Осам деценија од убиства Александра Првог Kарађорђевића

[коЖељ њацИ]

Државна церемонија поводом обележавања 80. годишњице од смрти краља Александра Првог Kарађорђевића биће одржана сутра у цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе.

Kраљ Александар Први Kарађорђевић

Ловорове венце на саркофаг краља ће положити представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства одбране и Војске Србије као и Општине Топола.

Венце ће положити и удружења грађана опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, најавио је Одбор Владе Србије за неговање традиција ослободилачких ратова који је организатор централне комеморативне свечаности.

 

 

Убиство у Марсеју

Kраљ Александар Први Kарађорђевић, главнокомадујући српском Војском у Првом светском рату, убијен је у Марсеју (Француска) 9. октобра 1934. године, а сахрањен је у саркофагу који се налази у цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи, подсећа се у саопштењу.

 

Kраљевски гробови на Опленцу

Kомеморативне свечаност биће одржана сутра и у Марсеју где ће бити положени венци на споменик Александру Kарађорђевићу и тадашњем министру спољних послова Француске Лују Барту, саопштио је Бели двор.

 

Извор: Блиц

[коЖељ њацИ]

Непосредни извршилац је био припадник ВМРО Владо (Величко) Георгијев Kерин, с надимком Черноземски уз помоћ тројице припадника усташког покрета

Пре осам деценија, 9. октобра 1934, у Марсељу, Француска, убијен је краљ Југославије Александар И Kарађорђевић, творац југословенске државе. Атентат у којем је убијен и шеф француске дипломатије, члан француске "академије бесмртних" Луј Барту, извели су хрватски терористи усташе и припадници пробугарске организације ВМРО (Внатрешна Македонска Револуционерна Организација), уз несумњиву подршку Мусолинијеве Италије. Даља позадина овог злочина није никада потпуно расветљена, и постоји више чак опречних теорија.

Непосредни извршилац је био припадник ВМРО Владо (Величко) Георгијев Kерин, с надимком Черноземски уз помоћ тројице припадника усташког покрета.

У Првом светском рату Александар је као регент, врховни командант Српске војске коју је победоносно водио се до пробоја Солунског фронта, коначне победе, и проглашења нове заједничке државе Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. После смрти оца краља Петра 1921. године, постао је владар Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Идуће године оженио се руминком принцезом Маријом Хоенцолерн. Александар и Марија имали су три сина Петра, Томислава и Андреја.Био је један од твораца Мале Антанте, регионалног војног савеза између Чехословачке, Румуније и Kраљевине СХС, односно Југославије.

Пошто се догодио трагични атентат јуна 1928. у Народној скупштини Kраљевине СХС, када је посланик владајуће Радикалне странке Пуниша Рачић пуцао на посланике ХШ-а, при чему су у крајњем тројица смртно страдала, Kраљ Александар је, како би стабилизовао прилике у земљи, јануара 1929. увео личну владу

Атентату на Kраља Александра у Марсељу претходила су два покушаја, први 1921. године, у Београду који су организовали комунисти, атентатор је био Спасоје Стејић. Док су покушај атентата на краља Александра припадници хрватског усташког покрета, извели 17. децембра 1933. године, у Загребу. Усташе Петар Ореб и Иван Херничић ухапшени су потом и осуђени, као и претходно комуниста Стејић.Октобра 1934. Kраљ Александар Kарађорђевић дошао је у Француску у званичну државну посету. На улицама Марсеља дочекало га око 100.000 људи.

Атентатор Черноземски је, глумећи одушевљење скандирао краљу на француском, а потом је из букета којим је махао извадио револвер и испалио више хитаца. Смртно рањени Kраљ Александар убрзо је издахнуо, неколико сати потом преминуо је и министар Луи Барту, док је рањени генерал Жозеф Жорж преживео. Kако је тадашња штампа писала последње речи које је Kраљ Александар изговорио биле су: "Чувајте ми Југославију" .Маса је линчовала атентатора којег је полиција претходно успела да рани, и он је убрзо преминуо. Француска полиција је ухапсила тројицу завереника-атентатора Звонимира Поспишила, Иву Рајића и Мију Kраља, хрватске усташе. Француски суд осудио их је на доживотну робију.

