Arčibald Rajs

[Тавита]

Како вријеме одмиче све више је оних који вјерују у истинитост онога што је о Србима написао Aрчибалд Рајс, саборац српских ратника из Првог свјетског рата.

Овај знаменити Швајцарац по љубави према српском народу био је већи Србин од многих Срба, а у својој чувеној књизи “Чујте Срби”, коју је оставио у аманет Србима, а чије објављивање је дозволио тек послије смрти, готово фотографски је описао менталитет српског народа.

У тој књизи велики српски пријатељ Aрчибалд Рајс записао је: “Не бих вам био пријатељ, ако не бих повикао ’чувајте се’ и ако вам не бих, уз врлине, које си истински лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране.” И описао нас је онаквима какви јесмо, успут нас упозорио на грешке и њихове могуће посљедице.

Полагањем вијенаца на гроб Рудолфа Aрчибалда Рајса недавно је у Београду обиљежено 80 година од његове смрти.

Рајс, један од најзначајнијих криминолога свога времена, рођен је 8. јула 1875. у њемачкој покрајини Баден, а на позив српске владе у Србију је дошао септембра 1914. године.

Од тог времена до данас био је и остао јединствен случај. Због његових заслуга за српски народ остала је узречица: “Aко икада Швајцарска нападне Србију, све ће јој због Рајса унапријед бити опроштено”.

Историчарка са Филозофског факултета из Београда др Мира Радојевић рекла је да се Рајс послије избијања “Великог рата”, већ у августу 1914. године, јавио као добровољац дипломатским представништвима савезничких земаља, међу којима и конзулату Краљевине Србије у Женеви, желећи да им помогне својим знањем и искуством.

- Тадашњи српски конзул у Женеви Никола Петровић одговорио му је у име своје владе да не може бити примљен као добровољац већ као службени неутрални иследник злочина које је аустроугарска војска починила у Мачви – рекла је Радојевићева.

Шта је у ствари учинио Рајс? Први је упознао свијет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према недужним српским цивилима.

Као ратни извјештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свијет.

Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избјеглица, обавјештавајући истовремено свијет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија мјеста и одатле слао писма-извештаје.

- Оваквим ангажовањем Рајс се упознао са српским националним питањем, претварајући се од неутралног посматрача у оданог пријатеља, добровољца Моравске дивизије, саборца на Солунском фронту и угледног грађанина југословенске државе, створене по завршетку рата – истакла је Радојевићева.

Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желио је да буде свједок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Aнгажовао се у Министарству иностраних послова, Одсјеку за документацију ратних злочина и Министарству унутрашњих дела, гдје је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију и прихватио је посао вјештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.

Према ријечима Мире Радојевић, Рајс је попут многих преживјелих ратника, интелектуалаца и других поборника југословенске државне заједнице, већ у првим послијератним годинама био погођен свим оним што јој је обиљежавало постојање – политичким неморалом, корупцијом, непотизмом, заборављањем погинулих, различитим злоупотребама, небригом за инвалиде, сирочад и млађе генерације, све већим социјалним разликама, лошим навикама, слабошћу и неодговорношћу интелектуалне елите.

Тежећи као и увијек истини, рекла је Радојевићева, Рајс је проговорио о свему томе у књизи “Чујте Срби”, написаној 1928. године, пред крај живота (1929) и доживљеној као његов политички тестамент.

[Тавита]

- Тај текст актуелан је и данас, због непромењених и неоповргнутих истина, нелепих запажања и веома озбиљних упозорења. Из тих се разлога, говорећи о Рудолфу Aрчибалду Рајсу, баш о томе много пише, понекад са жељом да се потврде “коначне оцене” – казала је Радојевићева.

У томе се некако, додала је она, пренебрегне одговор на питање због чега је Рајс одлучио да ипак остане у земљи која га је разочарала.

Умро је 8. августа 1929. и сахрањен на Топчидерском гробљу, а његово срце, по тестаментарној жељи, похрањено је у капели која се налази у споменичком комплексу на Кајмакчалану (планина Ниџе) у Македонији.

Мане

- Погледајмо сада мане вашег народа. Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра оно што бисте могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког дангубљења! – мане Срба из књиге “Чујте Срби” Aрчибалда Рајса.

