„Незаслужена” Легија части

[Danijela]

Приче о подвизима Станимира Раловића, неустрашивог и интелигентног „аписовца”, каткад попримају митску димензију

 

Краљ Александар у разговору са Станимиром (маја 1933)

 

Никад нисам дозвољавао да војник оде испред мене. Увек сам био напред. Често су ми војници говорили: „Видиш ли, Раловићу, да ћемо да изгинемо овде?” А ја им одговарам: „Зашто смо дошли, него да изгинемо!” – Ово је, поводом 50 годишњице пробоја Солунског фронта, рекао Станимир Раловић из Бруснице (село из којег је потекла династија Обреновић), а записала етнолог Лала Јевтовић и објавила у часопису „Расковник” (зима, 1968/69).

 

За Станимира се може рећи да је био прек, непредвидљив и човек „на своју руку”, али му се ничим не може оспорити неустрашивост и сналажљивост које је испољио у оба балканска и у Великом рату. Прегршт одликовања о његовом реверу најпоузданији су сведоци. Син његовог синовца Бранко (56) нам је потврдио оно што смо чули и од других.

 

– Тај мој деда је био поштовалац и присталица Аписов. Зато су му, током битака на Солунском фронту, припремили замку. Послали су га, једне ноћи, на мртву стражу, претходно му у магацин пушке убацивши „ћорке”. Намеравали су да га нападну и убију, а да им он не може да пружи отпор. Станимир, будући врло интелигентан сељак, брзо провали заверенички план, остави пушку на стражи и пребегне Бугарима, прикачивши на рамена капетанске еполете. Бугари га мало пропитају, приме га у своје редове и, као капетана, поставе да управља једном артиљеријском батеријом.

 

Даља Бранкова прича поприма невероватну, митску димензију. Наиме, Станимир је тако вешто управљао топовском ватром да су гранате падале у казане кувара на српској страни. Бугари су Србима довикивали: „Не вас тепамо ми, већ ваш капетан Ралов”. Задобивши потпуно поверење Бугара, Станимир је, приликом једног затишја, својој чети дао вољно, а ратници, уморни од дугог несна, пруже се по ледини и поспе као кладе. Он, онда, претрчи Србима и каже да му даду једног борца и довешће им стотину Бугара. Добије човека, врати се брже-боље, повеже поспале Бугаре и претера их као заробљенике Србима.

 

Кад је реч о куварским казанима и достави хране ратницима у ровове на ватреној линији, од Станимира је остао и овај запис у поменутом „Расковнику“:

„Бугарско митраљеско гнездо на Голом билу, којем нисмо ништа могли, спречавало је наше куваре да нам донесу храну на положај. Смислимо како да им доскочимо. Кувари под брдом натоваре казане са храном на магарад, на свако магаре по казан, па их напујдају ка нама. Ми их дочекамо, узмемо храну, па магарад с празним казанима најуримо ка нашим куварима. Било ми се смучило да седим у рову и стрепим од тог митраљеза, па викнем: ’Јунаци, ко ће са мном да средимо оног лопова горе’?! Јаве се шесторица те ми – било је уочи Божића – допузасмо до гнезда и бомбама га уништимо, а преживеле из одељења митраљезаца заробимо”.

 

Осим што је заробио толико непријатељских ратника, Станимир је са још једним борцем довео два „жива језика”, заробивши их на бугарској мртвој стражи. Својим делима је зарадио Карађорђеву звезду, а кад је вест о његовим подвизима допрла до савезника Француза, одликован је и Легијом части.

 

– И мој отац Милосав, Станимиров брат, солунац, вратио се жив из рата са четири медаље које чувам. А кад сам, много година касније, са групом потомака таковских ратника отишао да посетим Зејтинлик, чувар гробља је питао да ли међу нама има ко од Раловића. Јавио сам се и он ме је одвео до места на којем је на плочици било исписано име другог стрица Тихомира. Он је био познати трговац у Београду, али му се, 1914. године, изгубио сваки траг. Тек тада сам сазнао да је и најстарији међу браћом прешао Албанију и погинуо на Солунском фронту – испричао нам је Станимиров синовац Милош (85).

 

Вредно је, најзад, забележити и догађај из прве седмице маја 1933. године, о чему смо чули од Саше Марушића, кустоса Музеја рудничко-таковског краја:

 

– Те године је у Милановцу освештана нова школа чији је ктитор био краљ Александар Први (школа носи његово име). Краљ је лично присуствовао свечаности и од Станимира примио рапорт у име окупљених преживелих таковских солунаца. Краљ је, очито, познавао Станимира из ратних дана, знао је и за његове симпатије према Апису и „црнорукашима” и није му то заборавио. Рукујући се и разговарајући са њим, показао је прстом на Легију части која је, са осталим ордењем, красила Станимирова прса, и питао га: „Мислиш ли да си то заслужио?”.

 

Станимир се упокојио у деветој деценији живота, бавио се земљорадњом, а остао је познат и као калдрмџија. Потомци тврде да је пола улица тадашњег Милановца, док још није било ни стопе асфалта, својим рукама покалдрмисао. Милановац се данас вишеструко проширио на атар села Бруснице, па у крају где су Раловићи једна улица носи Станимирово име.

 

Бошко Ломовић

објављено: 30.11.2014.

 

http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nezasluzena-Legija-casti.sr.html