Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин ~ Aleksandar Sergejevič Puškin

[Тавита]

Пушкин је рођен у Москви 6. јун 1799. (26. маја по старом календару) у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, кога је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински, тренутно на послу за цара Петра. Гроф Сава је његовог прадједа поклонио цару по повратку у Русију, који га је потом и присвојио за своје кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке - Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1831. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д'Антеса на двобој, због сумње да је флертовао са његовом супругом.
Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д'Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д'Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д'Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837. (29. јануара по старом календару).

[Тавита]

Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noc.
Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin - cilin,
Na tom putu moro bi se
Užasnuti svaki džin.
''Teraj momce!'' - ''Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se vec i ruka,
A ne vidim nigde put.
Propašcemo, - zlo je, zlo je,
Kucnuo na je zadnji cas.
Pred nama se hale roje,
Besi skacu oko nas.''
''Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno, - hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.
Sad je jedan trco levo,
Konje guro u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.''
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg se vitla sa visine, -
Mutno nebo. mutna noc,
Sad ni maci, - - jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
''Šta je ono?'' - ''Bog bi znao, -
Neka klada, - il je vuk.''
Sicu, pište nocne strave,
U grud'ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižec glave, -
Kakva j' ono avet, gle!
Lete konji ko pomamni,
Ko da j' orkan odstrag;
Iza onih jela tamni'
Cereka se neki vrag.
Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il' sen;
A urlice neka rulja
Vrteci se u vreten,
Cudna huka, cudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, -
Sahranjuju l' kakvog smuka,
Il' udaje daba kcer!
Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moc,
Sneg vitla sa visine, -
Mutno nebo, mutna noc.
Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.

[Тавита]

Posetio sam opet

..Posetio sam opet
Taj kutak zemlje gde sam proveo,
Ko izgnanik, dve kratke godine.
Vec deset leta prode od tog doba
I mnogo se promenilo u mome
Životu: opštem zakonu pokoran,
I sam sam se izmenio. Al ovde
Obuzimaju secanja me živo;
I cini mi se: još sam sinoc luto
Kroz te šumarke.
Gle, doma progonstva
Gde živeo sam s jednom dadom mojom.
Starice više nema, iza zida
Ne cujem više korake joj teške,
Kad nadgleda ujutru kucu. Evo
Šumovitog huma gde sam cesto
Sedeo nepokretan, gledajuci
Na jezero i secao se s tugom
Obala dugih, drugih talasa
Kroz njive zlatne i zelena polja
Ono se, plavo, pružilo široko,
A po njegovim tajanstvenim vodama
Vozi se ribar, vukuci za sobom
Ubogu mrežu. Na obali strmoj
Seoca raštrkana; tamo dalje
Vetrenjaca naherena, na vetru,
Okrece jedva krila -
A na medi
Imanja dedova, na onom mestu
U goru put gde stoje - dva zajedno - treci
Podalje malo. Kad sam jaho tuda
Po mesecini, šumom poznatom
Zdravili su me njini vrtovi.
Tim putem sad sam prošao i opet
Video sam ih. Tu su s šumom starim.
Al oko postarelog korenja,
Gde nekad sve je bilo pusto, golo,
Sada je nikla mlada šumica,
Zelena porodica; kao celjad
Pod njenu senku žbunje tiska se.
A njihov drugar tužni stoji sam,
Ko stari momak, oko njega sve je
Ko i pre pusto.
Zdravo, naraštaju
Mladi i nepoznati! Necu ja
Tvoj mocni, pozni uzrast videti,
Kad moje poznanike prestigneš
I zakloniš im staru, sedu glavu
Od oka prolaznika. Al, unuk moj,
Nek cuje on šum vaših pozdrava,
Kad s drugarske se vraca sedeljke,
Pun misli veselih i prijatnih,
Kada po pomrcini prode pored vas
I pomisli na mene

[Razmetljivko]

Ти и Ви

Испразно Ви срдачним Ти

Она забуном замени

И одмах у мојој машти

Уздрхта душа у мени.

Пред њом снови ми се снили

Не могу да јој одолим.

Кажем: ''Како сте мили''

А мислим: ''Како те волим!

Пушкин рулз... 

[Тавита]

Кажем: ''Како сте мили''

А мислим: ''Како те волим! 

Jeste, predivan je.

Koliko samo istine ,,,,, 

[Чунга Лунга]

Време је, друже мој, споскојства срце проси
за даном лети дан и сваки часак носи.
Живота делић свој, живота делић крт;
Тек спремаш се да живиш,
а гле, наједном, смрт!