Срби у страним ваздухопловствима

[Милан Ракић]

На једној од тема у групи "Ваздухопловство" Форума ЖРУ, покренутој пре нешто више од годину дана, поменуо сам неколико Срба који су својим радом допринели развоју ваздухопловства и ваздухопловне технике у светским размерама. Тема се зове: "Како су Срби доприносили развоју ваздухопловства у свету" и у њој је писано о Огњеславу Костовићу који је у Царској Русији пројектовао и направио дирижабл покретан сопственим мотором са унутрашњим сагоревањем, неколико деценија пре Цепелина и Дајмлера, којима су ови изуми признати... Даље, сетили смо се у тој теми читаве плејаде инжењера српског порекла, који су били на руководећим позицијама у НАСА-и током програма "Аполо"... Милојко Вучелић, Славољуб Вујић... Па велики Михајло Пупин који је између свега онога што је постигао у Америци, био и један од оснивача НАСА-е.. Па Вељко Гашић, творац и конструктор чувеног авиона Ф-5, за који се причало да га је овај Пећанац пореклом димензионисао за наше тадашње РВ... Истина или не, на хиљаде пилота је напредну борбену обуку обавило на овој летелици. И то не само у америчком РВ, него широм света. А лети и дан данас... Па Сарајлија Ненад Хрисафовић, без којег не би било ракете "Аријана" и Европског космичког програма... Тема је и даље отворена...

 

У овој ћемо се пак бавити пилотима Србима који су летели (и лете) у неколико војних ваздухопловстава у свету. За сада су подаци најдоступнији за ваздухопловце српског порекла у саставу Америчког РВ и понеки податак за неког Србина у саставу Француског РВ у Првом светском рату... И током Другог светског рата је неколико стотина наших пилота летело у саставу америчког, британског и совјетског ваздухопловства. Под њиховим заставама и у њиховим униформама... Од Другог рата па до данас-такође... Тако да ће ова тема бити о њима...

[obi-wan]

Ajde, pa da citamo... :good2:

[Милан Ракић]

Да ли сте знали да се најпрестижнија награда која се од 1981. године додељује у Америчком РВ, носи име по једном Србину? Сваке године, по два ваздухопловна подофицира и официра из америчке авијације, као награду за своју ревносну службу и изражене лидерске способности бивају лауреатима "Награде Ленс Шијан", која је добила име по капетану Америчког РВ, пилоту Петру Шијану или Ленсу Питеру Сајџану, како га "зову" у Америци... Ко је био Петар Шијан?

Добитници награде "Ленс Шијан" из 2012. године, Извор за фото: http://media.dma.mil/2012/Apr/09/2000162883/670/394/0/120406-F-FC975-350.JPG

Петар Шијан (1942-1968)

Ланс Петер Шијан је рођен 13. априла 1942. године у Милвокију, од оца Слободана и мајке Џејн, пореклом Иркиње. Његови преци су доселили на америчко тло након Првог рата. Отац Слободан је био чувени Милвошки кафеџија, познатији као Силвестер Шијан. Поред Петра, како су Ленса у кући звали, Шијанови су имали још и сина Марка који је данас познати амерички хиперреалистични скулптор,

Марк Шијан и његова скулптура кошаркаша, Извор за фото: http://www.marcsijan.com/pers/Sculptures/image/Basketball%20player.jpg

и кћерку Џенин, која се бави продецунтским пословима и организацијом снимања за потребе неколико телевизијских кућа у Америци.

Џенин Шијан испред меморијалне сале посвећење њеном брату у 128. вингу у Милвокију

Иначе, према тврдњама Марка скулптора који је и свог оца за живота овековечио, без обзира на њихова американизована имена (Слободан-Силвестер, Петар-Питер и Марко-Марк), у кући се искључиви и увек говорило само српским језиком, којег је и мајка Џејн, Иркиња, морала да научи, јер "загуљена" и тврдоглава глава породице "у 4 зида" није хтео да чује ни реч енглеског у међусобној конверзацији

Мали Петар, након завршеног основног и средњег образовања, у колеџу Бел Вју, који иначе данас има Фонд за помагање сиромашних ђака који носи име по њему, уписује Ваздухопловну академију у Колорадо Спрингсу.

Ленс као питомац 3. године ВВА, Извор за фото: http://www.nationalmuseum.af.mil/shared/media/photodb/photos/090424-F-1234P-011.jpg

Кажу да је био даровити фудбалер још из средње школе (амерички фудбал је у питању ) и да су му говорили да ако не успе као пилот, свакако као фудбалер може постићи велике резултате. Ипак, он у трећој години академије напушта активно бављење спортом само са једном намером, а то је да приведе школовање крају и започне борбену обуку (школовање пилота у америчком РВ тада је предвиђало доста теорије и летење тек на клипним авионима, да би са одласком у јединицу започињала обука на млазним авионима, док је нпр. код нас, обука на млазној авијацији почињала већ у 4 семестру). И свој наум је спровео у дело и 1965. године завршава академију и напушта Колорадо Спрингс, те одлази у јединицу где започиње његова борбена обука...

Питомачки интернат у Ваздухопловној војној академији у Колорадо Спрингсу, који носи име по Ленсу Шијану, Извор за фото: http://files.parse.com/f7f7880e-87cf-464e-b687-169c51d78235/8623e5ac-a349-4f28-b2a6-5e848d81cc16-Image.jpg

Након основне обуке, Шијан се специјализује за ловачко-бомбардерске задатке и започиње обуку на Ф-4 тада поносу америчког ваздухопловства. Савладао је све разделе обуке, гађања на полигону, а онда је стигао позив за Вијетнам... Заправо, његов сквадрон се комплетан "сели" у базу Да Нанг у Вијетнаму

Током тактичке обуке у 480 сквадрону у бази Холоман, Нови Мексико, Извор за фото:https://s3.amazonaws.com/airforcephotos.togetherweserved.com/278217_med.jpg

Ленсов одлазак у Вијетнам је читавој породици тешко пао, али ту ништа није могло да се промени. Знали су да је Петар првенствено војник, а војник мора да слуша наређења... Убрзо се Ленс прилагодио новим условима који су владали у ратом захваћеној земљи, а један од њих је био и одлазак на борбене задатке... Ово није била више школска ескадрила у Калифорнији или Новом Мексику, односно полигон у Аризони. Овде се нису гађали на земљи стари и отписани камиони и тенкови, него прави... Са живим људима у њима...

Шијан пред полетање на Ф-4, Извор за фото: http://www.afasijan.com/NewWebDesign/NewWebImages/LanceSijan1.jpg

На дан 9. новембра 1967. године, Ленс Шијан је требао да има своју 53 борбену мисију. Према плану летења, одређен је да лети у двоседу са потпуковником Џоном Армстронгом, иначе командантом сквадрона. Мета је била објекат на тзв. Хо-Ши-Миновом путу, главној герилској комуникацији између јужног и северног Вијетнама... Ленс је пилотирао, док је Армстронг управљао оружјем. У тренутку када су дошли на објекат дејства, избацили су бомбе, чији су упаљачи требали да дејствују у додиру са земљом. Због чије грешке и како, јер ти упаљачи могу да се "нариктају" или временски или при додиру са неком другом површином, од тренутка армирања, тек, бомбе су експлодирале одмах након што су откачене са бомбо-носача. Авион се запалио и посада се катапултирала... Али, "не лези враже", вероватно због тога што се запалио па нешто добро није "одрадило", кабина није отпала, тако да је само пробијање кабине, нанело посади гадне посекотине и повреде...

