Срба Славнић

[Баба]

Ово је народна прича о Срби Славнићу и његовом животу и делима. Као и свака народна прича нема тежњу да буде извором  какве науке. Вилозофскијех и других чудноватих речи овде неће бити. Прича је израз народне душе и приповедачког народног духа. Све што се којим случајем наше овде нађе речено а не буде  народног духа и у складу са народном душом и преданијем неће се сматрати делом ове истините приче.

[Баба]

Рођење Србе Славнића- Прича прва

 

У давна прадавна времена рођен је овај епски јунак од непознатих родитеља и у неком веома забаченом а блиском крају. Немогуће је тачно установити у ком тачно крају је рођен Срба Славнић и ко су му тачно родитељи пошто је помен његовог имена веома стар а о родитељима му нема помена. А коме се не зна за родитеље тај мора да је веома стар.Крај одакле Срба долази је веома далек јер је Срба много путовао кроз живот да би дошао овде где сад живи. А опет овај крај мора и да је негде близу јер и пре Србе се некако знало овде за Србу. Нико не зна уствари где је и кад је Срба рођен али сви знамо да је одмах по рођењу био велики јунак и да га је чекао веома тежак крст. У тим далеким крајевима где му се име помиње вели се да му је судба предодредила да где год пође мораће да буде јунак ако хоће да живи као човек. А Срба је од малена волео да живи као човек па је морао да буде и јунак.

[Баба]

Раша и Срба Славнић, два брата рођена – Прича друга

 

Иако се не зна који је од ове браће старији некако сви узимају да је то морао по свему бити Срба, јер тамо где сад живи Раша некад је живео и Срба и још има помена на њега , али су се растали ко људи, братски ,и свако на своју страну. Оно Раша се и није мако са места али се тако у народу вели. Раша и Срба иако су се разделили и оно што им је остало од родитеља поделили и растали се ко људи никад нису заборавили да су браћа. Њихова братска љубав је пример како браћа никад не заборављају да су браћа чак и кад се не виде на многаја љета, па чак и кад су толико далеко један од другога као што су то Срба и Раша а мада имају још браће и сестара а Срба чак и брата близанца.

 

Срба пошто му је судба од почетка наменила да буде јунак тамо где је дошао није баш нашао наклоњен комшилук. А Раша је дуго времена био на салашу без икаквог комшилука. Тако се Раша раширио наокруг целог свог салаша. Можда је и ова реч „раширити“ настала по Раши. Раша се силно обогатио и раширио толико да је мого на свом коњу данима да хода и докле гођ да дође да каже слободно: „Све ово је моје“. Срба је имао тешку судбу тамо где је дошо и оно што је било његово често није смео да каже да јесте. Него би криомице одлази на своју земљу да је обрађује јер су му све комшије одреда , сем једнога, биле рчинасте и пакосне.

Сматра се да су Срба и Раша имали још доста браће и сестара али од свих једино су њих двојица остали у добрим односима међу се. Таква је судба фамилије Славнић.

[Баба]

О фамилији Славнић – Прича трећа

 

Фамилија Славнић није ко друге фамилије. То је веома стара фамилија, толико стара да се више не зна од кога потиче. Неки веле да се отац ове фамилије звао Слава, а неки пак веле да се ипак звао Срба, док неки други веле да ће најпре бити да се звао Раша, јер се и касније ово име често давало у овој фамилији. Фамилија Славнић никад није боловала од ускогрудости, ево све до последњих времена кад су се и такви на жалост појавили у овој фамилији. Фамилија Славнић није волела утврђене градове, задимљене чађаве механе, смрад уских улица и уопште урбан живот. Од како се зна за ову фамилију, зна се да су волели природу, шуме и гајеве и животиње од малих до великих су гледали ко своју браћу. Славнићи се никад нису бојали шуме. Њихова је изрека: „Шума мати“. Ђермановићи на пример који су у почетку били звани и немчићима јер нису знали говорити су се увек бојали шуме и дан данас они страше своју децу гадним и тешким причама о некаквом тобожњем злу из шуме. Али о фамилији Ђермановић неки други пут.

