Музичка фолклорна баштина у Србији

[Vesna Milovic]

     Дуги низ година присутна су два главна проблема у српској народној и градској музици: ауторизација – тј. врло немаран однос у смислу ауторства песама и криза у идентификацији српске народне музике.

     Кроз музичко школовање, имала сам прилике да анализирам и свирам дела познатих композитора, а у слободно време да упознам музичку традицију других народа преко нотних записа и аранжмана старих (изворних) и нових (компонованих) песама у разним музикалијама. Где год је име аутора текста и напева било познато, наведено је уз наслов (и поднаслов) песме, са местом и годином настанка, посветом (ако постоји), и евентуално још којим податком.

     Код нас су приређивачи музикалија најчешће шкрти у навођењу оваквих података, па су се аутори изгубили негде у времену. Има толико познатих и данас често певаних песама за које не знамо ко их је писао и компоновао – а имена тих аутора, њихове биографије и стваралаштво налазе се у школским уџбеницима, разним новинама и часописима, радио и ТВ емисијама. Стално помињемо ове ауторе. Певамо њихове песме у друштву, кафани и на разним слављима, али не знамо чије су. А онда те песме освану у некој новој музикалији, али опет без имена песника и композитора. И тако, тонемо у сопственом незнању, а ауторима се сваким даном све више губи траг.

     Много је приређивача, али је мало оних који имају знање. Ни ја нисам знала све ауторе популарних народних и градских песама, али ме је одувек интересовало да сазнам. Одувек ми је сметало што највећи нагласак дајемо класичној музици (пре свега страној) и боље је познајемо, него што се трудимо да упознамо нашу народну музику. Наша музичка традиција је део нашег националног идентитета и као таква не сме никада бити запостављена или у другом плану. То је основа за учење музике, прво што требамо да упознамо, па онда све остало.

     Из тог разлога, ова књига је намењена свима без обзира на године, образовање и професију: деци и одраслима, ђацима и наставницима (у основним и стручним музичким школама), ''немузичарима'' и музичарима – професионалним и аматерима, етно-групама и културно-уметничким друштвима... јер свако може пронаћи нешто за себе у овој књизи. Некога ће, на пример, интересовати ноте, а некога занимљиве приче о постанку песама.

 

     Други проблем је што већ дуже време у нашој народној музици постоји подела на изворну и новокомпоновану. Традиционална музика све више губи свој идентитет под притиском новокомпоноване, па је зато, да би остала препознатљива, добила назив ''изворна''. А новокомпонована народна музика се све више схвата и доживљава као ''права'' народна музика. Она, у ствари, само на разне начине имитира народну музику: кроз тематску и језичку везаност за село, затим ''позајмљивањем'' одређених облика из новијег сеоског двогласног певања (певање ''на бас''), а највише кроз пренаглашену употребу елемената музике других народа – тј. елемената оријенталног типа (трилери, мелизми, коришћење прекомерне секунде…). Представници новокомпоноване ''народне'' музике и њена публика правдају овакве творевине вишевековним оријенталним утицајем. Али, велика је и веома видљива (тј. чујна) разлика коју је Отоманска империја оставила на врањанску градску песму и босанску севдалинку, с једне стране, и потпуно електронски семплован звук новокомпоноване народне музике, с друге стране.

     Новокомпонована народна музика је део популарне, масовне уметности. Не подлеже некој врсти естетске провере, већ као и сви други облици масовне културе има робни карактер. То је тржишна, потрошна роба где рефрен има веома важну економску сврху – треба да омогући што бољу продају песме: треба да буде једноставан и директан, да представља поруку. Као и већина потрошне робе, овај производ је често ниског квалитета (као што је низак и културни ниво његове публике) па се, као такав, троши, потроши и напокон баци.[1]

     Старији људи често и с правом уздишу: ''Нема више старих лепих народних песама'' или ''Лепше су старије него нове песме''. Али, дух старих времена када се поштовала, неговала и чувала традиција у сваком свом виду, одавно је ишчезао. Савремено доба је донело велике промене и неке нове вредности, али не смемо због тога занемарити и заборавити своје корене и наслеђе. Народна музика (сеоска и градска) живи са народом, произилази из њега, па у себи носи више истине о животу народа него данашња музика која се рађа по кафанама и музичким студијима. Изворни народни мелос крије снагу једног народа и времена. Аутентични звук наше изворне песме, раскошни фолклор и народна ношња – увек су у свету освајали симпатије и наилазили на овације.