Место пада Шијановог авиона, Извор за фото: http://www.rjsmith.com/Sijan-Shootdown.html

Када се освестио и дошао мало себи од бола, могао је констатује да му је сломљена лева нога и смрскана десна рука. Да има посекотине по читавом телу и да му је глава повређена од удара приликом пробијања кабине... Такође, прибор за преживљавање е "отишао" заједно са седиштем, јер се гуртна вероватно "прецвикала", тако да је код сeбе само имао лично наоружање, компас, малу радио станицу-локатор, нож и ништа више...

Спасилачки хеликоптер Сикорски ЦХ-3 "Џоли Грин" у пратњи Даглас А-1 "Скајрајдера"-уобичајена формација за трагање и спасавање у Вијетнамском рату, Извор за фото: http://www.diggerhistory.info/images/helicopters/jolly-green-rescue.jpg

Тек око 5 поподне, успели су да га лоцирају и спасилачка мисија је започела... Али и Вијетконговци су кренули да траже пилота. Убрзо је изнад густе џунгле дошло до окршаја спасилачког тима и герилаца на земљи. Због јаке ватре са земље, хеликоптер никако није могао да приђе повређеном Шијану, не би ли га извукли. Пред сам мрак, пилот је још једном покушао да спусти сајлу тик поред Шијана... Али је овај био толико исцрпљен да није могао да ју обухвати левом руком, пошто му је десна била повређена... Јака ватра са земље и мрак су осујетили овај покушај спасилачког тима и они су напустили Шијана, претходно му радио-веом издавши инструкције за ту ноћ, како и где да се сакрије, да издржи до зоре, када се они буду вратили по њега... Иначе, током првог дана операције спасавања Шијана, учествовало је поред хеликоптера, још 20 авиона за подршку, од којих је један чак и оборен, али као што видесмо-без успеха, јер је Петар био толико поломљен и исцрпљен, да просто није могао да се придигне и закачи на сајлу... Постојала је могућност и да хеликоптер слети, па да га понесу на носилима, али је сам Петар то одбијао, јер је знао да ће доста њих настрадати од ватре противника...

Сутрадан ујутро, Шијан је остао без радио-везе, јер се батерија испразнила... Чуо је спасилачки хеликоптер који га тражи, чуо је и мале "Небеске јахаче", који као осице лете око хеликоптера и штите га од противничке ватре... Нажалост, збоог јаке баражне ватре којом су били погођени ваздухоплови спасилачког тима, због немогућности да га лоцирају (јер се он померио са места од претходног дана, а батерија на радио-локатору и станици је "исцурила", вођа посаде је одлучио да прекине задатак и да напусте Шијана... Свеједно, и његове повреде о којим је известио претходног дана, не дају му много наде да преживи, а не може се жртвовати 20 летелица и барем три пута више људи да би се спасао један живот... Тако су мислиле његове колеге... Али тако није мислио Петар...

http://www.wisconsinaviationhalloffame.org/images/sijan_civilian.jpg

Онако поломљен, вукући се, тачније пузајући кроз шуму, једући тек понеког инсекта и пијући росу, успео је да се крије од војника Вијетконга више од месец и по дана. Ухватили су га на Божић, 25. децембра 1967. године... Изгладнелог и поломљеног, и готово преполовљеног... Кост и кожа у ритама некадашњег пилотског комбинезона... У каквом је јадном стању био говори и податак да сами Вијетконговци нису хтели да му превију ране и медицински га збрину, него су то урадила два америчка заробљеника, пуковник Роберт Крejнер и један Ленсов класић Гај Грутерс... Толико им је онако измрцварен био гадан... Но то их није спречило да га, као уосталом и друге заробљенике, свакодневно бију не би ли им извукли некакво признање... А које признање је могао да им да један пилот... Шта је то он могао да зна, а што би било занимљиво иследнику у некој вукојебини у Лаосу... Ај` да је пешадијски официр, па зна где му је јединица, па распоред снага, па где је комора, па ово-оно... Овај човек полетео из Да Нанга и добио тачку на карти коју треба бомбардовати... Но, како било да било, мучења су била свакодневна...

Затвор Хоа Ла, познатији као Ханој Хилтон, Извор за фото: http://www.oocities.org/vf241/ha009.jpg

Ипак, због немогућности да извуку било шта из њега, а и чињенице да му се здравствено стање погоршало због упале плућа и инфексије оних рана, локални герилци га шаљу у Ханој у учувени затвор Хоа-Ла, познатији и као Ханој Хилтон. Са њиме, у тај "хотел" су пребачена и она два Амера, пуковник Крejнер и поручник Грутерс, који су у прашуми и водили рачуна о Петру и који су после након пуштања из затвора и размене заробљеника и сведочили и ономе што им је Петар испричао о свом обарању и скривању у прашуми целих 46 дана, и о његовом херојском држању током испитивања и свакодневног премлаћивања... Ипак, најдирљивија од свега им је била, како су касније сведочили, његова жеља за животом и планови за бекство... И у прашуми и у Ханоју... Иако практично непокретан са сломљеном ногом, он ни једног тренутка, када је био свестан, није губио наду и веру у то да ће успети да побегне и тако преживи... Додуше, вероватно би и он био размењен, али нажалост, негде средином јануара његово стање се погоршава и он пада прво у кому, да би 22. јануара 1968. године преминуо.

Гроб Ленса Шијана у Арлингтон парку у Милвокију, Извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/3/38/Lance_Sijan_park.jpg

Постхумно је унапређен у чин капетана, а породица и није имала шта да сахрани, тако да је на гробљу у Арлингтон парку у његовом Милвокију, првобитно постојао само мали споменик који се и види на горњој слици, десно испред овог великог... 22. априла 1974. године, породици бивају предати његови посмртни остаци који бивају сахрањени и онда му подижу споменик у облику "његовог" Ф-4... Да додам овде и да тело потпуковника Армстронга који је летео са Шијаном никада није ни нађено нити предато породици... Иначе, годину дана раније, Крejнер и Грутерс бивају замењени и пуштени из логора и америчка јавност тада по први пут сазнаје за епопеју коју је Шијан имао и коју Малколм МекКонел "претаче" у књигу...

Књига о Шијану, Извор за фото: http://www.facesfromthewall.com/books/b0808.jpg

На основу сведочења поменуте двојице, те провере у самом ваздухопловству, амерички Конгрес доноси одлуку да се Шијану додели Конгресна Медаља части, највише одликовање које један амерички војник може да добије.

На свечаности уприличеној у Белој Кући 4. марта 1976. године, председник САД Џералд Форд је Слободану и Џејн Шијан уручио ово одликовање. Тако је Петар Шијан постао први амерички ваздухопловац полазник академије у Колорадо Спрингсу, који је понео ову награду. У ту част, један од питомачких интерната (има га на слици горе), понео је име по њему...