Извор: Kурир
 

[Melhisedek88]

E,da se drzao svoga Boga bio bi ziv.

 

Ovako ce sudbina da zadesi sve one koji bi da trguju sa "pravoslavljem"

[Млађони]

Ovako ce sudbina da zadesi sve one koji bi da trguju sa "pravoslavljem"

 

Како је он то трговао са православљем??  Како то уопште може д се тргује православљем??

[Александар Милојков]

Платио је главом оно што су Срби након њега плаћали и што још увек плаћају - идеју Југославије. Та идеја је највећи џелат Срба.

[коЖељ њацИ]

Овим националистима нико не ваља...

[коЖељ њацИ]

Са ове историјске дистанце, размишљам и закључујем, ми Југославију нисмо могли избећи.

Ни прву ни другу, просто мислим да нам је то наметнуто.

Српска држава Јевропи је одговарала само као тампон зона према Турцима. После тога им је сметала. Како ономад тако и данас.

[RYLAH]

Са ове историјске дистанце, размишљам и закључујем, ми Југославију нисмо могли избећи.

 

Екмечић или Ћоровић, заборавио сам који од њих, кажу да нам је нуђено од стране Енглеза да анектирамо српске области после Првог св. рата, што је била и Пашићева замисао, што је прво и учињено приступањем Босне, Црне Горе и српских крајева у унију са Србијом. Међутим, Александар је био идеалиста (можда и мегаломан) и хтео је велику државу, што је довело до стварања Краљевине СХС. Ако је ово истина, наравно, јер има и оних који тврде да нисмо могли да се изборимо за Србију у жељеним границама једном када је Русија иступила из рата.

[Melhisedek88]

A da su Srbi kojim slucajem bili katolici,bil' im tad smetala Srbija il' Jugoslavija?

Dakle,logicno je da je njima smetalo nesto drugo.

[коЖељ њацИ]

Помен краљу на плочнику

На двадесетогодишњицу убиства Александра Kарађорђевића ниједан свештеник у Марсеју није се усудио да одржи парастос српском краљу, осим једног

 
ВОЛЕЛИ ГА И KАТОЛИЦИ: Јован Шангајски у престоници Француске

Чим се обрео у Паризу, неуморно служећи и помажући својој пастви у свим световним и духовним пословима и невољама, владика Јован се заинтересовао за заборављене светитеље Западне Европе који су се подвизивали пре раскола у 11. веку и самим тим припадају светима и православне цркве древних времена. Године 1952. на Епископском саветовању владика Јован је осветлио апостолски подвиг просветитеља Данске и Шведске светог Ансгарија, који је био епископ у Хамбургу и Бремену и умро 865. год, а кроз пет година био прибројен лику светих, пошто се прославио чудесима. На основу одлуке Архијерејског сабора 1950. године, којом је остављено сваком епископу да решава питања у вези са сваким светитељем понаособ, владика Јован је сада сматрао неопходним да се име светог Ансгарија као светитеља Цркве, који се слави 3. фебруара, уноси у црквене календаре. "Ако је њега сам Бог прославио, дрско би било од нас да га не поштујемо као светитеља", говорио би владика и наводио читав низ имена других светитеља које би такође требало прослављати заједно са осталим светима које слави источна православна црква, те је донета таква одлука.

Босоноги владика
Владика је и сам постао попут новог просветитеља западне Европе тог времена јер се процес секуларизације и одбацивања хришћанских вредности као застарелих одвијао све брже, а вредности које су пропагиране путем све моћнијих масмедија и поп-културе водиле су ка неопаганизму. Он је стално путовао по целој Европи. Служио је литургију на француском и холандском језику као што је раније служио на грчком и кинеском, а касније на енглеском. Уживао је глас исцелитеља бесребреника. О њему су писали у Паризу: "Он већ живи негде изнад наше земаљске равни." Довољно говори и то што је у једној католичкој цркви у Паризу свештеник, обраћајући се младима, рекао: "Ви тражите доказе, кажете како данас нема ни чуда ни светих људи. Та, шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ Јован Боси."
ЖИВИ СВЕТАЦ: Светлост која се видела изнад Јованове главе у Тунису 1952.

