Колико су пост и Свето Причешће повезани ?

[sekastarča]

За мене је Литургија велика гозба, велика радост, попут гозбе коју спрема један домаћин када жени свог сина, па се окупе сви рођаци, комшије, мештани, да се веселе, па сви облаче најлепше хаљине, трудећи се да буду примећени  , мало да се нашалим... А ова гозба је јоште лепша јер су сабрани гости и сиромаси и глуви, и слепи, и директори, и газде, и робови, и писци, и мудраци, и путници, и случајни пролазници, а сви једнаки и сви као деца у вртићу, за коју се не зна ко ће што бити кад одрасте... И сам долазак на Литургију и улазак у Храм је као улазак у дом, где су моји најмилији, где могу да отворим своје срце и очекујем да будем прихваћена, тражим милост. И Евхаристија је као врхунац гозбе, тренутак венчања, када младожења ставља прстен својој драгој, свака Евхаристија као последња вечера на коју ме је довео Христос, који зна да ћу га три пута занијекати, који зна да ћу након вечере сакрити се у мраку улица, жеља, планова, трке за хвалама и славама и сваки пут ме наново обрадовати и обновити ову радост кад дође са прободеним рукама и пита ме: ''зашто си посумљала? Па никад те нећу заборавити!!!'' и опет ме доведе у свој дом и каже: ''ово је и твоја кућа!!!'' Како да се осетим као у свом дому, као да сам и ја дете Божије, да будем део гозбе, ако на овој последњој вечери, ја не примим тело и крв Христову, ако сам дошла на венчање само да разгледам ко, шта и како, а сам тренутак венчања ме не интересује. Мислим да је Евхаристија као сваки пут ново помирење са оцем или супругом, коме наново кажем ''да'' и који ми изнова потврђује своју милост и љубав, и да је то јако битно поготово за оне који су били крштени, али без вере живели, или атеисти или пак и некрштени који гладују за овом гозбом и желе упознати Сина и Оца и живот у вери са њима, што пре да приме овај знак јединства. Христос мало по мало даје свакоме колико је потребно, он је пастир добри који ће мало по мало отварати срце свом изгубљеном сину ка себи и рађати жеље у њему за подвизима и јача ти га у томе, наравно уз помоћ и заједнице коју гради у својем дому Духом Светим, како је водио и своје ученике, откривајући им мало по мало тајну новог закона који је донео!  :cheesy:

[Mиљан Танић]

Već sam ugasio komp, legao u krevet i izvadio Šmemanovu "Evharistiju" da malo čitam - a moram ispočetka, jer sam je poslednji put davno čitao, i ako nastavim tamo gde sam stao, džaba, jer se ne sećam dobro onoga što je prethodilo.

Elem, prekucaću ovde početak, prvih stranu i po recimo, jer vrlo zanimljivo objašnjava... neke stvari.

EDIT: ne moram da prekucavam, ima na netu pdf tog dela knjige, pa sam kopirao to što sam hteo kao .jpg.

Izvol'te:

Inače, iskoristiću ovo mesto da primetim jednu veoma ružnu praksu u diskusiji generalno međ' pravoslavnima (drugi me trenutno ne zanimaju): Tražeći "Evharistiju" online, naiđoh na neki tekst na "svetosavlju", prevod nekog predavanja u Rusiji, gde predavač pominje i Šmemana i njegovu knjigu, i navodi deo, odnosno jednu rečenicu iz knjige (iz dela poodmaklog od početka), i onda na osnovu nje izvodi zaključak o celokupnom izlaganju Šmemanovom, Šmemanovom znanju i shvatanju, potpuno prenebregavajući ostatak knjige, mimo te jedne rečenice, koja po sebi apsolutno ništa ne znači za ostatak knjige. Praksa kidanja iz konteksta i uzimanje jednog dela učenja za kritiku celog učenja je zapravo jeres - a to je kidanje delića istine i proglašavanje tog delića za celinu (tako je negde jednom neko lepo definisao "jeres").

Iako ovo sad nema veze sa samom temom (oprostite, oče), mislim da je veoma bitno i za ovu temu, jer se ne možemo frljati istgrnutim citatima i svim i svačim bez konteksta. Ja sam na temu zanemarivanja celine već pisao na mom blogu Novinarizmi, članak sa naslovom Nin i Stradanje Hristovo - o skandaloznom članku u NINu o tom filmu, koji se prostirao na nekoliko strana, a u kom je iz samog podnaslova jasno da autor nije odgledao (ceo) film. A bilo je u članku i nekoliko zanimljivih izjava nekih naših episkopa.