Демократе и родољуби

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас… Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Народ вам је поносан, али не и охол. Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео – из књиге “Чујте Срби” Aрчибалда Рајса.

преузето са : http://www.crkva-kassel.de/?p=4693

[marija]

Bio sam sa vama kada ste bili u nevolji. Delio sam sa vama patnje i žrtvovao sjajnu karijeru – govorio je Rajs. – Ali, nije mi žao. Zavoleo sam vas, jer sam imao priliku da upoznam vaše ljude u presudnim trenucima, kada se, valjda, jedino i može upoznati karakter jedne nacije. Nažalost, video sam i sve vaše mane, nedostatke i slabosti, video sam sve ono što može biti pogubno za vaš narod u budućnosti – zapisao je Rajs u svom političkom testamentu.

A, Srbi ko Srbi. Kada su ratne strahote minule, zaboraviše mnogo toga. Zanemariše i zalaganje nesrećnog Švajcarca, zaboraviše njegovu žrtvu i na kraju ga i ubiše "teškim rečima". Ipak, ni to im nije zamerio. Poželeo je da njegovo srce počiva na Kajmakčalanu, "najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koji su stradali za slobodu svoje otadžbine". Iako neobična, ova poslednja želja mu je obezbedila put u nezaborav. Ovim gestom doktor Arčibald Rajs je pokazao kolika je bila njegova ljubav prema Srbiji, srpskoj zemlji i srpskom narodu, pokazao je koliko je bio velikodušan, moralan i čovek odan istini i pravdi.

http://www.ekapija.com/website/sr/page/117134

(HORIZONT): Dr Arčibald Rajs - Čujte Srbi, čuvajte se sebe!

[Срђан Ранђеловић]

Да не отварам нову тему, окачићу овде.

 

Др Рудолф Арчибалд Рајс - Чујте Срби

 

На овом јутјуб каналу можете чути комплетну књигу.

[Ћириличар]

Сличан случај је и са Чарлсом Кетером. Американац који је дошао у Србију, одушевио се и одрадио је неколико акција за донирање спортске ( бејзбол ) опреме дјеци у Србији. Помаже појединачно колико може.

Имате његове видео снимке "My opinion on Serbia" на Јутјубу.

 

Повијест се понавља

[Срђан Ранђеловић]

Ја га редовно пратим и пријатељ сам са њим .smesko.  нешто смо и заједно радили .smesko.

[Danijela]

 

Неки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, постају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега Срби по делу.

 

Доктор Арчибалд Рајс је уочи Великог рата био признат стручњак за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи која је била неутрална. Када је у августу 1914. одлучио решио да крене пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је и живот, научну каријеру, спокој и сва материјална блага. Али, оно што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима. Толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде ветрови а некада су звиждали меци…

Есеј др Рајса „Српски војник Великога рата“, објављен 1932, може звучати критички настројеном читаоцу као епски занос, као романтични транс. Он је, пак, ода обичном малом човеку, који је исписивао странице светске историје. Који је својим чојством и храброшћу, својом челичном вољом и издржљивошћу, трпљењем и проливеном крвљу, и вазда уз песму – изнедрио једну велику победу. У његовом опису прадедови су и преци баш свакога од нас.

 

 

Др Арчибалд Рајс, странац српског срца

 

Нисам видео српску војску у мирно доба, али су ми рекли да је била добро опремљена и да је давала добар изглед. Међутим, један део војника другог позива и цео трећи позив нису никад били опремљени. (…) Данас – ми смо у 1915. години – српска војска није извесно војска за параду. Три узастопна рата учинили су да ишчезну материјалне резерве сваке врсте. Прошле јесени многи војници нису имали више униформе. Носили су пушку, а њихово сељачко одело било је дотрајало и подерано. Али, колико је упечатљив и леп био пролаз неког пука, ових бранилаца Отаџбине, који су очували гордост ратничког држања, упркос оскудици! Личили су на славне и у ритама војнике велике Француске Републике. (…)

Српски војник је песник и често пута је сам налазио по болницама рањенике, заузете да пишу у стиховима онима који су им били драги. Такође сам их слушао у логору како певају старе ратарске песме. На Мачковом Камену српски ровови нису ни педесет метара били удаљени од аустромађарских. Обе стране беху поседнуте војницима исте расе, али различитог поданства. Код Срба је био један чувен певач. У сред пуцњаве он запева једну песму и одмах ватра престаје. Певач се уздиже на на ров и мири, за тренутак песмом браћу непријатеље, која су као деца била уљукивана истим аријама. Српски војник је храбар, изванредно храбар, и ту храброст показује не само на бојном пољу него такође и у болници. Видео сам како јадни рањеници долазе у операционе сале. У више прилика њихове ране су биле заражене. Често пута су морали да поднесу ампутацију без хлороформа. Ниједан јаук није изишао из њихових уста. Српски војник не воли одступање. Он више воли да се лудо жртвује неголи да одступа. (…)

Српски војник је остао сељак, заљубљен у своју земљу и природу. Најмање одсуство које може да добије искоришћено је да посети своја поља. Но и официр, и он се такође сећа села где је рођен, и када у трупи пролази кроз поље са љубављу удише мирис скоро узоране земље.

Упечатљив опис настављао је др Рајс и онда када је српски војник приспео у Грчку и када се припремао за Солунски фронт.

Обучена по француском начину, изузев шајкаче коју је војник љубоморно чувао, војска више није била војска певача, коју сам упознао 1914. и 1915. године. Жалости, погађајући сваку породицу, албанско повлачење, острво Видо и Отаџбина потлачена од бесног завојевача – били су га теже погодили. Када је војник бивао сам или са неколико присних пријатеља и када је хтео да изазове у сећању далеку рођену кућу, само је тада певао народне песме. И још те песме изражавају његову чежњу за домовином и за драгим на дому. То је била изгнаничка песма, она, која је никла за време албанског повлачења – она која се већ скоро данас заборавила. А ипак шта се дугује тој песми, томе носталгичном “Тамо далеко“? То је била песма спајања и наде, која је допирала у непријатељске ровове од које су Бугари и Аустријанци дрхтали. (…)

 

Срби играју и певају

 

Али, поред српске Жртве пред којом је стајао задивљен и нем, Арчибалд Рајс спознао је и каква је то ширина душе овог народа, када тако уме да прашта.

 Једне вечери, после борби на Чуки, враћао сам се са својим штабом моје Моравске дивизије у наш логор – у једно од оних убогих маћедонских села на левој обали Црне, сасвим опљачкано од Бугара. Око једне велике ватре велики број немачких заробљеника, све млади људи, чувало је неколико старих другопозиваца. Чувари ових заробљеника делили су им дуван и цигарете, из њиховог личног следовања.  Један савезнички официр, који је с нама, открива ово добро поступање са непријатељима који су толика зла учинили српском народу.

Упитао је чуваре како им то уопште полази за руком. Један од њих одговорио му је простодушно:

Зар не видиш, господине капетане, да су то још деца неодговорна за овај рат? А, затим, и они имају мајке које жале и јадују за њима…

Није, зато, чудо да је један заробљени пруски капетан рекао Рајсу:

 Каква штета да су нас наше новине увек лагале о оном што је био српски војник? Каква штета да Срби нису са нама, а Бугари против нас?!

После скоро три године борбе на живот и смрт ван Отаџбине, следио је силовити јуриш савезника, чија је олуја одувала све непријатеље. Армија Петра Бојовића препешачила је преко 800 километара за два месеца и по томе остала забележена у светској војној историји. Сведок тог марша био је и др Рајс:

 Најзад, месеца септембра 1918. године дође заповест за напад. Војник Краља Петра одмах је осетио да је, овога пута, дошао час правде. (…) Ја сам ишао са првим редовима ослободилачке војске и, док смо јездили кроз ноћ, осветљену идеално лепим месецом, изгледало нам је да нас предводи једна велика сенка, сенка Краљевића Марка на свом Шарцу, који је најзад пробуђен из свог сна од пет векова, по предању водио своје у победу. Сви наши другови нису стигли до много вољене престонице. Многи су остали у путу, погинули од непријатељских зрна. Њихови гробови славно обележавају наш пут и орлови, који крстаре у ваздуху, чувају љубоморно остатке оних које сматрају себи равнима. (…) Оно што смо осећали могли смо само да изразимо сузама у очима и ускликом: “Живела Србија!“ Наши мртви били су у нама и они су водили наше кораке. И једног јутра ми смо пред собом видели Београд. Сви смо инстиктивним покретом скинули наше шлемове као оног дана кад смо после заузећа Кајмакчалана ставили ногу на српску земљу. Ушли смо у мученичку престоницу пешке, побожно.

