Презиме као позив - Јеромонах Августин (Монастирев)

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Јеромонах Августин (Монастирев)

 

 

Разговор с јеромонахом Августином (Монастиревим)

 

 

Заиста су дивна дела Господња! Сревши младог монаха, који једва да има преко двадесет година, у почетку си опрезан, али потом, не можеш а да се не одушевиш одлучношћу и искреним стремљењем к Богу - то је таква реткост у наше време, чак и међу православцима. Такви сусрети су увек откриће, радост, захваљујем Богу за такве људе.

 

Јеромонах Августин служи у катедралном сабору Васкресења Христова у Краснослободску. "Код нас је сваки дан Васкрс!" - смеје се он. Такав, радостан, је био и наш разговор о путу у манастир младог јеромонаха, о савременом монаштву, Промислу Божијем и социјалним мрежама. "Монах је тај, који се увек радује", - рекао је један мудри ава. У овом случају, то је заиста тако.

 

- Оче Августине, у вашем случају, како се то каже, презиме обавеже. А када сте ви схватили, да је то заиста одредило ваш животни позив и да је монаштво - ваш пут?

 

- Од када знам за себе, увек сам маштао о свештенству. Од шест година сам се играо "цркве", хтео сам да будем свештеник, надахњујући се примером блаженопочившег патријарха Алексија II. Често сам проводио божићни распуст код бабе у Тјуменској области. Увече је устала за молитву и предложила мени и мом брату од тетке да се помолимо заједно. Брат је пристао, али је ускоро заспао, бака је читала вечерње правило, а ја, не знајући шта да радим и за шта да молим Бога, отворио сам Библију и почео да читам Псалтир, иако ништа, наравно, нисам разумео. Бака је завршила молитву и предложила ми да погледам Божићну литургију на телевизору. Тада сам по први пут видео велико дело - Литургију и Његову светлост Патријарха. И одмах сам рекао да хоћу да будем као он. "Када одрастеш и бићеш као он", - осмехнула се бака. Ето тако је почео тежак пут стремљења к Богу и Његовој Цркви.

 

Детињство је пролазило интересантно, родитељи су знали да хоћу да будем свештеник, и саглашавали су се, мислећи да ћу се поиграти, одрасти и с временом ће тај мој хир проћи. У школи су ме завали "монах у црвеним панталонама", јер сам носио црвене спортске панталоне у првом разреду (Смеје се.). У почетку сам се љутио, било је чак и сукоба с школским друговима. Ипак, надимак ми је остао, али су ме тада већ кратко звали "монах". У школске дане сам активно читао православне књиге - хтео сам дубље да упознам веру. Тада се десио један смешан случај. Седео сам у клупи с девојчицом Лизом Чалигавом, која је такође волела да чита Свето Писмо. И једном је Лиза рекла: "Ти ћеш бити поп, а ја попадија". (Осмехује се.)

 

Понекад сам молио родитеље да ме воде у цркву на Литургију. "Тамо је покојник, немаш шта тамо да тражиш", - чуо сам одговор. После тога више нисам смео да улазим у храм. На првој години Тобољске семинарије, где сам се уписао са 17 година, мало је фалило да се оженим. Она је певала и мислио сам да смо добар пар: ја ћу служити, а попадија ће певати у хору. Али девојка није хтела да ме чека, па свадбе ни није било. Ја сам је волео, и зато нисам видео себе поред неке друге. Схватао сам да, сигурно, тако мора бити и почео сам озбиљно да размишљам о монаштву. Сада у томе видим Промисао Божију.

 

Своје мисли о манастиру сам открио оцу Серафиму, мом духовнику, али он је рекао да за сада не доносим никакве одлуке, да поживим тамо, видим како је то, и онда ће се све знати. Узгред, с том девојком до данас разговарам, али већ се изградило одређено потчињавање. После сам замолио духовника да ми да некакво молитвено правило, да бих се "осетио монахом", - другим речима, код мене је почео романтизам. А отац Серафим је направио паузу, замолио ме је да сачекам. Мучио сам се, мучио: "Зашто ћути?!" Потом нисам издржао: "Баћушка, ви ме нисте заборавили? Молио сам вас за неко правило!" "Ево ти послушања, - одговорио је отац Серафим, - да прочиташ пети том дела светитеља Игњатија (Брјанчанинова)". Био сам разочаран, очекивао сам да ће ми одредити молитве, Псалтир, каноне и томе слично. (Осмехује се.) Али шта да се ради! Набавио сам од једног баћушке пети том Брјанчанинова, склонио са стола све књиге и почео да извршавам послушање.

 

 

- Дотле свете оце нисте читали?

 

Читао сам, наравно, али светитељ Игњатије (Брјанчанинов) - то је таква дубина!

 

- У студентске дане омладина, као по правилу, не чита светоотачку литературу. У глави су им друге мисли: друштво, девојке.

 

Био сам веома друштвен тип, волео сам разговоре, забаве, око мене се окупљала омладина, стално смо упадали у некакве авантуре. Али то ми није било на корист. Поред тога, увек сам знао да хоћу да будем с Богом. Осећао сам ту духовну жеђ, коју је могао да угаси само Господ. Причешће, богослужење.

 

- Постоји мишљење, да је монаштво најсрећнији живот. Али зашто је, ипак, симпатичан и шармантан млади човек, омиљен у друштву, изабрао тај радосни, али веома сложен пут? Тим више, у таквом младом узрасту?

 

"Нисте ви Мене изабрали, већ Ја вас", "Много је званих, али мало изабраних", - говори Христос. Монаштво је пут туге, али у радости с Богом. Такав живот није за сваког, али Господ даје снагу да се носи монашки крст. Ми морамо ценити, бити благодарни, што нам је Господ открио лепоту монаштва. Серафим Саровски је говорио, да је био спреман да живи у јами с гмизавцима, само да буде с Богом. Старац Пајсије Светогорац је оставио мајку, која га је много волела, ради монаштва, због чега је много туговао. Сви ми припадамо Господу, о чему, на жалост, често заборављамо. Православци носе знак Христов, зато морају имати љубави у срцу. Да, и у браку се човек спасава, али сам схватио да, имајући породицу, не могу толико времена да посветим молитви и својој пастви, колико то могу, као монах.

 

Све што нам је дато: ум, лепота, таленти, - створио је Бог. Али посветити себе служењу Њему, у потпуности предати себе Творцу - то није просто позив, то је жртва. За своје најближе и, првенствено, за непријатеље. Монах је прототип Христа, он мора у свему да црпи и учи од Великог Учитеља - Исуса. Монах не носи случајно параман (четвороугаоно платно са представом крста и оруђа страдања Христових, које се носи на леђима) на коме је написано: "ране Господа Исуса на телу свом носим". (Гал. 6, 16) Тако и Христос није на свет дошао ради својих ближњих, већ за све људе. Како је рекао апостол Павле, "када ме Господ призва, не питах тело и крв". (Гал. 1, 16)

 

 

Наравно, ја нисам апостол Павле, већ само заблудела овца Христова, коју Он носи на Својим леђима. У почетку ме је ломило - при том, јако. У почетку уопште нисам схватао, како ћу моћи да будем монах, јер "монах", од грчког "монкхос", значи "сам". Али без муке се у Царство Небеско не улази, зато сам морао да истрпим, чак да превазилазим падове. Господ је то допустио, јер сам се удаљио од својих послушања, које сам носио код игумана Петра (Јеремејева), ректора Руског православног универзитета (сада тамо студирам). Једно рано јутро сам шетао по универзитету и схватио, да је моје призвање - служење Богу. У том тренутку свог живота, јако сам туговао због својих немоћи, схватио сам да сам изгубио лик Божији у себи, изгубио сам то чему сам тежио, - то је било болно и страшно.

 

- Колико знам, Ви сте, као студент Руског православног универзитета, још радили као фотограф, па чак и планирали да пођете новинарским путем.

 

Писао сам чланке, обавештења, саопштења за јавност, фотографисао сам. Али све то је било удаљавање од главног - монаштва. Лукави се на све начине трудио да ми да све то, што је могло да ме одвоји од Бога. Духовне и физичке силе су одлазиле тамо. А монаштво - то је со живота Цркве, чему сам увек желео да припадам.

 

- Инок (монах) - значи другачији. Да би човек постао прави монах, да ли је обавезно изоловати се од света у усамљеном манастиру, одбијати разговоре с људима? Јер постоји монаштво и у свету.

 

Мир у души и келија унутра - ето то је манастир. Монаштво - оно није спољашњи, већ унутрашњи рад. Исто као што је "Царство небеско је унутар вас". Монах је онај, ко је обрео Дух смирености, ко чува и усавршује свој унутрашњи рај. Без сумње, монах мора да се налази у манастиру, а не у свету - искључење може бити само послушање архијереју. Манастир - он је инкубатор, он има свој имунитет. За Свете Оце говоре да су имали контакт с Богом и чак ни мишљу нису излазили из своје келије, имајући ту у виду, не манастирске зидове, већ унутрашњи манастир. Ако човек комуницира с Богом, како може да сагреши? Ако човек види Христа у свим својим поступцима, буди се и леже с молитвом, онда он живи Богом. А уколико се буди и прва мисао му је: о-о-о, опет ићи на правило, - онда ће таквом човеку бити тешко.

 

- На жалост, не буди се свако с молитвом на уснама - често су људи склони другој варијанти.

 

Неопходно је ломити себе, калити. Над тиме се мора и може радити, зато што у основном, молитви смета наша лењост. Господ говори: "Постом и молитвом се изгони демон". Сви људи су призвани к молитви - општењу с Богом. Господ стално у Јеванђељу говори о томе, да би се ми молили. Само што то неко прихвата, а неко одбацује, неће чак ни да зна за Бога, да и не говоримо о томе, да Га позна у Тајинствима и молитви.

 

- Ви сте одмах примили постриг у малу схиму, а то се не дешава сваки дан. Било вам је 20 година - нисте се бојали?

 

- Пре тога сам две године био послушник, служио у келији игумана. Није било страшно, озбиљна искушења су почела у време самог пострига, али све то треба истрпети. Мисли су у том моменту веома јаке, али самог пострига, скоро да се не сећам - све је прошло као у сну. Господ даје благодат, да би осетили Његово покровитељство, да би схватио да ћеш живећи с Богом, имати то блаженство - лакоћу, крила на леђима. У суштини, сваки православни хришћанин је монах у смислу извршавања заповести љубави.

 

Човек не бира монаштво зато што му није ишао лични живот, или је имао проблеме у свету, - монах хоће да служи Богу и људима. У манастир не одлазе, већ долазе. Пре свега, тежим да нађем спас у Христу, служећи људима, кроз које, заправо, служим и Њему. Када је на теби крст, када на Литургији изговараш велике речи "Твоје од твојих", с трепетом осећаш, да свет дрхти од тих речи, да је то жртва принесена за цели људски род - и за нас, такође.

 

- При постригу сте добили у Православној цркви ретко име, Августин. То је у част блаженог Августина, који је написао чувену "Исповест"?

 

- Да, светитељ Августин, епископ Хипонски, такође је аутор изузетног много-томника "Град Божији". Он је био подвижник свете јединствене Цркве, која је постојала до раскола у XI веку. Сећање на светог блаженог Августина заједно са светитељем Јоном (митрополит Московски) Руска православна црква слави 15/28 јуна.

Још пре пострига сам схватао да међу претпостављеним именима може бити и Августин, јер су околности у нашим животима биле веома сличне. Чак, шта више, наш игуман је, како се показало, још недељу дана раније знао да ће тако и бити. И многи свештеници су говорили да ћу бити Августин. Интересантно, али на крају је жреб пао управо на то име.

 

 

- Вероватно је тешко у тако младом узрасту исповедати дугачке редове верника, јер се на свештенике обрушује толико људских грехова, боли, страсти, искушења?

 

- Тежину исповедања, у смислу бриге пастира за паству, први пут сам осетио на празник Успења Пресвете Богородице. После тога сам доспео у болницу. (Осмехује се) Неки јерарси говоре да млади свештеници не би требали да улазе у детаље духовних болести људи, главно је - прочитати разрешну молитву. Јасно је да се то ради с циљем да се пресече прелест и младостарчество, али не бих могао с тим да се сложим, јер се тако на исповести, кроз свештеника, често јасно открива воља Божија о човеку.

 

- Оче Августине, како схватити да ли је човек призван к монаштву? Како распознати, чути призив?

 

- Томе мора стремити срце човека, он мора желети да буде с Богом. Сви ми смо призвани, али ко ће постати и изабран - зависи само од нас самих. Треба одредити, какво место у нашем животу заузима Бог. Сви људи су призвани да служе Богу, посебно мушкарци. Управо зато бебу мушког пола уносе у олтар за време Тајинства Крштења. Њему се показује чему треба да стреми - к царском служењу. Али, на жалост, нису сви способни да чују тај призив. Али, иако је код свих призив исти, многи имају други пут - морају постојати и учитељи, и банкари, и књиговође. Све то даје Господ, али понекад иза тога не видимо оно духовно. Прави монах тражи подвиг и налази га, а људи често траже слабости, недостатке ближњих и зато не могу видети њихове врлине. "Сами створимо плодове, а судиће Бог". Ипак Господ не открива свакоме мисао о монаштву. Како је рекао архимандрит Тихон (Шевкунов), монах - то је један у хиљаду.

 

- Како, у таквом случају, не погрешити с избором животног пута?

