претерана озбиљност као девијација одговорности...

[Никола Ђоловић]

Постоји озбиљност која може бити капирана на погрешан начин. Нарочито ако се те „озбиљности“ дотичу неискуствени или незрели умови у некој ствари било да је то политика, религија, уметност, или нешто друго. Често то представља надмено експонирање у јавности која може бити на први поглед и безазлена. Да, охолост може бити исказана и на безазлени начин код онога ко је у себи не идентификује као гордост. Он тако једноставно постоји као ненаметљиво дете. А да би се проблем освестио још чешће мора човеку, као по правилу, неки тежак пад да се догоди да би се тргао из безосећајности. Зато ни сваки пад не мора нужно таквим да се дефинише, јер је он често последња карта за пут ка Царству небеском помоћу које Бог призива човека ка Себи. Тек у паду настаје она срдачна скрушеност, или светоотачки речено смирење, која омогућава стабилно созерцање свих појава у видљивом и невидљивом свету. Док сујетна врлина, то јест самоконцентрација или аутизам личне праведности, тај процес тео-буђења онемогућава.

[Милан Меденица :)]

не разумем овај текст, јел би ми појаснио, видим да сам слеп ...

[Никола Ђоловић]

не разумем овај текст, јел би ми појаснио, видим да сам слеп ...

farisejska krutost u savremenih kvazi-hriscana...od pravila i obicaja ne vide estetiku bezazlenog srca...na to sam mislio dragi medonjo....inspirisan brojnim okruzenjem koji umesto ljubavi pretpostavljaju pravilo kao merilo iznad bliznjeg....odnosno, pravilo kao ljubav prema pravilu a ne prema bliznjem kakav god on bio...i ko god bio...i koliko god ne stajao u pravilu...

[Милан Меденица :)]

неам појам, у мојим очима то се своди на страх од грешке, а ми изгледа да никако другачије и не умемо да научимо.

па онда добијеш физички и ментално парализованог путника који се судара али не дотиче, комуницира али не чује, гледа али не види, једе али не насићује се.

једном речју дијагноза: мртав, иако жив. зомби.

није ни чудо што се некртшени зезају на рачун хришћана који су у том фазону да ''им'' је Бог ''бог ходајућих мртваца'', па кад још виде и мошти - куку леле паника и подбрусивање пета асфалтом у супротном правцу од Цркве.

са тим ''преозбиљнима'' дефинитивно нисам читао исту Библију.

обично се испостави и да је нису никад ни прочитали, али заиста.

[Никола Ђоловић]

неам појам, у мојим очима то се своди на страх од грешке, а ми изгледа да никако другачије и не умемо да научимо.

па онда добијеш физички и ментално парализованог путника који се судара али не дотиче, комуницира али не чује, гледа али не види, једе али не насићује се.

једном речју дијагноза: мртав, иако жив. зомби.

није ни чудо што се некртшени зезају на рачун хришћана који су у том фазону да ''им'' је Бог ''бог ходајућих мртваца'', па кад још виде и мошти - куку леле паника и подбрусивање пета асфалтом у супротном правцу од Цркве.

са тим ''преозбиљнима'' дефинитивно нисам читао исту Библију.

обично се испостави и да је нису никад ни прочитали, али заиста.

Да, јесте, али алудирао сам више на опасност од унутрашњег непријатеља Цркве, квази-хришћанина, који сваки канон проглашавају за догму или који сваки обичај држе за правило а Бога и човека одбацују зарад којекаквих "типиковања" а на љубав заборављају као некада Јудеји који имаше Закон и Бога а одбацише и једно и друго делима...

Имаш јасан пример са овим ликовима који ових дана скупљају потписе против патријарха и који граде култ од +Артемија...

Није ту акценат него на њиховим пројавама...