И као што на почетку текста рекох, од 1981. године, установљена је Награда Ленс Шијан, која се додељује најбољим лидерима у америчком РВ, сваке година по два официра и подофицира понесу ову престижну награду.

Награда Ленс Шијан, Извор за фото: http://media.dma.mil/2006/Jun/14/2000552938/888/591/0/060614-F-0000J-999.JPG

Спомен плоча Петру Шијану се налази и у цркви Светог Саве у Милвокију.

Храм Светог Саве у Милвокију, Извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/35522264.jpg

У Беј Вју школи као што рекох постоји Фонд за потпору школовању сиромашне деце који носи име по Петру Шијану. Испред међународног аеродрома и ваздухопловне базе Мичел у Милвокију, стоји Ф-4 офарбан у боје и ознаке као и онај на којем је летео Шијан...

Занимљиво је иначе да је амерички председнички кандидат Џон Мекејн више пута помињао у својим наступима херојско држање Ленса Шијана. Иначе, Мекејн је допао заробљеништва у Ханој Хилтону тик након Петрове смрти.

Слободан и Џејн, родитељи Петра Шијана, Извор за фото: http://www.donovankoeberl.com/sitebuilder/images/LanceSijansParents-552x514.jpg

И на крају, документарни филм о Петру Шијану, који носи исто име као и књига, "У мачјим чељустима"

[Милан Ракић]

Био је једна од најконтроверзнијих личности у историји чак три ваздухопловства. Србин, православне вероиповести... Пилот... Генерал у три војске и командант три војна ваздухопловства на просторима Балкана и Централне Европе... Милан Узелац...

Милан Узелац (1867-1953)

Августа месеца (26) 1867. године, у породици једног аустроугарског официра Узелца(чије име нисам успео да ишчачкам )) ), иначе родом из Врховина код Оточца у Лици, а који се тада затекао на служби у мађарском Коморану, родио се мој имењак Милан.

Иначе, његов отац није био школовани официр, него је средином 19. века, као мобилисани поданик жуто-црне монархије учествовао у неким ратовима које је Царевина водила, те је на основу залагања заслужио официрски чин, тако да се у време Милановог рођења затекао у том граду на граници Мађарске и Словачке.

Милан је у неким својим сећањима касније, увек наглашавао скромност свог оца, личког тежака који је успео да се "отме" од таквог начина живота... Са друге стране, наглашавао је додуше и могућност и шансу коју му је Аустро-Угарска пружила, да он као дете сиромашног сељака и приученог официра, Србина при томе, да изучи школе и достигне и постигне оно што је све за свог живота учинио...

Неколико година по рођењу, породица се сели у Карловац, где Милан завршава основну школу и гимназију, а потом као и већина сиромашне деце, ступа у Техничку војну академију у Бечу, коју успешно завршава 1888. године и постаје поручник инжењеријских јединица. Службује као инжењерац у Трсту, Пули и Задру. Упоредо са војном службом, изучава језике (био је полиглота са знањем осам језика), а пошто је био изузетно заинтересован за технику, завршава студије електротехнике. Успут, стиче звање и поручника трговачке морнарице и стиче поморске вештине, које је и применио на једном свом путовању трговачким бродом до Њујојрка. Ипак, на преласку из 19. у 20. век, враћа се војничкој служби и у чину капетана 1900. године бива постављен за начелника инжењерије у Клагенфурту.

Милан Узелац пред војничким стројем, извор за фото: http://www.austro-hungarian-army.co.uk/portraits/uzelac1.jpg

У октобру 1909. године, реорганизацијом војске Монархије, предвиђа се оснивање ваздухопловних јединица потчињених инжењерије. Тада већ мајор, за разлику од старих аустријских официра у највећој мери "надуваних" аристократа, а као изузетно технички образован, схвата све предности те нове техничке гране. Одлазећи често у Загреб тих година, сусреће се са радом Славољуба Пенкале на пољу ваздухопловстава и оно постаје његова опсесија.

Све до 1911. године, у војсци Аустроугарске Монархије преовлађује став да се треба радити на развоју великих ваздушних балона. Ипак, онолико колико је он као мајор и заповедник инжењерије могао, а слично нашем Кости Милетићу, користи сваку прилику да на званичним форумима истакне предност летелица на сопствени погон, наспрам огромних статичких балона. Ипак, те 1911. године, његови напори су уродили плодом и након тога започиње набавка авиона из Француске, те се оснива прва Аустроугарска ваздухопловна база у Бечком Новом Месту. Указом престолонаследника Фрање Фердинанда, 24. априла 1912. године, оснива се Аустроугарско ратно ваздухопловство, а за заповедника тог новог вида оружаних снага "жуто-црне" монархије, бива постављен потпуковник Милан Узелац.

Потпуковник Узелац током летачке обуке у Бечком Новом Месту, Извор за фото:http://1914-1918.com.hr/wp-content/uploads/Tekst-1.-svjetski-rat-web-images/5430302_fmt.jpeg

Иако већ високи официр, инжењерац, при томе и инжењер електротехнике, Милан Узелац заједно са првом групом изабраних аустријских официра креће на летачку обуку. Након месец дана савладава основну обуку, а у року од неколико месеци стиче и звање борбеног пилота. Његова диплома у војном ваздухопловству Аустроугарске царевине носи број 69.

Његовим залагањем и наравно уз подршку војног и врха Монархије, започиње изградња аеродрома на територији Монархије и тамо где их никада није било (нпр. Мостар, Сарајево и Нови Сад). Набављају се авиони у Француској и Немачкој, интензивна обука пилотског кадра је свакодневна, а оснива се и неколико великих концерна ваздухопловне индустрије у самој Аустрији.

Узелац са групом својих пилота и техничара на аеродромској стајанци, Извор за фото:http://1.bp.blogspot.com/-J_A-3gIT3sk/Ub_1Bh9D_8I/AAAAAAAAYaY/62Cmk1yYMbc/s1600/Emil+Uzelac+u+obilasku+1E4.jpg

Од 1912. године када је као потпуковник постављен на дужност команданта Аустроугарског ваздухопловства, па до септембра 1918. године, када је као генерал-мајор смењен са те дужности, Милан Узелац је устројио једно респектабилно ваздухопловство. За само 6 година, под његовом командом је основано нпр. 10 фабрика авиона у Аустрији, тако да већ од 1916. године Аустроугарска није увозила авионе... Под његовом командом је било и туце пилотских, извиђаћких и бомбардерских школа... Пред сам крај рата и пораз Монархије, Узелац је био на челу једне велике ваздушне силе, која је бројала преко 1000 летача, који су летели на више од 500 авиона и неколико десетина управљајућих балона, распоређених у 74 ескадриле и 27 балонских чета. Ова војна формација је под његовим вођством ратовала на балканском, италијанском и источном војишту...

Генерал-мајор Милан Узелац, Извор за фото: http://aktivirajkarlovac.net/wp-content/uploads/2014/06/milan-emil-uzelac_original.png

Ако наспрам ових бројки од горе, о бројном стању Аустроугарског ваздухопловства пред крај рата, сатвимо цифру од само 39 летелица колико их је Монархија имала на почетку Првог рата, заслуге овог Србина на организацији "жуто-црне" авијације су итекако видљиве. Треба додати овде и чињеницу да он као командант авијације, није учествовао у ратним операцијама, нарочито не против свог народа. За време рата, обављао је само пробне летове, летове на балону, и летео је као инструктор. Да ли разлог његовог неучествовања на фронту била његова велика "драгоценост" за Аустријанце, или су га пак респектовали као Србина, или је он пак сам, на основу свог порекла избегавао директне ваздушне сукобе, није ми познато...

Након смењивања са места команданта и убрзаног слома Монархије, Милан Узелац бива пензионисан и враћа се у Краљевину Југославију и нсатањује се у Петрињи. Две године живи тихим пензионерским животом, све до лета 1920. године, када бива позван у Београд...

Ваздухопловни дивизијски ђенерал Милан Узелац, Извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/d/dc/General_Mladen_Uzelac.jpg/250px-General_Mladen_Uzelac.jpg

Тада је у Главном Ђенерлштабу Војске тек формиране Краљевине уочено, да ваздухопловство, обзиром на све рапиднији развој и напредак, просто има потребу да постане посебан вид војске. До тада, како у нашем, тако и у већини светских војних ваздухопловстава, авијација бива у склопу инжињерије. Међутим, тада се дошло до идеје да се формира Одељење за ваздухопловство у оквиру Министарства војног. Практично нови вид војксе. А за посао устројавања, организацију и уопште за изградњу тог новог вида војске, тадашњи војни врх Краљевине Југославије је одлучио, да бољег и школованијег за ту улогу нема, од некадашњег кокманданта Аустроугарског ваздухопловства, генерала Милана Узелца!

Он се одазива позиву војних власти и иако већ у озбиљним годинама, 50 и кусур их је имао, на првом месту пише сва потребна документа за устојство новог вида војске, а упоредо са тиме обавља и летачку обуку. Данас то уз физиолошку тренажу пилота и није необично... Али пре 100 година, да старина од 55 лета, лети на авиону, било је у најмању руку сензационално

Како год, за три године колико је био командант Југословенског Краљевског ваздухопловства (пензионисан је у августу 1923. године), дивизијски ђенерал Милан Узелац је од једног ваздухопловства са још незацељеним ратним ранама, у земљи која је била у сваком погледу десеткована ратом, успео да направи и удари темеље једне, без патетике, ваздушне силе у овом делу Европе. За те три године, под његовом командом, основане су ваздухопловне области са седиштима у Новом Саду и Мостару. Подигнут је Арсенал у Пероварадину, основано је неколико пилотских, извиђачких и бомбардерских школа, као и школа за авио-механичаре. Започела је изградња аеродромске инфраструктуре по највишим тадашњим стандардима, дат је замах развоју ваздухопловне индустрије... Започела је набавка нових летелица код Савезника, пројектовање и развој домаћих, а за све то време, радио је на изради доктринарних докумената и уопште правила и прописа које су нашу авијацију између два рата чиниле респектабилном силом... И након пензионисања, као члан управног одбора "Икаруса", својим предратним везама је успевао да дође до повољнијих делова и репроматеријала из фабрика некадашње Царевине, а који су били потребни за неометани рад ове земунске фабрике авиона...

 

Генерал ЗНДХ Милан Узелац, Извор за фото: http://vcdn.valka.cz/html_images/Jiri_Masek/5_Uzelac_1942.jpg

Да ли из разлога једног пређашњег сукоба са краљем Александром Карађорђевићем, или ипак ту чињеницу треба препустити манипулацијама усташког режима којима је требао један генерал Србин и православац при томе (а нашли су га у лику остарелог Милана Узелца који је тада имао 74 године и питање је колико је био свестан тежине учињеног), тек одмах по оснивању НДХ, Милан Узелац бива постављен за почасног генерала (са три звездице) и у ппрвих неколико месеци, практично заповедника зракопловства Независне државе Хрватске. Као и у Аустро-Угатској и у Краљевини Југославији, његов је посао требао бити организација ваздушних снага новоустановљене државе... Колике су његове заслуге биле у оснивању овог вида војске у НДХ, а колика је то ипак била заслуга његовог угледа и ауторитета који је имао међу ваздухопловцима, тек и Зракопловство НДХ је почело да "живи", додуше највеше је употребљавано на Источном фронту у склопу Немачке ваздушне флоте. Пред крај 1941. генерал Узелац је ипак пензионисан.

Прослава 30 година летачке службе генерала Милана Узелца уз учешће свих великаша НДХ, Славка Кватерника и високих официра Луфтвафе..., Извор за фото: http://i10.photobucket.com/albums/a137/Langnasen/Untitled-2.jpg

Последњи пут га је НДХ и уопште неко војно "искористио" у августу 1942. године, када је на пријем у Загребу, био позван "крем" НДХ и нацистичких ваздухопловстава, а у поводу Узелчевог 75-ог рођендана и 30 година летачке службе...

Након тога се повукао у мировину, живећи у Петрињи и Загребу... Након рата, једно време је провео у истражном затвору, где су нове југословенске власти проверавале његов ангажман у НДХ...

На Божић, 7. јануара 1954. године у Загребу је, у дубокој старости у 87. години, преминуо Милан Узелац.... Генерал и командант ваздухопловства у три државе. Један од најспособнијих генерала српског порекла, без обзира на сву контроверзу и на моменте трагизам свог животног пута... Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој....

[Милан Ракић]

Иако је о њему на нашем Форуму писано на посебној теми, овај човек заслужује да се "нађе" и овде, јер је и он био наше горе лист, који је служио у једном страном ваздухопловству. дакле, Фернадо Гарсија, заправо Бошко Петровић

 

Божидар Бошко Петровић је још један из плејаде наших ваздухопловаца који полако тону у заборав и нестају из меморије овог народа. Тек је "претурио" фртаљ века преко својих плећа, а већ је постигао био да буде и врстан фудбалер и репрезентативац Југославије и одличан пилот... Револуционар... Прикључивши се Интернационалним бригадама у Шпанском грађанском рату и поставши члан"Глориосе"-славног републиканског ваздухопловства, успео је да за нешто мало више од месец дана обори 8 фашистичких авиона (5 самостално и 3 у садејству) што га смешта у круг небеских бесмртника и ваздушних асова... 

Бошко Петровић (1911-1937)

 

Божидар Бошко Петровић је рођен 7. априла 1911. године у варошици Бела Паланка. Његов отац је био полицијски службеник и тада га је служба затекла у том граду на југоистоку Србије. Мајка је била кројачица. Иначе, родитељи су му били родом из Ивањице, у коју је Бошко касније, током детињства и младости редовно одлазио. Након Првог светског рата, породица се због очеве службе сели у Београд, где отац постаје начелник полицијске станице на Врачару.

 

Као и велики број деце која су одрастала у беди тих послератних година, једина забава је била трчкарање за лоптом. Када је кренуо у Гимназију (похађао је прво Трећу, а потом Четврту мушку), Бошко је почео озбиљно да тренира у БАСК-у, а нешто касније и у БУСК-у. Ипак, играјући у та два клуба није постигао неке запажене резултате. Зато је преко лета, све то надокнађивао када оде у родни крај својих родитеља-Ивањицу. Преко лета су ивањички ентузијасти покретали тзв. ђачки фудбалски клуб "Јавор" у чијем раду се Бошко нарочито истицао. 

Бошко у тиму ивањичког "Јавора", стоји девети с лева, фото: http://www.fkjavor.c...25248665_24.jpg

 

Пред крај седмог разреда Гимназије, Бошко почиње да занемарује књигу и напушта редовно школовање. Но, преко лета се "дозива памети" и одлучује да оде код брата у Нови Сад, где је овај службовао у ваздухопловству. У престоници Војводине наставља ванредно школовање и почиње да тренира за ФК "Војводина", баш у време највећег ривалства у оквиру Новосадске фудбалске жупе. Наиме, тада су лидери у овој фудбалској групи били шабачка "Мачва" и Војводина. У фудбалским аналима је остало записано да је на дербије знало да се у Новом Саду сјати пола Шапца, а исто тако и у Шапцу-пола Новог Сада. У "Војводини" Бошко доживљава пуну фудбалску афирмацију као десно крило.

Бошко као првотимац ФК "Војводина", фото: http://vazduhoplovne...petroviclh5.jpg

 

Постаје стандардни првотимац и са Војводином постиже успехе и у Великој лиги тадашње Краљевине. Упоредо са фудбалском афирмацијом, стиже и лична. Успешно завршава Гимназију и постаје студент београдског Правног факултета, тада најугледније школе у држави. И поред тога, у Новом Саду служећи војни рок 1934. године у ваздухопловству, "добија" још једну љубав-ваздухопловство, којем се враћа након дипломирања на Правном факултету где у Пилотској школи Првог ваздухопловног пука у Новом Саду стиче звање резервног официра-пилота ловца нашег војног ваздухопловства.

 

Бошко Петровић фудбалер и пилот, био је и члан тада забрањене КПЈ. Уласку у партију и револуционарном раду је "кумовала" једна наша фудбалска легенда. Доктор Милутин Ивковић, познатији као Милутинац. Наиме, када се вратио из Новог Сада и почео да студира на Правном, Бошко је почео да наступа за ФК "Југославију". Већ осведочено добар играч из Војводине, убрзо је постао и првотимац новог клуба, само сада на позицији десног халфа. Својим играма се наметнуо, тако да је добио ипозив за репрезентацију, и то за утакмицу против Француске, на "Парку принчева" 16. децембра 1934. године. Репрезентацију је тада водила "тројка", коју су чинили селектори Иво Шусте, Мата Миодраговић и Петар Плеше. На иницијативу Мате Миодраговића, коју друга два члана "тријумвирата" прихватају, на место десног халфа уместо до тада стандардног Микице Арсенијевића Балерине, бива постављен Божидар Бошко Петровић. А са друге стране, то је била и опроштајна утакмица за Милутинца, који је напуштао фудбал и репрезентацију. Иако је Милутинац био стандардни фудбалер "Југославије", почетком 30-их је прешао у БАСК, тако да Бошко није имао прилику да га упозна као саиграча у тиму, али је сада на турнеји у Паризу имао доста времена свакако... Та утакмица за Бошка није била успешна. Замењен је на полувремену, јер је отприлике "изгорео" пред 35000 гледалаца у утакмици, коју је Југославија изгубила са 3:2. Али је ступио у лични контакт са тада једним од највиђенијих београдских комуниста-Милутинцем.

др Милутин Ивковић-Милутинац, фото: Политика

 

Убрзо се круг (комунистичких) пријатеља шири, тако да Бошко учествује у разним револуционарним активностима у Београду. Јавним и мање јавним. Постаје, са Милутинцем, Ивом Лолом Рибаром, Вељком Влаховићем и још неким СКОЈ-евцима део уређивачког тима листа "Младост", гласила београдске комунистичке омладине. Из тог периода је и једна анегдота. Наиме, током протеста и митинга против власти у Београду, Бошко је био хапшен више пута. Због илегалног рада, чак и у својој кући на Врачару, иако му је отац био шеф полиције за врачарски округ. Након хапшења је пуштан, али да би био некако "обележен" као комуниста, пандури су му бријали главу, што је постизало контраефекат. Наиме, када Бошко истрчи на терен у дресу ФК "Југославија", па још свеже обријане главе, то је изазивало неподељене симпатије и овације међу публиком, јер су знали и ко је и чији је син и због чега је ошишан. На иницијативу СКОЈ-а, заједно са Милутинцем, Бошко је био и један од организатора бојкота ЛОИ у Берлину 1936. године...

 

А тада, средином 30-их, уз дружење са револуционарном омладином, код Бошка се јавља идеја да се прикључи републиканцима у Шпанији. Шпанија је већ годинама била на ивици грађанског рата. Разлике, социјалне и политичке између присталица Републике и присталица генерала Франка су толико нарасле да су у лето 1936. године довеле до грађанског рата.

Застава Интернационалних бригада

 

Бошко тог лета 1936.године, чврсто решава да се прикључи шпанским републиканцима. Зато читаво лето те 1936. године, проводи на тренажи (што му је као резервном пилоту и била обавеза) у оквиру пука на земунском аеродрому, као и на полигону у Белој Цркви. Често користи прилику да замени на тренажном лету неког штабског официра или старијег пилота којем је летења преко главе. Тако да је за веома кратко време, тих летњих месеца, налетео преко 300 сати (што нису имали ни неки активни пилоти). Више пута је успешно дејствовао на белоцркванском полигону и на крају, опробао се на више типова летелица (Гурду Лесер, Авија БХ-33 и Хокер Фјури).

 

Одлазак у ратом захваћену Шпанију је био немогућа мисија јер, ем што је земља погођена ратом и била затворених граница, ем је и сама Краљевина Југославија отежавала и забрањивала одлазак у ту државу, чак и пре избијања отвореног сукоба. Са друге стране, Бошко је морао свој одлазак у Шпанију да "одради" на неки начин, а да у то нико не посумња. И прилика се створила у зиму 1936. године, када је БСК добио позив да гостује у Француској. Бошко је успео да исценира некакав сукоб са управом ФК "Југославија" и да добије исписницу. Истог момента прелази у БСК који га оберучке прихвата и са њима креће на француску турнеју у Париз средином децембра 1936. године. Одмах по доласку у Париз, опрашта се од својих саиграча и са лажним пасошем направљеним још у Београду у илегалној комунистичкој радионици, на Божић 25. децембра 1936. године, као Фернандо Гарсија, илегално прелази границу и долази у Шпанију.

