Holivud u selu Ravni

[Никола Поповић]

Zahvaljujući entuzijazmu nastavnika istorije i učenika, u seoskoj školi snimljeno 60 kratkih filmova o značajnim dešavanjima iz prošlosti

Detalj sa snimanja kratkog filma „Atila Bič Božji” (Iz školske fotodokumentacije)

Ravni kod Užica – Deco, snimamo novi film, najavljuje đacima škole „Đura Jakšić” u selu Ravni nastavnik istorije Miloš Racić, a oni to oduševljeno pozdravljaju. Imaju ovde svoju neobičnu seosko-školsku filmsku produkciju, entuzijazmom nošenu, u kojoj su u minulih pet godina već oko 60 filmova snimili. I o Kneževoj večeri, Dositeju, Vuku, Sarajevskom atentatu, Cerskoj bici, ali i Cezaru, Mariji Antoaneti, Neronu, Atili, Divljem zapadu, „crvenom oktobru”...

Svaki kratak, pet-šest minuta traje, uz samo jedan dugometražni (inspirisan „Hazarskim rečnikom”). S đacima u svim ulogama, uvek s pričom o kakvoj značajnoj istorijskoj temi ili ličnosti. Sa snimanjem u livadama i voćnjacima, jarugama i avlijama, školskim učionicama ili seoskom domu. I svaki napravljen bez ikakvih troškova: nastavnik Miloš piše scenario, osmišljava scenu, radnju i kostime, snima, montira, režira, a mali glumci to dopunjavaju svojim idejama i od kuća ponešto donesu da, prema potrebama filma, obuku ili ogrnu.

Donedavno su sve snimali jednom malom Miloševom kamerom, a otkad im se ona pokvarila snimaju digitalnim fotoaparatom, pa i mobilnim telefonom. Tako su, evo, najnovije ostvarenje, „Cersku bitku”, ovih dana završili. Zadovoljni su i takvom tehnikom: skromno kažu da kvalitet snimka nije presudan, samo neka se vidi.

Cela škola u Ravnima, sa tri izdvojena odeljenja (Drežnik, Nikojevići i Skržuti), ima svega 150 đaka, a svaki drugi je igrao kakvu ulogu ili statirao u tim filmovima. Nastavnik Miloš Racić poreklom je iz ravničarskog Lovćenca, Vojvođanin koji je zarad zaposlenja pre sedam godina došao u ova podzlatiborska brda. Sada uči decu, radi ono što voli. A san mu je, kaže, bio i da se oproba kao filmski reditelj, pa ga sada sa učenicima iz škole, koji su za ovakva snimanja vrlo zainteresovani, amaterski ostvaruje. Da istoriju đaci zavole i bolje nauče, duh davnih vremena osete.

– U početku smo svake školske godine snimali po petnaestak kratkih filmova, ali smo vremenom taj broj smanjivali, više se okrećući kvalitetu nego kvantitetu. Dečja bujna mašta je pokretački motor ovog stvaralaštva, a ja, ambiciozan u malim stvarima, oduševim se kad ni od čega nešto stvorim. Ne priželjkujem da moji učenici postanu div-junaci, zvezde i genijalci. Želim da stvaraju i sanjaju, odrastu u srećne ljude, učim ih kako da podnesu poraz, a da sačuvaju dostojanstvo. Ovi đaci će imati čega da se sećaju kad odu iz školskih klupa, a to mi je najveća nagrada. Uostalom, rad u prosveti doživljavam kao prometejsku borbu protiv primitivizma, nasilja i koristoljublja. Nisam siguran da ću pobediti, ali predati se neću – kazuje Miloš.

Kao najposvećenije svoje saradnike za tu vannastavnu aktivnost on ističe troje bivših đaka ove škole, koji su sada srednjoškolci: Jovanu Milojević, Nemanju Tomića i Milovana Petrovića. Oni su godinama glumili, pravili scene i kostime, davali ideje za scenario ovih filmova. Sada se u tome posebno ističe učenik osmog razreda Dušan Savić, koji kaže: – Ovo nam je sjajna zabava, zanimljiv rad na filmovima punim duha, jer nastavnik Miloš uvek ima zanimljivih ideja.

A ono što snime, đaci rado gledaju na video-bimu u školi: komentarišu svoje uloge, citiraju zanimljive filmske replike. Projekcije ovih filmova su i na njihovom školskom filmskom festivalu (u decembru), na kome žele da im se pridruže i druge škole iz cele Srbije. Svoju filmsku produkciju nazvali su „Radrenis” (početna slova imena četiri ova sela), a na festivalu dodeljuju glavnu nagradu „Zlatni skriž”, po livadskoj biljci po kojoj je nazvano selo Skržuti. Imaju i školsku kinoteku, kostimografsko odeljenje, savet glumaca koji čine učenici, „zid slavnih” na kome su fotografije đaka-glumaca...

 

Branko Pejović

objavljeno: 13.10.2014.

 

izvor: Politika

[Danijela]

Svaka im čast!

[Никола Поповић]

 е то је професор! Од ничега створио човек нешто! 

[Danijela]

Ja sam imala jednog takvog kreativnog nastavnika fizike i hemije koji nas je stalno vukao napolje i učio nas tim predmetima u prirodi, sa ljudima, predmetima... U laboratoriju smo retko svraćali sem kad smo hteli nešto da zapalimo u kontrolisanim uslovima