Славнићи су некад сви били веома сложна и бројна фамилија док се нису растурили. Никад нису никог дирали и били су по прилично мирољубиви. Вели се да је узрок њихове пропасти самољубље и среброљубље. То им је изгледа некако у крви.

Фамилија Славнића некада је заузимала огромне просторе. Од изласка до заласка сунца готово све је било њихово. Рецимо зна се да су у време највеће славе фамилије Славнића Ђермановићи живели тик уз воду колико су били малецки по броју и по земљи коју имају, и ваљда су се бавили само пецањем, ко ће то знати.

[Баба]

Ђермановићи - Прича четврта

 

Ови пецароши нису ни у каквом сродству са Славнићима. Али су од памтивека измешани једни с другима. Ђермановића фамилија је у почетку била мала и неугледна по свему. Вечито су били сујетни на Славниће. Вазда би крали од Славнића јер су били беда и беземљаши. Прича се за старе Ђермановиће да су били намћорасти и чудновати, па чак и склони неким мрачним култовима. Вечито сујетни на Славниће и вазда у страху од њих, Ђермановићи су временом огрезли у мржњи према Славнићима. Ономад када се велика фамилија Славнића растурила због грамзивости братске, Ђермановићи то једва дочекају те миц по миц заузму најзападније Славнића пашњаке. Највећма су заузели пашњаке од Србиног брата близанца Сорбе. Срба и Сорба су негда по одласку из породичне куће оставили брата Рашу и отишли на залазак сунца на своје имање. Тамо су живели неко време али се изгледа нису лепо слагали. Те је Срба као већи јунак решио да потражи своју срећу у јужним крајевима међу Ромелића фамилијом. Срба је поново узео свој део и све што је стекао на западној страни и  одселио се. Чим се Срба одселио Ђермановићи су тако притисли Сорбу да овај више од тад до сад нема своје слободе. Сорба је тако посто слуга у кућу Ђермановића и све што би радио бадава би радио јер су Ђермановићи све узимали себи, па су му чак и ђецу неку поузимали. Јер ко неће брата за брата оће туђина за господара.

 

Кад су се први пут на пијаци срели Ђермановића и Славнића фамилија одма се видело да су Ђермановићи неки несој. Не стога што су били сиротиња него што нису умели ни људски зборити нити се опходити. Само су гледали како шта да украду и како кога да преваре а били су гладнији него што јесу. Само чак и такви какви су ипак су вазда били сложни. Тад на пијаци су први пут видели неке предмете у животу и нису их знали ни ословити, тад су први пут видели и трговачке таблице исписане на буковом дрвету на језику и словима који су Славнићи знали од памтивека. Због тог непознавања речи и слова и својег дивљаштва Славнићи су их погрдно прозвали немчићима аи дан данас их тако цела фамилија Славнића назива где год да се налази кад дође у сусрет с њима.

 

Али Ђермановићи су добро познавали воду. Не само због пецања, него и због путовања воденим путевима. Славнићи су зазирали од воде као што су Ђермановићи зазирали од шума. У Славнића породици мора да је неко некад у давна времена гадно пострадао од воде. Могуће је да су баш они преживели онај страшни потоп о коме сви причају па им се то некако урезало у памћење. Ђермановићи напротив су живели на води као на сувом, имали су шајке и веће лађе те су с њима пловили по водама куд год су хтели и ишли до најсевернијих крајева о којима су Славнићи знали само из прича и бајки.

Ђермановића фамилија је и дан данас опредељена водама и сву своју трговину и посао развили су захваљујући лађарству.

Ђермановићи су лађама допрли чак и до Раше и тамо су се једно време шиљбочили и наметали али Раша је био јак ко црна земља и брзо их је протеро са свог имања.