     Још је давне 1926. године композитор и етномузиколог Владимир Р. Ђорђевић описао слично, забрињавајуће стање народне музике на почетку предговора своје књиге Народна певанка (Београд, 1926), али далеко мање опасно него у данашње време: ''Данас је певање, у нашој народној маси, у страшноме стању. Оно се, не само не развија, већ кржља. Пева се просто којешта. По варошима је оно што се у маси народној пева неиздржљиво. Пођите за војницима кад у маршу певају, пођите за ђацима кад су на излетима, прислушните студенте кад се веселе, застаните поред кафаница на Дорћолу, Врачару, Савамали, или по нашим паланкама, и послушајте тобожње професионалне певачице, па, ако ма и најмање имате осећања за лепоту песама и њиховог извођења, ви морате затворити уши да не слушате. Бесмислене, двосмислене, врло често и баналне, речи, којима човек не зна крснога имена, уз дивљачку дреку, или уз простачко, а претенциозно извијање неке мешавине од деформисаних одпадака наших и страних мелодија и њихових прерада или творевина немузикалних тамбураша, певачица и Цигана – то је данашње наше певање у варошкој маси. По селима се народно певање полако преживљује и квари рђавим варошким утицајем. Са певањем у народној маси данас стоји горе но што је стајало пре неколико деценија. Старији људи памте лепе народне песме, које су се училе од матера, и уметничке песме, које  су стварали наши родољубиви песници и композитори. Било је међу овима последњима и нешто наивних ствари, али су и оне, при свему томе, биле лепе и, што је главно, биле су наше. Данас је и тога нестало. У народ се не силази да се у њему тражи инспирација; прави песници и музичари као да желе да су што даље од масе народне, од њених идеала и њезиних потреба. И да није оно нешто подмлађивања песама из Јужне Србије, ми не бисмо имали ништа што би личило на певање.'' Ово би се у великој мери могло рећи и за данашњу ситацију у народној музици.

     Књижевни историчар Мирослав Пантић је у свом раду Право и лажно у народном песништву, у свету и код нас, у прошлости и данас[2] написао: ''Народна песма, од часа када је тим именом назвава – а назвао ју је тако (la poésie populaire) први колико сада знамо знаменити Француз позне ренесансе Мишел де Монтењ (Michel Eyquem de Montaigne, 1533-1592) у гласовитим својим Есејима (Essais) редигованим између 1571. и 1579, а штампаним 1580. – и од појаве најраније записаних текстова – а они по постању и по тренутку када добијају писани облик, понегде у свету знатно претходе Монтењу – јавља се и опстоји у, скоро би се рекло, нераздвојном друштву са својим парњаком или двојником, који јој је и противник, чак на махове и љути, тј. с поезијом која је опонаша или је чак копира. Та њена понекад незгодна друга, преузевши од ње садржаје и мотиве, и присвојивши затим њену одећу, њен богати накит, њен стил и њену поетику, тиска се да стане равноправно уз њу; не кријући чак намеру да је истисне и да јој преотме њено место.'' Данас, највећи непријатељ народној песми је новокомпонована ''народна'' песма. Много је новокомпонованих песама, али у том великом броју мало је оних које заиста вреде. Композитори су народну песму претворили у неки облик забавне музике, текстови су постали невероватно прости и банални, а у музици преовладава оријентализација (''позајмљују'' се грчке, турске, иранске мелодије…), уз диско-ритмове, примену електричне гитаре… што звучи више застрашујуће него лепо у односу на традицију. Олга Јанчевецкаја је једном рекла: ''Треба певати, а не плашити народ''.

     Што се певача тиче, никада их није било више него данас, али врло ретко се могу запамтити имена свих певача и певачица. Они све мање обраћају пажњу на изражајност, дикцију (а дикција је способност изражавања!), глас и на само певање. Некада су глас и интерпретација били најважнији за певача, а данас се певачи прихватају без обзира на њихов квалитет певања – тј. да ли уопште знају да певају. Створена је лажна слика о томе шта народ воли и шта је народна музика. Такође, у време Властимира Павловића Царевца за све певаче су били обавезни часови певања, што је данас веома ретко – а при том не мислим на оперске или соло певаче. Нови певачи се појављују у улози забављача, и док се песма некада слушала данас се све више гледа (као каква надокнада за глас и певање). У том смислу певачице могу много више да ''понуде'' својим изгледом, оскудно одевене. Све је мање квалитетних певача јер не могу доћи до изражаја захваљујући комерцијализацији народне музике, корупцији у музичкој продукцији, све чешћем певању ''на плеј-бек'' – пуштањем иза сцене већ снимљеног компакт-диска са комјуптерски уклоњеним фалшевима и улепшаним гласом, чак и на фестивалским наступима (народне музике, али и забавне), уз само отварање уста и мало глуме или примену микрофона који исправљају фалш тонове на јавном наступу. Добри певачи само сметају, јер са лошима већи део слушалаца може да се идентификује. Некада је публика на концерте народне музике (и не само народне) долазила да слуша и ужива, а данас да се ''празни''. Вероватно је разлог овакве ситуације чињеница да музика увек осликава време у коме настаје.

