Прича о београдским Калмицима

[Danijela]

 

Да ли сте знали да је некада у Београду постојала пагода? А да ли сте некада чули за Калмике?

 

Једна од наших најбољих националних особина је гостољубивост. То врло често истичу странци након доласка у нашу земљу. Неки од њих уживају у београдским сплавовима, неки у чарима наше кухиње, неки у квалитету домаће ракије, највећи број се диви лепоти наших девојака али се сви они готово по правилу искрено одушеве непосредним односом наших људи, њиховом способношћу да неког брзо прихвате. Та способност је нарочито долазила до изражаја у тешким ратним временима. Многи заборављају да је окупирана Србија за време Другог светског рата, осим неколико стотина хиљада Срба, прихватила, сместила, хранила и чувала на хиљаде Словенаца који су били протерани из својих домова. Након грађанског рата у Русији, почетком двадесетих година 20. века у Србију се доселило на десетине хиљада Руса, најчешће припадника и присталица Белог покрета. Треба истаћи да се међу њима налазио велики број високообразованих људи, који су дали непроцењиви допринос развоју тадашње науке, уметности, културе и архитектуре. Заједно са њима у наш главни град допутовала је група Калмика, након које се доселило још око 400-500 њихових сународника, верних „Цару и Отаџбини”. Неколико десетина Калмика населило се на просторе источне Србије, где су и остали. Највећи број њих нашао је свој смештај у Малом Мокром Лугу, временом формирајући највећу калмичку колонију у Европи. А, ко су Калмици (или Калмуци, како их неки називају)?

 

То је народ монголског порекла, чији су преци живели у Џунгарији, у централној Азији, на простору између планина Тјеншан и Алтај, на простору данашње провинције Синкјанг у западној Кини. Пошто су Калмици били номади, њихове непрекидне сеобе условиле су да се временом велики број њих, бежећи од сурове климе и тешког живота, нађе на територији руске државе. То се десило почетком 17. века. Од самог почетка њиховог насељавања, Русија је настојала да их користи за одбрану својих јужних граница од Татара и кавкаских горштака, али и да уз њихову помоћ ратује у Европи и Азији. Калмици су ратовали као елитни коњаници, у посебним пуковима, заједно са руским Козацима. Највећи број њих је будистичке вере, али постоје и они који су православни хришћани. Калмички језик припада монголском огранку уралско-алтајских језика. Национално писмо су развили у 13. веку. Пишу одозго на доле и слева на десно. У 20. веку извршена је реформа калмичког писма и за основу је усвојена руска ћириличка азбука. Данас су настањени у руској аутономној републици Калмикији, једином европском региону у коме је већина становника будистичке вере. Има их око 160.000.

 

Након досељавања калмичких избеглица у Београд, бригу о њима преузео је Државни одбор за пријем и смештај руских избеглица и разне народне хуманитарне организације. Како су били жуте расе, косих очију и ниског раста, Београђани су их мешали са Кинезима, па су их тако и називали. Иако нису имали никаквих додирних тачака са Београдом, и уопште речено овим поднебљем, Калмици су се веома брзо социјализовали и уклопили у нову средину. Били су тихи, повучени, вредни, радни, марљиви. Највише су волели коње, којима су посвећивали велику пажњу, што је одлика свих номадских народа монголског порекла. Ова племенита животиња је саставни део калмичких епова у којима се описује као највернији пријатељ и слуга. Калмици су коње сматрали малтене делом своје породице. Чак је један од њих купио посебан пансион за коње на Вождовцу! У њему су богати Београђани држали своје коње, а марљиви Калмици их тимарили и хранили. Неки од њих су постали џокеји, а неки „догурали” до краљевског двора где су радили као кочијаши.