Група југословенских пилота у саставу републиканске "Глориосе", фото: http://2.bp.blogspot...00/viadores.jpg

 

Одмах по доласку у Шпанију, са својим другаром Сретеном Дудићем, такође резервним пилотом и синовцем народног хероја Драгојла Дудића, бива упућен у бомбардерску авијатичарску школу у Албасете. Након обуке од непуних месец дана, Бошко и Сретен улазе у састава ескадриле "Андре Марло" која је била опремљена лаким (и застарелим) бомбардерима Бреге 19. Њихова зона одговорности је била околина Валенсије, где су 14. фебруара 1937. године доживели удес, којом приликом Дудић гине, а Петровић бива повређен. Опоравак је текао брзо и већ у марту Бошко почиње да лети на бомбардеру Тупољев АНТ-40. Извео је неколико успешних задатака, али му је стално била на уму погибија колеге Дудића, тако да он од надлежних у Команди Републиканског ваздухопловства тражи да пређе у неку ловачку ескадрилу. Његовој молби се изашло у сусрет, тим пре што им је предочио да је у ЈКВ завршио ловачку обуку. Убрзо се обрео у ловачкој школи у Ел Кармолију и примљен је у састав Интернационалне Прве ескадриле на челу које је био совјетски пилот Иван Јерјоменко. Поред Руса командира и још неколико пилота Руса, у ескадрили су била и два Шпанца, два Американца, два Аустријанца и наш Бошко Петровић. Пилоти из ескадриле су летели на Поликарповима И-15, које су Шпанци звали "Чато" и рејон дејства ескадриле је био планински венац Сијера де Гвадарамана у чијем се подножју са јужне стране налазио и град Мадрид.

Поликарпов И-15 "Чато", на којем је Бошко летео, фото: http://surfcity.kund...petrovich_2.jpg

 

Своје "ватрено крштење" Бошко је имао 2. јуна 1937. године када надомак Мадрида у планинама Гвадарамане ступа у борбу са фашистичким Фиатом ЦР.32, којег обара.Била је то његова прва ваздушна победа. Крајем месеца, Бошкова ескадрила се сели у Алгете, предграђе Мадрида где су били у приправности за дејства против Националистичких снага на фронту Брунете. У рано јутро, 6. јула, у пару са командиром Јерјоменком, Бошко обара један фашистички До-17, чији је пилот након искакања падобраном заробљен и где се после испитивања испоставило да је један од Химлерових саветника...

 

Истог дана увече, пред Бошком и његовим "Чатом" евиденцијског броја 13, "пада" још један Италијан у Фиату. Сутрадан, 7. јула, опет Фиат! А онда, 8. јула на фронту Брунете, Божидар са једне и Рус Јевгениј Птухин (или Генерал Хозе, како су га звали у Републиканској армији) заједно обарају један Месершмит Ме-109 Франкових снага, што је према неким подацима било прво обарање овог типа летелице у ваздушној борби. Сутрадан, 9. јула, опет на фронту Брунете један италијански фашиста у Фиату бива побеђен у борби против Бошка.

Фиат ЦР.32 Бошко је оборио 5 летелица овог типа, фото: http://www.finn.it/r...fiat/cr32_2.jpg

 

И тај 12. јул (према неким изворима 18.) није за Бошка био много другачији од осталих. Његов "Чато" је био спреман на стајанци и он је са механичарима ћаскајући очекивао наредбу за полетање. Један немачки Хајнкел Хе-111 се тромо превлачио преко планинског венца Гвадамаране, са задатком да бомбардује Мадрид. У сусрет њему полеће тројка: Рус Леонид Рјубкин као вођа, те Шпанац Луис Сардина као десни и Бошко Петровић као леви пратилац. Недуго по полетању започиње ваздушна битка, и бомбардер у виду ватрене лопте пада на Брунете. По повратку у базу, један Фиат из пратње бомбардера напада Бошка, али га Сардина успешно брани и Бошко са незнатним оштећењима слеће на аеродром.

Бошко пред полетање на задатак, фото: http://surfcity.kund...petrovich_1.jpg

 

Истог дана предвече, борбе на западном рубу Мадрида су се интензивирале и Бошко полеће у пресретање са командантом Јерјоменком и још неколико пилота. Опет су у питању били тешки бомбардери, којима су ловачку подршку давали италијански Фиати. Они се упуштају у ваздушну борбу. Треба рећи да су Националистички пилоти, нарочито они који су летели на Фиату, имали обичај да се из борбе "извуку" стрмим обрушавањем ка земљи и потоњим "извлачењем", јер је Фиат ЦР.32 и пре рата био познат као летелица изузетне маневарбилности и управљивости, коју је италијанска ваздухопловна индустрија нештедимице приказивала по аеромитинзима широм Европе 30-их година и где су свуда побрали аплаузе за умеће пилота и могућности летелице. Тако се не мало пута десило и на фронту. Често пута, када виде да су "у проблему", пилоти Фиата су користили овај маневар. Републикански пилоти су мислили да су погодили летелицу и напуштали су рејон дејства, да би само након пар тренутака, када се противник "извуче" тик изнад земље схватили да су изиграни и да је "Франкиста" успешно избегао сукоб и сада се враћа у базу да се спреми за неке нове битке... 

 

За тај "јадац" је знао и Бошко. И када се један Фиат нагло обрушио ка земљи,Бошко је кренуо за њиме, да би га "испратио" и евентуално опет извео напад ако би овај симулирао... Међутим, Фиат је заиста био погођен и треснуо је у земљу и у експлозији се расуо у хиљаде комада. Да ли је ударни талас експлозије допринео да Бошко изгуби управљивост своје летелице, или просто није могао да извуче свог "Чата" из стрмог обрушавања, углавном тог 12. јула у предвечерје, на фронту Брунете, на западном рубу шпанске престонице, погинуо је Божидар Бошко Петровић... Дипломирани правник, фудбалер и репрезентативац Југославије, резервни пилот ЈКВ и поручник Шпанске републиканске армије. Имао је 26 година...

 

Његова породица никада није добила посмртне остатке. Претпоставља се до дана данашњег да је сахрањен у масовној гробници код Брунете. У саставу Интернационалних бригада, међи више од 1500 бораца са простора Краљевине Југославије, учешће у борбеним дејствима на страни Републике је узело и неколико пилота. Поред Бошка Петровића, у саставу "Глориосе" летeли су и Јосип Крижај, Сретен Дудић, Јовица Мирилов, Виктор Јазбиншек, Руди Чешновар, а у склопу одржавања је радило и још неколико десетина радника ваздухопловне индустрије.

 

Лик Бошка Петровића је након његове погибије освануо и на плакатима којима су Интернационалне бригаде позивале нове добровољце у састав Републиканске армије.

Бошко на плакату (у средини), којим су републиканци позивали добровољце у Интер бригаде, фото: http://1.bp.blogspot.../s1600/0768.jpg

 

Иначе, његове победе нису остале без одјека ни код нас, с` тим што је штампа, на велику жалост његове породице, представљала Бошка као плаћеника који је сваку ваздушну победу добро наплатио од Републиканаца, а новац је скупљао у једној швајцарској банци... Све што је остало од Бошкових личних ствари је пред Други рат донео један наш Интернационалац и предао је Бошковој породици. Они су то у предвечерје рата закопали у дворишту породичне куће. Била је ту његова пилотска јакна, нешто личних ствари и фотографија. Нажалост, након рата је у иоле добром стању остао само његов пасош, који се данас налази у Музеју ЈРВ.