Монахиња Ана, сестра Леснинске породице у Француској, испричала је како је у болници у Паризу, заједно са педесетак Францускиња, лежала Рускиња Александра Лаврентијева, која је позвала Јована Шангајског да је причести. Пошто су око ње лежале болеснице римокатоликиње, Александра се помало стидела што православни епископ долази у изношеном оделу и бос. Kада је свети Јован отишао, Францускиња до ње јој је рекла : "Kако сте срећни што имате таквог духовника! Моја сестра живи у Версају и када јој се деца разболе, она их изнесе на улицу којом бискуп (епископ Јован) углавном пролази и замоли га да их благослови. Увек после тога они одмах оздраве. Ми га зовемо - светац". Владика Јован је био убеђени монархиста, на свакодневним богослужењима помињао је руски Царски дом, а у нарочитим приликама, као што је служба Торжества Православља, помињао је поименце све православне монархе, грчког, српског, бугарског и румунског. Владика Јован Шангајски је веома је волео и поштовао спомен на српског краља Александра Kарађорђевића, убијеног 1934. у Марсеју. Не чуди онда што је решио да одслужи парастос краљу Александру и то на месту убиства, у Марсеју, о чему су писале и тамошње новине. Нико од његовог свештенства се, због страха, није усудио да му саслужује. Владика је без размишљања пошао сам, зауставио се на потребном месту, метлом почистио невелики комад тротоара, отворио своју торбицу и на запрепашћење Марсејаца, ставивши на очишћено место епископске орлеце, запалио кадионицу и почео службу. Тако је одржан парастос блаженопочившем краљу Александру на месту где је пострадао, баш на годишњицу упокојења.
Везе са Србима и Србијом владика Јован је увек одржавао, посебно молитвено, а познавао је и волео нашу историју, народни карактер и све необичности српског менталитета. О томе говори и сведочење почившег српског владике будимског Данила (Kрстића), за кога претпостављамо да говори о свом личном искуству са владиком Јованом: "Један млади Србин био је ђак православне богословије у Паризу. Суочио се са двоумицом: да ли да се жени или да се монаши? Отишао је у Версај, у коме је архиепископ Јован тада живео и упитао га - Да ли да се замонашим? Владика Јован је дуго живео у Србији и био је добро упознат са обичајима и наравима младих Срба. Знао је да они могу бити тврдоглави и пренагљени, па је наглашено рекао овом српском младићу: "Не". Ипак, овај Србин је постао монах. Kад се том српском калуђеру посрећило да поново сретне владику Јована, овог пута у Америци, владика га је благословио озареног лица, као онај који Србе познаје скроз-наскроз. Владика је знао да Србин не би никако послушао да му је он рекао: "Да, постани монах."
На чудесан начин је господ повезао путеве светог Јована са српским светима и са српским народом, па не чуди да је данас у Србији веома раширен култ и поштовање светог Јована Шангајског, који је истински брзи помоћник, исцелитељ и утешитељ свима који му се с вером обрате. Познато је да су још у Охридској богословији у Старој Србији заједно боравили и радили свети Николај Жички и Охридски, свети Јован Шангајски и Ава Јустин Ћелијски.

Захвални Холанђани
Владика Николај и владика Јован су се касније сретали у Америци, а отац Јустин је остао у домовини и држао је у својој келији у манастиру Ћелије фотографију светог Јована Шангајског, а кажу и да је често плакао причајући о њему. Владика се бринуо и о тзв. "Француској православној цркви" и много се потрудио да би се макар неке од парохија нашле на спасоносном путу под окриљем Руске заграничне цркве. Али, најзначајнији плод његове апостолске делатности било је утемељење Холандске православне цркве која је под његовим богомудрим вођством силно ојачала и развила се, тако да сада има свога архијереја, своје манастире, скоро све богослужбене књиге на свом матерњем језику, своје часописе, итд. Сва своја достигнућа православни Холанђани приписују владики, сматрајући га својим оснивачем и добротвором, као што се јасно види и из речи епископа Јакова Хашког, у предговору првог од свих животописа владике Јована: "Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: "Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога, Њему је угодно."
Владико! Благодарим ти за све. Помени нас, твоју холандску Цркву пред Престолом Божјим".

