Прави циљ ISIS је Саудијска Арабија

[Баба]

Мета ISIS је освајање Меке и Медине, и на основу тога стицае легитимитета за ISIS као нове Емире од Арабије

 

Мета ISIS је освајање Меке и Медине, и на основу тога стицае легитимитета за ISIS као нове Емире од Арабије

 

ISIS (Islamic State of Iraq and the Sirya – Исламска држава Ирака и Сирије) заиста је правa темпирана бомба убачена у срцe Блиског Истока. Међутим, његова деструктивна моћ није у оном што се обично мисли. Она није у „маршу обезглављених”, није у убиствима, освајању градова и села; она је у најсуровијој „правди” – иако ужаснoj, она представља место где се налази права снага. Још увек је јача од експоненцијалног пораста броја младих муслимана који им приступају, огромног арсенала оружја и стотина милиона долара које поседују.

 

Њен стварни потенцијал за уништење лежи негде другде – у урушавању Саудијске Арабије као камена темељца модерног Блиског Истока. Морамо да схватимо да сада заиста не постоји готово ништа што Запад може да уради поводом тога, осим да седи и гледа.

 

Водич за разумевање заиста експлозивног потенцијала ISIS, као што је саудијски научник Фоуад Ибрахим истакао (али који је превидом прошао скоро потпуно занемарен или је његов значај незапажен), јесте доктрина ISIS, која смишљено и намерно користи језик Абд-ал Вахаба, који је у 18. веку, заједно са Ибн Саудом, основао вехабизам и отпочео пројекат Саудијске Арабије.

 

Као пример, навешћу Абуа Омара ал-Багдадија, првог „принца међу верницима“ у Исламској држави Ирак, који је 2006. године формулисао принципе своје будуће државе... Међу њеним циљевима је ширење монотеизма „који је сам по себи сврсисходан (због ког су и створени људи) и (за коју морају бити позвани) на ислам...“ Овај језик у потпуности опонаша формулацију Абд-ал Вахаба. Стога не изненађује да се списи и Вахабијеви коментари о сопственом раду нашироко дистрибуирају на подручјима под контролом ISIS и да су предмет изучавања. Багдади касније са одобравањем напомиње „да генерација младих људи бива обучена на основу заборављене доктрине верности и порицања”.

 

Шта је та “заборављена традиција верности и порицања?” То је Абд ал-Вахабова доктрина да је вера у једног (за њега антропоморфног) Бога – који је сам по себи достојан обожавања – сама по себи недовољна да учини човека или жену муслиманом.

 

Он или она не може бити прави верник, осим ако додатно активно не порекну (и униште) било који други предмет обожавања. Списак таквих потенцијалних субјеката идолоатријског обожавања, које Ал-Вахаб осуђује као идолопоклонство, био је толико обиман да су скоро сви муслимани били изложени ризику да потпадну под његову дефиницију „неверника”. Они су стога суочени са избором: или ће се приклонити Ал-Вахабовој визији ислама – или ће бити убијени, а њихове жене, њихова деца и лична имовина ће бити узети као плен џихада. Чак само изражавање сумње у ову доктрину, каже Ал-Вахаб, требало би казнити погубљењем.

 

Верујем да поента Фуада Ибрахима није само у истицању екстремног редукционизма Ал-Вахабове визије већ да наговести нешто сасвим друго: кроз намерно усвајања овог вехабијског језика ISIS свесно скида осигурач како би изазвао већу регионалну експлозију – ону која има веома реалну могућност да се догоди, а, ако буде успешна, она ће одлучујуће променити Блиски Исток.

 

Управо је то идеалистичка, пуританска, прозелитистичка формулација Ал-Вахаба, који је био „отац” целог саудијског „пројекта” (оног који је насилно потиснула Турска 1818, али је спектакуларно васкрсао у 1920, да би постао Саудијско Краљевство какво данас знамо). Али од његове ренесансе у 1920, саудијска пројекат је увек носио у себи „ген” самоуништења.

 

 

САУДИЈСКИ ПУТ ВОДЕ БРИТАНЦИ И САД

 

Парадоксално, али заправо је бунтовни британски званичник био тај који је помогао да се такав ген угради у нову државу. Британац, званично у пратњи краља Азиза, био је Хари Ст. Џон Филби (отац Кима Филбија, официра MI-6 који је шпијунирао за совјетски КГБ). Он ће постати близак сарадник краља Абд ал-Азиза, поднеће оставку на место британског званичника и до своје смрти остати кључни члан саудијског двора. Он је, као и Лоренс од Арабије, био арабиста (изучавао је арапски језик и културу, нап. М. Ј.). Филби касније прелази у вехабијски ислам и постаје познат као као шеик Абдулах.

 

Ст. Џон Филби је био класа за себе – поставио је самом себи циљ да учини свог пријатеља Абд ал-Азиза владаром Арабије. Заиста, потпуно је јасно да у даљем испуњавању те своје амбиције није радио на основу званичних упутстава. Када је, на пример, охрабрио краља Азиза да се прошири у северном Нејду, наређено му је да одустане. Али, као што бележи амерички аутор Стивен Шварц, Азиз је био свестан да је Британија у више наврата обећала да ће пораз од Отоманске империје довести до стварања арапске државе, и то је, нема сумње, охрабрило Филбијеве и Азизове аспирације да постану нови владари арапског света.

 

Није јасно шта се догодило између Филбија и владара (изгледа да су детаљи некако сакривени), али изгледа да Филбијева визија није била ограничена на изградњу државе на конвенционални начин, већ пре на трансформацију шире исламске ummah (заједнице верника) у вехабијски инструмент који би учврстио Ал-Сауда као лидера Арабије. Да би се то догодило, Азизу је било неопходно да добије британски пристанак (и много касније, америчко одобрење). „Ово је био гамбит Абд ал-Азиза, уз савете Филбија”, примећује Шварц.

 

 

БРИТАНСКИ КУМ САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ

 

У извесном смислу за Филбија се може рећи да је кум овом значајном пакту, преко кога ће саудијско вођство искористи свој утицај да „управља” сунитским исламом у име западних циљева (обуздавање социјализма, ба'атизма, насеризма, совјетског утицаја, Ирана итд.) – а, заузврат, Запад ће се прећутно сложити са меком моћи Саудијске Арабије – вахабитизацијом исламске ummah (уз пратеће уништавање исламских интелектуалних традиција и разноврсност и сејање дубоких подела унутар муслиманског света).

 

Као резултат тога – од тада па до сада – британска и америчка политика везане су за саудијске циљеве (чврсто као за своје сопствене) и биле је у великој мери зависне од Саудијске Арабије у остваривању свог задатка на Блиском Истоку.

 

Задобијање западне подршке и њен континуитет, међутим, захтевају промену метода: „пројекат” је морао да се промени од тога да буде наоружани, прозелитистички исламски авангардни покрет у нешто више налик државнотворности. То никада није било лако због наслеђених противречности (пуритански морал наспрам реалполитике и новца) и, како је време пролазило, јавља се проблем са прилагођавањем „модерности”, коју државнотворност захтева, што је изазвало „ген” да постану активнији уместо да постану инертнији.

 

Чак се и сам Абд ал-Азиз суочио са „алергијском реакцијом” у виду озбиљне побуне своје вехабијске милиције, саудијског Ikhwan. Када је ширење територије под контролом Ikhwan достигло границу територије под контролом Британије, Абд ал-Азиз је покушао да обузда своју милицију (Филби га је молио да тражи британску заштиту), али Ikhwan, већ критички настројена због Ал-Азизове употребе модерне технологије (телефон, телеграф и митраљез), постаје увређена због напуштања џихада због разлога светске реалполитике... Они су одбили да положе оружје и, уместо тога, побунили су се против свог краља... После низа крвавих сукоба, побуна је сломљена 1929. Чланови Ikhwan који су остали лојални касније су примљени у Саудијску националну гарду.

 

Син краља Азиза, његов наследник Сауд, суочио се са другачијим обликом реакције (мање крвавим, али ефикаснијим). Свргнуо га је са престола верски естаблишмент у корист његовог брата Фејсала. Највећи грех му је било разметљиво и екстравагантно понашање. Његово хвалисање и уживање у раскоши вређали су религијске вође, који су очекивали од „Имама муслимана” да настави са побожним, прозелитским начином живота.

 

Краља Фејсала, Саудовог наследника, убио је његов синовац 1975. године. Дошао је на двор да би се заклео на верност, али је, уместо тога, извадио пиштољ и пуцао краљу у главу. Синовац је био узнемирен упливом западних веровања и иновација у вехабијско друштво, а на штету првобитних вехабијских идеала

 

ЗАУЗИМАЊЕ ВЕЛИКЕ ЏАМИЈЕ 1979. ГОДИНЕ

 

Далеко најозбиљнија ситуација била је пошто је Јухаиман ал-Отаиби оживео Ikhwan, што је кулминирало тиме да је Велику џамију заузело неких 400-500 наоружаних мушкараца и жена 1979. године. Јухаиман је из утицајног племена Otaybi из Нејда, које је водило и било главни елеменат у оригиналном Ikhwan-у из 1920.

 

Јухаиман и његови следбеници, од којих су многи дошли из Медине, имали су прећутну подршку многих свештеника и Шеика Абдел-Азиз бин База, бившег муфтије Саудијске Арабије. Јухаиман је навео да се Шеик бин Баз никада није успротивио његовом Ikhwan учењу, које је било критички настројено према свештенству (улеми) због лабавог поступања са „неверницима”), али да га је Бин Баз углавном критиковао за говоре у којима је поручивао да је „владајућа Ал-Сауд династија изгубила легитимитет јер је постала корумпирана, хвалисава и да је уништила саудијску културу агресивном политиком вестернизације“.

 

Значајно је да је Јухаиман следбеницима проповедао своје Ikhwani поруке у више џамија у Саудијској Арабији. У почетку није био хапшен, али су коначмо он и његови следбеници приведени на саслушање 1978. године. Чланови улеме (укључујући и Бин База) су их унакрсно испитивали због јереси, али су на крају наредили њихово ослобађање, јер су их видели као ништа више од традиционалиста који се окрећу назад Ikhwani – као Јухаиманов деда – и зато не представља претњу.

 

Чак и када је заузета џамија ослобођена, улеме су показале известан ниво толеранције за побуњенике. Када је влада затражила фатву која би омогућила да се војска употреби унутар џамије, речник Бин База и друге високе улеме је био зачуђујуће уздржан. Учењаци нису прогласили Јухаимана и његове следбенике немуслиманима упркос њиховом нарушавању светости Велике џамије, већ су их само називали al-jamaah al-musallahah (наоружана група).

 

Група коју је Јухаиман водио никако се није могла сматрати маргиналном и удаљеном од важних извора моћи и богатства. У извесном смислу она је све време пливала у пријатељским водама добродошлице. Јухаиманов деда је био један од лидера оригиналног Ikhwan, а после побуне против Абдел Азиза, многи од другова његовог деде су прешли у Националну гарду. Сам Јухаиман је служио у гарди и на тај начин је био у стању да добија оружје и војну подршку од симпатизера у Националној гарди. Неопходно оружје и храна да се одрже под опсадом били су унапред спремљени и сакривени унутар Велике џамије. Јухаиман је такође био у прилици да позове богате појединце да финансирају овај подухват.

 

ISIS ПРОТИВ ПОЗАПАДЊАЧЕНИХ САУДИЈАЦА

 

Поента подсећања на ову историју јесте да истакне колико успон ISIS у Ираку и Сирији мора изазивати нелагоде у саудијском руководству. Претходне Ikhwani манифестације су потиснуте – али све оне су се догађале унутар краљевства.

 

ISIS је међутим neo-Ikhwani покрет, који се одвија изван Краљевине и који штавише прати Јухаиманово отпадништво у својим оштрим критикама владајуће породице Ал-Сауд.

 

Тај дубоки раскол видимо данас у Саудијској Арабији између модерне струје, чији је део и краљ Абдулах, и „Јухаиман” струје, чији су део Бин Ладенове саудијске присталице ISIS и саудијске верске вође. Тај раскол који постоји чак и унутар саме саудијске краљевске породице.

 

Према листу Ал-Хајат, који је у власништву породице Сауд, у јулу 2014. објављен је резултат анкете јавног мњења са сајтовима друштвених мрежа, тврдећи да 92 одсто испитаника фокус група сматра да је ISIS сагласан вредностима ислама и исламског закона. Водећи саудијски коментатор Џамал Кашоги недавно је упозорио на присталице ISIS, који „посматрају из сенке”:

 

„Постоје млади људи са искривљеним менталитетом и схватањем живота и шеријатског права. Они одбацују наслеђе векова и наводне добитке модернизације, која још није ни завршена. Они се претварају у побуњенике, емире и калифе, нападајући огроман простор наше земље. Они отимају умове наше деце и одбацују границе. Они одбацују сва правила и законе, све у циљу остварења њихове визије политике, управљања, живота, друштвом и економијом. За грађане који се налазе под самопроглашеним „командантом верних” или калифом, нема другог избора... Не занима их да ли се издвајате међу људима и ако сте образован човек, или предавач, или вођа племена, односно верски вођа, или активни политичар, или чак судија... Морате да поштујете команданта верника и зaкунете му се на верност. Када се оспори њихова политика, Абу Обедиа ал Јазрави виче, говорећи: 'Умукните. Наша референца је књига и Суна и то је то'.”

 

„Шта смо урадили погрешно?”, пита се Кашоги. Са 3.000-4.000 саудијских бораца у Исламској држави данас, он саветује да је „потребан поглед изнутра како би се објаснио успон ISIS“. Можда је време, каже Кашоги, да признамо „наше политичке грешке” и да „исправимо грешке наших претходника”.

 

НАЈРАЊИВИЈИ ЈЕ КРАЉ МОДЕРНИЗАТОР

 

Садашњи саудијски краљ Абдулах, парадоксално, све је рањивији управо зато што је модернизатор. Краљ је обуздавао утицај верских институција и верске полиције – и, најважније, четири сунитске школе филозофије добиле су његову дозволу да их користе они који их се придржавају (Ал-Вахаб се, насупрот томе, противио свим осталим школама филозофије осим сопствене).