 

На самом почетку Друге војне, у његовом родном крају је основана, у селу Тутићи, 31. јула 1941. године, Моравичка партизанска чета, која је понела његово име. И једна улица у Ивањици носи његово име, а од 1959. године под западном трибином стадиона ФК "Партизан" налази се спомен плоча постављена у част Божидара Бошка Петровића. Поред ње је и спомен плоча Милутинцу. Има ту симболике... Обојица су били фудбалери. Њихово познанство и револуционарне идеје су их на трен раставили. Милутин је остао у Београду и убијен је од фашистичке руке домаћег издајника у логору на Бањици. Бошко је настрадао у борби са фашистима у Шпанији. Опет су се "састали", надомак фудбалског терена, где су се и упознали и желели да се боре за неки бољи и лепши свет. Град Београд и Србија су се др Ивковићу одужили и том спомен плочом и улицом у Београду и бистом испред Партизановог стадиона и на крају, Милутинац је трајно овековечен и у филмском пројекту "Монтевидео".

Спомен плоче Бошку Петровићу и др Милутину Ивковићу на стадиону ФК "Партизан"

 

Бошко Петровић можда није достигао такве фудбалске домете попут Милутинца, али је доспео небеских висина као наш једини ваздухопловни ас, који има само једно скромно спомен обележје. На нашу част, ил` срамоту... 

[Милан Ракић]

Био је један од најомиљенијих француских пилота и уопште официра у Првом светском рату. Иза дечачког лица крупних очију "крио" се један од најбољих пилота Антанте, са 22 признате ваздушне победе (и још 10 са којима се по литератури "оперише").... Праунук Капетана Мише Анастасијевића, унук Јована Мариновића... Поптпоручник француске авијације у Великом рату, Петар Пјер Мариновић...

Петар Мариновић (1898-1919)

Пре приче о Петру Мариновићу, сматрам да би требало рећи и неку о његовим славним прецима, који су сваки на свој начин, остали записани у историји нашег народа. Његов деда Јован Мариновић, Сарајлија пореклом, био је један од наших највећих политичара и дипломата из друге половине 19. века. Близак сарадник Илије Гарашанина, саветник кнеза Михаила, председник Владе и амбасадор младе Кнежевине у Паризу. У браку са Персидом Анастасијевић, Капетан Мишином кћерком, имао је два сина и кћер. Један од синова, Велизар, био је велики изумитељ на пољу електротехнике. Толики чак, да када је отворена катедра за физику са електротехником на београдској Великој школи, тамо пред крај 19. века, Велизар је као проналазач, био слављен исто као и Никола Тесла и Михајло Пупин.

http://www.hervedavid.fr/francais/phono/Theatrophone%20publicite.jpg

Заснован на изуму Клемента Адера (иначе и између осталог, једног од пионира француског ваздухопловства), Велизар Мариновић је заједно са својим колегом са студија електротехнике Гезом Сарвадијем, унапредио и комерцијализовао театрофон... Уређај, који је у најкраћем, кориснику омогућавао да слуша директне преносе оперских представа и концерата из париских театарских сала, а путем телефонске линије. За комерцијалну употребу (у хотелима, ресторанима и кафеима), у театрофон је требало убацити новчиће и само изабрати концерт, тј. салу, који хоћете да слушате. А постојала је и кућна верзија... Иако су радијски преноси концерата започели одмах после Првог светског рата, популарност театрофона је била велика, тако да је тај уређај интензивно коришћен четири деценије. Од 1890., па све тамо до 1930. године, када радио преузима примат. И није коришћен само у Француској наравно, него готово на територији читаве Европе и у Руској Царевини...

Е та Руска Царевина је била "судбински предодређена" за јунака наше приче, Петра Мариновића. Наиме, негде 1897. године, Велизар одлази у Русију, у Санкт Петерсбург да усаврши своја знања из електротехнике, и да уговори преносе за свој театрофон и из руских оперских сала. И тамо упознаје пољакињу Агрипину Броников, са којом ступа у брак. Е у том браку се, 1. августа 1898. године родио мали Петар.

О његовом детињству у Паризу се мало зна, сем неких података да је једно време провео на школовању у неком ирском техникуму, да би се са непуних 18 година, прикључио француској војсци, која је увелико већ била у Великом рату. Пријавио се за коњаника у 27. драгонски пук француске коњице. Који су разлози превагнули да као поднаредник затражи прелазак у авијацију, није познато. Уланске (коњичке) јединице се на Западном фронту и нису баш користиле. Да ли је то одредило Петра, да након 6 месеци затражи прекоманду у "небеску коњицу", није јасно, углавном, према подацима из француске ваздухопловне историје, поднаредник Пјер (како је остао "уписан" код Француза, обрео се 6. септембра 1916. године у центру за обуку борбених пилота у Шартру. Након неколико месеци обуке, која је поред основне пилотске, предвиђала и обуку у акробатском летењу у Поу, те школу гађања у Казоу, на дан 31. јануара 1917. године, Петар Пјер Мариновић је добио пилотску дозволу број 5181, и тиме постао борбени пилот француске ратне авијације.

Након краће болести, која га је одмах након стицања пилотског звања везала за кревет, Мариновић средином 1917. године бива распоређен у N94 ескадрилу, наоружану авионима Нијепор 24. У тој ескадрили улази у легенду и постаје део историје...

Читаво пролеће и лето, до доласка у ескадрилу, извршавао је задатке изнад територије Ардена, где је била зона одговорности његове јединице. Био је срчан пилот, и често је умео и сам да заподене борбу са неким Швабом. И тако, 8. септембра 1917. године, изнад места Сен Илер Ле Пети, постиже своју прву победу и обара једног швапског Албатроса.

Мариновић усликан испред крила Румплера, који је био други авион којег је оборио 5. децембра 1917. године изнад Бакона у Арденима

До краја јануара 1918. године, када је ескадрила пренаоружана новим и модернијим летелицама, Петар је остварио 4 победе над непријатељем. А тада, у јануару 1918. године, ескадрила N94 мења назив у Spa94 и бива наоружана бољим и окретнијим Спадовима. Победе се нижу једна за другом, пета, десета...

"Господарица смрти" ознака ескадриле Spa 94, Извор за фото: http://www.102nd.org/images/clanci/spa94.4.jpg

Симбол "Господарице смрти" на трупу његовог СПАД-а је постао страх и трепет за швапске авијатичаре над Арденима. Након 13 победе, 26. јула 1918. године постаје Витез Легије Части. У образложењу за доделу овог одликовања, писало је следеће: "Пилот-ловац, велике храбрости. Иако најмлађи у ескадрили, стекао је поштовање својих другова сабораца, суочавајући се свакодневно са непријатељем, са великом марљивошћу и ревношћу..." Засигурно је стекао поштовање и код непријатеља...А тих дана је и унапређен у чин потпоручника...

Мариновић, са Легијом Части, Француском Споменицом и Ратним Крстом са 14 палми на грудима

Иза његовог СПАД-а, падали су непријатељски Албатроси, Румплери, Фокери (у њима и неколико немачких ваздушних асова са више десетина победа-Фон Билоу, Карл Шлегел,...),... Диспропорција са бројем ваздушних победа, које се крећу у распону од 21, па до 32, настала је због тога што су многе белешке састављали официри на лицу места и слали их командама, а не сама ескадрила из које је био авион, тј. пилот који је оставрио победу. Тако да нпр. на Мариновићевом гробу пише да је имао 25 победа, док се на више места у литератури наилази укупно 21 или 22 победа (Рене Фонк у својој Аутобиографији наводи ову цифру), што га ставља на 12 место француских ваздушних асова у Првом рату. Још један разлог диспропорције у броју победа је врло известан. Наиме, једно време (неколико дана заправо), Петар је на фронту провео у војном затвору. Разлог за то је чињеница, да је оглушујући се о наређења, дубоко прелазио иза линије фронта у непријтељску територију, и тамо задевао ваздушне окршаје. Након успешних обарања, вративши се у ескадрили, причао је друговима о успесима. За то је зарадио затвор, а Швабе нису никада признале та обарања...

