MANASTIR SOPOCANI

ribar · Јун 2, 2009

Врeме изградње манастира

Прошло је скоро седам и по векова од кад је свети Краљ Урош I (1243-1276) подигао манастир Сопоћане. Назив манастира потиче од словенске речи „сопот“ што значи извор , а мисли се на оближње извориште реке Рашке.У средњем веку уобичајени називи обитељи били су „сопотски манастир“ или „дом Свете Троице“.

Непознато је када се то тачно десило, али је разложно претпоставити да оснивање манастира пада у другу половину Урошеве владавине, не само зато што је његов рано умрли син Стефан, вероватно првенац, сахрањен у Студеници, већ и што су прве деценије његове управе над српском земљом биле испуњене сређивањем унутрашњих прилика након свргавања његовог старијег брата, светог краља Владислава и одбране земље од Грка, Бугара, Дубровчана и Мађара. И ако је на почетку његове владавине била у доста тешком стању, за време владавине овог светог краља Србија је постала једна од најснажнијих држава на Балкану. Материјално благостање обезбеђивали су јој богати рудници злата и сребра као и трговина и многоструке везе са Западом и Византијом. Са друге стране, духовност коју су у земљи засадили његов деда свети Симеон Мироточиви (Стефан Немања), његов отац свети Симон (Стефан Првовенчани) и његов стриц свети Сава, први српски архиепископ, процеветала је у моногоме захваљујући баш светоме краљу Урошу, светој краљици Јелени, светим архиепископима Арсенију, Сави II и Јоаникију I, као и другим образованим људима. Дарежљива рука овог светог краља осетила се на многим манастирима и епископским седиштима, а досегла је и српски манастир на Светој Гори, Хиландар, о чему данас сведоче изврсне фреске и иконе у Хиландару, у призренској Богородици Љевишкој, у Светом Николи код Коршумлије, у Студеници или оне већ скоро сасвим пропале у Богородици бистричкој на Лиму. По жељи светог краља хиландарски јеромонах Доментијан написаће житија његових предака светог Симеона и светог Саве, дела која по лепоти речи и богословском богатству припадају врхунцима наше срдњевековне књижевности. Светог краља су племенитим настојањима следили људи око њега: свети архиепископ Арсеније је подигао цркву Светих апостола у Пећи и украсио је изврсним фрескама, краљев рођак Стефан Вукановић, саградио је лепу цркву манастира Мораче и опремио је још лепшим зидним фрескама, а света краљица Јелена започела је, можда са светим Урошем, цркву Благовештења у манастиру Градцу, грађевину складних размера у споју рашких и готичких облика.

Средњовековни период

О животу Сопоћана, почев од оснивања па све до разарања, зна се врло мало с обзиром да су историјски извори о томе веома оскудни.По неким детаљиама из житија средњовековних црквених личности можемо закључити тек по нешто.Тако се у житију светог архиепископа Данила II каже, да је дошавши у Сопоћане, као члан краљевске свите, светог краља Милутина, након разговора са једним духоносним старцем манстирског братства, одлучио да крене путем монашког живота, и отишао у оближњи манастир Кончул где се замонашио.

По предању Сопоћани су током средњег века у Србији били познати по великом броју монаха. Издвојеност овог манастира као и развој оближњег места Трговишта, које је као што само име каже било трговачки центар, условили су и развој самог манастира у материјалном смислу, који је праћен и његовим духовним развојем. Међу ктиторима из поменутог места издваја се тада позната трговачка породица Прибисалића. Процват манастира догодио се током XVI века. Као краљева задужбина и овај манастир је у свом власништву имао велико имање, на основу чега можемо претпоставити да је имао и богату ризницу, од које у самом манастиру није ништа сачувано.“Сопоћански помјаник“ је једно од ретких сачуваних манастирских књига и данас се налази у петроградском музеју. У њему се помиње неколико сопоћанских монаха, између осталих и монах Пахомије, један од састављача помјаника што указује на тадашњу преписивачку делатност манастира.

О великом броју монаха који је овде живео сведоче многе црквине, испоснице и метоси расути у ближој и даљој околини манстира. Још један доказ у прилог овоме јесте чињеница да је скоро сваки метар ужег манастирског окружења нечија гробница. Археолошки и грађевински радови током којих су ископане многе људске кости то показују. Овде се исцрпљују наша сазнања о средњовековном периоду манастирског живота, нешто више зна се о животу манастира након обнове.

Период након обнове

После 1926 год. kада је манастир обновљен помиње се поп Радоје који је вероватно опслуживао цркву, и надгледао обнову храма, о чему сведочи једна његова стара фотографија са радницима на грађевинским скелама испред цркве. Овај свештеник сахрањен је јужно од олтарске апсиде.

