Портрет свештеника уочи Голготе

[Поуке.орг инфо]

 

 

 

Филм „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха добио је награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, свакако не случајно. Рецензија коју објављујемо разоткрива нам тајну успеха овог филма.

 

У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.

Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.

 

Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.

 

Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.

Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“

 

Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.

 

Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“

Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.

 

Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.

 

На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

 

 

 

пише јеромонах Симеон Толмачински

извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html

за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Филм сам скоро гледао и могу да вам кажем да је фантастичан.

 

Ако неко од вас користи Pop corn time може да погледа филм за џ.