Једно и мноштво у теологији Светог Августина

[Александар Милојков]

 

 

"Тако Исак, рођен по обећању, представља синове благодати, грађане слободног града, учеснике вечнога мира, где нема некакве засебне љубави и воље (хоће да каже - где нема индивидуализма који из слободе искључује однос љубави према другом: ubi sit non amor propriae ac privatae quodammodo voluntatis), већ љубав која се радује заједничком (=општењском, комуникацијском - communi) и непроменљивом добру, те тако твори једно срце од многих (ex multis unum cor faciens), што је савршено складна послушност љубави."

De civitate Dei, XV, 3

Ко разуме, схватиће.  Ради се о горућој теолошкој теми у наше време - онтолошки однос једног (општег) и мноштва (појединачног). Прича креће од тријадологије и одатле се пројектује на еклисиологију и антропологију. Из овог одељка (као и многих других, али о томе ћу на другом месту) видимо како Августин схвата однос једног и мноштва или оно наше фамозно питање односа личности и суштине/природе (студенти ПБФ-а ће добро знати о чему говорим). Дакле, "једно" (опште, заједничко) не претходи мноштву, у логичком, онтолошком смислу, већ је "једно" из "многих". "Једно" бива пројављено као акт комуникације, односа, љубави "многих". Закључак, личност, тј. конкретност и појединачност је базична онтолошка инстанца у мисли Светог Августина, а не обрнуто (како му то многи угледни православни теолози спочитавају).

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!