[Баба]

Како се Срба састао са душом - Прича пета

 

 

Славнићи су одувек веровали у Бога. Сви Славнићи без разлике. Знало се у стара времена када се нађе Славнић да не верује у Бога тај ће онда бити позетко Ђермановићима. Ожениће богату Ђермановићку и заборавиће на своју фамилију, на њене обичаје, на њене славне претке и то само због иметка. Бог је тај који је држао Славниће на окупу. Али је Славнића вера била без реда и закона. То је било нако како се коме од душе ћефне тако се молио негде у природи уз неки поток или код неког дрвета или уз огањ. Увек је домаћин породице био главни посредник пред Богом и прецима. Он је тесао кућни праг на који је греота било стати ногом. Он је брино о целој породици и његова реч је код Бога и предака имала тежину. Али он никад није тумачио божју вољу то су у Славнића фамилији увек радиле жене. Зашто је то тако Бог свети зна, али је то тако и дан данас. Неки веле да је то нека нарочита мудрост ове фамилије да препусти женама да тумачи божју вољу да се не би мужеви свадили са женама и да би био неки склад.

 

 

Кад је Срба дошао међу Ромулиће ту је затеко право расуло. Ромулићи су такође стара фамилија, али су они скупљени са штапа и канапа сваодакле и тако сстављени у једну фамилију. Али оно што им је свима било заједничко је закон и црква. Срба никад пре тога није видео ни цркву ни таку веру где попови једно причају а сасвим нешто друго раде. Наиме поповске речи су се веома свиђале Срби али њихов живот и поступци му се уопште нису свиђали. Често је говорио да су и они луди Ђермановићи честитији од попова. И тако се Срба дуго колебао око те чудновате вере. Није њему био стран Бог. Јер Бог је Бог и само је један главни, не може бити два главна, то му је било јасно. А опет у старим крајевима одакле је дошо овако рчинастих људи није бивало. Јесте било зла и има га свукуда али тако префриганих и лукавих као ових Ромулића још није видео јадни наш Срба Славнић.

 

Дуго се тако Срба колебао око те вере али је постепено прихватао на неки свој начин све оно што та вера казива и што попови казивају, али саме Ромулиће једнако није прихватао. Док је Ромулићима једини циљ био да Срба пређе у њихову фамилију а веру су му нудили само као средство да га придобију, њега и сав његов иметак и сву његову чељад.

 

Пола његове фамилије је већ одлазило у цркву, а пола није, а он сам Срба се дуго двоумио. Чекао је неко чудо из те вере и од те цркве да му се каже лепо да је то то.

 

И чудо се десило. Срба једаред на позив свог млађег сина оде да присуствује његовом крштењу и тад као да га гром опалио из ведра неба схвати Срба све по реду и да је црква сила и да су попови само људи и да није једино ракија која спаја људе и да људи морају имати неки закон и да је најбољи управо овај закон који од попова долази а којег се попови не придржавају. И реши Срба да од тад до века његова фамилија Србе Славнића вазда држи овај закон али и да поштује своје старе обичаје и претке. А знао је Срба да ће му се десити расуло у породици ако или сви не буду са поповима или против попова. Но је решио ипак са поповима али на свој-Србин начин. И од тад до сад фамилија Србе Славнића верује на тај начин.

[Баба]

И како вам се чине приче?

[Deki992]

Pa fine su. Simbolika je jasna

[RYLAH]

И како вам се чине приче?

Цепај само, одличне су.

УРЕЂЕЊЕ: Виш да сви ћуте, поређали се у круг и слушају те.

[Баба]

Расцеп горе Ромулића - Прича шеста

 

Гора Ромулића је од памтивека позната по многим породицама које су ту дошле па некако нестале. Да кажем ишчезле слаго бих. То је оно што се вели Ромулићи су скупљени са штапа и канапа. Они су свакога примали у своју фамилију али су веома лукаво наметали своју цркву и обичаје те је на крају онај који би дошо и сам постајао Ромилић. И тако је све било до Славнића Србе и његове фамилије. Истина је да су нека Србина деца ( а имо их је хвала Богу много ) прешла да живе код неких Ромулића да би и сами изучили поповске школе, па се дешавало и да се поудају и пожене са Ромулићима. Али највећи део Србине фамилије је остао Славнића презимена.

Елем Ромулићи су имали две главне фамилије које су се увек утркивале која ће од њих да води главну реч. Час је један била водећа, час друга, али никад није било неке слоге међу њима сем можда на почетку кад су настали као фамилија а о томе се слабо шта знаде.

