У море, следећи реч Божију

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Јеромонах Венијамин (Ковтун)

 

 

 

 

Поузданост рада најсавременије технике на војном броду, зависи од духовног стања посаде, - сматра јеромонах Венијамин (Ковтун). Командир атомске подморнице, капетан прве класе резервног састава, данас врши дужност помоћника командира бригаде подморница, у раду с војницима верницима, на Беломорској војној поморској бази.

 

- Оче Венијамине, ви служите у Северодвинску око годину дана и, без сваке сумње, вам је познато духовно стање у посади БВМБ. Какав је дух наших војника?

 

- За годину, овде проведену, убедио сам се да је формирање парохије овде могуће само онда, када ја, као свештеник, будем редовно излазио на море, заједно са посадама. Тада се може одредити, ко је од морнара отворенији за духовне разговоре, духовни живот, и на даље се опирати на њих. У чему је значај и важност оцрковљавања тих људи? У томе, што су они већ војници по опредељењу, и остало је само мало "кориговати" њихов поглед на свет. Јер свака је душа по природи хришћанска, али то треба открити.

- У чему се огледа служење гарнизонског свештеника?

 

- Ја имам широки круг мисионарског рада, "поље неорано". По статистици, у руској армији 80 процената су крштени православци. Али они се никада не моле, не иду у храм, ни једном се нису причестили. Истина многи носе крст. На томе веза с Православном црквом, како је почела, тако се и завршила. Провео сам анкету међу више од половине личног састава бригаде, и већина је одговорила, да се практично не моли и недељом не иду у храм на службу.

 

Вероватно је потребно да се околности сложе тако, да би се човек сетио чему би требао да стреми и коме да се обраћа. Али, можда и због тога говоре: ко на море није излазио, тај се није молио.

 

За ту годину смо обрадили "обалске елементе" - на дан сећања праведног војника Фјодора Ушакова, 15. октобра, прошли смо крсним ходом по улицама Северодвинска. Сада је дошло време, да се сликовито изразим, одрађивања "морских елемената" - разговори с посадама непосредно на мору.

 

Вера се јавља као последица слушања. А где морнари могу да чују Реч Божију? На обали им је дневни график веома напрегнут, слободних минута скоро да нема, и при том, није им свака недеља слободна. На мору је, наравно, исто велика заузетост, али и поред тога, 24 часа ће се на броду налазити свештеник. Мислим да се неколико минута сваког дана заиста може издвојити, и омогућити морнарима то слушање, од кога се јача вера. Јер без ње, све представља "пуцањ у празно".

 

- Оче Венијамине, да ли је Ваше постављање на Војно-морску базу имало своју "позадину"?

 

- У армији, а посебно на флоти, су неопходни људи који познају њену специфичност, који познају службу. Важно је да не буду на терет људима. Без сваке сумње, за командира је ризик пуштати на војни брод човека који не познаје важећа правила понашања. Да би пошао са посадом на море, чак сам и ја морао да прођем специјалну припрему и добијем дозволу за то.

 

Мислим да је ту важан још један моменат. Од 2005. године сам имао послушање у Санаксарском манастиру, у коме се чувају мошти непобедивог руског адмирала, праведног војника Фјодора (Ушакова), а пре тога сам три године радио у Синодском одељењу за сарадњу с оружаним силама, у сектору војно-морске флоте, код протојереја Димитрија Смирнова. Сећам се како је он говорио о кардиналној промени у његовом односу према официрима. Када је отац Димитрије почео да руководи одељењем, био је убеђен: сви генерали-адмирали се баве својим личним проблемима, изградњом својих викендица, корупција и то под шапком. Његови погледи на то су се сасвим променили после непосредног разговора с високим ешалоном руководства армије и флоте: отац Димитрије је не једном, да би сви чули, рекао да су најздравији део нашег друштва - оружане силе, и додао: ако ништа друго, онда зато што их сваке године доктори проверавају.

 

- Како су се у вашем животу ускладили служба и вера?

 

- Ја сам био човек, далек од вере, у потпуности посвећен војној служби. У духовном односу, моја биографија је права као стрела, никаквих истраживања није било.

