Александар Милојков Написано Август 14, 2014 Пријави Подели Написано Август 14, 2014 "Тако Исак, рођен по обећању, представља синове благодати, грађане слободног града, учеснике вечнога мира, где нема некакве засебне љубави и воље (хоће да каже - где нема индивидуализма који из слободе искључује однос љубави према другом: ubi sit non amor propriae ac privatae quodammodo voluntatis), већ љубав која се радује заједничком (=општењском, комуникацијском - communi) и непроменљивом добру, те тако твори једно срце од многих (ex multis unum cor faciens), што је савршено складна послушност љубави."De civitate Dei, XV, 3Ко разуме, схватиће. Ради се о горућој теолошкој теми у наше време - онтолошки однос једног (општег) и мноштва (појединачног). Прича креће од тријадологије и одатле се пројектује на еклисиологију и антропологију. Из овог одељка (као и многих других, али о томе ћу на другом месту) видимо како Августин схвата однос једног и мноштва или оно наше фамозно питање односа личности и суштине/природе (студенти ПБФ-а ће добро знати о чему говорим). Дакле, "једно" (опште, заједничко) не претходи мноштву, у логичком, онтолошком смислу, већ је "једно" из "многих". "Једно" бива пројављено као акт комуникације, односа, љубави "многих". Закључак, личност, тј. конкретност и појединачност је базична онтолошка инстанца у мисли Светог Августина, а не обрнуто (како му то многи угледни православни теолози спочитавају). Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте! Панарет and Човек Жоја је реаговао/ла на ово 2 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука