Владика Иринеј Буловић Eпископ бачки – Хришћанство је историја спасења, а не митологија и фантазија

[Guest]

   

 

Памтећи ужасе Првог, па затим и Другог светског рата, човечанство би требало да каже себи: рату као методу политике стоп заувек! Уместо тога имамо нови хладни рат и са зебњом се молимо Богу да се он не извргне у тотални врући рат

У сусрет великом хришћанском празнику Божићу, о сложеним и тешким приликама не само у Србији већ и у дубоко узнемиреном свету, који се налази усред ратних претњи, политичких, верских, безбедносних и многих других озбиљних противречја, разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом новосадским и бачким др Иринејом Буловићем.

 

 

Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату“. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости“?

 

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апсолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско
-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао Блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век) а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век) са врхунцем у личности Јансена (17. век).

 

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност, која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

 

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге разговоре на страницама „Печата“, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

 

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости“. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама, којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције“ којем, наводно, нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести“ нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…) чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски“ казано, по рејтингу!) што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

 

 

 

Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

 

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике“ и „Вечерњих новости“, а од периодике − „Печат“ је без премца. То је, без сумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

 

 

 

Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

 

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем истоку) а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

 

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света“, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

 

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога) а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, односно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!“ (I Кор. 10, 12).

 

 

 

 Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

 

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата“: Мир Божји, Христос се роди!\

 

Pecat.co.rs

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Odahviing]

амтећи ужасе Првог, па затим и Другог светског рата, човечанство би требало да каже себи: рату као методу политике стоп заувек! Уместо тога имамо нови хладни рат и са зебњом се молимо Богу да се он не извргне у тотални врући рат

A šta da radimo sa blagostanjima koje je rat doneo. PRe svega mislim na užurban razvoj nauke i tehnologije. Do nekih od najvećih otkrića je došlo za vreme 2. svetskog rata. Mnoge stvrari su našle svoju primenu za upravo za vreme ratova. Npr. Teska kada je otkrio radar njegovu primenu niko nije video, čak je i vojsa SADa odbila tu tehnologiju kao nepotrebnu. A onda dolazimo do toga ratova i korišćenja iste tehnologije za pronalaženje Nemačkih podmornica, kada izranjaju iz vode.

 

A o hladnom ratu da ne pričamo. Prvi pas u svemiru, prvi čovek u svemiru, prvi čovek na Mesecu...

Mada nije to tema, ali me samo podsetilo na sastav iz srpskog jezika u 3-4 razredu srednje gde je jedna od tema bila strahote ratovnja, ja uzeo tu temu i pisao o ovome, izneneađujuće dobio sam 5. Al' da ne spamujem više ovu.

[Драган άσημος :)]

Сав наш труд је усмјерен ка једном циљу, да дамо добар одговор на Христовом суду, приликом његовог другог доласка.

 

31. А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. 32. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. 33. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. 34. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. 35. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; 36. Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. 37. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? 38. Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо? 39. Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? 40. И одговарајући Цар, рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. 41. Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. 42. Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; 43. Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме. 44. Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видјесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? 45. Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. 46. И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.

 

[Драган άσημος :)]

Наша дјела, ријечи и мисли учиниће да се осјетимо прозваним у једном од ова два Христова позива:

 

"Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета."

 

или

 

"Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим."