Православљe и Западнa вероисповедања

[Ignjatije]

ПРАВОСЛАВЉЕ И ЗАПАДНА ВЕРОИСПОВЕДАЊА

Које су разлике између Православља и Западних вероисповедања?

Митрополит Антоније Храповицки

Одговарајући на ово питање многи Руси би поменули обреде – али тешко да имамо времена, које ћемо губити на такву врсту бесмислица. Не много ближе истини, међутим, је и друго мишљење, прилично уобичајено међу онима који су боље упућени у богословље. Они би нам рекли за filioque, о папском примату и другим учењима одбаченим од Православља, а такође и о учењима и латинске (римокатоличке) и Православне вере, које су одбачене од стране протестаната.

Испало би да Православље нема своју посебну суштину и срж, једнако страну свим европским вероисповестима. Али пошто све оне воде порекло једна од друге, можемо очекивати да постоје извесна блага Христове Истине, која се не могу наћи ни у једној од њих: јерес настала из друге јереси, мора задржати у неком делу учење „родитеља“, уколико се не враћа Истинској Цркви.

Некомплетан одговор

Славјанофилски богослови, Хомјаков посебно, били су први који су повукли линију између Цркве и Западних деноминација (секти), засновану не на било ком посебном догматском елементу, већ пре на општој предности унутрашњег савршенства у Православљу. Ово је Хомјаковљев истакнути допринос богословљу, Цркви, као и просветљеном Западу, који га је високо ценио као Руског религиозног писца. То се најјасније види у чињеници да сви европски богослови наклоњени Православљу, говоре о њему, служећи се Хомјаковљевим терминима, користећи тачно његове изразе разлика у вероисповести.

Нарочито старокатолици, који су били привучени Православљу и умешали се у подужу преписку, што се тиче успостављања ближих односа са нама, излажу његове погледе у свом представљању главних питања, која по њиховом мишљењу деле нас и старокатолицизам – т.ј. мисао о Filioque, као новотарији противној Црквеној дисциплини, заповедајућој „чување јединства духа у свези мира“, и пресуштаствљење у Евхаристији, као схватање позајмљено од Западних богослова, и страно Предању Цркве.

Хомјаковљев опус („Црква је једна“, „Неколико речи Православног Хришћанина о западним верописповедањима“, и још неколико других есеја) је најпопуларнији од свих руских богословских дела, како међу нашим ученим људима, тако и међу онима преко. Ми га стога нећемо подробно препричавати. Само да се подсетимо, да он прави разлику међу вероисповестима, засновану на њиховом разумевању Деветог Члана Символа Вере, т.ј. на њиховом учењу о Цркви.

Представљајући Православно учење о Истини, озбиљно искривљено и скоро изгубљено свуда на неправославном Западу, Хомјаков способно показује морални значај нашег духовног савршенства, општу предност вере у поређењу са Западним вероисповестима, које су изгубиле једну од најсветијих, узвишенијих истина Хришћанства.

Хомјаков види Цркву не толико као власт, већ као заједницу душа, које допуњавају једна другу, својим тајанственим општењем са Христом, Који не открива Себе вернима појединачно, већ само у њиховој међусобној љубави, у њиховом јединству (оличеном у Васељенским Саборима), Хомјаков у све уноси потребу црквене дисциплине, и у само познање Божанске Истине – баш као што је утврђено ауторитетом Црквеног Предања – уноси доноси дух радости, дух стран ропству, дух који нас носи у безграничну ширину општења са целим светом верних, са целом вечношћу.

Стога, ми без резерве признајемо да је Хомјаков правилно представио Православно учење о Цркви, и да нам је јасно показао вредност Православља, поредећи га са Западним вероисповестима, које су изгубиле разумевање моралне заједнице верних и у животу, и у учењу, и свели Царство Божије на ниво личног достигнућа, или спољашње владајуће организације.

Док препознајемо ово и исказујемо поштовање Хомјакову, за његов велики богословски и мисионарски рад, морамо да приметимо да његова дефиниција Православља, или другим речима Истинског, Боготкривеног Хришћанства, као супротност Западним вероисповедањима је некомплетна. Већ дуго је присутна наша жеља да је допунимо.

Западно богословље и Хришћански живот - у стварности, разлика је много дубља

Учење о Цркви је наравно, изузетно важно, и као наше општење мора бити стално обнављана у нашим умовима. Али чак и ван питања Цркве, на начин на који неко прилази Богу и сопственом животу, осећа се велика разлика између Православних и неправославних Западњака.

