TUŽNA ŽIVOTNA ISPOVEST Zaharije Trnavčević

[Данче*]

Nisam znao da budem otac, izgubio sam oba sina

Poslanik, novinar, na pragu 89. leta, prvi put o svom najvećem, životnom porazu. Zbog posla i nesuglasica sa suprugom urušila mu se porodica. Sahranio oba sina

Zaharije Trnavčević

 

NEMA veće tragedije od one kada roditelji sahranjuju svoju decu. Takva zla kob zadesila je pre nekoliko godina poznatog novinara i najstarijeg poslanika našeg parlamenta, Zaharija Trnavčevića. Na pragu 89. leta svog života Trnavčević je to i opisao u knjizi svojih sećanja „Sam o sebi i drugima“. Naznačio je kao „štivo za dug i (ne)srećan život“ i otkrio da smatra da je bio loš roditelj sinovima Nenadu i Davidu. Svoju sudbinu poverio je i čitaocima „Novosti“:

 

- Zbog prepirki sa suprugom Ljiljanom, o radu i novcu, nisam stekao ugled i poštovanje dece - navodi Zaharije. - Nismo više imali uvid šta rade, sa kime se druže, šta ih privlači... I dalje sam mnogo radio, putovao i sve manje se viđao sa sinovima. Još manje - družio. To je bila greška! U meni nisu stekli starijeg, iskusnog drugara kome mogu da se povere.

Zaharije Trnavčević, koji je iznad svih najviše poštovao svog oca Milana, trgovca iz Šapca, i majku Zdravku, dičnu Crnogorku, koji se decenijama borio za ljudska i politička prava seljaka, dozvolio je nepažnjom da mu se porodica uruši.

Oženio se 1956. godine Ljiljanom, sestrom fudbalera Velibora Vasovića. Tada je radio kao novinar lista „Zadruga“, a 1964. postaje novinar Televizije Beograd gde je uređivao kultnu emisiju „Znanje imanje“. Živeli su dugo kao podstanari, dok nisu dobili stan u centru Beograda.

Zaharije je iznad svih najviše poštovao svog oca Milana, trgovca iz Šapca, i majku Zdravku

 

- Ljiljana i ja smo imali dva sina: Davida, rođenog 1956. i Nenada, rođenog 1959. godine. Rasli su u dobre, plemenite dečake, voljene u školi i kod dečurlije iz parkića kod Savezne skupštine. Želeo sam da ih, ugledajući se na mog oca, vaspitavam da izrastu u vredne momke koji umeju i vole da rade. Ljiljana i ja smo se pred decom često sporili: šta je važnije u životu - novac i imetak, ili rad i znanje, što sam ja tvrdio. Zbog tih prepirki sa Ljiljanom, zbog mojih stalnih putovanja i odsustva iz kuće, moja deca u meni nisu stekla sigurnog oca - priznaje Trnavčević, koji je svoju tugu dugo skrivao od drugih.

Kada je unutar njihove porodice nastala pukotina, kroz nju su, na ulicu, izašli David i Nenad, da potraže druge idole i uzore. Nenad je sa najboljim drugom Vojvodom džepario da bi došao do novca da kupi drogu. Živeo je u izobilju, ali se i on oteo kontroli prezauzetih roditelja. U njihovoj kući nije bilo prave roditeljske ljubavi i vremena za decu.

Ljiljana i Zaharije

 

- Na početku leta 1981. godine Nenad je saopštio da ide u Ameriku, kao student, da radi. Nisam bio protiv toga: neka se osamostali. Studirao je turizmologiju. Iz Amerike je slao fotografije i topla pisma iz kojih je izvirala čežnja za bratom, mamom i ocem - seća se Trnavčević. - Vratio se bez vidljivih znakova da je i u Americi uživao u opijatima. Tog dana, 21. oktobra 1981. godine, sedeli smo u stanu. Nenad je izašao na balkon. Malo kasnije, začuo sam, odozdo, vrisak komšinice: Zare, ubi se Nenad!

Njegov sin je u transu izazvanom drogom skočio u dvorište. Zaharije je uzeo taksi, otišao u „Avala film“ da Ljiljanu s posla dovede kući. Urliknula je od bola.

- Gubitak Nenada je bio bolan teret za nas. Krivio sam sebe što nisam više vremena poklonio deci. Tu grešku platio sam najbolnijom cenom. Tešili smo se sinom Davidom. Priveo je kraju studije arhitekture, isprosio Ivanu i verio se s njom. Ali, David je mnogo pušio - kaže Zaharije.

