Текстови

[Guest Оливера]

Безусловна љубав постоји само у вери

Др Зоран Миливојевић, психотерапеут

Зоран Миливојевић је психотерапеут с дугогодишњом праксом у индивидуалној, партнерској и групној терапији. Писац је бестселера "Формула љубави", "Психотерапија и разумевање емоција", "Игре које играју наркомани" и "Мала књига за велике родитеље-приручник за васпитавање деце".[/b][/i]

Др Миливојевић излаже своју теорију емоција и објашњава да проблем није најчешће у томе што нема љубави, већ у томе што о љубави имамо погрешну представу. Љубав је једно од најважнијих осећања и људско друштво је засновано на том осећању. Дубока криза коју смо проживели крајем прошлог века је много тога променила. Емоције се потискују, људи се отуђују, све је више оних који не желе децу или имају само једно дете.Породица више није место где мушкарац и жена удружују своје снаге да би заједно преживели и подигли децу.Човек по својој природи чезне за пуноћом, трага за лепотом и хармонијом коју ће успоставити са ближњим, чезне дакле за љубављу и емоцијом. Од деведесетих година се у нас десило велико емотивно осиромашење код млађе урбане генерације, те је тренд нарцисоидности, егоцентризма и ослањања на телесне сензације повећало отуђење, усамљеност и изолованост људи.

Који су разлози да је све више усамљених појединаца у нашем отуђеном друштву где заправо нема љубави?

– Главна промена је што је појединац сада постао важан самом себи, постало му је важно како се осећа, а он, наравно, жели да се осећа пријатно, односно што пријатније. Ова емотивна промена је веома важна јер у зони преживљавања људи су свесни да је живот тежак, тако да су припремљени да истрпе различите недаће, а уживање је било нешто што се дешавало повремено и ретко. Међутим, у богатству појединац се оријентише само на то да му буде удобно, и да ужива. И зато то што неки називају зоном квалитетног живота зовем зоном ужитка. И ту наступа проблем јер је све подређено ужитку. Појединац на заједницу гледа као неку врсту великог супермаркета који постоји да би он задовољио своје потребе. И зато ова особа користи друге да би уживала, а када више нема оног уживања које је довољно, особа „враћа“ робу у супермаркет да би је рекламирала и „узима“ другу особу на пробу.

Дакле, проблем је у томе што се појединци отуђују од друштва, а затим такви појединци почињу да сачињавају друштво. И добијамо оно што је давно говорио Дејвид Рисман у књизи „Усамљена гомила“. Реч је о појединцима који су индивидуалисти, који су себични, који неће да одрасту јер хоће да уживају, да се играју и који су нарцисоидни. Све се то одражава на међуљудске односе, на љубав, на сексуалност, а резултат је да се не рађају деца. А када у друштву у којем превладавају ослабљене социјалне везе још немате довољно деце за следећу генерацију, јасно је да друштво пропада.

Ужитак и хедонизам су прецењени у систему вредности данашњих људи. Како задобити љубав ако је нисмо имали као образац ни у примарној породици?

– Тачно је да она деца која су одрасла у породицама у којима им није пружана љубав имају касније проблем и да приме љубав и да је дају, из једноставног разлога што то нису научили у детињству. Али у последњих педесет година смо научили и да постоје другачији модели: да дете које је окружено љубављу, које се просто „купа“ у љубави родитеља и свих осталих који га окружују, не развије капацитет да воли друге. Постају нарцисоидно. И ту је проблем јер у генерацијама које би по својим годинама требало да одрасту, налазимо пуно појединаца који не желе да одрасту, који су и даље усмерени на добијање љубави. То је управо оно што је проблем новог доба, све више људи који су нарцисоидни и који имају смањен капацитет да воле друге. А то значи да су оштећени када су у питању све врсте љубави, па и љубав према деци.

Све је више младих који ужитак налазе у забави, коришћењу дрога и алкохола, виртуелном животу уз Фејсбук... Нису спремни да се зарад брака и рађања деце одрекну опседнутости собом. Шта заиста значи волети себе?