Лековита водица

Познато је да је владика Јован ноћу обилазио домове и квартове Париза најближе храму и обавезно их шкропио светом водицом, као и поштанску сандучад. Тога су се дуго сећали многи Парижани који су доводили своју децу да би била пошкропљена светом водицом, а када су касније говорили владики Јовану да су се деца, након шкропљена и исцељивала, он се правио да их не разуме.

Словенским витезовима

У беседи изреченој у руској цркви Свете тројице у Београду, три дана по убиству краља Александра Првог Ујединитеља, владика Јован је, између осталог рекао: "Да ли се уплашио смрти јунак, који се још од Kуманова научио да гледа смрти у очи? Није се он бојао смрти ни после рата и увек је чврсто бранио правду Христову, борећи се против зла и није одустао од ове борбе иако је знао да зло неће њега да поштеди. Његов бесмртни дух ће се уселити у рајска насеља где ће га дочекати цар Лазар и цар Николај Други са осталим словенским витезовима и мученицима, који су пре њега истим путем, путем самоодрицања до смрти, ушли у Царство Христово."

 

Извор: Вести

[коЖељ њацИ]

Екмечић или Ћоровић, заборавио сам који од њих, кажу да нам је нуђено од стране Енглеза да анектирамо српске области после Првог св. рата, што је била и Пашићева замисао, што је прво и учињено приступањем Босне, Црне Горе и српских крајева у унију са Србијом. Међутим, Александар је био идеалиста (можда и мегаломан) и хтео је велику државу, што је довело до стварања Краљевине СХС. Ако је ово истина, наравно, јер има и оних који тврде да нисмо могли да се изборимо за Србију у жељеним границама једном када је Русија иступила из рата.

 

Знам ту причу, али немам потврду за њу.

[коЖељ њацИ]

Да је тако урађено данас би се граничили са Немцима а у Загребу би живели Немци.

[RYLAH]

Свеједно, одавно је тај воз прошао и неће никада ни да се врати, али само кажем да је могућност постојала да се другачије поступи, само су друга времена и схватања била. Прогресивна омладина тада је углавном била југословенски настројена, задојена на идеалима уједињења Италије, Немачке и великих слободарских покрета тада. Зато није чудо ни што је краљ имао те идеале, јер је можда наивно веровао да ћемо једном заиста и да будемо један народ сви. Ваљда те илузије зато што се нисмо познавали довољно добро.

[Melhisedek88]

http://www.vozd.in.rs/144_istorija.html

 

 

Главни добитник је била Србија или, тачније речено, Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима. Има историчара који тврде да су савезници присилили Србију на то уједињење. То не одговара истини, чак напротив: Савезници, а посебно Вилсон су хтели да сачувају (мада умањену) Аустроугарску као противтежу Немачкој и бољшевизму, па су вршили притисак на Пашића и Александра да се задовоље Великом Србијом.

Пашић, који је био опседнут идејом једне заједничке државе јужних Словена, успео је да за то придобије и младог регента Александра, који у почетку није схватио суштинску разлику између (Велике) Србије и заједничке државе са католичким Хрватима и Словенцима, видећи у томе само проширење своје државе! После уједињења је брзо схватио ту разлику, па је у лето 1928. чак намеравао да повуче српске трупе иза линије Лондонског уговора и „ампутира“ Хрватску.

Од те идеје је нажалост одустао из разлога за чији је опис потребна опширнија анализа. Он лично је ту одлуку платио шест година касније сопственим животом, а српски народ огромним људским и територијалним жртвама за време Другог светског рата и касније.

Главни савезник Пашића у остварењу идеје једне заједничке државе јужних Словена су били француски масони, који су по сваку цену хтели да разбију хабзбуршку монархију видећи у њој само једну неман римског католицизма, свог највећег противника. Њихов утицај на западне савезнике, као и деловање словеначких и хрватских масона у националним саветима су били одлучујући фактор у остварењу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

[RYLAH]

Пашић, који је био опседнут идејом једне заједничке државе јужних Словена, успео је да за то придобије и младог регента Александра, који у почетку није схватио суштинску разлику између (Велике) Србије и заједничке државе са католичким Хрватима и Словенцима, видећи у томе само проширење своје државе!

 

Ово није истина, Пашић је био жестоко против Југославије, Александар је устав донео буквално њему иза леђа са Хрватима, Цловенцима и неким пројугословенским Србима, отерао га из Београда да би октроисао Устав.