Да то није само пуко хвалисање овог младића било, сведочи и изјава Рене Фонка, највећег француског аса из Прве војне, који је тврдио да је, поред 75 признатих победа, оборио још 57 авиона... 

http://airaces.narod.ru/ww1/france/marinov2.jpg

Како год, крај рата је најмалађи француски ваздушни ас дочекао са поменутим одликовањима и преко 20 похвала за савки оборени авион. Француска штампа се просто надметала са речима хвале за овох младића, због којег се "мора заволети авијација и да сви остали пилоти морају да се угледају на њега"...

А након рата и победе, Петар је распоређен ескадрилу за дуге летове француског РВ. Летео је на линији Париз-Варђава-Праг, и у паузама између тих обавеза, као способног пилота, Францусзи су га слали на аеромитинге широм ослобођене Европе...

Један такав догађај се одржао и у Бриселу, на аеродрому Еверије, 2. октобра 1919. године. Изводећи једну фигуру пред публиком на свом СПАД-у, на којем је стекао славу и ушао међу ваздухопловне бесмртнике, на висини од 250 метара, дошло је до отказа мотора. Петар није имао довољно висине, како би покушао да смири летелицу, и ова се само стропоштала на земљу, носећу у смрт овог француског хероја... Тако се завршио живот овог "мезимца француске авијације", како су га у некролозима након смрти, звали у француским листовима. У тренутку погибије, имао је само 21 годину. 

Уз највише војне почасти, сахрањен је на париском гробљу Пер Лашез... Многи ваздухопловци са наших простора који се нађу у Француској и посете његов гроб, не мало се зачуде због свежих букета цвећа, којима је окићено почивалиште овог најмлађег ваздушног аса, славне француске "Аеронаутике Милитаре", а Србина пореклом...

Гробље Пер Лашез и надгробни споменик Петра Пјера Мариновића, Извор за фото: http://albindenis.free.fr/Site_escadrille/Tombes_monuments/75_Marinovitch_Lachaise2.jpg

[Милан Ракић]

Небојша Кујунџић је био један од многих предратних младића који је своје школовање хтео да настави у иностранству... Родни Београд је заменио Лидсом и постао студент грађевине на тамошњем Универзитету. Кажу да је у друштву био омиљен, добар музичар и спортиста, прави и одан пријатељ... Његово крштено име је убрзо обраћено у "Неб" и остало му је до краја овоземаљског живота и у сећањима многих Енглеза...

Небојша "Неб" Кујунџић

 

Почетак Другог рата га је затекао у Британији и иако је могао да се врати у родни Београд и Југославију, јер је то било саветовано свим страним студентима, Неб је показао оданост својој новој и привременој домовини те је остао у Лидсу и прикључио се раду студентских организација у одбрани Острва...

 

Пошто је у Енглеској постојала пракса да се при Универзитетима оснивају војне јединице, које су попут наше некадашње предвојничке обуке (само много озбиљније и реалније пошто је био рат), вршиле упознавање и обуку студената са појединим оружјима и оруђима, Неб се пријављује и постаје члан Сквадрона Универзитета у Лидсу, где пролази теоријску и основну летачку обуку. Као један од најбољих, бива послат у САД у једну од бомбардерских школа на Флориди, где успешно завршава обуку за пилота-бомбардера...

 

По повратку у Британску, бива распоређен у бомбардерску базу РАФ-а у Линдхолму, где завршава преобуку на британском бомбардеру Авро Ланкастер и из те базе учествује у неколиким акцијама бомбардовања непријатељских циљева. Убрзо бива прекомандован у чувену 103. бомбардерску ескадрилу РАФ-а у Елшам Волдсу, где "задужује" посаду и нови авион...

Неб Кујунџић (седи у средини) са колегама из посаде

 

У нову јединицу прелази 3. марта 1943. године... Већ сутрадан је писао историју...

Тог 4. марта, још практично добро и не упознавши нове колеге из посаде, са Авро Ланкастером је полетео у зону са задатком извиђања и имитације бомбардовања...

 

Бомбардер Авро Ланкастер из састава 103. ескадриле у којој је Неб летео

 

У бомбардерској вежбовној зони изнад Кембриџшира, дошло је до пожара на једном од мотора који је претио да се прошири на читав авион. Процедура је захтевала искључивање горивних пумпи и прекидање дотока горива у моторе, те напуштање летелице. Небојша је командовао својим колегама да хитно напусте летелицу, а он је остао у авиону и управљао њиме колико год је могао у жељи да избегне питорескна насеља истока Енглеске. У томе је и успео! Приземљио је авион иза задњих кућа села Јаксли, у сеоским воћњацима, али он нажалост није успео да преживи удес. Када је погинуо, имао је 24 године...

 

Сахрањен је на гробљу у Петербороу у присуству својих колега и уз највише војне почасти. Једна улица у месту где се срушио, носи име "Пут Ланкастера", а локални Музеј чува успомену на овог храброг Београђанина...

 

Сваке године, мештани Јакслија и ратни ветерани 103. ескадриле посећују гроб храброг пилота и одају почаст храбром Србину и жртви коју је поднео...

Ескадрила Универзитета у Лидсу-Небојша стоји у горњем реду, трећи са десне стране

[Zayron]

Blog Marka Skřipského
Zvonimir Vučković - zapomenutý hrdina druhé světové války

Zvonimir Vučković - zaboravljeni heroj drugog svjetskog rata

http://conpat.blog.tyden.cz/clanky/6083/zvonimir-vuckovi-zapomenuty-hrdina-druhe-svetove-valky.html

[Zayron]

Ja prevrćem češki internet i tražim da li je bilo srpskih pilota u československoj armadi za Prve Republike ali ništa još nisam našao, teško se to traži i meni koji znam češki. Nailazim sve na obrnute slučajeve, nekakve Poljake, valjda dobrovoljce što su služili u srpskoj vojsci u 1ww i uzletali valjda s avionima iz srpskih areodroma na teritoriji Srbije braneći je od Austrijanaca a naišao sam i na ovog vrlo zanimljivog Moravaka koji je rodom tačno odakle i moj pradjeda iz Kyjova na Moravi, samo što je moj pradjeda bio nešto stariji od njega i koji je bio izmedju ostalog služio kao srpski dobrovoljac u 1. srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Rusiji i učestvuje potom u bitci u Dobrudži a 1916. prelazi iz srpske vojske u 2. pješadijski puk Jiřího z Poděbrad novoosnovane československe pješadijske brigade. Ako naidjem na takve srpske pilote koji su predmetom teme postavim ih onda ovdje :

http://www.totalita.cz/vysvetlivky/o_ingrjs.php