Nemoćan da ga odvrati od duvana, Zaharije i Ljiljana su se tešili rečima: „Hvala bogu da i David nije uzeo drogu“. Radio je u CIP-u. Sa Ivanom je dobio ćerkicu i sina.

- Klečao sam i molio sina i snaju da se pušenjem ne ubijaju. Da misle na svoju decu, na Tamaru i Nikolu. Nije pomoglo.

Umro je od raka pluća, samo nekoliko sati pošto smo Ljiljana i ja sa njim 2006. godine proslavili „zlatnu svadbu“, 50 godina braka - priča Trnavčević.

Ćutke su, kaže, podnosili bol. Zaharije i Ljiljana nisu pričali o nesreći, još manje krivili jedno drugo, jer time ne bi ništa promenili. Tugu su nosili duboko u sebi i nije se mogla videti na njihovim licima.

David

- Ljiljana je obolela od tuge. Prestala je da se raspituje za pozorišne predstave, odbijala da idemo na Adu. Njena povučenost je ubrzala razvoj Alchajmerove bolesti. Primljena je na Gerontološko odeljenje Gradske bolnice. U jesen 2010. godine doktor Erceg mi je javio telefonom da je Ljiljana preminula. Vrisnuo sam, pa onda zaurlao od bola. Ljiljana je otišla Nenadu i Davidu, u svet bolnih i divnih uspomena - kazuje Zaharije Trnavčević, koji od tog oktobra 2010. godine ne odlazi na groblje, ne pali sveće, ne nosi bukete cveća.

Nenad

Sahranio je dva sina i suprugu i pomen im, kako priznaje, drži, bezmalo svakog trena.

- Nebrojeno puta sebi sam rekao da nije nikakva dobit nadživeti bilo koga, pogotovu svoju suprugu i decu! Iščekujem smrt uvek kada čujem zvono na ulaznim vratima stana. Poslednji put kada je zvonilo, poštar je doneo pošiljku. Prevario sam se. Za smrt je rano. Tek mi je 88 godina... - završava Zaharije Trnavčević svoju priču.
 

BORAC

U DRUGOM svetskom ratu, kao borac 25. brodske brigade, oslobodio je Veliku Gradišku, ustaški logor i u njemu Branka Plešu, slavnog glumca. Učestvovao je i u bitkama za Doboj i Beograd. Kao partizan je pucao, ali, kaže, nikog nije ubio. Postideo se, priznaje, mnogo puta. I partizana, i komunista, i demokrata, i sebe samog.

VEČITI NOVINAR

ZAHARIJE Trnavčević, lider stranke Bogata Srbija, rođen je u Šapcu 2. januara 1926. godine. Školovao se za učitelja, ali mu je, kako tvrdi, prorok rekao da se neće baviti tim poslom.

Novinar je od 1948. godine. Karijeru je gradio na RTS-u, gde je radio emisiju „Znanje imanje“, vodio Dnevnik i uredio 80 epizoda magazina „Reflektor“. Radio je i u Jutelu, TV Politici, B 92. Danas na Hepi televiziji vodi autorski program „Znanje na poklon“. Dobitnik je svih najviših novinarskih priznanja. Pokrenuo je kapitalne poljoprivredne projekte „Zeleni prste“, „Vinski Srem“ i „Srbija - bašta Evrope“.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:519819-Zaharije-Trnavcevic-Nisam-znao-da-budem-otac-izgubio-sam-oba-sina

[МилошБГ]

 

 

У наредним редовима покушаћу да одгонетнем ко влада Србијом као ВД шефа државе, бар на кратко, а до избора новог председника врховног законодавног тела, управља тим телом које зове Народна Скупштина Републике Србије. Трудићу се да одгонетнем да ли нам ови избори доносе нешто ново у односу на „ћораве кутије“ или јахање попова.

