Ispovest slepih atletičara: Ne bismo dali noge za oči!

[Данче*]

Sa slepim atletičarima, svetskim i olimpijskim rekorderima, ponosom Srbije. Nada Vuksanović je osam puta oborila rekorde olimpijada, Miloš Luković je svetski rekorder po broju zlatnih medalja, više od stotinu. Oboje su netipični slepi ljudi

 

 

IMA u životu više „slepaca“ kod zdravih očiju nego nas stvarnih - veselo se šale slepi atletičari Nada Vuksanović (55) i Miloš Luković (65), višestruki svetski i olimpijski rekorderi, osvajači ogromnih kolekcija zlatnih medalja. Oboje žive u Gornjem Milanovcu.

 

- Posle svih tih sportskih uspeha, ne bih dao noge za oči! - setno veli Miloš.

Nada je osam puta oborila rekorde na paraolimpijadama! Druga njena najbolja postignuća na balkanijadama, u državnim reprezentacijama bivših Jugoslavija i drugim borilištima, teško je izbrojati. Bacačica je kugle, koplja i diska, kuglašica. Gorka sudbina joj je od rođenja ostavila samo jedan odsto vida i 99 odsto žarke želje da posmatra ovaj svet...

- Prvi put sam postala prvak sveta u Moskvi 1987. kao atletičar, sa Olimpijade u Seulu 1988. imam dve zlatne medalje, iz Barselone 1992. zlatnu i srebrnu. U Atlanti 1996. sam „kiksala“ jer se razboleh u avionu, od klima-uređaja, pa osvojih četvrto mesto. Kao da nisam ni išla, kad tako loše prođoh! Uz rekordno bačeni „hitac“ diska u Sidneju 2000. pamtiću doživotno žarko bodrenje naše dijaspore. Atletikom se bavim 34 godine. Svetski standard bacanja kugle je deset, ja sam bacala 11,99 metara. Treniram dvaput dnevno. Penzionerka sam, ali u sportsku penziju neću. Moje srce je sportsko, jako - objašnjava Nada.

Miloš je vid izgubio nesrećnim slučajem u 26. godini, kao vodoinstalater, na Belim vodama više Užica. S nadom je obišao naše i svetske klinike, a u Rusiji spoznaje da mu vid može biti vraćen samo presađivanjem tuđih očiju... Do nesreće je bio izvrstan fudbaler, skakač u troskoku, bacač kugle i diska, kuglaš... Sada, od svega toga nije samo fudbaler.

 

HODA PO KROVU I DANAS, tri i po decenije bez očinjeg vida, Miloš sam hoda po krovu svoje kuće! U prvim godinama braka, moja žena Gvozda (68), koja se udade za me kad sam već bio slep, nikako da se navikne na to. Molila me da siđem sa krova, misleći da sam sišao s uma, Boga preklinjala da odozgo ne tresnem, kukajući zvala komšije. Ovih dana sam napravih sušaru za meso i šupu, eksere ukucavam precizno - smejući se priča Miloš.

- Osvojio sam 200 medalja od kojih više od stotinu zlatnih, najviše na svetu kao pojedinac! U kuglanju beležim rekord: 477 oborenih čunjeva sa stotinu kugli. Ne odustajem od sportskih borbi dok god me zdravlje služi - istrajan je Miloš.

 

Paraolimpijade uslede nakon onih za zdrave sportiste, sude iste sudije, propozicije za slepe sportiste su jednako stroge. Njih oboje, trenirali su legendarni treneri - Mihajlo Jelisijević, Vlastimir Golubović i Miloš Ponjavić.

- Kad vi upoznajete druge osobe, oči su im ogledalo duše, za nas slepe to je glas - veli Nada.

Naviru i Miloševa svedočenja o sposobnostima, koje život razvije nakon oslepljenja.

- Umesto izgubljenog vida iskrsnu instinkti, teško ih je rečima izraziti. Po zvuku tačno znam gde mi padnu disk ili kugla! Po boji glasa razaznam kako čije lice otprilike izgleda. Gradom hodam sam, tek malo koristeći štap, u svakom trenu znam gde sam. Kao da gledam... I slep čovek mora da se osamostali, da ne traži i hvata tuđu ruku! - kategoričan je Miloš.

Slepi rekorderi katkad zaćute, „zagledani“ u dubine zlosrećne sudbine, daljine arena, sjaj zlatnih priznanja koji ne mogu da vide, u nove izazove...

- Život je lep i u doživotnom mraku! - zaključuju samopregorni sagovornici, sasvim netipični slepi ljudi.
 

IRONIJA SUDBINE

GLE ironije sudbine: rodom sam iz sela Šljivovica, na Zlatiboru. Blizu moje kuće je izvor-česma, ljudi ga stolećima zovu Oko. Stotine puta sam kraj njega, na obramici, proneo mleko. A prozvan je tako zbog verovanja da je tuda, nekad davno, sa grupom putnika namernika naišao i jedan slepi, dugo se na Vidovdan pre izlaska Sunca umivao vodom iz Oka pa, naočigled svih saputnika i domaćina progledao - setno pripoveda Miloš.

A onda Nada i on šaljivo dodaju:

Mi nismo tamo išli da se umivamo, bojimo se da ćemo progledati!

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:516431-Ispovest-slepih-atleticara-Ne-bismo-dali-noge-za-oci