– Љубав према себи је на неки начин парадоксално осећање, исто као и друге врсте самоосећања. То значи да је једна особа истовремено и онај који воли и онај који је вољен, дакле и субјект и објект љубави. То значи да људи имају способност да имају однос према себи, било да је он позитиван било да је негативан. Љубав према себи је по својој суштини нешто позитивно, а да је тако можемо се уверити у оним случајевима када видимо да неко има веома негативан однос према себи, да себе презире или чак мрзи. То су ситуације када особа сама себи чини грозне ствари, када недостојно живи и када јој у ствари треба психијатријска или психотерапијска помоћ. Међутим, љубав према себи није једина врста љубави, важна је и љубав према другима. И зато је најбоље када неко воли себе, али воли и друге. Многи погрешно мисле да су те две љубави у супротстављеном односу да што неко више воли себе, то мање воли друге и обрнуто. Такво виђење иде још од Огиста Конта који је разликовао егоизам од алтруизма. Али данас знам да постоје људи који нити воле себе, нити воле друге, као и они који јако воле и себе и друге. Подсећам да нарцисоидност није када неко снажно воли себе, већ је када не воли друге, када му други нису важни, када се емоционало не везује за друге.

Породица је стуб цивилизације, а данас се људи све више разводе, живе сами или траже алтернативне начине живљења. Шта је љубав а шта заљубљивање, на чему се од та два појма гради брак?

– Веома опасна заблуда у коју су људи поверовали током XX века је то што су почели да изједначавају љубав и заљубљеност. Данас ће вам многи рећи да је заљубљеност она најлепша и најснажнија, прва фаза љубави. Међутим, заљубљеност и љубав су два потпуно одвојена осећања која су заснована на веома различитим психолошким механизмима. У заљубљености постоји идеализација, пројекција менталне представе, аниме или анимуса по Јунгу, на другу особу. Последица је да заљубљена особа не познаје другог иако има доживљај да јој је други најближа и најважнија особа на свету. И због тога заљубљеност не може трајати дуго јер када се особа суочи са реалношћу друге особе и када увиди каква је она у стварност, тада почиње да се разочарава. А разочарење је, иако веома непријатно, ипак веома корисно осећање јер људи који су били очарани или зачарани, сада почињу да виде реалност онакву каква је она заиста.

Љубав је осећање које настаје на основу тога што другу особу заиста познајемо. За љубав је потребно време јер не само да је потребно да другу особу упознамо, већ и да се за њу емоционално вежемо. И зато је љубав веома дубоко и веома стабилно осећање. Јер када волимо, ми волимо другога онаквог какав је у стварности, а људи су прилично трајни у својим квалитетима. Овог емоционалног везивања нема у заљубљивању, тако да се особа лако „охлади“ или разљуби. Често људи који су заљубљени воле своје осећање заљубљености, а не другу особу као такву. И зато чим се разљубе, труде се да се поново заљубе како би поново осетили то интензивно „божанско“ осећање.

Како је у последњих скоро две стотине године настао нови обичај да људи ступају у брак на основу заљубљености, односно да се разводе када више нису заљубљени, брак је постао врло нестабилна категорија. А то значи да су се и породица, па и само друштво дестабилизовали.

Ваша књига "Формула љубави" бави се демистификацијом заблуде и погрешних уверења која су везана за љубав. Савремена жена и савремени мушкарац не разликују љубав коју имају од замишљене сопствене представе о љубави, коју Ви зовете мапом или скицом љубави. Има ли смисла трагање за идеалним партнером у љубавном животу?

– Идеални партнери једноставно не постоје. Поднаслов моје књиге је "Како не упропастити сопствени живот тражећи праву љубав". Када људи схвате да треба пронаћи довољно доброг партнера и да га треба прихватити, тада је љубавни живот много лепши.

За целину љубави потребна су сва четири елемента-духовни, интелектуални, емотивни и физички и ту пуноћу и смисао, мушкарац и жена постижу у заједници са Богом, васпитавајући се у љубави, растући у њој и кроз ту љубав долазе до љубави према Богу. Да би успео брак, колико је најмање довољно од ових елемената?

– Важно је да људи схвате да никада неће пронаћи некога ко ће им потпуно одговарати у све четири димензије. Вероватно је добро да се довољно слажу у три димензије. Али не цене сви појединци подједнако сваку од ових димензија. То значи да свако има нешто што сматра основним и што очекује да његов партнер испуњава. Ако је некоме духовност веома важна, он се неће добро осећати поред особе која је духовно незаинтересована или особа којој је телесни аспект веома важан, тешко ће добро функционисати са особом којој то није важно. Чини ми се да је ипак већина људи развијена у свим овим димензијама, али у различитој мери.

Има ли безусловне љубави и да ли је љубав према деци важнија од љубави према партнеру?

– Безусловна љубав је она која никада не може престати јер другога волимо без обзира какав је и шта урадио или не урадио. Оваква љубав је могућа, али само као резултат духовних вежби и духовног развоја. У свакодневном животу љубав је ипак условна категорија. Волимо другог управо због тога што се он уклопио у наше критеријуме, односно услове. Чак је и љубав према деци прикривено условна јер волимо своју децу управо зато што су наша.  