Лако уочљив у патикама бр. 46, висок 201 цм, у својој 86. години видно храмље…Неуморан, свакодневно исписује нове редове у свом антологијском стваралачком опусу…. Човекољубац са веома лепим кућним васпитањем; искрено воли људе, планету Земљу, посао који ради, сељако…; шири позитивну енергију, доброчинитељ, себе сматра апостолом љубави, а осећање љубави кључним у борби против старења; честит,искрен, оштрог ума. Мудар, непосредан, комуникативан, племенит на мајку, отворен за сарадњу, самокритичан, радује се туђим успесима, полемише снагом аргумената…

Ко стоји иза оваквог описа у својој биографији? Шта представља антологијски стваралачки опус поменутог? Како се шири љубав из његовог апостолсва? Он је најстарији посланик из сазива тек формиране Народне Скупштине Републике Србије и самим тим и њен први Председавајућии на пар сати ВД Председника Републике Србије: Захарије Транвчевић са листе „Преокрет“.

Рођен далеке 1926. у Шапцу, као 18. годишњи Скојевац, по званичној биографији, добровољно ступа 1944. у партизанске редове. Све његове биографије настављају се тек крајем 1946. У те две године, као да га нигде није било нити је ишта радио. Свршени учитељ, који се тим часним позивом никада није бавио, од 1946. када се враћа са радне акције Брчко Бановићи, ради као кадровик у шабачким предузећима „Подриње“ и „Житопромет“ да би од 1948. постао помоћник начелника Оделења за кадрове Задружног савеза Србије, када прелази у Београд. Баш у време Аграрне реформе, Принудног откупа, али и Резолуције Информ бироа. О резолуцији се, очито правилно односио, па није постао становник Голог отока, а ни у осталим догађајима није му мањкала друштвена свест из угла ослободилаца и нових властодржаца и господара живота и смрти.

Напротив, не да му није мањкала свест, већ је он био један од протагониста слободе, каквом су је замишљали ратни победници у Шапцу, после Свете Петке 1944. Ни слутили нису да ће након више од пола века, бити подигнута црква посвећена управо Светој Петки, крај старог шабачког моста на Сави где су слободу платили главом они који нису ништа скривили ослободиоцима, осим што су им боли њихове крваве очи својим пореклом или имовином. Породица Трнавчевића, иако бољег имовинског стања, не постаје жртва национализације или какве отимачине победника жељног ратног плена, јер има у редовима пленитеља свог представника Захарија, а дуго година после ће његова мајка издавати собе гимназијалцима, газдинским и четничким синовима из околине, чије мајке су радећи до изнемоглости у Сељачким радним задругама, једва прикупљале намирнице и остале потрепштине како би намириле кирију за своју децу.

Видимо да је у врху тих задруга био и млади кадровик Захарије, корисник добара стечених крвљу и муком часних српских породица натераних батином и метком у те задруге, где су им од глади липсавали коњи и волови, где су често и гладни и боси орали како би другови ослободиоци имали да намире обавезе према својим незаситим трбусима и сулудим плановима. Али да се из Задруга вратимо делатностима победника од Свете Петке 1944. Да се вратимо по ко зна који пут на шабачки мост. Тамо је у периоду од мање од 6 месеци побијено преко 2000 људи, грађана Шапца и околних села. Сви побијени, што маљем, што секиром, а понеког часте и метком. Све заправо почиње 23 октобра, када после изласка Немаца из Шапца, који руше мост на Сави, у подне креће козарачко коло које води партизанка Сека Девечерска, док предвече почињу прва хапшења. Хапсе се угледни грађани, свештеници, трговци, професори, студенти….све што није имало једнак садржај памети или једнак саджај новчаника као победници.

У нормалном свету то се назива злочином и пљачком, али како се овај злочин и пљачка дешавају за време ратног стања, које престаје тек 15. маја 1945. ове делатности партизанских јединица се морају сматрати ратним злочином, а учеснити тих догађања ратним злочинцима. Ратни злочин не застарева! Ухапшене прво спроводе у градски затвор у центру града, који за част постаје тесан, па онда пуне сужњима и Медицинску школу и Основну школу Вук Караџић. У ноћи између 26. и 27. октобра почињу прве егзекуције. Срушени мост је право место за то. Сава носи поново српске главе, као до мало пре тога из Јасеновца, само овде џелати нису Усташе, Немци, па чак ни 6. Личка или нека друга партизанска јединица, већ управо шабачки комунисти, који остају да живе са породицама својих жртава, чак и до дана данашњег.