     Озбиљност проблема народне музике данас може се сагледати у само два питања проф. др Димитрија О. Големовића. Једанаесто поглавље своје књиге Етномузиколошки огледи[3], започео је са питањем у наслову ''Да ли је новокомпонована народна музика заиста народна?'', а закључак је био ''Да ли је изворна музика још увек народна?'' Сетимо се шта је рекао Вук Стефановић Караџић: ''Сувише и готово срамота би било сад доказивати важност и вриједност наших народних пјесама, кад је свему ученоме свијету познато, да су оне не само по Европи на најзнатније језике превођене, него и по Америци, кад у своме роду једини пород ума људскога хваљене и слављене, и тако име народа нашега више него сви остали догађаји објавиле и прославиле. … ово није књига од данас до сјутра, а преко сјутра да може остарити, него да ће у важности и цијени својој, као истинито огледало чистога нашега народног језика, народних мисли и обичаја, народнога духа и живота, и народне историје (одбивши поезију од ње), још расти, и да ће трајати док је народа и језика нашега.''[4]

     Грчки филозоф Платон је говорио: ''Што је у држави боља музика, боља ће бити и држава'', а народна пословица каже: ''Сви цветови будућности су у семену садашњости''. Зато треба што пре променити правац даљег развоја музике – тј. вратити се правим вредностима, нашој традицији. Какви би естетски критеријуми за даље музичко народно стваралаштво требали да буду, најбоље објашњавају Гетеове речи о лепоти и естетици песништва: ''У песништву је корисно само оно што је истински велико и чисто. Несавршено песништво само развија наше мане, тиме што заразне песникове слабости и ми примамо. И то их примамо и не знајући, јер не можемо да увидимо да је оно што нашој природи годи, несавршено. … Песме су као бојадисани прозори на црквама. Ако их гледате с тржишта, све је тамно и мрачно. Али уђите само унутра! … Одједанпут запламти и светлост и боја, засија и повест и шара, и племенита привиђења душу узбуђују. … Сваки дан треба видети по једну лепу слику, чути по један леп музички комад, и прочитати по једну лепу песму…''[5] Ко послуша Гетеове речи и на тај начин приђе музици, и уметности уопште, само ће оно што је корисно нахранити и испунити његову душу.

     Новонастала комерцијална ''народна'' музика је нашој култури нанела више зла него пет векова под Турцима. Међутим, интерпретатори и сви који јој на било који начин доприносе (а поготово млади), доказ су да се права, тј. изворна народна и стара градска музика неће тако лако избрисати. Захваљујући одређеном броју музичара, интерпретатора и ствараоца народне музике, и уредника радио-телевизијских емисија можемо обновити и одржати своју музичку традицију у данашње време. Такве емисије су, на жалост, ретке и кратке – с обзиром на нашу изузетно богату музичку традицију и у односу на остатак музичког програма који се емитује.

     Као представник млађе генерације, на жалост, не могу рећи да у потпуности познајем своју народну и градску музику. Али, као музичар, осећам дужност и обавезу да на неки начин помогнем очувању музичке традиције свог народа. Зато овим зборником песама желим да дам свој допринос томе да остане у народу сачувана српска народна песма – сеоска и градска. ''... да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити''.[6] Јер запис је важнији од изговорене речи, како писао Миле Медић кроз лик Стефана Немање: ''Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.''[7]

 

Весна М. Миловић

(из књиге ''Музичка фолклорна баштина у Србији'')

 

 

[1] Димитрије О. Големовић: Рефрен у народном певању – од обреда до забаве, Реноме – Бијељина и Академија уметности – Бања Лука, Београд, 2000, стр. 93-94.

[2] Мирослав Пантић: Право и лажно у народном песништву, у свету и код нас, у прошлости и данас, Право и лажно народно песништво, Деспотовац, 1996, стр. 9-31,

http://xn--80aumfgg.xn--90a3ac/knjizevnost/nauka_knjiz/mpantic-lazna.html.

[3] Димитреије О. Големовић: Етномузиколошки огледи, друго издање, Арт график – Библиотека ХХ век, Београд 2005, стр. 175-181.

[4] Недић, Владан: Сабрана дела Вука Караџића, књига четврта – ''Српске народне пјесме, књига прва, 1841'', Просвета, Београд 1975, стр. 545 и 546, ''У Бечу  1. Маија 1840.''

[5] Богдан Поповић: Антологија новије српске лирике, ''Источник'', Београд, 2001; Предговор ІХ, стр. 28.

[6] Миле Медић: Завјештање књиге и писма, из ''Завјештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави'', измењено и допуњено IV издање, ИП ''Филип Вишњић'', Београд 2004, стр. 94.

[7] Исто, стр. 90.