Током каснијих година помиње се неки монах Јефтимије, као и игуманија Катарина са монахињом Маријом у њеном писму сачуваном у Патријаршији у Београду, где пише о терору над српским народом и њима самима, од стране неправославног живља из околних села. Касније се помиње јеромонах Доситеј, који је умро као жички архимандрит. Често су манастирски конаци били и домови сиромашних породица, у време када у манастиру није било монаха.

Негде подесетих година у Сопаћене долази једно мало монашко сестринство из овчарских манастира.Ово сестринство ће у манастиру живети све до 1996 год. На челу са игуманијом Даријом. Трпећи сва искушења које је страшно време у коме су живеле са собом носило, ове честите монахиње су уз велики труд, самопожртвованост и уз Божију помоћ сачувале ову светињу. У овом периоду међу свештенослужитељима ове обитељи помињу се јеромонах Сава Чанчаревић, архимандрит Сава Кривокућа као и јеромонах Дионисије Милићевић од којих је на манастирском гробљу сахрањен само последњи међу њима.

Нови период

Нови период у животу манастира Сопоћани започиње 1996 год, када по благослову надлежног архијереја, његовог преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија, сестринство из Сопоћана прелази у манастир Гориоч, у Метохији. Исте године, 20 јуна, из Црне Реке долази десетак монаха и искушеника, манастир поново постаје општежитељни, као и што је био у средњем веку, а за првог настојатеља бива постављен јеромонах Петар Улемек (садашњи настојатељ манастира Ђурђеви Ступови). На место настојатеља о. Петар остаје до 1999 год, када место преузима протосинђел Михаило Тошић, који ће на тој функцији бити до 2005 год. Садашњи настојатељ Свето-Тројичног општежића је протосинђел Сергије Палачковић. Данас манастир броји 30 монаха и искушеника.

Развој манастира увелико је поткрепљен доласком велике светиње у њега. У току рата у Метохији спаљен је манастир Зочиште чувен по великој светињи, делу моштију светих лекара Козме и Дамјана. Како би ова светиња била сачувана преноси се у Сопоћане, где се свакодневно узносе молитве светим Бесребреницима за здравље свих оних који пате од различитих болести и недуга. Небројана исцелења су дарована силом Божијом и молитвама светих Козме и Дамјана, а многа од њих су записана у манастирском летопису. Године 2002 још један благослов Божији дарован је овом светом манастиру. По благослову његовог преосвештенства епископа будимљанског Јоаникија део моштију нашег светог ктитора краља Стефана Уроша I Немањића, из Пивског манастира свечано је пренет у Сопоћане. Од тада је у манастиру обновљен култ празновања овог српског светитеља који је у монаштву носио име Симеон по своме светом деди.

Уобичајени монашки живот у манастиру као свој центар и основу има заједничка богослужења, са свакодневним служењем божанствене литургије, јер по речима светог аве Јустина Ћелијског манастир је богослужење а монах полушање. Манастир функционише по принципу општежића. Сваки монах у манастиру има своје послушање. Сва монашка занимања: одржавање цркве и благољеепија богослужења, бављење баштованством, воћарством и пчеларством, свакодневни кућни послови, рад у занатској радионици или у уметничком атељеу, имају за циљ задобијање молитве као круне побожног живљења. У манастиру постоје три атељеа: иконописачки, кројачки и дуборезачки.

Манастир Сопоћани због свог духовног и историског значаја, као и због чињенице да је други ктитор обитељи цар Душан, носи титулу Царске Лавре. Ова титула је у средњем веку била од изузетног значаја у нашој цркви, јер су игуману српских Лаври имали запажену улогу у црквеном животу. Постојала је тачно утврђена хијерархија ових манастира међу којима се Студеница као мајка српских цркава налази на првом месту. После Студенице следи Жича, као некадашње седиште српске архиепископије, одмах затим долазе Сопоћани (мада неки сматрају да је Милешева испред уколико се уброји у Царске Лавре).

Свеукупни живот манастира тј. монаха у њему своди се на духовну обнову, пре свега личну, а онда и читаве обитељи, како би заблистала слава Сопоћанске Лавре, коју је некада несумњиво имала. На овај начин и кроз живот овог манастира, сведочи се свеспасоносна Истина, о Путу и Животу, који је Христос дошавши донео Собом, што је и главни смисао сваког православног манастира.

Адреса: Манастир Сопоћани, 36308 Сопоћани, Стари Рас - Нови Пазар, Србија

Телефон: (+381) 020/445-110

Факс: (+381) 020/445-111

email: [email protected] и [email protected]

www.manastirsopocani.org