Западна фамилија је у то време доласка Србе на Гору Ромулића претрпела извесне штете од рчинастих Ђермановића који су им заузели неке пашњаке и друге поседе и нису се шћели макнути отален. Звали су западно Ромулићи исток Ромулиће у помоћ али се ови нису одазвали. Можда су и рачунали да ће тако постати главни у тој великој и старој фамилији те да ће се њиова реч једино слушати. Ово им западни Ромулићи нису никад заборавили до дана данашњег. Тако настаде омраза између западно Ромулића и исток Ромулића која се преливала и на Србину фамилију па су нека Србина деца почела узимати учешћа у тијем работама и сукобима међу самим Ромулићима.

Срби се ово уопште није свиђало и вазда је деци говорио да се не мешају у туђе послове и да их се не тиче шта Ромулићи имају међу се. Али и сам јадни наш Срба је знао да тако углављен са својом фамилијом усред Ромулића који су били бројно већи и вилозофски надмоћнији није имо неке шансе да децу одвади отијех работа.

 

Ромулићи су били вешти трговци и добре занатлије те су Србина деца од њих доста тога научила корисног. Али је све то некако било бадава када се Срба међу Ромулићима није много ценио па су се чак из спрдње према Србиној фамилији Ромулићи сви договорили да своје опанке назову по Срби е да би га тако понижавали. Тако су се отад опанци прозвали Сербула.

Једино што су Ромулићи ценили код Србе и његове фамилије јесте то што су били крупни људи, велики стасом и опасни у тучама, вешти у шуми, добри ловци и стражари на гори и селу.

Тако су мање више Србина деца вршила стражу на северу и на југу чувајући село од лопова и уљеза. И касније се овај занат Србине деце провлачио као нека судба клета кроза сва времена.

Исток Ромулићи су нарочито имали страву од Аврамовића Црног и његове фамилије на крајњем југу.

Црни Аврамовић је пргав мали чоек који је изродио гомилу исте таке деце. А биле су две породице Аврамовића Мојсићи и Гарићи. Ови Гарићи су од Аврамовића Црног деца и тако су их звали јер су били тамнопути ко чађав чоек. Гарићи од Аврамовића Црног су били вреле крви а и сад су таки, њима је исто заклати чоека а живинче. Иако мали растом пргавошћу својом су то надомешћавали те кад негде нагрну сви беже пред њима а нарочито попишмањени Ромулићи који су себе вазда градили некаквом господом и у селу и на целој Гори Ромулића а и шире где год су се распротирали.

Зато је Србина фамилија била добро дошла међ Ромулиће јер је могла заштитити село од ваких напасника.

Да није тога било веле људи све би Славниће Србине ови Ромулићи или проћерали или узели под своје и изметнули.

 

Кад се омраза између Исток и Запад Ромулића толико развила да су почели једни другима великачке пакости чињати, неко од њих затрпа реку која је напајала све на Гори Ромулића и направи устав. Овај устав је био таки да више вода није текла уопште низводно. И мада се то људима није свиђало нико није хтео да се меша у Ромулића сукоб. У неко време устав се провали и сва она накупљена водурина потече и то посред горе Ромулића те тако силно разнесе гору да је поцепа на два дела.

 

Кад се то десило све село је било у чуду и запрепаштенију. Многи су говорили да је то крај света.

Србина фамилија се одједном нашла подељена том велкачком провалијом која је ишла посред Горе Ромулића, те се пола фамилије нашло на источној а пола на западној страни. А сам Срба се нашао на источној страни.

 

Касније се причало да су онај устав направили уствари Ђермановићи од којих је Срба побегао својевремено и брата близанца оставио да се с њима шиљбочи. Али за то нема доказа. Могуће је да су Ђермановићи то учинили како би лакше подјармили западне Ромулиће.

Како било да било та провалија је толико отуђила људе с једне и друге стране а нико није хтео да прави мост да би се Гора опет спојила. Тако су се и попови временом отуђили једни од другијех и на крају су настануле две цркве и два  Бога и две вере. Иако сви знамо да не могу бити два Бога.

[Милан Ракић]

  Жељко 8086.gif