[trapa]

Али могућ је и контра случај. Кад неко увиди да та крутост и формалисање није добро, човек ако нема здрав духовни живот може да себи да велику слободу пред Богом, тј. да глуми неког јуродивог и да се на неки потајни начин уствари исто тако горди само сад уместо својом спољном побожношћу, својом квазиоригиналношћу и својим либералним ставовима, чак својим гресима не видећи да тако само храни своје страсти.

Закључак, битно је срце, да ли смо  озбиљни или неозбиљни није толики проблем колико је проблем да ли наше понашање прати здрав унутарњи живот.

[Никола Ђоловић]

Али могућ је и контра случај. Кад неко увиди да та крутост и формалисање није добро, човек ако нема здрав духовни живот може да себи да велику слободу пред Богом, тј. да глуми неког јуродивог и да се на неки потајни начин уствари исто тако горди само сад уместо својом спољном побожношћу, својом квазиоригиналношћу и својим либералним ставовима, чак својим гресима не видећи да тако само храни своје страсти.

Закључак, битно је срце, да ли смо  озбиљни или неозбиљни није толики проблем колико је проблем да ли наше понашање прати здрав унутарњи живот.

Па добро, ако алудираш на мене - ето горд сам. Право да ти кажем Трапо, мада волим твоја расуђивања да читам, ја сам мало сморен од свих тих вишегодишњих одмеравања других "да ли је неко горд или није". Ко није? Чему толики притисак стварати себи јер онда не могу да видим другога на бољи начин? Не кажем да се човек треба мирити са својим егом, али сам говорио и о томе, како су ме и други учили, да човек толико болује од гордости да чак и учешће у Евхаристији може доживети као својствен "евхаристијски егоизам" само зато што у Тој Тајни други не учествују довољно или нимало...

Ако је неко горд - трпим га, ако није - трпим га. Да ли нас Бог види као горде? Из догматике учимо да нас Бог све види као Своју Жељу, онако како нас је пожелео и како ћемо се тек показати у Есхатону. Ми људи имамо поделе и проблем. Бог нема етички проблем. Само у том светлу можемо чак разумети онолика старозаветна крвопролића. Апропо тога, покушавам, мада тешко је, да и сам видим човека као човека а не као нечовека или лицемера. Ако га одмах видим као лицемера, немам потребу да му то кажем, јер не желим да изгубим дијалог. Али ако ме вређа - удаљавам се.

[trapa]

Таман посла да сам мислио на тебе  iron maiden Нисам никога хтео да осуђујем нити прозивам, само сам изнео неко своје расуђивање највише подстакнут личним примером.

Све што сам хтео рећи је да форма може бити и оваква и онаква, можемо глумити побожност а можемо глумити јуродивост. Све се слажем са тобом само сам хтео да изнесем мишљење да постоји и супротна крајност. А проблем није у спољашњем понашању негу у унутрашњости.

Против сам претеране побожности коју не прати сразмеран унутрашња побожност али сам и против изигравања јуродивости ако је опет не прати сразмерна унутрашња побожност. Џаба нам разликовање суштине од форме ако се не трудимо да испунимо суштино него само избегавамо форму.

Понављам не мислим ни на кога конкретно већ покушавам да схватим овај феномен кроз лично искуство.

[Guest ага пије млеко]

Хахахах  супер тема !  iron maiden

[trapa]

Иначе на овакав мој став највише је утицао архимандрит Лазар Абашидзе који ко да ме полио ладном водом кад сам читао један његов текст. Као и већина почетника у вери и ја сам се некад строг држао формалне побожности. Али касније искуством у Цркви почео сам да осећам све већу слободу у Господу и то је добро и нормално. Али проблем се јавио кад сам ту слободу почео да доживљавам као своју узвишеност у односу на друге. И онда читајући поменутог аримандрита схватио сад да је на мом почетничком нивоу у вери потребно држати се и одређене спољашње побожности али бити свестан да ми је циљ унутрашња. Схватио сам да сувише слободно и дрско спољашње понашање, у мом случају представља само израз гордости. Типа:" ја познајем суштину ја ћу пред другима да се понашам јуродиво да се глупирам да јавно износим своје прљавштине пред другима, јер ја нисам лицемер да глумим неког праведника." То сам касније уз помоћ архим. Лазара препознао као своју гордост која мисли да сам достигао ниво у вери да сам изнад форме да нисам лицемер да сам оригиналан да је моје понашање природно, а уствари сам опет био лицемер.