Овом разликом су се пробиле многе велике и мале ствари. Узмите например, изворе поука у нашем духовном животу. Један део њих, који учимо у школама као догматску и моралну теологију, је позајмица од католика и протестаната: само најочигледније грешке, заблуде неправославних, познате свима и осуђене црквеним властима, које су забрањене.

Други део, добро познат и образованом и простом човеку, у наше време, а и до IX века и раније, је у нашим молитвама, песмама на Божанским службама и морално учење Светих Отаца.

Али какве необичне ствари! Ту не постоји скоро ништа заједничко између та два извора. Дипломирани богослови не познају наше Прологе, наше догматске песме (стихире и каноне) наша Житија Светих – осим, можда као прости посетиоци цркава, љубитељи црквене музике, али не као и религиозни научници. Међутим, ова Словенска дела у дебелим, непривлачним књигама су главни, ако не и једини, извор и храна живе руске вере и за обичног, а и за образованијег човека. Али званично богословље не може да привири у овај извор, чак ни из просте радозналости.

Сада погледајмо у најбоље Хришћане међу нама, наше наставнике Хришћанског живота: јеромонаха Амвросија Оптинског (+1891), Оца Јована Кронштатског (+1909), Епископа Теофана Затворника (+1894); (сва тројица су канонизовани и проглашени за Светитеље)

Они се никако не могу сматрати за ускогруде, пуне предрасуда или необразоване; они су захвални дипломци наших семинарија и академија, али покушај да пронађеш позајмице и позивање на академско богословље у њиховим делима. Осим пар разбацаних примера, не постоје.

Понудите им брда школских томова за помоћ у њиховом учењу; они ће се односити према њима са поштовањем, али верујте ми, неће наћи ништа што би позајмили. Исто ће бити и са обичним Хришћанином који тражи да разуме било који догађај, или религиозно искуство.

Поприлично је очигледно, да се наше школско богословље, грађено на Западним принципима, иако чак и слободно од грешака Запада, толико удаљило од Православне духовне стварности, тако мало повезано са њом, да не само да је бескорисно као извор поуке, већ не може ни да се приближи стварном духовном животу.

Ово није могло да се деси, да се западно богословље разликовало од Православља, само у вези учења са Црквом. Као што видимо, западне религије су преиначиле саму представу о Хришћанском животу, његовом циљу и условима.

Случај са два учитеља

Једном, као Ректор Богословије, дао сам задатак надареном студенту: Упореди и супротстави морална учења Епископа Теофана са Мартенсеновим, Мартенсен је велечасни протестантски проповедник, добро познат као морални богослов, који је мање од других под утицајем заблуда у вероисповедању. Епископ Теофан је образовани руски богослов, бивши Ректор Петерсбуршке Духовне Академије. И знате шта? Испоставило се да су ова два аутора предстваили хришћанску моралност на потпуно различите, често супротне начине. Овде је кратак преглед резултата.

Епископ Теофан учи како да неко уреди свој живот, тако да се достигне мерило хришћанске савршености, док западни епископ (sit venia verbo) узима из Хришћанства само онолико, колико је сагласно са савременим, световним, секуларним животом.

Односно, први прихвата Хришћанство као вечну основу нормалног живота, и захтева да ми принудно мењамо себе, да усагласимо наше животе са тим мерилом; други прихвата реалности савременог, световног живота као непромењиве, и само тамо где се дозвољавају нека одступања, он упућује који су избори у предности са хришћанске тачке гледишта.

Први позива на морални хероизам, на доживотну борбу; други прави избор, који су елементи хришћанства, подесни за наш постојећи начин живота. За првог је истински живот за који је човек човек призван, вечни живот, док је наш постојећи живот на земљи са свим његовим историјским обликованим дешавањима, није ништа друго него илузија; за другог појам будућег живота, је само једна узвишена, племенита идеја, идеја која доприноси сталном побољшању нашег стварног живота овде на земљи.

У разлици између ова два учитеља моралности, видљива је и разлика између Православља и западних религија. Једна се заснивана хришћанском савршенству, или светости и са ове тачке гледишта вреднује садашњу реалност; друга је непоколебиво и постојано заснована на status quoса земаљским животом, и тежи да одреди минимум религиозне навике и обичаја, који и даље обезбеђују спасење – ако вечност заиста постоји.

 

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5509-%D0%9F%D0%A0%D0%90%D0%92%D0%9E%D0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%89%D0%95-%D0%98-%D0%97%D0%90%D0%9F%D0%90%D0%94%D0%9D%D0%90-%D0%92%D0%95%D0%A0%D0%9E%D0%98%D0%A1%D0%9F%D0%9E%D0%92%D0%95%D0%94%D0%90%D0%8A%D0%90&p=11211#post11211