Закључак др Рајса као да је написан данас, сто година после отпочињања рата. Његове су речи актуелне и опомињуће. Оне га и чине Србином по делу.

Ту се завршава историја српског војника Великога рата. Она је једна од најлепших и једна од најславнијих. Данашња омладино, не заборави је! Сети се да су мртви живи, као што је то рекао један славни француски херој. Ти мртви те гледају, ти мртви рачунају на тебе за довршавање дела које су они започели. Доврши га, да би, најзад, могли мирно да спавају.

 

http://akademskikrug.rs/secanja-zavet-doktora-rajsa/

[Danijela]

 

Rodolf Arčibald Rajs, rođen je 8. jula 1875. godine kao osmo dete, od njih deset u južnonemačkoj pokrajini Baden. Posle osnovnog i srednjeg obrazovanja otišao je u Švajcarsku na studije gde je zvanje doktora hemije stekao već u 22. godini. U isto vreme, izabaran je i za asistenta za fotografiju, a potom je na Univerzitetu u Lozani postao priznat docent iz te oblasti.

Godine 1906. imenovan je za redovnog profesora kriminalistike i ubrzo je stekao ugled kriminologa širom sveta. Na poziv srpske vlade, došao je 1914. godine u Srbiju kako bi istraživao austrougarske, bugarske i nemačke zločine nad srpskim civilnim stanovništvom. Zahvaljujući njemu izmenjena je kriva slika Srba u svetu koju su Austrougari i Nemci plasirali, nazivajući nas divljacima.

 

Rajs je odlazio na ratišta, pregledao ranjenike, posećivao bombardovana naselja, ne odstupajući u svojoj istrajnosti da služi pravdi i istini. Kao ratni repotrer objavljivao je članke za svetske časopise opisujući nehumano stradanje srpskog naroda, zbog čega je često bio na meti napada Centralnih sila pa i neutralne Švajcarske. Zajedno sa srpskim narodom prešao je Albaniju i učestvovao u proboju Solunskog fronta.

 

Bio je vrlo imućan i ugledan stručnjak. Blistava karijera bila je pred njim. Zbog Srbije se odrekao udobnog mondemskog života i posleratne godine je proveo u Beogradu u kući na Dobrom polju (Topčider) gde je i umro 8. juna 1928. godine. Testamentom je zaveštao da mu srce počiva na Kajmakčalanu kako bi večno bio sa srpskim vojnicima, herojima i osloboditeljima (naspram daleko moćnijeg neprijatelja), zbog kojeg je zavoleo ceo narod i zemlju.

 

Kao svedok novoostvarene države posle rata, Rajs je doživeo i razočarenje o kojem je pisao u svojoj knjizi "Čujte Srbi" koja je dugo bila zabranjena za javnost. Opisujući mane srpskog naroda , Rajs je dodatno dokazao veličinu svog prijateljstva prema Srbiji, jer pravi prijatelji ne laskaju, oni govore istinu. Navodimo vam neke citate iz ovog dela.

"Narod vam je demokratičan i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule."

 

"Vaš narod zna za samilost...Koliko puta sam u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i umesto da te ljude koji su im spalili kuće i masakrirali ženu i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa".

