100 година од К&K ултиматума Србији

[Милан Б]

Пре тачно 100 година влада краљевине Србије примила је ултиматум од Аустро-Угарске монархије.

 

Све захтеве из ултиматума смо прихватили осим тачке број 5 која је захтевала мешање аустроугарских органа у судски поступак, јер би то представљало кршење устава и суверенитета Србије.

 

Наш одговор на ултиматум се завршава реченицом:

 

У случају да царска и краљевска влада не би била задовољна овим одговором, краљевска српска влада, сматрајући да је у општем интересу не пренагљивати у решењу овог питања, спремна је као и увек примити мирно споразумевање на тај начин што би се то питање изнело на решење пред међународни суд у Хагу или пред велике силе које су узеле учешћа у доношењу декларације краљевске српске владе од 18./31. марта 1909. године.

 

Текст ултиматума:

 

http://hr.wikipedia.org/wiki/Srpanjski_ultimatum

 

Текст одговора:

 

http://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9E%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B5_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%BD%D0%B0_%D0%88%D1%83%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BC

 

Сви знамо шта се после десило и колико је људи изгинуло.

 

Шта мислите колико смо данас далеко од оваквих ситуација и да ли је српска влада могла да да било какав задовољавајући одговор на ултиматум којим би спречила рат?

[obi-wan]

да ли је српска влада могла да да било какав задовољавајући одговор на ултиматум којим би спречила рат?

 

Nije. Nikog nije zanimao nikakav zadovoljavajuci odgovor, nego kako da sto pre pocne novi osvajacki rat.

 

Ono sto su Gavrilo Princip i ekipa uradili je krajnje sramno i nedolicno pravog coveka, daleko od svakog herojstva svetlosnim godinama, ali je jasno i vevericama da to uopste nije bio pravi uzrok rata. Rat je vec bio poceo u bolesnim i usijanim glavama belosvetskih hohstaplera, od atentata i ultimatuma - koji su bili idealan, a izuzetno nedotupav povod - rat je samo produzio da postoji u svom punom obliku...

[Милан Б]

Барем су се потрудили да саставе неки текст и пошаљу у БГ, уз рок од 48 ч. за одговор.

 

А колико смо данас далеко од ових ултимативних ситуЛација? Јуче се Кирби нешто излетео (гле чуда баш у Новом Пазару), па се после извињавао.

[Н И Н Е]

Шта мислите колико смо данас далеко од оваквих ситуација и да ли је српска влада могла да да било какав задовољавајући одговор на ултиматум којим би спречила рат?

 

Нисмо много далеко али мислим да смо тада имали способнију и часнију власт и бољу дипломатију. Српска власт није тада могла да да задовољавајући одговор јер је ултиматум тако и писан да буде увод у рат.

[Милан Б]

Не знам - прочитао сам текст ултиматума и текст одговора и не видим ни једну тачку по којој смо показали "зубе", практично смо све прихватили и још позвали на мирољубиво решење и суд у Хагу.

 

офтопик: Није ми јасно од када се Холандија и тај Хаг претворио у међународну судницу, нисам био свестан да су се потпуно исте дипломатске игре играле и пре сто година...

[Милан Б]

http://velikirat.com/odgovor-srbije-i-objava-rata/?pismo=cir

 

Одговор Србије и објава рата

 

Српски одговор на Јулски ултиматум , је био готов тек после 17:30 часова 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. У сваком случају одговор је уручио лично председник владе Никола Пашић мало пре 06:00 часова. Барон Гизли је приметио да одговор није задовољавајући а само што се Пашић вратио у министарство иностраних дела стигло је Бароново писмо у коме је посланик навео да Србија није на одговарајући начин одговорила на захтеве царско-краљевске владе и да су односи између држава прекинути. Одмах потом, у 18:15 часова, барон Гизли и особље посланства напустили су Београд и отишли ​​за Земун.

 

Већ је био припремљен премештај државне архиве, надлештава, Пресбироа, Народне банке у Ниш. Истог дана је објављен манифест Владе Србије српском народу о тренутној ситуацији, а сутрадан, 26 / 13. јула је издат проглас о мобилизацији. Исти дан мобилизација је објављена у Аустро-угарској.

 

Никола Пашић

 

Сам одговор владе Србије био је крајње попустљив и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви осим онај у тачки 6 али је и код те тачке понуђена арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Саопштен свету овај одговор је примљен као пример дипломатске вештине и крајње попустљивости. Задовољан је био чак и Њемачки кајзер Вилхелм ИИ Њемачки. Ипак Њемачки војни и политички кругови само су чекали повод да нападну Русију. Са нестрпљењем су очекивали вест о руској мобилизацији. У Двојној монархији такође нису водили рачуна о садржају одговора: имали су формалан изговор да српска влада није прихватила свако слово ултиматума и требало је још само да објавити рат. За то им је требало још два дана.