 

- Како се каже, ако ђаво не може да погуби човека у свету, онда га одвлачи у манастир. За то и постоји искушење, које је свако човек дужан да прође. Уколико он тежи монаштву, свештенству и то не траје једну годину, онда је то призив од Бога. Ако постоји призив к монаштву, онда ће се оно природно пројавити у тежњи к манастирском животу, богослужењу. Човек жели да се често моли, чита аскетске књиге, житија светих подвижника, стараца, отечнике и сличну монашку литературу. Другим речима, карактер унутрашњег утиска постаје одлучујући. Може бити да се он закључује и у томе, да човек створи сложну породицу, да нађе интересантан посао, живи у добрим условима, - тада је јасно да монаштво није за њега. Мислим, да се то увек тако решава.

 

Дешава се, наравно, да се човеку свиђа и једно и друго: и манастир, а и породица, такође није лоше. У том случају треба пробати, испитати себе, посветити се једном од та два, током једне или две године - за то, заправо и постоје такви стадији у монашком животу, као што је послушништво. Човек мора да поживи неко време у манастиру, да би схватио да ли му такав начин живота одговара или не. За тај период он ће већ јасно да види да то није његов пут, или ће схватити да је то управо оно што је тако дуго тражио.

 

- Савремено монаштво често борави у свету - монаси имају странице на фејсбуку, "У Контакту" и другим социјалним мрежама. Шта Ви мислите, да ли их то одводи од оног главног - молитве?

 

- По речима владике Илариона (Алфејева), монаштво је тајинство у коме човек умире за свет и рађа се у новом животу. Умире за зло које влада светом, а не за сами свет. Монаштво је пењање на Голготу, распињање себе и својих страсти, трпљење увреда и клевета. Али "ко издржи до краја, тај ће бити спасен". Пре свега, монах мора живети Христом, тражити општење с Богом, а не с људима. Мени се чини да средства масовног информисања нису корисна за монаха, ипак, почео је XXI век, и свестан сам да је потпуно одрицање од света данас немогуће. Ја сам такође слаб, зависим од њега, зато сам морао да се искључим из социјалних мрежа. То сам учинио пре свега због тога што монах мора да тражи општење с Богом, а не с људима. Узгред, за моје духовно уздизање то није корисно. Зато сам и дошао у манастир, да би општио с Богом, тражио Га, био с Њим једно цело. Како говоре свети оци, монаси су омиљена деца Божија, о којима се Он посебно брине, штити их и теши. Уколико будемо тражили разговоре на интернету, који је заправо имагинаран, то је у стварности сурогат разговора, - онда Бога нећемо наћи.

 

Када сам обрисао своју страницу на интернет, мислио сам да ће се на мене обрушити талас телефонских позива и СМС-а, - ничег таквог није било. И тада сам схватио да се разговори у мрежама често врше да би се "убило време", и то је истинско убијање целог друштва, не само монаха, када лукави рукама интернета убија време људи. Може се ножем резати салата, али се њиме може извршити и разбојништво - зависно како се користи тај предмет. Овде је исти тај случај: Интернет може бити на корист, али њиме можемо и убијати себе. Наравно, понекад подлегнеш на провокације света, али неопходно је молити Бога за помоћ.

 

Неки говоре да данас нема тог монаштва, које је било у време преподобног Амвросија Оптинског и Серафима Саровског. Чак и више од тога, у Цркви постоје такви људи, за које је манастир, једноставно, посао, грађење каријере. Да, то постоји, али не могу се сложити да се монаштво осипа у наше време, - постоје још увек прави подвижници, и није их мало. Морамо стремити Очевом загрљају. Монах се увек мора нечим занимати - молитвом, послушањима, да се не би олењио, да би изморио тело радом, да не би имао времена за себе. Ако монах, послушник или радник у испомоћи живи у манастиру и ретко се причешћује, не моли се, пошто наводно нема кад, то је онда веома тужно и трагично. Или је каријериста, или једноставно користи то што му даје манастир: да попије, поједе, има где да спава, итд. Таквих људи данас има много, што је жалосно.

 

Монаштво - то је жртва у буквалном смислу те речи. А смисао је ту веома дубок, зато што је то жртвена љубав, жртва ради људи, за род, претке. Ко мисли да монаси имају досадан и једноличан живот, могу им рећи да су веома далеко од истине. Живот, ако је он у Богу и с Богом, не може бити досадан - то је Васкрс! Црвени Васкрс!

 

 

С јеромонахом Августином (Монастиревим) разговор водила Кристина Пољакова

 

превод са руског С. М.

2.октобар 2014.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/70824.htm  ;

 

 

 

 

Манастир Лепавина