 

Калмички кочијаш

 

Највећи број Калмика био је неписмен или слабо образован, па су били принуђени да раде најтеже физичке послове. Радили су као надничари, носачи, рабаџије, занатлије… Све до половине тридесетих година 20. века неки од њих су живели у јуртама, традиционалним монголским шаторима од дрвеног скелета прекривеног слојевима тканине и овчјим крзном. У близини њиховог насеља постојала је велика циглана, чији је власник био познати београдски индустријалац Милош Јаћимовић. Она је била место запослења многих Калмика, који су ту нашли ухлебљење. У знак захвалности за њихов вредан и поштен рад, поклонио им је земљиште у близини своје циглане, на којем су Калмици планирали изградњу своје богомоље. Иначе, идеја о изградњи будистичког храма у својој новој домовини код њих се јавила релативно брзо по досељавању у Београд. Када су од Милоша Јаћимовића добили земљиште, иницирали су акцију за изградњу своје богомоље, која би уједно била нека врста националног, културног и духовног средишта београдских Калмика. Осим њих, у акцију су се укључиле и њихове комшије.

 

Девет година након доласка у Београд, 12. децембра 1929. године, Калмици су изградили свој храм. То је била једна од првих пагода у Европи. Њеном званичном отварању присуствовали су сви београдски Калмици, а овај догађај био је од изузетне важности за све Калмике у егзилу. Тадашњи медији посветили су значајну пажњу овом догађају. Београдска „Политика” у чланку под називом „Освећење будиског храма у Београду” исцрпно извештава о отварању београдске пагоде, детаљно описујући њен изглед и чин верског обреда којим је по будистичкој традицији освештан њихов храм.Церемонију су обавили бакша Намђал Нимбушев, духовни вођа Калмика у изгнанству, који је за ту свечану прилику допутовао из Париза и бакша београдски Умаљдинова, уз асистенцију двојице свештеника. За духовног вођу калмичке колоније избаран је „један врло културан Калмук г. др. Еренџон Хара Даван”.

 

Београдска пагода

 

Убрзо по отварању пагоде, она је постала један од препознатљивих симбола Београда. Нашла је своје место у многим водичима и туристичким мапама. Знатижељни туристи су је често посећивали, а мали Калмици у њој слушали часове из будистичке веронауке и калмичког језика. Посета калмичке принцезе Нирџидме Торгутске београдском будистичком храму септембра 1933. године била је најрадоснији догађај у животу београдских Калмика између два светска рата.

 

Ипак, калмичкој богомољи су и даље недостајали многи богослужбени предмети које није било могуће набавити у Европи. Довијавши се на разне начине, дошли су некако до јапанског амбасадора у Букурешту, који им је омогућио да из Токија стигне велики бронзани кип Буде. Када је кип Буде стигао у Београд, могло се приступити са његовим освећењем, које је извршено 25. марта 1934. године. Своје традиционалне празнике и светковине Калмици су веома свечано прослављали. Њихови највећи празници су Цаган сар („Бели месец”), Зул („Празник светла”) и Урус-Ова („Празник пролећа”). Госте су служили храном, колачима, коњским месом и чајем помешаним са маслацем, млеком и сољу. Начин сахрањивања Калмика био је врло занимљив. Пре досељавања у нашу земљу, они су своје покојнике спаљивали, што им је овде забрањено. Ипак, тај традицонални обред су некако ипак задржали. Барем симболично. Наиме, приликом сахрањивања, будистички свештеник би на комаду папира нацртао људски лик и на њему исписивао почетно слово имена преминулог, да би затим папир симболично спалио на кандилу, а пепео мешао са земљом. То би касније сипао у калуп облика пирамиде, који је на крају обреда бацао у воду која тече (обично у реку).

 

Београдски Калмици били су врло лојални новој домовини и људима који су их прихватили. Редовно су одавали помен краљу Александру, убијеном у Марсеју 9. октобра 1934. године. Након његове смрти, по свим прописима своје религије настрадалом владару су одржавали помен за покој душе 49 дана! Поводом прославе десетогодишњице од изграње свог храма, Калмици су уручили признање Милошу Јаћимовићу, у знак захвалности за његов велики допринос при подизању њихове богомоље. Њихова деца су похађала српске основне школе или школе на руском језику.