Може ли се даље развијати човечанство без породице, у ком смеру?

– Када кажете човечанство онда вероватно мислите на све људе на Земљи. Ми често када говоримо о садашњости искључиво мислимо на Запад, а заборављамо на Југ и на Исток. Заборављамо да највећи део човечанства, онај који тешко живи, живи у складу са обичајима у којима је брак света, непревазиђена институција. А то је онај део света у којем се рађају деца, будућа већина становника земље. Верујем да појединци окренути ужитку, нестабилни бракови засновани на уживању у сексу и заљубљености, нерасположење да се неко одрекне својих жеља и амбиција ради одгајања деце, односно целокупна атмосфера на Западу не може смислити никакву довољно добру заједницу у којој би била одгајана деца. Дакле, можда ћемо ми нестати као култура и народ, али ће човечанство преживети.

Да ли хришћанство може да уравнотежи брак који је у кризи, подсећајући да у свеукупном прожимању мушкарца и жене, уз претпоставку праве љубави, налазимо најбољу могућу слику односа човека и Бога?

– Хришћанство није само веровање у Бога, већ је то прихватање одређеног система вредности, тако да је одговор на ваше питање дефинитивно потврдан. То не значи да хришћани не могу имати брачну кризу, али значи да имају на располагању одређене начине да је превазиђу, било сами било уз духовну или стручну помоћ. Проблем који ја видим је то што је све више оних који се не налазе у хришћанству, који имају неке другачије вредности и погледе на живот.

Аутор: Славица Лазић, Број 1027-1028, Рубрика Разговор

Извор: Православље

[Guest Оливера]

Хуманистичка психологија и хришћанство

Сведоци смо све већег утицаја модерне психологије у нашим животима. Гледајући америчке филмове и серије, не можемо а да не приметимо последице веома утицајног учења ове психологије у свакодневним активностима јунака ових остварења. Психологија би по правилу требало да се бави душевним здрављем људи, што је наравно одређује као потпуно признату грану медицине. Међутим, за разлику од других области медицинског делања, психологија је одавно престала да буде терапеутска наука, и сваког дана све више постаје „морални законодавац“ који у великој мери одређује шта је добро, а шта лоше, како на личном тако и на друштвеном нивоу. Сврха овог текста је да покуша да одреди колико се модерна психологија придржава вечних хришћанских истина у постизању унутрашњег мира и задовољства, али исто тако и да укаже на неке од многобројних разлика.

Утицај модерне психологије на здравље личности је веома мудро представио Вилијам Килпатрик, аутор књиге Царево ново одело: гола истина о новој психологији: „Хуманистичка психологија све више личи на оне наизглед безопасне лекове који тек након неколико година примене испољавају своје штетне ефекте.“ Корисно је приметити да Килпатрик користи израз „хуманистичка“ психологија, и то са намером да јасно укаже на извориште њених учења. Модерна, или хуманистичка психологија, свој темељ налази у науци, као производу човечјег мудровања, тако често погрешно усмереног. Свој развој је започела шездесетих година прошлог века, највише под утицајем чувеног психолога др Карла Роџерса, и до дана данашњег њен развој није опадао, тако да она данас представља чак и философију која прописује модерну психолошку теорију и праксу.

Одвојивши се од Христа, и оформивши ново учење, психологија је као терапеутска дисциплина на великом искушењу. Ипак, никада не треба заборавити речи Господње: „...сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“(Мт 16,18). Исто тако је и психологија задржала доста свог првобитног учења о лечењу душе, те свакако није заувек изгубљена.

Које су то сличности хуманистичке психологије и хришћанства?

1) Хришћанство нас учи да волимо себе, своје биће. Исто каже и психологија. Ипак, иако постоји ова сличност, треба приметити једну разлику. Килпатрик каже: „Може се слободно сматрати да је прва заповест психолошки здравог друштва да прихватимо себе онакве какви јесмо. Позвани смо на развијање веће самосвести, са предумишљајем да ће нам се свидети оно што ћемо пронаћи“. Идеја је проста: какви год да смо, у реду смо. Треба само да научимо да будемо оно што јесмо. Хришћанство нас, са друге стране, учи да сами по себи нисмо добри, да постоји нека грешка у нашој природи, грешка која потиче од прародитељског греха.  Оно нас позива на превазилажење наше грешне природе, на постизање савршенства: „Будите ви, дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“(Мт 5,48). Хуманистичка психологија из своје перспективе човека као бића способног да постигне савршенство без Божје помоћи, као бића које је само себи мерило добра и зла, исправног и погрешног, не може схватити дубину покајања, опраштања и милости Божје.

