Нико није ни од овога ни од горњега света ако не уме да воли...

[Никола Ђоловић]

              Нико није ни од овога ни од горњега света ако не уме да воли. Када човек ни би био слободан не би био способан да се увек промени. Али, човек увек има власт да се трансформише. Свако од нас изгледа као „ванземаљац“ ако своју личност учини апсолутно безличном. Тада човек наликује некако туђински, апстрактно, као да није човек уопште. Али, православни хришћанин се од осталих „ванземаљаца“ разликује управо у тој тачки јер показује искорак једне благодатне сензибилности, тако драге чак и затворенима, јер их такви људи чине отвореним и нарочито – чине их опет људима кроз препород ентузијастичког дијалога. Зато за оне који умеју да воле по благодати, има сасвим довољно места и на овом и на горњем свету јер је срце толико широко да у себе може сместити Бога Који превазилази обе димензије. А ко уме да надахне другог човека, то сасвим иконично изображава дар васкрсења. Јер, није уметност ако неко има дар да васкрсне мртвог човека у гробу ако овај и даље устане огорчен, већ је дар ако можеш да оживиш формално живог човека вративши му душу (живот) у њега самога пре биолошке смрти. Зато ко не поседује и не живи благодатни оптимизам љубави Божије, тешко да може икога око себе променити јер он први сам живи у смрти као онај што је, не дај Боже, жив сахрањен. Ето шта значе апостолске речи, које наизглед противурече једна другој, а то је да нам је добро на земљи бити као и то да ћемо бити вазнети након васкрсења. Јер, ко нема љубави, нема починка ни у овом ни у оном свету.

                Способни смо, дакле, да будемо грађани не само овога него и горњега света, и то успевамо благодаћу Литургије која нас налик Христу Који има две природе у Себи чини да будемо носиоци две стварности – овоземаљске и ононебеске. Овострано и онострано. И ту нема радикалне супарности једне стварности другој као што раде банални навијачи ове или оне стварности па се екстремистички предају или само једној или само другој а увек презирући једну од ове две због „љубави“ према везаности само за једну стварност. Отуда, једни одбацују свет ради неба а други небо ради света а да и једно и друго не мора имати било какву повезаност са Христовом догмом. Све подвојености су решене у Христовом Очовечењу Који је помирио разлике кроз Своју Ипостас између неба и земље. Јер ако је онострани Бог постао и овострани Човек, где су дуализми осим ако не у човеку који није своју једну природу „конектовао“ на Божанску? Зато једна природа, црпећи из себе постојање а не из Бога, нагиње само једној стварности, а када би постао причасних светиња Божијих, двоприродно би учествовао у обе стварности. Због тога многи не разумеју онтолошки домет православне Цркве јер је она највећи дар овоме свету. Ко се њоме није подигао на небеса, чак и саму Цркву ће и даље гледати само земаљским очима.