Тј. спознао сам да у мом почетничком нивоу треба пазити и на спољашњост и на унутрашњост иначе ова горе поменута јуродивост је ништа друго до храњење својих страсти. Та спознаја је у мени била јасна и откривајућа, схавтио сам да сам остао иста будала а да сам само променио неке ставове и спољашње држање.

Надам се да си ме разумео и да не мислиш да је ово нека осуда било кога осим мене.  

[Никола Ђоловић]

Иначе на овакав мој став највише је утицао архимандрит Лазар Абашидзе који ко да ме полио ладном водом кад сам читао један његов текст. Као и већина почетника у вери и ја сам се некад строг држао формалне побожности. Али касније искуством у Цркви почео сам да осећам све већу слободу у Господу и то је добро и нормално. Али проблем се јавио кад сам ту слободу почео да доживљавам као своју узвишеност у односу на друге. И онда читајући поменутог аримандрита схватио сад да је на мом почетничком нивоу у вери потребно држати се и одређене спољашње побожности али бити свестан да ми је циљ унутрашња. Схватио сам да сувише слободно и дрско спољашње понашање, у мом случају представља само израз гордости. Типа:" ја познајем суштину ја ћу пред другима да се понашам јуродиво да се глупирам да јавно износим своје прљавштине пред другима, јер ја нисам лицемер да глумим неког праведника." То сам касније уз помоћ архим. Лазара препознао као своју гордост која мисли да сам достигао ниво у вери да сам изнад форме да нисам лицемер да сам оригиналан да је моје понашање природно, а уствари сам опет био лицемер.

Тј. спознао сам да у мом почетничком нивоу треба пазити и на спољашњост и на унутрашњост иначе ова горе поменута јуродивост је ништа друго до храњење својих страсти. Та спознаја је у мени била јасна и откривајућа, схавтио сам да сам остао иста будала а да сам само променио неке ставове и спољашње држање.

Надам се да си ме разумео и да не мислиш да је ово нека осуда било кога осим мене.  

Диван пост драги мој, волим и сам да се научим од других - зато једно бацање за тебе и наравно тебе

iron maiden

[Милан Меденица :)]

Али могућ је и контра случај. Кад неко увиди да та крутост и формалисање није добро, човек ако нема здрав духовни живот може да себи да велику слободу пред Богом, тј. да глуми неког јуродивог и да се на неки потајни начин уствари исто тако горди само сад уместо својом спољном побожношћу, својом квазиоригиналношћу и својим либералним ставовима, чак својим гресима не видећи да тако само храни своје страсти.

Закључак, битно је срце, да ли смо  озбиљни или неозбиљни није толики проблем колико је проблем да ли наше понашање прати здрав унутарњи живот.

Па добро, ако алудираш на мене - ето горд сам. Право да ти кажем Трапо, мада волим твоја расуђивања да читам, ја сам мало сморен од свих тих вишегодишњих одмеравања других "да ли је неко горд или није". Ко није? Чему толики притисак стварати себи јер онда не могу да видим другога на бољи начин? Не кажем да се човек треба мирити са својим егом, али сам говорио и о томе, како су ме и други учили, да човек толико болује од гордости да чак и учешће у Евхаристији може доживети као својствен "евхаристијски егоизам" само зато што у Тој Тајни други не учествују довољно или нимало...

Ако је неко горд - трпим га, ако није - трпим га. Да ли нас Бог види као горде? Из догматике учимо да нас Бог све види као Своју Жељу, онако како нас је пожелео и како ћемо се тек показати у Есхатону. Ми људи имамо поделе и проблем. Бог нема етички проблем. Само у том светлу можемо чак разумети онолика старозаветна крвопролића. Апропо тога, покушавам, мада тешко је, да и сам видим човека као човека а не као нечовека или лицемера. Ако га одмах видим као лицемера, немам потребу да му то кажем, јер не желим да изгубим дијалог. Али ако ме вређа - удаљавам се.

имам једно глупо питање: а што би неког мерио, нит ћу ја да му куцам ексере на сандуку нит ћу душу да му вагам?

искрено, не може мене неко да угрози, пошто нема власт надамном, може да покуша да му предам своје смирење па да ми се искаљује на души, али то губи смисао ако смо се трудили нечему у овом животу ...

мисим, није то као игнорисање, ипак онда и ја имам одговорност и према том другом да се не исповређује сам са собом, зар не ... јер ако чувам себе, и њега ћу подједнако, у духу друге главне заповести, из љубави.

у пракси, дође му као неко климаво мало дете које се затрчи да падне, а више тебе заболи срце него дете окљоцано колено.

мислим да се онда елеминише трпљење као категорија, а добија се науштрб уживање у личности и њеним добрим странама  

мислим да људи падају на ситницама, заиста ...

значи, смирење је кева.

[Никола Ђоловић]

Али могућ је и контра случај. Кад неко увиди да та крутост и формалисање није добро, човек ако нема здрав духовни живот може да себи да велику слободу пред Богом, тј. да глуми неког јуродивог и да се на неки потајни начин уствари исто тако горди само сад уместо својом спољном побожношћу, својом квазиоригиналношћу и својим либералним ставовима, чак својим гресима не видећи да тако само храни своје страсти.

Закључак, битно је срце, да ли смо  озбиљни или неозбиљни није толики проблем колико је проблем да ли наше понашање прати здрав унутарњи живот.

Па добро, ако алудираш на мене - ето горд сам. Право да ти кажем Трапо, мада волим твоја расуђивања да читам, ја сам мало сморен од свих тих вишегодишњих одмеравања других "да ли је неко горд или није". Ко није? Чему толики притисак стварати себи јер онда не могу да видим другога на бољи начин? Не кажем да се човек треба мирити са својим егом, али сам говорио и о томе, како су ме и други учили, да човек толико болује од гордости да чак и учешће у Евхаристији може доживети као својствен "евхаристијски егоизам" само зато што у Тој Тајни други не учествују довољно или нимало...

Ако је неко горд - трпим га, ако није - трпим га. Да ли нас Бог види као горде? Из догматике учимо да нас Бог све види као Своју Жељу, онако како нас је пожелео и како ћемо се тек показати у Есхатону. Ми људи имамо поделе и проблем. Бог нема етички проблем. Само у том светлу можемо чак разумети онолика старозаветна крвопролића. Апропо тога, покушавам, мада тешко је, да и сам видим човека као човека а не као нечовека или лицемера. Ако га одмах видим као лицемера, немам потребу да му то кажем, јер не желим да изгубим дијалог. Али ако ме вређа - удаљавам се.

имам једно глупо питање: а што би неког мерио, нит ћу ја да му куцам ексере на сандуку нит ћу душу да му вагам?

искрено, не може мене неко да угрози, пошто нема власт надамном, може да покуша да му предам своје смирење па да ми се искаљује на души, али то губи смисао ако смо се трудили нечему у овом животу ...

мисим, није то као игнорисање, ипак онда и ја имам одговорност и према том другом да се не исповређује сам са собом, зар не ... јер ако чувам себе, и њега ћу подједнако, у духу друге главне заповести, из љубави.

у пракси, дође му као неко климаво мало дете које се затрчи да падне, а више тебе заболи срце него дете окљоцано колено.

мислим да се онда елеминише трпљење као категорија, а добија се науштрб уживање у личности и њеним добрим странама  

мислим да људи падају на ситницама, заиста ...

значи, смирење је кева.