Река Сава је скрила тела мученика, репресија и страх затворили су уста породицама убијених, а и о џелатима се није смело причати. Чак и храбри и остарели свештеник Ива Јанковић, који је упркос забрани опојао и звонио са цркве на поноћној сахрани око три стотине мобилисаних шабачких младића из Ђачког батаљона штаба 501 ЈВуО, које су комунисти побили у источној Босни, о крвавом мосту није много проговарао. Међу ђацима је био и поп Ивин син. Први убијени на шабачком мосту био је прота Паун Протић. Победници су остваривали левичарску идеју Робеспјера да се о црева последњег краља обеси и последњи свештеник, па није случајно што свој крвави наум отпочињу ликвидацијом свештеника Пауна. По шабачким кафанама се дуго хвалио Добринко Пантелић, звани Добринко Шнајдер да је лично проту попа Пауна, својом руком ликвидирао. Његов колега и малтене такмац у убиствима био је Лаза берберин звани Горило. Као класична терористичка организација по мафијашком принципу „омерте“ комунисти у окрвављење руку увлаче и жене, које предводе партизанке Сека, Вјека и Вука.

Већ поменута Сека Девечерска, иначе прва жена Драгослава Пармаковића, затим Вјекослава Вјека Михаиловић, рођена Гоати и Вукосава Вука Поповић. Главни утемељивачи ових злочина били су комунистички официри Милош Мајсторовић Миша и Слободан Борисављевић. Сем што су људе лишавали основног људског права на живот, о каратеру нове власти говори чињеница, да убијене нису уписивали у матичне књиге мртвих, мислећи да ће прикривањем њихових лешева и прикривањем званичних података о њиховом уморству, успети да прикрију и свој злочин, а жртве отерају у заборав. Као невереујући људи, за разлику од готово свих својих жртава, мислили су да ће успети да та дела ибришу и из свога сећања, јер за памет се не може са сигурношћу тврдити да су је ималу. Међутим, већина њих скончава у тешким психичким мукама, а пошто „не пада снег да прекрије брег, већ да звери оставе траг“ након доста година појавили се понеки храбри сведоци који су својим исказима до танчина открили многе случајеве везане за хапшења и убиства у Шапцу од Свете Петке 1944. и након тог датума.

Како је међу ухапшенима било и преживелих, али прилично премлаћених грађана, пошто су ране претворене у ожиљке, а храброст победила страх, искази кажу да су у физичкој и психичкој тортури мученика учестовали и још увек живи Захарије Трнавчевић и извесни Драган Јовановић, за кога се још тврди да је набоље од свих руковао маљем, при слању политичких противника низ Саву и на онај свет. Најјачу песницу његовог брата Рајка осетили су многи сужњи тога доба. Г. Ненадовић, кројач из Београда, рођен у Шапцу, сведочио је овоме. О мери бизарности ума мучитеља сведочи правник Петар Кузенко, чији је отац Василије, професор музике и управитељ неколико Хорова утамничен и ликвидиран на старом мосту.

Тамничари су 26. октобра послали младог Скојевца да из куће професора Кузенка донесе у затвор и виолину ( шта ли им је она скривила да је хапсе ). Обраћајући се професоровој супрузи Савети, говори им: „Сад ће он мало да нам свира“. Слободан Борисављевић, Милош Мајсторовић и извесни Васић имали су несвакидашњу прилику да у предаху ислеђивања и премлаћивања слушају последње ноте носиоца ордена Светог Станислава и Медаље Дома Романових. . .

Шабачки стари мост је одавно поправљен. Неке од жртава су јавно рехабилитоване заслугом судије г. Гојка Лазарева, међутим опљачкана имовина још ником није враћена . На челу ове државе, данас је, на два сата стајао или боре рећи седео Захарије. Последњи кога је са скупштинске говорнице поздравио, био је Српски Патријарх. Вероватно га и не би поздравио у другачијој прилици. Можда би га терао „да му мало пева“. Испод једне вести на сајту Прве телевизије стоји коментар под насловом „Мост“који каже: „Јел се Захарије Транвчевић вратио на Шабачки Мост? Можда су и његови синови тамо“.

Београд 31. мај 2012

Извори:

- Часопис „МОСТ“, Шабац – бр. 1; 2005.

- Гојко Лазарев, Мирољуб Мијушковић: „Под маљем идеологије“ Шабац 2008.

- др Живко Топаловић: „Ако заборавимо прошлост, нећемо имати право на будућност“, Херетикус, -2008.

- Политика: „Сава – гробница угледних Шапчана“ , 2005

- 1. српска телевизија, Захарије Трнавчевић, лидер Богате Србије; 2011.

 

 

Nadjoh i ovo...