Објава рата Србији стигла је редовном поштом, у 11 часова 28. јула 1914. написана је на тада службеном француском језику, а потом је предата Николи Пашићу у нишкој кафани „Европа“ са садржајем:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду.

Зато Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса.

Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом. „

[Милан Б]

Писали смо Руском цару директно и молили га за помоћ...

 

извор: http://stanjestvari.com/2014/07/23/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98-%D1%88%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B0%D1%83%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%83%D0%BB%D1%82/

 

 

Писмо регента Александра руском цару Николају II:

 

„Јуче увече, аустроугарска влада је српској влади предала ноту о атентату у Сарајеву. Схватајући своје међународне обавезе, Србија је од првих дана по том ужасном злочину изјавила да га осуђује и да је спремна да започне истрагу на својој територији у случају да поступак који воде аустроугарске власти докаже саучесништво неких српских поданика. Међутим, захтев који се налази у ноти аустроугарске владе је неспојив са достојанством Србије као независне државе и претерано је понижавајући по њу. Између осталог се захтева декларација наше владе у категоричном облику у званичним новинама, као и краљева наредба армији, у којима бисмо осудили непријатељско расположење према Аустроугарској и уједно сами себи пребацили криминални немар у односу на подле интриге; надаље нам се поставља услов да допустимо улаз аустроугарским чиновницима у Србију, како би заједно са нашима учествовали у истрази, као и надгледали испуњавање свих осталих мера које су набројане у ноти. Дају нам 48-часовни рок за њено прихватање у целини – у супротном, аустроугарска мисија напушта Београд. Ми смо спремни да прихватимо оне захтеве Аустроугарске који су у складу са државним суверенитетом, као и оне које би Ваше Величанство, када се упозна с нотом, саветовало да прихватимо; строго ћемо казнити све оне чије учешће у злочину буде доказано. Међу условима се налазе и такви који захтевају промене нашег законодавства, а за то нам је потребно време. Рок који је дат је прекратак. Аустроугарска армија се концентрише на нашој граници и може нас напасти по истеку указаног рока. Ми се не можемо бранити, па због тога молимо Ваше Величанство да нам што пре укаже помоћ. Ваше Величанство нам је дало толико доказа Ваше драгоцене наклоности да се чврсто надамо да ће овај апел наћи одјека у Вашем словенском и благородном срцу. Ја сам преносилац осећања српског народа, који у овим тешким временима преклиње Ваше Величанство да се смилује над судбином Србије.  Александар.“

 

Касније сам сазнао да је цар на овом телеграму написао следеће речи Сазонову: „Врло скроман и поштовања достојан телеграм. Шта да му одговорим?“ (Петерхоф, 16. јула 1914. године).

[Милан Б]

Онда нам је свети цар Николај одговорио...

 

извор: http://www.svedok.rs/index.asp?show=85213

 

Одговор руског цара Николаја II стигао је три дана касније:
       „ Петроград, 14/27. јула Ваше Краљевско Височанство, обраћајући се мени у једном необичном тешком тренутку, није се преварило у осећањима које гајим према Вама и у мојој срдачној наклоности према Српском народу.
       Данашња ситуација је привукла моју озбиљну пажњу и моја Влада стара се свом снагом да отклони постојеће потешкоће. Ја сам уверен да ће Ваше Височанство и Краљевска Влада хтети олакшати наше старање и да неће ништа изоставити да се дође до решења које ће отклонити ужасе једног новог рата, чувајући при томе достојанство Србије.
       Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!
       Никлолај!“

 

[Милан Б]

Регент Александар се још једном обратио руском цару после седнице српске владе 27. јула 1914. на којој је разматрана политичка ситуација настала после атентата на надвојводу Франца Фердинанда, тражећи савет:

       „Србија је готова да прими све услове Аустроугарске који одговарају положају једне самосталне државе, као и све оне услове које би Цар саветовао да се приме“.