Sve u svemu, rekao bih, bitno je da mi Pravoslavni, ako se već dičimo time da ništa nismo menjali u učenjima od apostolskih vremena, zapravo i držimo ta učenja i da gledamo na stvar kao što su gledali oni, a Šmeman je u ovom odlomku gore sasvim lepo prikazao stanje stvari.

[Semberac]

Ствари не треба генерализовати. Ово што говори Свети Кавасила, односи се на ВЕРНИКЕ. Међутим, данас се под тим именом штошта подразумева. Верник, о коме говори Свети Отац и кога позива дасе редовно причешћује, јесте онај човек који живи литургијским животом: пост, молитва, редовно богослужење, хришћански етос - дакле, један активни хришаћнски живот. Такви могу и требају да се што чешће причешћују, испитујући увек својус савест. "Сезонски" верници, за њих ово неможе важити, Проблем је што неки људи у Цркви не праве разлику између верника и сезонских верника.

Апсолутно се слажем. Управо ово је мој став по питању св. Евхаристије. Дакле онај ко пости све постове који су прописани од Цркве, онај ко иде редовно на богослужења, онај ко се редовно моли и онај ко се макар труди да живи хришћански може се причестити на свакој литургији.

Међутим има претеривања са обе стране: Једна страна каже генерално да се увек мора постити 7 дана пре (а не праве разлике између верника и тих сезонских) а друга ипак каже да се могу и они причестити који не посте никада (исправи те ме ако грешим).

А слажем се да је ово веома добра тема. Хвала о. Иване.

[Mиљан Танић]

Ne, ne, ne, ne, ne - mislim (tj. ubeđen sam) da oni koji propagiraju stalno pričešćivanje podrazumevaju da te osobe idu redovno u Crkvu i poste itd.

[Semberac]

Ne, ne, ne, ne, ne - mislim (tj. ubeđen sam) da oni koji propagiraju stalno pričešćivanje podrazumevaju da te osobe idu redovno u Crkvu i poste itd.

Па добро је онда. Али и даље стоји питање: Колко је на литургији присутно таквих верника а колко је оних "сезонских" како каже брат Александар?

Ја мислим да ни један духовник неби спречаво своје духовно чедо ако зна да је прави верник, да се причешћује сваке литургије.

[Mиљан Танић]

Погледај исечак Шмеманове књиге који сам поставио. Никоме нису проблем "сезонски" верници и правила за њих. Но, проблем је што је код нас правило за "сезонце" наметнуто свима, и онима који сваке недеље долазе у Цркву. А још већи проблем, по мени је, што је то правило не само наметнуто, него и прихваћено. Ја кад на хору скроз благочестивим, благим, хришћански живућим људима објасним да је поента Литургије управо причешће, а не оно стојимо сви у групи и молимо се, они крену с причом како не могу да воде хришћански живот и бла бла (писао сам већ горе о томе). Притом пренебрегавају чињеницу да се не ради о савршености као таквој, јер се она не може достићи, него да је човек позван да расте и труди се. Стога дакле мора народ прво да се... образује. Евхаристијски.

С друге стране, проблем су управо "духовници" - парохијски свештеници, који с људима никаквог контакта немају осим кад им дођу кући да освештају водицу или у неку другу посебну прилику. Писао сам већ о свештенику који на причешћу мене, који сам у храму трипут недељно, после десет година пита "а ко си ти?" - те с правом могу да питам да ли он познаје људе који не стоје за певницом, дакле нису му у непосредном видокругу, и да закључим да вероватно не познаје. Стога - како он да суди о томе да ли су они живели "достојно" причешћа или нису? На основу турбо-исповести у току литургије (коју су у храму св. Саве хвала Богу укинули)? Тако дакле - и свештеници морају да се продрмају и схвате да је време комунизма прошло, да има више људи у Цркви, и да они и сами напокон морају мало да раде нешто с тим народом.

И за крај - сезонски верник сигурно нема духовника.  0205_whistling

[Mиљан Танић]

Moрам да окачим још из Шмеманове књиге - наставићу тамо где сам стао, заправо. Замолио бих све да прочитају, пошто се дотиче једно врло, врло битне стварности када је Евхаристија у питању - одвојености клира од народа, а и измештања Причешћа из центра пажње Цркве и верника. Занимљиво је да је то између осталог последица утицаја западњачке категоризације теологије коју смо прихватили, и занимљиво је да се те категоризације и таквог штурог схватања Цркве уопште, таквих униформи и неслободности заправо највише држе они који се издају за највеће "бранитеље вере", и притом онај други табор називају "ватиканцима". Иронија је чудо. Препоручујем и мимо ових исечака свима да прочитају Шмеманову књигу. А ја ћу качити надам се и убудуће још из ње (ако нађем онлајн, ако не, прекуцаваћу).

