Meditacije

[Danijela]

"U zoru, kada ti je teško da ustaneš iz kreveta, reci sebi: 'Moram da idem na posao kao ljudsko biće. Zašto da se žalim, ako ću da radim ono za šta sam rođen – stvari zbog kojih sam i došao na ovaj svet? Ili je ovo ono zbog čega sam stvoren? Da se ušuškam pod ćebad i ostanem na toplom?

- Ali ovde je lepo...

Dakle, rođen si da se osećaš 'lepo'? Umesto da radiš stvari i stičeš nova iskustva? Zar ne vidiš biljke, ptice, mrave, pauke i pčele kako obavljaju svoje zadatke i dovode red u ovaj svet najbolje što mogu? A ti nećeš da radiš svoj posao kao ljudsko biće? Zašto ne juriš da radiš ono što tvoja priroda zahteva?

- Ali moramo nekad da spavamo...

Slažem se, ali priroda je postavila granicu za to – kao i za jelo i piće. A ti si prešao tu granicu. Imao si više nego dovoljno sna. Ali ne i rada. Tu si još ispod dnevne norme.

Ne voliš sebe dovoljno. U suprotnom bi voleo svoju prirodu i ono što ona od tebe zahteva. Ljudi koji vole ono što rade, troše se radeći to, čak zaboravljaju da se kupaju ili jedu. Da li imaš manje poštovanja prema svojoj prirodi, nego graver prema onom što gravira, plesač prema plesu, prosjak prema novcu ili laktaš prema statusu? Kada su zaista zaokupljeni onim što rade, oni bi radije prestali da jedu i spavaju, nego što bi se odrekli usavršavanja svojih veština.

Da li je pomoć drugima od ikakve vrednosti za tebe? Zar nije vredna tvog truda?"

[Danijela]

U svojim filozofskim spisima skupljenim u zbirku "Meditacije", rimski imperator Marko Aurelije napisao je unutrašnji dijalog koji je sa sobom vodio kako bi se motivisao da ustane iz kreveta u cik zore.

U njemu se vidi odraz stoičkih uverenja, koja su orijentisana na moć koju čovek ima nad emocijama i prihvatanje stvarnosti onakve kakva jeste.

 

Marko Aurelije vladao je između 161. i 180. godine nove ere i napisao ono što će biti objedinjeno u "Meditacije" tokom poslednje decenije života.

 

[Иван ♪♫]

izgleda da imperator nije voleo svoj posao

[Danijela]

Al je ipak dao sve od sebe