Јеванђеље и (не)насиље: (Не)оправданост рата и убиства

[Zawisza]

To je već pogled na hrišćanski moral. Postoje tri područja kojima se bavi moral.

Prvo se bavi poštenom igrom i skladom među pojedincima.

Drugo, bavi se onim što bi nazvali povezivanjem ili usklađivanjem delova ličnosti u svakom pojedincu.

Treće , bavi s sfrhom ljudskog života, onim zbog čega je čovek stvoren .

Ako me pitaš ja se nikada nisam zalagao niti bi se zalagao za smrtnu kaznu, ali nje je bilo kroz istoriju hrišćanstva i verujem da je u datom vremenu imala smisao.

Mi ne možemo iverezibilno da posmatramo prošlost, govorimo o temi ubijanja a hrišćani nisu legitimno ubijali samo u ratu.

Naveo sam primer Isusa i sv, Jovana, oni se povinuju zakonu. Jest da ih nisu osudili hrišćani ali to ne menja značaj, dolaskom Konstantina, isto je.

[NinaD]

Pozdrav braćo/sestre!

Praštajte, nemam toliko vremena da provodim uz internet. :smiley:

A i nemam baš više šta pametno da kažem. 0104_cheesy

Vidim da bežite od teme i krećete u isleđivanje! 0104_cheesy

HVALA BOGU, živim u 21.veku i čak i ova država (bankrot) i moj narod koji je pred biološkim nestankom, uvideli su i dozvolili "civilnu službu" a vrlo brzo (možda već dogodine) ukinuće i to i uvesti PROFESIONALNU VOJSKU.

Dakle, to što me pitaš brate "iskušenik" i sam znaš?

Znam i ja i vidim da u vašoj teologiji "NE ZLOSTAVLJAJTE NIKOGA" ima sasvim drugo značenje. A pozivate se na tu reč. 0304_smile4

Hvala "Andreej", za ovaj tekst o Svetom Petru Cetinjskom, jer upravo sam to i UPOZORAVAO! HRISTOPROTIVNA REVITALIZACIJA STAROG ZAVETA! Da li se je hrišćanstvo odreklo Hrista, praveći "GREŠKE U KORACIMA", "NAMERNE LIČNE GREŠKE" I "NESPORTSKE FAULOVE"?

ČITAJTE I RAZUMITE, AKO VAM JE DANO:

"Hrišćanska istorija, a u nju spada istorija Svetoga Petra, a preko njega istorija Crne Gore i srpskog naroda uopšte do naših dana, je manje-više povratak u Stari Zavjet. Zato nije slučajno da se Sveti Petar upoređuje sa Mojsijem i sa Isusom Navinom. Možda istorija još nije ni počela da živi Novim Zavjetom? Sve dotle dokle čovjek bude primoran da se laća oružja, što znači da se brani od zla zlom, ili kako bi to formulisao sinovac Svetoga Petra: "zlo činiti od zla se braneći, tu grijeha nema nikakvoga", ljudi su bliži Starom nego li Novom Zavjetu. To nije novozavjetno načelo, to je očevidno starozavjetno načelo, ali koje je toliko prisutno i realno u životu da je neodvojivo i od hrišćanske istorije."

Draga sestro "After forever", već sam napisao da NE ŽELIM DA SE ODRIČEM HRISTA, maštajući "šta bi bilo kad bi bilo" i telesno mudrujući, jer GOSPOD VLADA NAD SVIMA I SVAKOM SITUACIJOM. Moje oko je na Njemu i moja nada u Njemu a to je ŽIV ODNOS. ON UVEK IMA REŠENJE! SLAVA NJEMU!

GOSPOD da Vas blagoslovi i čuva!

Христољубе, све лепо размишљаш и у праву си. Има једна прича скратићу: Наиђе поплава и деда се попе на терасу. Дођоше људи у чамцу. али он не хдеде с љима "Бог ће ме спасити". Вода је расла и деда се попе на кров те опет одби спасиоце са истим одговором. Вода је расла и деда се попе на димњак и све се исто деси. Сироти деда се утопи. Упита Господа што га није спасио, а Господ одговори да му је три пута слао спасиоце, али он не хтеде с њима. Најтеже је препознати у чему је спасење. Убијеш ли човека спасавајући дете, заиста, починио си убиство. Тако си и сам "погинуо", али дајући живот за то дете благо теби. Таква несебичност је највећа. Надам се да сам успела да појасним своје мишљење. Праштај.

