nije još ovladala i sasvim pobedila materijalizam i praktična proza života; idealno, lepo i uzvišeno mora opstati dok je ljudi i u njima duše - iskre božanske.

 

 

Ljubica S. Janković (1894–1974) 

 

Osnivač je i vodeći stručnjak etnokoreologije, nauke o narodnim igrama. Radila je u Etnografskom muzeju u Beogradu, bila je i saradnica Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih udruženja za izučavanje narodne kulture. 

Dnevnik, koji je poveren na čuvanje Narodnoj biblioteci Srbije, Ljubica Janković je vodila od 1907. do 1974. godine. 

 

 

[Adelaida]

 Tako to bese na Badnje vece 1909... A kako je danas? Imaju li ljudi uopste " osecaj " za Bozic? Nekada sam kao dete na selu kod babe i dede docekivala svaki Bozic, pijukala sam oko kuce i zvala Bozic Batu da mi donese poklone, nisam sigurna koliko dece danas to radi...vecerali smo na slami, svuda po bakinoj kuhinji/trpezariji prosipala sam kukuruz, orahe, psenicu i ostalo sto mi je padalo na pamet ( veoma sam kreativna uvek bila ) Crtala sam Bozic Batu i kacila crteze na Badnjak, koji je moj deda ujutru odsekao u sumi a to bi bila neka grancuga, ko pola drveta...ujutru na Bozic me budio miris bakinog hleba i cesnice, pa me umije sa ledenom vodom sa bunara da se smrznem, pa mi onda da dren i vino iz moje casice u obliku cizme, te se malo povratim od hladnoce i sve je tako u mom secanju svetlo i svecano, sa puno ljubavi i radosti.

Danas...kupim Badnjak na pijaci, neku grancicu...uz to dobijem kesicu sa kukuruzom, orasima i psenicom, strucic slame, grancicu drena i eto...sve je nekako postalo, da kazem " urbano" ...nedostaje mi selo i nedostaju mi ti Bozici kakve sam tada slavila...