 

Други светски рат, окупација и разбијање Краљевине Југославије донели су велике промене у живот Калмика, као и целокупног становништва. Недостатак хране, основних животних намирница, слободе кретања, лоши хигијенски услови и свеопште погоршање квалитета живота чинили су основу окупационе ратне атмосфере. Калмици су, као и остали, гледали како да све то преживе. Један број њих је већ током 1941. године своју срећу потражио у Немачкој, јер је у то време немачка ратна индустрија имала потребу за физичком радном снагом. Неки Калмици су ступили у редове Руског заштитног корпуса, заједно са неколико хиљада руских емиграната. Новчана помоћ од стране града Београда и српске владе  укинута им је током 1942. године. Надирање Црвене армије током лета 1944. године унело је пометњу и страх међу српске Калмике. Нису желели да чекају војску од које су побегли 24 године раније. Септембра 1944. године кренули су у нову сеобу. Готово сви српски Калмици су се иселили у земље западне Европе и САД, поневши са собом своје реликвије из београдске пагоде, која је доживела судбину оних који су је подигли. Судбина малог броја Калмика који су остали у Србији и након формирања нове власти није позната.

Приликом борби за ослобођење наше престонице октобра 1944. године, делимично је срушен кров калмичке богомоље. Пошто је она практично остала без верника, нове власти су сматрале да је изгубила своју намену. Зато су је током 50-их година 20. века прво претворили у дом културе, да би је затим срушили и на том месту подигли незграпну зграду РО „Будућност“ – Хладњача.

 

Тако се завршила прича о београдским Калмицима. Малом, вредном, поштеном номадском народу, који је лутао светом „од немила до недрага” у потрази за срећом и мирним животом. Данас их више нема у нашој земљи, ретко их ко спомиње, ретко ко је и чуо за њих. Остала је само успомена на људе чију је судбину одредио рат. Ратни вихор их је донео, ратни вихор их је и однео. Ваљда им је тако суђено…