[Никола Ђоловић]

Погледај исечак Шмеманове књиге који сам поставио. Никоме нису проблем "сезонски" верници и правила за њих. Но, проблем је што је код нас правило за "сезонце" наметнуто свима, и онима који сваке недеље долазе у Цркву. А још већи проблем, по мени је, што је то правило не само наметнуто, него и прихваћено. Ја кад на хору скроз благочестивим, благим, хришћански живућим људима објасним да је поента Литургије управо причешће, а не оно стојимо сви у групи и молимо се, они крену с причом како не могу да воде хришћански живот и бла бла (писао сам већ горе о томе). Притом пренебрегавају чињеницу да се не ради о савршености као таквој, јер се она не може достићи, него да је човек позван да расте и труди се. Стога дакле мора народ прво да се... образује. Евхаристијски.

С друге стране, проблем су управо "духовници" - парохијски свештеници, који с људима никаквог контакта немају осим кад им дођу кући да освештају водицу или у неку другу посебну прилику. Писао сам већ о свештенику који на причешћу мене, који сам у храму трипут недељно, после десет година пита "а ко си ти?" - те с правом могу да питам да ли он познаје људе који не стоје за певницом, дакле нису му у непосредном видокругу, и да закључим да вероватно не познаје. Стога - како он да суди о томе да ли су они живели "достојно" причешћа или нису? На основу турбо-исповести у току литургије (коју су у храму св. Саве хвала Богу укинули)? Тако дакле - и свештеници морају да се продрмају и схвате да је време комунизма прошло, да има више људи у Цркви, и да они и сами напокон морају мало да раде нешто с тим народом.

И за крај - сезонски верник сигурно нема духовника.  confused

dada

[Љубичица]

Ха, ха, "сезонски"! 

[Александар Милојков]

Но, проблем је што је код нас правило за "сезонце" наметнуто свима, и онима који сваке недеље долазе у Цркву. А још већи проблем, по мени је, што је то правило не само наметнуто, него и прихваћено.

Управо то. Право у центар. 

[Љубичица]

Шта је то поента Литургије? Или, Ко је поента Литургије? Мора постојати неки виши циљ од - "молимо се заједно и лијепо се осјећамо". 89898989898989

Чему воде све молитве на Литургији?

Који је то "главни дио" Литургије?

Кад прође "главни дио", за шта се онда молимо? Да ли захваљујемо на нечему?

Да ли се баш на свакој Литургији свештеник мора причестити?

Да ли може свештеник да служи Литургију, а да се он лично не причести?

Пости ли свештеник сваки дан у години, како би се могао причестити на свакој

Литургији коју служи?

Не знам шта бих рекла, нисам ни "поп", ни теолог, па се надам да би бар ова питања

неком могла помоћи.

[Љубичица]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,710.msg181909.html#msg181909

Moja "licna priprema" je povlacenje par dana , posvecivanje molitvi i post bar tri dana da bih u miran "hram" primila Hrista a ne u uzburkan i nesredjen - a, da li ste ikada pomislili da upravo Hristom, sjedinjenjem sa Njim, sto i jeste Liturgija, vas zivot prevazilazi uzburkanost i nesredjenost. Da li ste ikada pomislili da Taj Hristos jeste isti Onaj Hristos koji je rekao da nije dosao zdravima nego bolesnima, ne pravednima nego gresnima te da i lekara trebaju bolesni a ne zdravi. Danas je sve kao iskrivljeno ogledalo, teze su se odavno promenile te ispada da postoje i ''dostojni''... ko su ti dostojni? Oni koji poste? Razbojnik nije postio, mucenici prvih vekova nisu postili, hriscani Prve Crkve nisu postili (bar ne u onoj meri u kojoj postimo mi danas), ali zato fariseji jesu i te kako jesu i mislili su da su zbog toga dostojni. E, Hristos nije dosao njima; oni, ti dostojni, su Ga razapeli kao sto Ga i mi razapinjemo svojom gluposcu i kukaviclukom svaki dan kada nam On nije jedini cilj naseg postojanja a to je jedino sto objedinjuje sve hriscane svih epoha i svih okolnosti - beskompromisni odabir Hrista, po svaku cenu! To je etos Crkve, njenih mucenika, svetih i nas samih jer taj Cilj moramo sami izabrati i za njega se izboriti, sobom svedociti a onda i nas zivot postaje Liturgija... neka pitanja besmislena. Shvatite - od nas zavisi! Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Александар Милојков]

Шта је то поента Литургије? Или, Ко је поента Литургије? Мора постојати неки виши циљ од - "молимо се заједно и лијепо се осјећамо".