 

Рођен сам у Чељабинској области. Мој отац је био војни морнар на Тихоокеанској флоти, прошао је цео Велики отаджбински рат. Волео је море, и у нашој кући се чувало много његових слика у морнарској униформи и мајицама. Све је то, очигледно, "ушло" и у мене. Завршивши војно-поморску школу у Владивостоку 1976. године, стигао сам у Прву флоту атомских подморница Северне флоте и у њој сам служио 21 годину.

 

Био сам у потпуности средње статистички совјетски официр. Сећам се како су крајем 80-их година чланци у новинама "Звезда", "Новиј мир", "Нева", мењали поглед на свет. Држава - то је машина, која је била усмерена на уништавање пристојних људи, руске нације, - све се то тада откривало. Али ми смо још увек живели по социјалистичкој догми. Касније сам схватио, да су заповести социјализма, обичан плагијат Јеванђеља. На пример, социјалистичко "човек је човеку друг, товаришћ и брат" и јеванђељско "љуби ближњег свог, као себе самог"...

 

Тајинство Крштења сам примио 1991. године. Потом је почео Велики пост... А ја котлете не једем, рибу не једем. Како сам специјално за себе кувао каше, и онако тајно, додавао тамо маслац. Али ја ни такву кашу нисам јео. Печен кромпир у суботу је за мене био деликатес. Једном речју, када сам се с мора вратио кући, жена је заплакала. Ето тако сам постио...

 

Почетком 90-их година смо престали да одлазимо на море, на војна дежурства, и чекао сам када ће да се заврши служба, која ми је већ постала неинтересантна. Затим су ме прекомандовали у Главни штаб војно-морске флоте у Москву.

 

- О. Венијамине, да ли је компликовано управљати подморницом?

 

- Када је уиграна посада, све иде аутоматски. Уопште, техника уразумљује и помаже отрежњењу. Важно је да то дође до наших војника. Уверен сам, да поузданост рада најсавременије технике на броду, зависи од духовног стања посаде. Командир је згрешио, урадио Бог зна шта, и код њега су сва торпеда направљена на циљ? Не. Господ све гледа. Ако је врста рада човека повезана с техником, значи, Господ га кроз њу и уразумљује.

 

У мојој пракси је био овакав случај. Из фабрике је после ремонта излазио брод. Пре тога, официри су предложили да га освештају. Тада се, то је била 1992. година, команда категорично успротивила томе. И шта мислите, шта се десило? На крају смо 15 пута пуштали опрему у редовни турбогенераторски режим. Дошао је главни конструктор, почео да анализира, гледа на цртеже у којима су само две цеви и никаквих других мудрарија. На улазу има притиска, на излазу - нема. Где се изгубио? Конструкција је: цев у цеви, и ништа више. Ето, нисте хтели да освештате брод - сада трпите. Потом је Господ, наравно, поштедео особље.

 

- Према техници се односите с трепетом, о. Венијамине. Очигледно је зато ваш аутомобил - поуздана раритетна "Волга"?

 

- Да, сређена је она темељно. Кола су се код мене појавила пре годину дана, и то не случајно. Отпутовао сам на одмор у домовину, и тамо су ми је поклонили школски другови. Тај поклон ми је посебно добродошао, када сам се упутио у Северодвинск, на место службе: у приколици сам возио православну библиотеку и иконостас. При том сам брошуре бирао специјално за моје морнаре.

 

Овде, наравно, бивамо принуђени да се удаљујемо од тих најважнијих квалитета, која освајамо у манастиру: тиховање, унутрашња концентрација. Поред тога, никако се не може избећи сувишна информисаност. Са својом паством морам разговарати, налазећи се у теми основних политичких усмерења, задатака, које руководство земље и Врховна команда ставља пред флоту. И наравно, волео бих да више људи у униформама постану активни Христови ратници. За то се молим.

 

Разговор водила Људмила Селиванова

превод са руског С. М.

25.септембар 2014.

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/smi/64306.htm

 

 

 

 

 

Манастир Лепавина