2) Хришћанство нас учи да не смемо судити другима. Исто нас учи и психологија. И овде треба направити дубљи увид. Спаситељ каже: „А зашто видиш трун у око брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш?“ (Мт 7,3). Полазна премиса хришћанског учења опет извире из наше несавршености. Само је Господу дозвољено да суди, јер је смо Он савршен. Сваки човек, будући да је несавршен, не сме бити судија другом човеку. Премиса хуманистичке психологије је идеја права на аутономију личности, која сама по себи, тачније теоретски није неисправна, али је у пракси тешко изводљива јер своди човека са статуса личности на статус индивидуе, оптерећене до те мере собом и својим „правима“ да нема више потенцијала да разуме друго људско биће у правом, емпатском, односно саосећајном смислу. Да је ово заиста тако, видимо и по свакодневном односу модерног човека према својим ближњима. Отуђеност човека од човека је толика да је свакоме то више него јасно.

3) Хришћанство нас учи да треба да постанемо као деца: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“(Мт 18,3). Исто нас учи и психологија.

4) Хуманистичка психологија нас учи да треба да волимо и да бринемо за друге људе, исто као и хришћанство, али и овде постоји извесна разлика. Психологија, будући да инсистира на аутономији индивидуе (што само по себи није неисправно јер проноси идеју слободе сваког појединца, али је у пракси погрешно примењено), никада не може доћи до концепта праве љубави и службе ближњем кроз принцип самозаборава. Права љубав према ближњима се остварује кроз јединство са ближњима, по речима Апостола: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу“(Гал 3,28). Индивидуализацијом личности, хуманистичка психологија разара призив на јединство међу људима, сводећи љубав према ближњем на ниво примитивне толеранције другога и другачијега, на један систем међуљудских односа који је евидентно неодржив.

Аутор: Немања Зарић, Број 937, Рубрика Црква и медицина

Извор. Православље

[Guest Оливера]

Као што видимо, чак и у случајевима где постоји извесна сличност између хуманистичке психологије и хришћанства ипак постоје и неке разлике. Међутим, постоје и права сукобљавања:

1) И психологија и хришћанство говоре о људским могућностима и потенцијалима (у хришћанству се обично називају талентима), али са једном огромном разликом. Док нас хришћанство учи да треба да умножавамо Богом нам дароване таленте путем непрестаног самоусавршавања и стремљења врлинама, а што се постиже кроз смирење, пост, молитву и самозаборав ради среће наших ближњих, човекоцентрична психологија пут ка срећи види у самоостваривању индивидуе, што често значи занемаривање потреба других ради остваривања сопствених. Модерни психолози при том говоре о самоостваривању са таквим одушевљењем као да говоре о неком новом божанству, што је типичан симптом обезбожене културе која тражи сурогате за Бога у стварима, идејама и идеологијама.

2) Човекоцентрична психологија инсистира на позитивним мислима, што је потпуно у складу са хришћанским учењем. Ипак, опет имамо разлику. Док хришћанство под појмом „позитивно размишљање“ сматра смирено прихватање сваке ситуације и проблема и кротко ношење свога Крста, при том обавезно уз помоћ и милост Божју, дотле модерна психологија не сматра да је човеку потребна било чија помоћ, понајмање Божја, за превазилажење сопствених проблема и достизање среће. Она чак сматра да је свако самоограничавање препрека за самоостваривање. На овом месту треба приметити једну значајну чињеницу: срећа није исто што и радост. Сваки човек тежи срећи, али срећа је обично тренутна и пролазна категорија која траје само до следеће нежељене ситуације. Будући да је пролазна, она не може испунити човекову непресушну жеђ за истом. Радост, са друге стране, полази само од вере. Хришћанин је увек радостан јер сваку ситуацију, сваки проблем и сваки догађај доживљава као смисаону радњу нашега Господа, знајући да увек постоји добар разлог за такво Божје деловање. Узрастајући у Христу, хришћанин истовремено узраста и у радости, као непрестаној категорији.

3) Човекоцентрична психологија је, свесно или несвесно, прихватила неке особине источњачког мистицизма. Конкретно, источњачка спиритистичка мисао на неки начин спаја идеју „позитивног размишљања“(у смислу да сами бирамо своју судбину) и концепт одговорности, који је практично ван нашег домашаја, по принципу „нека буде како буде“. Хришћанско учење не може прихватити ни једно ни друго, будући да је Господ тај који нам одређује будућност (са тим што од нас самих зависи да ли ћемо је смирено и кротко прихватити или не), као и да се не можемо одрећи одговорности за своје поступке, будући да смо слободна бића.