[Zawisza]

пс

Вјеруј ми да има везе са конфесијом јер јесте ркц развијала своју мисао на јуридичким принципима.

To se odnosi na ustrojstvo ali to je posebna tema. Tačno je da se rimska crkva u to vreme razvijala u okvirima države u kojoj je postojalo rimsko pravo i da nije bez uticaja.

Sad je kasno da pokrećemo temu ali je uopšte kontekstualni pristup crkvi interesantan. Videli bi da od apostolskih vremena postoji neka jurisdiktičnost.

Prost primer je biranje Mateje za apostola, znači da je moralo da ih bude baš toliki broj.

Ujutro putujem, idem na duži put vreme je jako loše, pada sneg i jako je hladno a ja imam sam da vozim preko 600km pa moram sad na spavanje.

Mir i dobro vam želim svima koji ostajete

[Душко Дугоушко]

Хришћанин не сме никада да убије и ни под којим условима. Е сад ако то ипак учини из било ког разлога треба да се покаје.

То није истина.

Е па јесте истина, ако желиш да будеш савршен као што је савршен Отац наш небески, кротак као Син који се мирно предаде и да примиш благодат животодавног Светог Духа.

[Zayron]

Ako je Agent 007 muže uvijek!

0102_laugh

[Михајло]

Само у одбрани...и то по могућности не својој него ближњих(породице, комшија, нације којој припада)

[Владан]

дивне слике

[Милан Меденица :)]

Хришћанин не сме никада да убије и ни под којим условима. Е сад ако то ипак учини из било ког разлога треба да се покаје.

То није истина.

зависи како гледаш. 0110_hahaha

[Никола Ђоловић]

Kada je covek u vanrednim situacijama tada se granice izmedju Bozijeg i drzavnog zakona lako gube iz vida. Neko ti npr. siluje zenu i decu. Sigurno neces radi Hrista stajati u blazenom stanju i posmatrati genocid. A kada govorim o ubistvu ne govorim radi samog ubistva iz hira, nego u namerama koje te teraju na to a ti to ne zelis. I kada ubijes dostojno je da osecas grizu savesti jer kakav god neprijatelj bio, ipak je stradala ikona Bozija. Bog nema nasa merila, nije navijac koji pasivno stoji sa strane jer je kao sunce koje daje svetlost i jednima i drugima. Ta percepcija nama izmice jer smo slabi. I cak kad pominjem ubistvo, pitanje je da li bih npr. ja mogao tako nesto da ucinim jer znam dokle se pruzaju moje slabosti, a opet i onaj ko govori da ne bi ubio, mozda npr. dodje u polozaj koji nije hteo pa ubije.

Kada potamni um u jednoj ekstremnoj situaciji, sva sozercanja pobegnu od coveka.

Ali zbog nase razlicitosti, iako slabi, ne mogu svi ni da ubiju, ali i oni koji ubiju ne mogu u tome da nadju razlog za ponos ko god protivnik bio.

[Marjanovic]

Код Отаца нема теорије о праведном рату

Основно издање „Америчког Православља” је имало чланак Лоренса Узела који је говорио од одговору Националног Савета Цркава на Персијски Рат. Радило се заправо о ставу Православних Цркава

Циљ је био двострук: он је заступао став о томе како Православље подржава извесну теорију праведног рата, али је сматрао да је већина Америчких Православаца одговорило на овај рат тиме што су подлегли осуђењу Америчке спољне политике и осуди рата.

След аргумената је сугерисао осуду, па су неки сматрали да су самим тим гласноговорници били недоследни Православној традицији и ставовима о учествовању у рату који из те традиције произилазе..

Иако постоје многи значајни ставови у том чланку, ја бих желео да детаљније размотрим импликације теорије праведног рата које заступа Православље. .

Православље има јако дугу традицију суочавања са ратом и ратним ситуацијама. Као што је Узел потпуно оправдано тврдио “ Ниједан прави Менонит не може ни на који начин да буде војник, као што ниједан прави муслиман не може да буде пацифиста. С друге стране, Православна традиција је много комплекснија. Она глорификује не само владаре који су радије одступали од живота него се одлучивали да се супротставе злу, већ и ратнике који су молили Бога да им помогне да у рату победе своје противнике.

