Патриотски ментални курцшлус и држава

[Баба]

Александар Фатић: Патриотски ментални курцшлус и држава

 

 

Све се чешће у јавности у Србији говори о патриотизму и о наводном недостатку патриотизма код грађана, који се наводно недовољно жртвују за државу. Као, навикли су да много лепо живе и уживају све ове године, па је дошло време да се мало жртвују, а неће, јер нису патриоте.

Тако отприлике иде тај аргумент, који је све чешћи и све израженији. Стога би могло бити корисно мало размотрити значење речи „патриотизам“.

Патриотизам значи љубав према домовини. Истовремено значи и „повратну љубав“ домовине према својим житељима, члановима свог народа (које год етничке припадности тај народ био). Песници и филозофи, али и политички писци су љубав према домовини описивали као топлину у срцу при помисли на своју земљу, у којој се човек осећа као да му је она мајка, која га чува, греје, брине се о њему и брани га. Патриотизам је однос који постоји између човека и његове домовине: однос обостране љубави и припадања и „пријатељство са државом“.

Супротно овом аутентичном значењу речи патриотизам, у нашим крајевима разумевање ове речи је перверзно, ишчупано из корена, као ружан сан или страшна мисао о крви, мукама и зноју. То схватање је деценијама под дефектним утицајем опсесије државом као некаквим идолом, из кога скривени врач довикује урођеницима: „поклоните ми се!“. Оно што чујемо у медијима као позиве на патриотизам упућује на просто робовање држави, која је све само не пријатељ обичних људи. Са њеним погрешним и све радикалнијим саморазумевањем као некаквог тотема који има право на своје поданике и на сваку њихову жртву, она постаје опасан грабљивац, а не мајка или пријатељ.

Пре неколико месеци посматрао сам како полицајци седећи у климатизованом аутомобилу на Тргу републике заустављају несрећне људе са линија из Котежа, Падинске Скеле, Крњаче. Кажњавали су их за „прелажење улице ван пешачког прелаза“. „Носим лек, ево види“, рече један сиромах, подижући кесу! „Немам, брате! Не примам плату, имам двоје деце и болесне родитеље!“ Двојица ђувегија у униформама се подсмешљиво нацерише, не удостојивши га ни одговора, док су му писали пријаву. Жена испуцалих руку са великом торбом стајала је мирно и ћутала. Онда је прешла улицу, носећи папир који су јој дали као нешто нечисто, непристојно, са руком даље од тела. После је села на бетонску жардињеру и заплакала.

О Божићу 2014. године на ауто-путу код Београда пострадаше силни људи и деца у ланчаном судару, јер није било светлосне сигнализације. Агенција за безбедност саобраћаја је тада, у својој васколикој мудрости и патриотизму, одмах мудро предложила пооштравање закона на нивоу најстрожих саобраћајних закона у Европи. Размилеше се делије способне за рад на моторима и у џиповима да пишу пријаве. Безбедност, бато! Држава! Једино оне светлосне сигнализације још нема. Чека се следећи Божић и магла. Треба разумети државу. Она је разочарана јер се за њу недовољно жртвујемо и немамо довољно патриотизма.

Нешто ми се чини да је један мој стари ментор, пре много година, био у праву када је оштро довикивао: „држава грађанима дугује само једно, а то је доминион“: стара енглеска реч која означава исто што Руси мисле кад кажу „мајчица Русија“. Држава грађанима мора да понуди своје пријатељство, наклоност и заштиту, да је они доживе као мајку, а не као опасног друмског хајдука. Нема горе и бедније јавне политике од оне коју сам описао са Трга републике. То је најнижа тачка на коју једна јавна политика може да потоне: да прогони сиротињу, спроводи бесмислене законе по сваку цену, док се важним питањима не бави, и прикупља паре од људи за буџет путем простачке репресије.

Таквој држави недостаје свест о стварним вредностима које чине једно друштво, а основна таква вредност јесте поштовање људског достојанства и показивање саосећања према њиховој муци. Да ли то значи да је крива власт? Да, увек! Да ли то значи да је решење у промени власти? Не увек. Јер, и променом власти ове ствари могу остати непромењене или бити још горе. И види се да су остале, и поред помене власти. Али то значи да се у разумевању политике мора премостити катастрофалан ментални курцшлус у главама носилаца јавне политике, и да се мора променити понашање према грађанима.

Када држава схвати да прво треба да буде она патриотска, а тек потом грађани, и да патриотизам није књиговодство праћено јавним придикама, него људска брига о личностима које у њој живе, о њиховом свакодневном достојанству, колико год они били сиромашни, онда ће наступити солидарност. А тек када наступи истинска солидарност, постаће могућ и „излазак из кризе“. Зашто последње пишем у наводницима? Па зато што смо ми већ деценијама непрестано „у кризи“, спроводимо некакве „реформе“ и надамо се „изласку из те кризе“, а не видимо да краја кризи нема, јер је она само последица недостатка аутентичног и функционалног односа између државе и грађана. Свака материјална криза је симптом, манифестација социјалних поремећаја, и управо зато солидарна друштва у којима држава поштује грађане и подржава их, чак и када су у рату, никада нису „у кризи“.

Само држава која поштује и негује „доминион“, која чува, подупире своје људе и саосећа са њима, може изаћи из кризе. То се јасно види у успешним државама: погледајте какав је њихов однос према грађанима. Криза је свакако финансијска, али је истовремено и криза истинског патриотизма државе. Она је морални проблем и проблем идентитета који држава мора да решава, како психолози воле да кажу, „радом на себи“. Она то никако не сме да чини радом на грађанима.

Када држава, уместо да преиспитује и лечи себе и свој однос са људима, преиспитује и преваспитава грађане, онда је то, чак и када је формално законито - тиранија.


Извор: Данас

[Млађони]

Све се чешће у јавности у Србији говори о патриотизму и о наводном недостатку патриотизма код грађана, који се наводно недовољно жртвују за државу.

 

 

       

 

То је разлик између успешних земаља и Србије. Тамо су свесни да држва постоји зарад грaђана. 

[Милан Б]

Кога брига, ми Срби ионако одумиремо као народ, шта фали што нас рођена држава редовно кињи и злоставља на сваком кораку и у сваком контакту са било којим државним службеником. Проћи ће и то, добиће функционери неки други народ па ће се над њим иживљавати...