 

Такође, могуће је да се шитски становници источне Саудијске Арабије позову на Ја'афаријево учење и да се окрену Ја'афари шиитском свештенству. (Као јасан контраст, Ал-Вахаб је осећао посебну нетрпељивост према шиитима и сматрао их за отпаднике. Условно, доскоро, 90-тих година прошлог века свештеници као Бин Баз – бивши муфтија – и Абдуллах Јибрин су понављали уобичајени став да да су шиити неверници).

 

Неки из редова садашње саудијске улеме ће сматрати да такве реформе скоро да представљају провокацију против вехабијске доктрине или, у најмању руку, још један пример вестернизације. ISIS, на пример, сваку особу која затражи надлежност било кога осим Исламске државе сматра кривом у погледу вере – јер, према њиховом схватању, све такве „остале“ јурисдикције оличавају новотарију или „позајмицу“ из других култура.

 

Кључно политичко питање је да ли ће једноставна чињеница да је ISIS успешан и да представља пуну манифестацију (цветање) оригиналне побожносте и авангардизма архетипског импулса стимулисати и активирати дисидентски ген унутар саудијског краљевства? Ако се то деси, а Саудијска Арабија је захваћена жаром ISIS, Персијски залив никад више неће бити исти. Саудијска Арабија ће се распасти, а Блиски Исток ће бити измењен до непрепознатљивости.

 

Укратко, то је природа темпиране бомба постављене на Блиском Истоку. Алузије ISIS на Абд ал-Вахаба и Јухаимана (чији дисидентски списи су кружили унутар ISIS) представљају моћ́ну провокацију: они држе огледало пред саудијским друштвом, које, изгледа, рефлектује назад одраз изгубљене „чистоте “ и раних веровања која су данас искварена показивањем богатства и повлађивањем сопственим поривима.

 

То је бомба ISIS постављена у саудијско друштво. Краљ Абдулах и његове реформе су популарни и можда могу да обуздају поновну појаву Ikwhani отпадништва. Али да ли ће се тај курс задржати и после његове смрти?

 

У томе лежи и тешкоћа за америчку политику која се тренутно одвија. Изгледа да је поново у питању једна од варијанти (америчке) доктрине „предводити из позадине”, која има за циљ да се сунитске државе и заједнице уједине у борби против ISIS (као у Ираку са Националним саветом за буђење Ирака).

 

То је стратегија која се чини веома невероватном. Ко би желео да се укључи у овај деликатни процеп унутар Саудијаца? Да ли ће усаглашени заједнички напади сунита на ISIS учинити бољим положај краља Абдулаха или би то могло још више потпалити и разгневити домаће саудијске дисидента? Коме то заправо ISIS прети? То не може бити јасније. Директно не угрожава Запад (мада западњаци треба да остану на опрезу и воде рачуна да не нагазе овог шкорпиона ).

 

Историја саудијског Ikhwani покрета је јасна: онаква је какву су је Ибн Сауд и Абд ал-Вахаб створили у 18. веку; онаква је какву је саудијски Ikhwani створио у 20. веку. Права мета ISIS мора бити Хиџаз – освајање Меке и Медине, и на основу тога стицање легитимитета за ISIS као нове Емире од Арабије.

 

_____________________

 

Напомена преводиоца:

 

* Алистер Крук (Alastair Crooke) је бивши агент MI-6 и аутор књиге Отпор: Бит исламске револуције (The Essence of Islamic Revolution). Често смо у ситуацији да читамо текстове разних политичара и аналитичара, међутим, веома ретко смо у прилици да нам своја размишљања представе људи који деценијама заиста обликују стварност. Алистер Крук је један од тих људи. Човек у чијој радној биографији стоји „празнина” од 25 година, о којима се једино зна да је „помагао решавању конфликата у Ирској, Јужној Африци, Намибији, Авганистану, Камбоџи и Колумбији”, сигурно има шта да каже и напише. Читаоци Новог Стандарда имају прилику да прочитају његов ауторски текст, који представља историјску анализу корена настајања ISIS и њиховог утицаја на будућност Блиског Истока, па и целог света.

 

Одабрао и превео МИЉАН ЈОКИЋ

 

The Huffington Post

Извор: Нови Стандард

[Баба]

Јел то овај наш форумски Миљан Јокић?

[Juanito]

Алистер Крук (Alastair Crooke) је бивши агент MI-6

 

Ово је ваљда политички еквивалент од ”научници тврде”.  

[Agnostik]

Sto to u Saudiskoj Arabiji ionako vladaju Vehabije vec sada.