Frančesko Petrarka ~ Francesco Petrarca

[zlata]

Frančesko Petrarka (1304-1374) rođen je u Arecu u Toskani. Sin je Pietra di Parence, koji je bio beležnik u Firenci i koji je sebe prozvao Petrako (Petrarka je kasnije uzeo humanistički oblik ovog imena), i majke Elete Kaniđani. Detinjstvo je proveo u Inčizi, Avinjonu i Pizi. Studirao je pravo na univerzitetu u Monpeljeu i u Bolonji. U Avinjonu je kasnije radio kao dvorski savetnik, a na papskom dvoru uspeo je da se istakne naročito svojom rečitošću, odličnim poznavanjem klasične kulture i svojim prvim pesmama na toskanskom narodnom jeziku. Za njegov boravak na dvoru vezuje se i susret sa Laurom (kako tvrdi sam Petrarka, sreli su se 6. aprila 1327). Godine 1330. postao je kanonik što ga je obavezivalo na celibat, ali nije morao da se zaredi, ali to ga nije sprečilo da ima dvoje dece. Putovao je, učestvovao u javnom životu, a uz to se bavio i književnošću. Bio je izaslanik pape i mnogih važnih ljudi svoga doba, a bavio se i diplomatijom. Bio je i kulturno-politički posrednik između dva najvažnija politička centra toga doba u Italiji, između Venecije i Milana. Osmog aprila godine 1341. krunisan je lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu. Bio je, dakle, poeta laureatus još pre nego što je napisao mnoga dela po kojima je kasnije bio poznat. Veoma teške godine za Petrarku bile su četradesete godine kada su preminuli su neki za njega veoma važni ljudi, među njima i Laura (6. aprila 1348). Umire u Arkvi.

Petrarka je pokazivao veliku ljubav prema antičkim piscima, kao i prema latinskom jeziku. Pisanje je ono što ga povezuje sa piscima slavne antike, sa kojima stalno treba voditi razgovor. Petrarka se zalaže i za podražavanje antičkih uzora, i to za podražavanje u obliku, jeziku i stilu. Međutim, smatra da ne treba podražavati stil samo jednog pisca, već treba uočiti kvalitete više njih i te kvalitete podražavati. Bio je veliki protivnik sholastike i aristotelizma, strana su mu sva duboko naučno utemeljena istraživanja i shvatanja sveta, proračuni i glomazni filozofski sistemi. Veliku pažnju poklanja filozofiji morala i ispitivanju čovekovih unutrašnjih sadržaja. Njegovi najveći uzori i autori koji su na njega najviše uticali jesu Ciceron, Seneka, Avgustin i posredno Platon (ali nema uticaja Platona koji se tiče ljubavi, već samo dijaloga Timaj). Petrarka pokušava da pokaže da postoji kontinuitet između antičke i hrišćanske misli. Njegova filozofija može se nazvati hrišćanskim humanizmom.

Pisma koja je Petrarka razmenjivao sa svojim prijateljima, nisu obični i na brzinu napisani tekstovi. Pisma su sakupljena i posle više detaljnih revizija svrstana u zbirke pisama od kojih su najpoznatije Prijateljska pisma i Staračka pisma. U većini pisama želeo je da iskaže svoja shvatanja o poeziji i o životu uopšte. Mnoga su sastavljna sa namerom da iskaže neke svoje ideje. Za ove zbirke karakteristična je velika raznovrsnost tema, od čega su najzastupljenija filološka i književna pitanja, a ima i filozofskih i teoloških razmišljanja. Oseća se veliki uticaj Ciceronovih pisama, kao i Senekinih Epistolae morales.

[zlata]

ŠTO ĆUTIM



Šta ćutim, šta je, ako ljubav nije,

Al ako je ljubav, Bože šta je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog cega slatka mi je?



Gorim li od sebe, cemu plac i tužba,

Kriv li sam tome, malo jauk vrijedi.

O žrtva smrti, slatkoco u bijedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?



Al ako vas hocu, zdvajat nemam prava,

Suprotni me vjetri, kroz šumu i bjesnocu,

Tjeraju u camcu vrh bezdana plava.



Slab razbor i grijesi razlog su mi sjeti,

Tako da ne znam sam stvarno što hocu,

Te se znojim zimi a cvokocem ljeti.