па јесте, дође му то као оно "Буди ти подвижник али не на мени"

Са друге стране, ти можеш осећати одговорност према том другом али ако он не жели да му се помогне ти му дођеш као његов пакао јер би он нешто друго да ради...

ту и јесте крст јер се твоја љубав разапиње за другог...но све зависи како ће тај неко да гледа на твоју жртву - са стидом или бестидношћу...

[Guest ага пије млеко]

Смајл, баш си ме насмејао са аватаром....

[Милан Меденица :)]

Али могућ је и контра случај. Кад неко увиди да та крутост и формалисање није добро, човек ако нема здрав духовни живот може да себи да велику слободу пред Богом, тј. да глуми неког јуродивог и да се на неки потајни начин уствари исто тако горди само сад уместо својом спољном побожношћу, својом квазиоригиналношћу и својим либералним ставовима, чак својим гресима не видећи да тако само храни своје страсти.

Закључак, битно је срце, да ли смо  озбиљни или неозбиљни није толики проблем колико је проблем да ли наше понашање прати здрав унутарњи живот.

Па добро, ако алудираш на мене - ето горд сам. Право да ти кажем Трапо, мада волим твоја расуђивања да читам, ја сам мало сморен од свих тих вишегодишњих одмеравања других "да ли је неко горд или није". Ко није? Чему толики притисак стварати себи јер онда не могу да видим другога на бољи начин? Не кажем да се човек треба мирити са својим егом, али сам говорио и о томе, како су ме и други учили, да човек толико болује од гордости да чак и учешће у Евхаристији може доживети као својствен "евхаристијски егоизам" само зато што у Тој Тајни други не учествују довољно или нимало...

Ако је неко горд - трпим га, ако није - трпим га. Да ли нас Бог види као горде? Из догматике учимо да нас Бог све види као Своју Жељу, онако како нас је пожелео и како ћемо се тек показати у Есхатону. Ми људи имамо поделе и проблем. Бог нема етички проблем. Само у том светлу можемо чак разумети онолика старозаветна крвопролића. Апропо тога, покушавам, мада тешко је, да и сам видим човека као човека а не као нечовека или лицемера. Ако га одмах видим као лицемера, немам потребу да му то кажем, јер не желим да изгубим дијалог. Али ако ме вређа - удаљавам се.

имам једно глупо питање: а што би неког мерио, нит ћу ја да му куцам ексере на сандуку нит ћу душу да му вагам?

искрено, не може мене неко да угрози, пошто нема власт надамном, може да покуша да му предам своје смирење па да ми се искаљује на души, али то губи смисао ако смо се трудили нечему у овом животу ...

мисим, није то као игнорисање, ипак онда и ја имам одговорност и према том другом да се не исповређује сам са собом, зар не ... јер ако чувам себе, и њега ћу подједнако, у духу друге главне заповести, из љубави.

у пракси, дође му као неко климаво мало дете које се затрчи да падне, а више тебе заболи срце него дете окљоцано колено.

мислим да се онда елеминише трпљење као категорија, а добија се науштрб уживање у личности и њеним добрим странама 

мислим да људи падају на ситницама, заиста ...

значи, смирење је кева.

па јесте, дође му то као оно "Буди ти подвижник али не на мени"

Са друге стране, ти можеш осећати одговорност према том другом али ако он не жели да му се помогне ти му дођеш као његов пакао јер би он нешто друго да ради...

ту и јесте крст јер се твоја љубав разапиње за другог...но све зависи како ће тај неко да гледа на твоју жртву - са стидом или бестидношћу...

такав Пакао има олакшавајућу околност, може да се падне у Рај и мислим да је то велика лепота овог света, а људи упорно игноришу ту могућност.

као што се из Раја може пасти у Пакао, о тим стањима причам, не о ''месту'' или циљу.

мени је место дефинисано као горе и доле, али свемир ми стално измиче - што каже један писац научне фантастике: људи, није за вас свемир - нема ту горе и доле ...