http://Прича о београдским Калмицима Да ли сте знали да је некада у Београду постојала пагода? А да ли сте некада чули за Калмике? Једна од наших најбољих националних особина је гостољубивост. То врло често истичу странци након доласка у нашу земљу. Неки од њих уживају у београдским сплавовима, неки у чарима наше кухиње, неки у квалитету домаће ракије, највећи број се диви лепоти наших девојака али се сви они готово по правилу искрено одушеве непосредним односом наших људи, њиховом способношћу да неког брзо прихвате. Та способност је нарочито долазила до изражаја у тешким ратним временима. Многи заборављају да је окупирана Србија за време Другог светског рата, осим неколико стотина хиљада Срба, прихватила, сместила, хранила и чувала на хиљаде Словенаца који су били протерани из својих домова. Након грађанског рата у Русији, почетком двадесетих година 20. века у Србију се доселило на десетине хиљада Руса, најчешће припадника и присталица Белог покрета. Треба истаћи да се међу њима налазио велики број високообразованих људи, који су дали непроцењиви допринос развоју тадашње науке, уметности, културе и архитектуре. Заједно са њима у наш главни град допутовала је група Калмика, након које се доселило још око 400-500 њихових сународника, верних „Цару и Отаџбини”. Неколико десетина Калмика населило се на просторе источне Србије, где су и остали. Највећи број њих нашао је свој смештај у Малом Мокром Лугу, временом формирајући највећу калмичку колонију у Европи. А, ко су Калмици (или Калмуци, како их неки називају)? То је народ монголског порекла, чији су преци живели у Џунгарији, у централној Азији, на простору између планина Тјеншан и Алтај, на простору данашње провинције Синкјанг у западној Кини. Пошто су Калмици били номади, њихове непрекидне сеобе условиле су да се временом велики број њих, бежећи од сурове климе и тешког живота, нађе на територији руске државе. То се десило почетком 17. века. Од самог почетка њиховог насељавања, Русија је настојала да их користи за одбрану својих јужних граница од Татара и кавкаских горштака, али и да уз њихову помоћ ратује у Европи и Азији. Калмици су ратовали као елитни коњаници, у посебним пуковима, заједно са руским Козацима. Највећи број њих је будистичке вере, али постоје и они који су православни хришћани. Калмички језик припада монголском огранку уралско-алтајских језика. Национално писмо су развили у 13. веку. Пишу одозго на доле и слева на десно. У 20. веку извршена је реформа калмичког писма и за основу је усвојена руска ћириличка азбука. Данас су настањени у руској аутономној републици Калмикији, једином европском региону у коме је већина становника будистичке вере. Има их око 160.000. Након досељавања калмичких избеглица у Београд, бригу о њима преузео је Државни одбор за пријем и смештај руских избеглица и разне народне хуманитарне организације. Како су били жуте расе, косих очију и ниског раста, Београђани су их мешали са Кинезима, па су их тако и називали. Иако нису имали никаквих додирних тачака са Београдом, и уопште речено овим поднебљем, Калмици су се веома брзо социјализовали и уклопили у нову средину. Били су тихи, повучени, вредни, радни, марљиви. Највише су волели коње, којима су посвећивали велику пажњу, што је одлика свих номадских народа монголског порекла. Ова племенита животиња је саставни део калмичких епова у којима се описује као највернији пријатељ и слуга. Калмици су коње сматрали малтене делом своје породице. Чак је један од њих купио посебан пансион за коње на Вождовцу! У њему су богати Београђани држали своје коње, а марљиви Калмици их тимарили и хранили. Неки од њих су постали џокеји, а неки „догурали” до краљевског двора где су радили као кочијаши. Калмички кочијаш Калмички кочијаш Највећи број Калмика био је неписмен или слабо образован, па су били принуђени да раде најтеже физичке послове. Радили су као надничари, носачи, рабаџије, занатлије… Све до половине тридесетих година 20. века неки од њих су живели у јуртама, традиционалним монголским шаторима од дрвеног скелета прекривеног слојевима тканине и овчјим крзном. У близини њиховог насеља постојала је велика циглана, чији је власник био познати београдски индустријалац Милош Јаћимовић. Она је била место запослења многих Калмика, који су ту нашли ухлебљење. У знак захвалности за њихов вредан и поштен рад, поклонио им је земљиште у близини своје циглане, на којем су Калмици планирали изградњу своје богомоље. Иначе, идеја о изградњи будистичког храма у својој новој домовини код њих се јавила релативно брзо по досељавању у Београд. Када су од Милоша Јаћимовића добили земљиште, иницирали су акцију за изградњу своје богомоље, која би уједно била нека врста националног, културног и духовног средишта београдских Калмика. Осим њих, у акцију су се укључиле и њихове комшије. Девет година након доласка у Београд, 12. децембра 1929. године, Калмици су изградили свој храм. То је била једна од првих пагода у Европи. Њеном званичном отварању присуствовали су сви београдски Калмици, а овај догађај био је од изузетне важности за све Калмике у егзилу. Тадашњи медији посветили су значајну пажњу овом догађају. Београдска „Политика” у чланку под називом „Освећење будиског храма у Београду” исцрпно извештава о отварању београдске пагоде, детаљно описујући њен изглед и чин верског обреда којим је по будистичкој традицији освештан њихов храм.