4) Психологија стално инсистира на непостојању трансценденталне компоненте људског бића, указујући да је једина истина само лична истина. Оваква став модерне психологије објашњава зашто се она поставља некритички према психолошким поремећајима (концепт познат као валуе фрее психологија). Будући да постулати модерне психологије у великој мери утичу и на формирање модерног образовања, не чуди што се деца широм света мотивишу да сама траже своје „истине“ и да сама формирају вредносне судове. Разлика у односу на хришћанско учење је више него очигледна.

5) Психологија користи једноставне и утилитарне принципе приликом оцене људских поступака. Примера ради: да ли нека радња смањује душевни бол и повећава задовољство? Да ли она помаже да особа буде ефикаснија у свакодневном животу? Модерна психологија на овај начин своје учење лишава морално-философске компоненте о делима која чинимо. Ако се, рецимо, не може доказати да педофилни однос изазива психолошке поремећаје, онда психологија не може да тврди да је детету нанесена било каква штета путем таквог односа. Управо је студија Америчке психолошке асоцијације, у којој се тврди да је значајан проценат мушке деце која су била сексуално злостављана у детињству ово искуство упамтило у позитивном светлу, навела бројне психологе да педофилију представе као нешто што није обавезно штетно. Истина, поменута асоцијација је морала да, под притиском негативних критика, изда саопштење да „иако се не може са сигурношћу тврдити да је педофилни однос штетан за психолошко здравље деце, он је ипак морално погрешан“. Психологија претпоставља да су наши погрешни поступци резултат лошег одлучивања узрокованог лошом едукацијом. Самим тим, она тврди да је потребно боље образовање да би се штетни поступци избегли. Хришћанство, са друге стране, сматра наша лоша дела последицом грехопада и нашег одбијања да се ухватимо у коштац са сопственим гресима, при том стално имајући на уму да победу можемо однети само уз Божју помоћ. Психологија тврди да поседујемо „унутрашње способности“ које ће нас довести до праве одлуке у кризној ситуацији, али да нам је потребно образовање да бисмо њима овладали. Добар пример је случај једног хомосексуалца који је заразио свог љубавника ХИВ вирусом. Он је објавио да се уопште не каје због оного што је учинио, већ се напротив жали што није био довољно образован о путевима преношења ХИВ-а. Дакле, уместо да покуша да победи свој грех и своју страст, он пребацује одговорност на систем образовања. Он то чини, јер га је модерна психологија научила да у његовом понашању нема ничег погрешног, све док то њега лично задовољава. Ми смо данас сведоци, чак и у нашој земљи, покушаја да се цео проблем полно преносивих болести сведе на концепт сигурних сексуалних односа, односно коришћење заштите у виду презерватива. Неспособност модерне обезбожене психологије у овом случају узима огроман данак у људским животима.

[Guest Оливера]

6) Човекоцентрична психологија посматра брачну везу као обострани договор и у свом учењу нема философске принципе којима би објаснила брачну заједницу као нешто више од простог заједничког наступања човека и жене у свету који их окружује. По њој, ауторитет родитеља према деци  произлази из договора супружника. Хришћанство, међутим учи да ауторитет родитеља произлази из моралног принципа поштовања детета према родитељу, и тај ауторитет се нипошто не сме укинути ради „права“ родитеља или „права“ детета. Исти принцип природног ауторитета поставља учитеља изнад ученика или одраслог према млађем. Тај ауторитет, који се темељи у поштовању Бога Оца као родитеља (а не као робовласника или газде, како то представља модерна психологија) обезбеђује друштвени ред и поредак, не на рачун детета, ученика, млађег и сл., већ на корист свима. Поштовање таквог ауторитета унутар породице ствара осећај обавезности и дужности. Модерна психологија, лишавајући породицу њене важности као Свете тајне, уводи уговорни менталитет међу супружницима. Када се породица раздвоји од овог светог и природног реда и поретка, она постаје само „арбитрарно испољавање воље“ супружника, како тврди Килпатрик. У таквој породици, деца постају само суграђани или најбоље саучесници у животу, који су изгубили из вида важност поштовања и послушности родитељима, па и сами родитељи, механизмом повратне спреге, све мање и мање виде разлоге за жртвовање зарад добробити сопствене деце.

7) Лична аутономија је толико добила на значају кроз учење модерне психологије, да је довела до потпуног колапса преношења традиционалних вредности и универзалних врлина са родитеља на дете, са учитеља на ученика.

[šangaj]

Текст о прислиним мислима,

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/PrisilneMisliHasminski.htm