Моја размишљања у вези овог проблема су се доста променила током година, тако да сам дошао до нечега што бих с пуним правом могао да назовем етичким откровењем. Прву прилику да говорим јавно о овом питању сам имао пред “Православном заједницом мира” а тема је био рат у Вијетнаму. Ако се добро сећам говора који сам држао том приликом је да је ођекивао претпоставком да Православље прихвата теорију праведног рата. Говорио сам на основу свог доброг познавање православних етичких приручника које сам добро проучавао на Атинском Факултету за Теологију. Емпирија је нудила потврде о хвали приликом победа у рату, а у исти мах се глорификовао и мир. Па шта је то заправо, ако не нека врста теорије праведног рата? Тако сам ја одбацио пацифизам православног усмерења.

Следећи пу сам о овој теми говорио приликом позива некога са супротне стране.Истраживања која сам обавио за ову презентацију су изазвале неке сумње око мог некритичког прихватања теорије праведног рата у Православљу. Најупечатљивији тренутак је канонско изузимање свештенства од сваке војне активности, упркос томе што је то у потпуности дозвољено лаицима. Што сам више проучавао поједине текстове, то је постајало јасније  да је Црква гајила идеал за своје свештенство који никако није био применљив на лаике. То сам назвао “ стратификацијом пацифизма” у Цркви. Свештенство и црквена јерархија је требало да делују као пацифисти, а чак им је било и забрањено да улазе у војне кампове. Нека од мојих размишљања на ову тему су касније објављена.

Даљи кораци у мојој интелектуалној одисеји су дошли на позив Католичког Универзитета у Вашингтону, јер сам позван да дам допринос књизи Изазов Миру. Тај документ је заправо био покушај примене теорије праведног рата примењене на ситуације као што је то на пример  пролиферација нуклеарног оружја.

Пошто сам истраживао Православну традицију која се односила на рат, приметио сам да то нема никакве везе са теоријом праведног рата која је позната на западу. Запад је, почев од Светог Аугустина, развио етичке принципе које се тичу права на рат ( иус ад беллум) и понашању у току рата ( иус ин белло). То нисам могао да пронађем код грчких отаца или у канонима Православне Цркве.

У том поглављу које је објављено 1986 сам се оријентисао на патристичке изворе, приручнике везане за рат из Византије, и савремене православне ставове о рату. Нашао сам да постоји невероватна консистентност у негативној моралној оцени рата са тврдњом да рат мора апсолутно да буде неопходан у одређеним ситуацијама да би се заштитили невини и да би се већа зла предупредила.У овом начину размишљања, рат може бити неизбежна алтернатива, али ипак по својој суштини остаје зло. У овој традицији мишљења у потпуности изостаје помињање оправданог рата, а готово никако се не појављује добар рат. Такође се не оправдавају ни крсташки раови и у овој традицији постоји само могућност нужног зла, уз сву непрецизност која прати овакве категоризације.

Ипак, делује као да у целој причи нешто недостаје. Једна конференција у Женеви ми је коначно открила шта је то заправо недостајало.. Тема је била Православна брига за мир. Чланак за чланком је показивао да је мир у својим многим димензијама био кључна тема за црквене, патристилке и каноничке димензије Православља. Ја сам добио тему која се односила на мир у делима светих отаца. Најзад сам нашао православни мотив да говорим о рату.

Студија је документовала залагање за мир од стране Цркве у низу теолошких и социјалних проблема. Постојала су различита размишљања о ушествовању у рату и онога што је садржавано у Литургији и свестеницким стандардима. Моје истраживање је показало дивергентне одговоре Истока и Запада по питању рата.

У светлу патристичких доказа мој закључак је: Исток уопште није изналазио услове за улазак у рат и самим тим није ни развијао теорију праведног рата у правом смислу речи. За разлику од Запада , Исток је рат сматрао нужним злом. Идеал мира је био нормативан и никакве теоријске елаборације нису никако могле да доведу до тога да се рат сматра позитивним. Укратко речено, никако се не може тврдити да је Православље развијало теорију праведног рата.