"Pre svega zašto vam se sela sve više prazne, a seoska omladina, koja sigurno ne bi bila suvišna na selu navaljuje u gradove da bi tražila zaposlenje. Sigurno ne zato što ih vaša sela, koja su osim retkih izuzetaka, jedno od najplodnijih i najnenaseljenijih u Evropi, ne bi mogla hraniti. Ne, oni dolaze u grad iz dva razloga: prvo danas mnogi mladi ljudi smatraju ponižavajućim da budu seljaci, pa žele da budu činovnici jer misle, a u velikoj većini slučajeva s pravom tako misle, da će im posao u svojstvu činovnika biti lakši. I zaista lično iskustvo mi je pokazalo da je polovina vaših činovnika loša i veoma lenja. Dovoljno je da uđete u poštu, gde bezbrojne mlade gospođice brbljaju, popravljaju šminku, a jedva da se potrude i to veoma neljubazno, da udovolje narodu kojem bi morale biti na raspolaganju."

Koliko vam je ovo poznato?

[Srdjan Kotur]

Arčibald je bio šmeker!

[Deki992]

Pravi srpski nacionalista,treba svi da se ugledamo na njega

[Danijela]

Covek!

[Ignjatije]

Gde je srce Arčibalda Rajsa?

| IZVOR: DW.DE AUTORKA: KATERINA BLAŽEVSKA/DJ

Srce Arčibalda Rajsa, kriminologa, publiciste i velikog prijatelja srpskog naroda sahranjeno je po, njegovoj želji, na Kajmakčalanu. Rajsovog srca danas tamo nema, ali postoje nedoumice oko toga kuda je iščezlo.

 

 

 

Vlada Srbije pozvala je profesora Rudolfa Arčibalda Rajsa, Nemca po rođenju i švajcarskog državljanina, da istraži zločine Austrougarske nad srpskim civilima 1914. godine. Rajs zavoleo srpski narod i prešao Albaniju sa vojskom tadašnjeg kralja Petra. Najteže dane rata proveo je na Solunskom frontu, u senci planinskog vrha Kajmakčalana, u pograničnoj oblasti između Makedonije i Grčke. U svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima“, Rajs to ovako opisuje: 

„Oko podneva smo blizu vrha Kajmakčalana. Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svom mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih, kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori sa bojnog polja. Na visini od 2.525 metara, na ovom ogoljenom, prostranom terenu, leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar, a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jednu njihovo meso koje se raspada.“ 

Rajs se nastanio u Beogradu, a u njegovom testamentu navedena je želja da se mu se srce, posle smrti, prenese na planinski vrh za koga su ga vezivala sećanja na najsurovije slike iz rata. Taj sin nemačkog zemljoposednika iz Badena proglašen je kapetanom prve klase vojske Kraljevine Srbije, odlikovan za hrabrost na Solunskom frontu i postao nosilac Albanske spomenice. 

U godinama nakon Prvog svetskog rata, Rajs je radio na unapređenju kriminalističke tehnike u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, kao i u Ministarstvu diplomatije, i branio srpske interese na međunarodnoj sceni. Ali, veoma brzo je dospeo u sukob sa članovima vlade, pre svega tadašnjim premijerom Nikolom Pašićem. Kritikovao je odnos vlasti prema veteranima i ratnim invalidima i razočarao se zbog korupcije i spletki u srpskoj politici. Arčibald Rajs se povukao iz javnog života i preminuo 1929, neposredno nakon žestoke svađe sa penzionisanim ministrom Milanom Kapetanovićem. Sahranjen je na Topčideru, a njegova poslednja volja je ispunjena – srce tog Švajcarca preneto je u maloj urni na Kajmakčalan 

Šta je bilo sa urnom? 

Danas se do vrha planine Nidže stiže isto kao i pre sto godina – peške, po planinskim stazama. Žitelji sela Skočivir u tamošnjoj opštini Novaci znaju priču o doktoru Rajsu, ali ne znaju kuda je nestalo njegovo srce. Po srpskim izvorima, bugarski vojnici su početkom Drugog svetskog rata slomili mermernu urnu sa posvetom i sakrili njegovo srce. Drugi kažu da su to uradili grčki vojnici.