Опет ћемо да погледамо Тумачење Свете Литургије, Светог Кавасиле:

Какав је уопште смисао целокупне Свете Литургије?

Циљ савршавања ових светих тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства небеског и стичу остала добра.....

....Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих тајни у томе да им приступамо са добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је датаква припрема постоји и при савршавању свете Евхаристије...Ту припрему могу нам пружити молитве, појање и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови наследници

Дакле, по Светом Кавасили, све молитве и радње на Литургији имају један циљ: да нас освете и припреме за смисао саме Литургије - Причешће. Литургија без причешћа је промашај. Човек који се није причестио трева себе да запита: шта сам радио на Литургији? Међутим...Причешћивање  МОРА да буде праћено АКТИВНИМ литургијским животом. То првенствено подразумева: послушање Цркви, молитву, пост (кад је Црква благословила), живот у хришћанском етосу - једног оцрковљеног и обогослуженог човека. Такав је позаван овим возгласом: СВЕТИЊЕ СВЕТИМА. Таквом човеку Причешће бива на ОТПУШТЕЊЕ ГРЕХОВА И НА ЖИВОТ ВЕЧНИ. Морамо, браћо и сестре, УБИТИ прво своје ЛИЦЕМЕРЈЕ. Убијемо ли лицемерје, будите сигурни да се НИКАДА нећемо причестити на суд и осуду. Само нелицемеран човек схватиће ово што пише Кавасила.

[Александар Милојков]

Подвиг је самим тим што дођемо на Литургију и стојимо поред другог, јер његово спасење и цела Црква зависи и од мене и од њега. Подвиг и значи не само моралну него и физичку радњу да се окренемо према ономе ко је извор бесмртног живота а то чинимо што дођемо у Цркву из светофног живота. Треба прочитати у том смислу Јеванђеље о бродлому када оне који побегну са брода апостоли чекају да се врате.

Када је хришаћнски поидвиг у питању, није реч о пуком пиејтизму и морализму. Хришаћнски подвиг има смисао да лечи вољу. Какву вољу? Па у право ону вољу којом је праотац Адам одредио нашу онотологију као аутономну и створену, без Бога и његове воље о свету и човеку ( дакле, као смртну). Пост, рецимо, управо има тај смисао: показујемо да НЕ ЖЕЛИМО дапостојимо на такав начин - општећи и остварујући се, живећи у односу само са створеном природом. Како је Господ одговорио ђаволу када ге је кушао због глади? "не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божијој". Дакле, подвиг има за циљ: дапокаже нашу ИСКРЕНУ ВОЉУ да живимо у складу са ВОЉОМ БОЖИЈО, СА СВОЈИМ ПРЕВЕЧНИМ ЛОГОСИМА ПО КОЈИМА СМО И ДОБИЛИ БИЋЕ. Није то морализам. То је ВАПАЈ за онтологијом, нашом ПРАВОМ, БЕСМРТНОМ ОНОТОЛОГИЈОМ - ДА ЖИВИМО  ЦРПЕЋИ ЖИВОТ ИЗ ЗАЈЕДНИЦЕСА БОГОМ, а не из аутономне заједнице са створеном природом (једење и пијење и одржавање живота је управо та заједница са створеном природом која нас води у смрт). То је смисао подвига: борба за оно будуће, за истину нашег постојања, а не неки пуки морализам. Не говори нама Господ да се не опијамо, преједамо или нешто слично зато што је то ето тако нешто неморално по неким вечним моралним законима. Не. Господ нам то говори јер наше радовање са таквим стварима значи следеће: наше остварење као личности у димензији пролазног и створеног. Онај ко се томе радује иде ка смрти, не због тога што ће га Бог казнити због моралног преступа, већ због тога што је своју онтологију изградио не са Животом већ са смрћу - такав се самоубија и самоосуђује. Хришћански подвиг је негирање те лажи постојања и мудро стремљење и изабирање праве и животодавне онотологије - јединог Извора Живота, Живога Бога Творцаи Сведржитеља. Подвиг није пука духовна атлетика, већ је подвиг мудрост, делатна мудрост - скидање старог и лажног човека и загрљај са Живим и Истинитим Човеком. Дакле, далеко од тога да је хришћански подвиг пиетистичко моралисање. То је жива онтологија и права фислософија бесмртног, богочовечанског живота.

[Неша]

Сада нам се намеће једно врло занимљиво питање:

Одакле уопште то да се причешћујемо сваке Литургије или са друге стране да се причешћују једном, два пута или четири пута у току године? Одакле, потиче једна а одакле друга пракса?

Помаже Бог !

Оче, да ли ви сматрате да постоје само ове две праксе причешћивања ?