Церемонију су обавили бакша Намђал Нимбушев, духовни вођа Калмика у изгнанству, који је за ту свечану прилику допутовао из Париза и бакша београдски Умаљдинова, уз асистенцију двојице свештеника. За духовног вођу калмичке колоније избаран је „један врло културан Калмук г. др. Еренџон Хара Даван”. Калмици 2Београдска пагода Убрзо по отварању пагоде, она је постала један од препознатљивих симбола Београда. Нашла је своје место у многим водичима и туристичким мапама. Знатижељни туристи су је често посећивали, а мали Калмици у њој слушали часове из будистичке веронауке и калмичког језика. Посета калмичке принцезе Нирџидме Торгутске београдском будистичком храму септембра 1933. године била је најрадоснији догађај у животу београдских Калмика између два светска рата. Ипак, калмичкој богомољи су и даље недостајали многи богослужбени предмети које није било могуће набавити у Европи. Довијавши се на разне начине, дошли су некако до јапанског амбасадора у Букурешту, који им је омогућио да из Токија стигне велики бронзани кип Буде. Када је кип Буде стигао у Београд, могло се приступити са његовим освећењем, које је извршено 25. марта 1934. године. Своје традиционалне празнике и светковине Калмици су веома свечано прослављали. Њихови највећи празници су Цаган сар („Бели месец”), Зул („Празник светла”) и Урус-Ова („Празник пролећа”). Госте су служили храном, колачима, коњским месом и чајем помешаним са маслацем, млеком и сољу. Начин сахрањивања Калмика био је врло занимљив. Пре досељавања у нашу земљу, они су своје покојнике спаљивали, што им је овде забрањено. Ипак, тај традицонални обред су некако ипак задржали. Барем симболично. Наиме, приликом сахрањивања, будистички свештеник би на комаду папира нацртао људски лик и на њему исписивао почетно слово имена преминулог, да би затим папир симболично спалио на кандилу, а пепео мешао са земљом. То би касније сипао у калуп облика пирамиде, који је на крају обреда бацао у воду која тече (обично у реку). Београдски Калмици били су врло лојални новој домовини и људима који су их прихватили. Редовно су одавали помен краљу Александру, убијеном у Марсеју 9. октобра 1934. године. Након његове смрти, по свим прописима своје религије настрадалом владару су одржавали помен за покој душе 49 дана! Поводом прославе десетогодишњице од изграње свог храма, Калмици су уручили признање Милошу Јаћимовићу, у знак захвалности за његов велики допринос при подизању њихове богомоље. Њихова деца су похађала српске основне школе или школе на руском језику. Други светски рат, окупација и разбијање Краљевине Југославије донели су велике промене у живот Калмика, као и целокупног становништва. Недостатак хране, основних животних намирница, слободе кретања, лоши хигијенски услови и свеопште погоршање квалитета живота чинили су основу окупационе ратне атмосфере. Калмици су, као и остали, гледали како да све то преживе. Један број њих је већ током 1941. године своју срећу потражио у Немачкој, јер је у то време немачка ратна индустрија имала потребу за физичком радном снагом. Неки Калмици су ступили у редове Руског заштитног корпуса, заједно са неколико хиљада руских емиграната. Новчана помоћ од стране града Београда и српске владе укинута им је током 1942. године. Надирање Црвене армије током лета 1944. године унело је пометњу и страх међу српске Калмике. Нису желели да чекају војску од које су побегли 24 године раније. Септембра 1944. године кренули су у нову сеобу. Готово сви српски Калмици су се иселили у земље западне Европе и САД, поневши са собом своје реликвије из београдске пагоде, која је доживела судбину оних који су је подигли. Судбина малог броја Калмика који су остали у Србији и након формирања нове власти није позната. Приликом борби за ослобођење наше престонице октобра 1944. године, делимично је срушен кров калмичке богомоље. Пошто је она практично остала без верника, нове власти су сматрале да је изгубила своју намену. Зато су је током 50-их година 20. века прво претворили у дом културе, да би је затим срушили и на том месту подигли незграпну зграду РО „Будућност“ – Хладњача. Тако се завршила прича о београдским Калмицима. Малом, вредном, поштеном номадском народу, који је лутао светом „од немила до недрага” у потрази за срећом и мирним животом. Данас их више нема у нашој земљи, ретко их ко спомиње, ретко ко је и чуо за њих. Остала је само успомена на људе чију је судбину одредио рат. Ратни вихор их је донео, ратни вихор их је и однео. Ваљда им је тако суђено…