отац Стенли Харакас

Превео:Драгољуб Каурин

http://www.incommunion.org/2005/08/02/no-just-war-in-the-fathers/

[Александар Милојков]

Рат, чак и када је "праведан" (=одбрамбени) представља нужно зло. Убиство је зло - и ту нема компромиса. Зато, постоје канони (Светог Василија Великог, чини ми се, али проверићу) који итекако предвиђају извесне епитимије за хришћане (лаике и свештенство), учеснике рата.

Међути, треба јасно нагласити: хришћанин је дужан да брани своју породицу и своју браћу, свој народ, онда када су ови нападнути (православље није јалови пацифизам). Ипак, таква ситуација се не глорификује и сматра се за нужно зло.

[Evgenik]

Рат, чак и када је "праведан" (=одбрамбени) представља нужно зло. Убиство је зло - и ту нема компромиса. Зато, постоје канони (Светог Василија Великог, чини ми се, али проверићу) који итекако предвиђају извесне епитимије за хришћане (лаике и свештенство), учеснике рата.

Међути, треба јасно нагласити: хришћанин је дужан да брани своју породицу и своју браћу, свој народ, онда када су ови нападнути (православље није јалови пацифизам). Ипак, таква ситуација се не глорификује и сматра се за нужно зло.

Управо тако.

Колико се сјећам грчки свештеници су током ослобађања Грчке од Турака плакали јер им канони нису дозвољавали да узму оружје, а они који су учествовали у рату су након ослобођења постајали лаици.

Дакле, нема "свијетле стране рата", па ма како сам рат био оправдан, а канони једнако важе и за оне који убију из самоодбране и ради се о страшним епитимијама.

[Михајло]

А шта са обредом освештања оружја...када се оружије освећује за заштиту деце и жена - тако бар пише у обреду

[Михајло]

Мислим да је исправан став не убити некога ко тебе напада, већ само онога ко напада неког другог, за кога сте ви одговорни, и који не може да се сам брани.

Мислим да нам је дозвољено да одбранимо ту особу, тј. смо обавезни да је одбранимо.

И стога, ако је то неопходно, убићете. То није прихватљиво, то није лепо, али ћете починити убиство, неизбежно.

У супротном, допустићете да ваша мајка, или ваше дете, или неко други буде убијен, а ви ћете их убити тиме што их нисте бранили. Не убијате само оружјем и пуцањем, већ и ако допустите да неко буде убијен због ваше неактивности.

То је оно што је Св. Павле написао Јерејима : “Радије бих био сам осуђен, само ако би то спасило моје Јевреје”. Значи, ако убијате, ви дефинитивно чините грех. А онда је то ствар Божије милости да просуди да ли ће рећи: “пошто си то учинио из љубави према неком другом, опраштам ти”, или не.

Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек.

Митрополит Црногорско-приморски др. Амфилохије (Радовић), Цетиње

Свети Петар Цетињски и рат

[ВладаВ]

...хришћанин је дужан да брани своју породицу и своју браћу, свој народ, онда када су ови нападнути (православље није јалови пацифизам).

Шта се овде подразумева под: својом браћом и својим народом?

Ако се под браћом подразумевају хришћани. То би онда значило да смо дужни да се пријављујемо као добровољци када неко, у некој земљи у свету, на пример Индији, напада тамошње хришћанско становништво. Такође питање је да ли се у том случају ограничити само на православне хришћане или на све који се тако изјашњавају.

Ако се под својим народом подразумевају Срби. Онда такође испада да свуда где неко напада Србе дужни смо физички да помогнемо.

У оба случаја, неминовно би дошли у сукоб са законима, како појединих држава тако и међународним. Пошто, колико је мени познато, ниједан закон не одобрава учешће некаквих добровољаца на територији других држава. Да не говоримо да би у случају ангажовања ове врсте, и у једном и у другом случају, било потребно формирати светску организацију која би могла да пребацује добровољце из једне државе у другу.

Даље, остаје нејасно да ли се овде предлаже некаква лична етика или је у питању предлог за то да овакав стил политике усвоје државе са православном већином.

На крају шта се све подразумева под нападом, да ли само угрожавање живота или и нешто друго?