 

Urna Arčibalda Rajsa u kapeli na Kajmakčalanu Wiki/CC-BY-3.0/Petar Milošević

 

Ali stanovnici te oblasti tvrde da je srce Arčibalda Rajsa ostalo u malenoj crkvi Svetog Petra sve do povlačenja JNA iz Makedonije početkom devedesetih godina. To tvrde planinari koji su se peli na vrh, ali i pastiri koji na planini čuvaju stada. Današnji meštani se pozivaju na svedočenje jednog čobanina koji je bio na padini kada su se vojnici JNA povlačili. Pastir im je, navodno, rekao da su vojnici pred sumrak odlazili sa karaule natovareni opremom, oružjem i svime što se tamo nalazilo:

„Jedan od njih u rukama je nosio nešto zamotano u hartiju i pazio da se ne saplete dok su se spuštali niz strminu. Drugi vojnik mu je zamerio: 'Vidi koliko smo mi natovareni oružjem, a tebi je u rukama verovatno neka flaša rakije!'. 'Ovo što ja nosim je mnogo važnije od oružja i svega što ste vi natovarili na leđa i na konje', odgovorio je vojnik. Posle nekoliko dana, kada je pastir ušao u crkvu na vrhu planine, primetio je da tamo više nema urne pa je posumnjao da je to bilo ono 'moćno oružje' koje je odneseno sa planine.“ 

Ni Bugari, ni Srbi, već Makedonci 

Sličnu priču čuo je i gradonačelnik opštine Novaci Lazar Kotevski. „Nažalost, ne znamo gde je srce. Prema određenim svedočenjima i naznakama, nestanak srca poklapa se sa periodom povlačenja JNA iz Makedonije, odnosno iz ovdašnje karaule. Ali niko nema čvrste dokaze za to“, kaže Kotevski. Ključ za rasvetljavanje te nedoumice mogao bi da bude u arhivima u Beogradu, gde su zabeleženi podaci i rasporedu i sastavu jedinica JNA. Razume se, inicijativa bi trebalo da dođe sa makedonske strane, ali to još uvek niko nije pokrenuo. 

Doktora Rajsa mnogi Makedonci danas vide prosto kao pristalicu srpske politike, ali on je pisao i o makedonskom narodu, čiji identitet je često osporavan. U svojom tekstu „Stanje Makedonaca i muslimana u novim grčkim oblastima“ (Sur La Situation des Macédoniens et des musulmans dans les nouvelles proviences grecgues), Rajs ističe: 

„Vi zovete te ljude bugarofoni jer njihov jezik liči na bugarski. Ali, da li je to bugarski, isti jezik kojim se govori u Sofiji? Nije. […] Nepristrasni balkanolozi mi tvrde da makedonski više liči na sprski nego na bugarski. Možda ima i lingvista koji tvrde suprotno, ali činjenica je da se makedonski ne govori ni u Sofiji, ni u Beogradu. Što se mene tiče, Makedonac ne može da se nazove ni Bugarinom ni Srbinom, nego prosto Makedoncem.“ 

U zemlji skrivene bombe i vino 

Kajmakčalan je najviši vrh planine Nidže i bio je jedna od najvažnijih kota na nekadašnjem Solunskom frontu. Vlasti Makedonije planiraju da na tom mestu, zajedno sa Albanijom i Grčkom, izgrade muzej na otvorenom. 

Širom tog kraja i dalje postoje bunkeri, kao nemi svedoci vremena kada je linija fronta delila planinu. Meštani pri obradi zemljišta često nalaze neeksplodirane granate, pa zato zahtevaju da se plati deminiranje regiona. Pre nekoliko godina žitelji su otkopali desetine boca francuskog vina, starog stotinu godina, ali su ga prosuli jer je, kako su rekli „bilo veoma staro, a i sigurno se i ukiselilo“. 

Danas studenti istorije iz Pariza i Liona posećuju tu opštinu – doduše ne zbog starog vina, već da bi videli mesto na kojem je bio front, na kome su se borili njihovi dedovi. Lokalne vlasti nadaju se da će se nakon izgradnje muzeja i mnoge relikvije iz tog perioda vratiti na svoje mesto. Da li će među njima biti i srce Arčibalda Rajsa?

[зеленизуб]

Dr Rudolf Arčibald Rajs - Austrougarska zverstva u Srbiji, Forenzički izveštaj, Kraljevina Srbija ( http://www.scribd.com/doc/152471421/Dr-Rudolf-Ar%C4%8Dibald-Rajs-Austrougarska-zverstva-u-Srbiji )