       Одговор је стигао три дана касније и гласио је :

       „Док има и најмање наде да се избегне проливање крви, сви наши напори треба да иду том циљу. Ако упркос најискреније наше жеље, ми не успемо, Ваше Височанство нека буде уверено да ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбији Србије!“

 

[Милан Б]

Русија је предложила Аустро-Угарској директне разговоре како би се изгладио аустријско-српски спор, што је одбијено.
       Немачка је такође одбила и предлог Енглеске да се овај спор реши код сила које нису учествовале у њему.
       Пошто је од Русије затражено да обустави мобилизацију своје војске, Немачка је 1. августа 1914. објавила рат Русији, а већ идућег дана на улицама Петрограда освануо је царски Указ о објави рата, који гласи:
       „Објављујемо свим нашим верним поданицима.
       Држећи се својих историјских традиција и једнака вером и крвљу са словенским народима, Русија никад није била равнодушна према њиховој судбини. Нарочито снагом солидарности пробудили су се осећаји руског народа према Словенима последњих дана, када је Аустроугарска поставила Србији захтеве који се не могу примити од стране једне независне државе.
       Одбацујући мирољубив и попустљив одговор Српске владе, не примајући добронамерно посредовање Русије, Аустрија је похитала са наоружаним бандама бомбардујући незаштићени Београд.
       Принуђени, због постојеће ситуације, на предузимање одговарајућих мера опрезности, ми смо наредили мобилизацију војске и морнарице, али штедећи крв и имовину наших поданика, ипак смо уложили све снаге ради мирног завршетка започетих преговора. У току дружељубивих преговора, савезница Аустрије - Немачка - противно нашим надама за вечити добар однос и не узимајући у обзир наша уверавања да предузете мере немају жеље за непријатељствима, захтевала је моментално њихово опозивање и, пошто је добила отказ, изненадно је објавила рат Русији.
       Сада већ морамо не само да бранимо увређену братску земљу, но и да очувамо част, достојанство, јединство и положај њен међу Великим Силама. Ми смо дубоко убеђени да ће, ради заштите Русије, устати сви наши верни поданици.
       У тешком тренутку искушења нека се забораве сви унутрашњи неспоразуми. Нека се још више појача јединство Цара са његовим народом и нека Русија, сложна као један човек, одбије дрски напад противника. Са дубоким уверењем у нашу правичност призивамо на свету Русију и победоносну војску Божији благослов!
       Николај!“
 

[Милан Б]

 Шта мислите, да ли је тада постојала реална могућност да се води политика "Аустро-Угарска нема алтернативу", сви напори Србије су усмерени према томе да нас Аутро-Угарска прими у своје чланство итд. а све са циљем да се избегну онолике жртве које су уследиле? Да ли бисмо могли тада да догурамо до статуса кандидата за чланство у Аустро-Угарској

 

Да ли смо ми као држава могли и реално имали памети и снаге да водимо неку другачију политику након ослобађања од Отоманске империје, и зашто се све издешавало онако како се издешавало?

Како је уопште дошло до тога да након 500 година ропства под Турцима, наш народ дође у ситуацију да се директно конфронтира са највећом силом у окружењу и да тако страшно изгинемо у том највећем сукобу до тада.

 

Некако ми се чини да су одлуке које су тада доношене имале толико далекосежно дејство да их ми и дан данас осећамо на својим леђима.

[Ђуро Станивук]

А кад ће већ Немци једном да имају своје парче медитерана....мислим није фер да сви имају само они да немају...

[Н И Н Е]

 Шта мислите, да ли је тада постојала реална могућност да се води политика "Аустро-Угарска нема алтернативу", сви напори Србије су усмерени према томе да нас Аутро-Угарска прими у своје чланство итд. а све са циљем да се избегну онолике жртве које су уследиле? Да ли бисмо могли тада да догурамо до статуса кандидата за чланство у Аустро-Угарској

 

Да ли смо ми као држава могли и реално имали памети и снаге да водимо неку другачију политику након ослобађања од Отоманске империје, и зашто се све издешавало онако како се издешавало?

Како је уопште дошло до тога да након 500 година ропства под Турцима, наш народ дође у ситуацију да се директно конфронтира са највећом силом у окружењу и да тако страшно изгинемо у том највећем сукобу до тада.

 

Некако ми се чини да су одлуке које су тада доношене имале толико далекосежно дејство да их ми и дан данас осећамо на својим леђима.

 

Нисам историчар али колико знам водили смо про-Аустро-Угарску политику до 1903. кад је убијен Краљ Александар Обреновић. После тога су дошли Карађорђевићи који су били за Русе. Не верујем да би својевољно ушли у Аустро-Угарску ко год да је био на власти. А против Руса не можемо, такви смо какви смо, не може нас нико натерати против Руса, ни тада ни сада.

[Deja Vu]

После 100 година скоро иста прича, добијамо ултиматуме од америчког амбасадора око санкција Русији. 

[RYLAH]

Обреновићи, сем Милана, су били русофили.