Руско-српски односи (духовни и световни)

[Guest]

Руски фронт милосрђа на Балкану

24. септембра 2011. године у Београду ће бити одржано свечано отварање спомен-плоче, посвећене руским медицинским мисијама, чија је самопрегорна делатност у периоду 1912-1917. године заслужила захвалност српског народа. Церемонију сећања већ дуго времена у Србији сваке године одржавају енглески, француски, канадски и други званичници, који нису заборавили да су њихове санитарне мисије у овом периоду пружале хуманитарну помоћ на Балкану. Сад је на ред дошла и Русија. И од нас зависи да ли ће ово постати традиција.

Иницијатива за постављање спомен-плоче припада члановима Српског лекарског друштва – онима од њих, који су учили од руских стручњака – учесника у овим догађајима – или су потомци емиграната из првог таласа. Они су са страхопоштовањем сачували нама неопходне информације. Заједничка скупштина организација подржала је одлуку својих колега и дозволила је да се плоча постави на згради друштва. Сви су прикупљали новац. Ентузијасти су се обратили за помоћ српској јавности и наишли су на одазив.

Датум није случајно изабран. Управо овог дана 1914. године на територију земље стигле су прве иностране мисије – руске: Санкт-Петербуршког словенског добротворног друштва и одред милосрдних сестара, које је окупила удовица руског посланика А.П.Хартвиг за I резервну болницу града Ниша.

Александра Павловна Хартвиг је врло значајна личност за Србију. Потекла је из угледне племићке породице, у којој је већина мушкараца бирала војну каријеру. Њен отац је био ратни генерал, а деда – адмирал. Жене из ове породице су се трудиле да поштују традицију рода. Тетка Александре Павловне по оцу била је позната Ј.П.Карцова – једна од првих руских милосрдних сестара, која је асистирала руском хирургу Н.И.Пирогову у Симферопољској војној болници, потоња настојатељица заједница милосрдних сестара у име светог Георгија. Мајка А.П.Хартвиг је целог свог живота путовала по гарнизонима пратећи мужа. Свуда је овај брачни пар остављао добротворне установе, које је сам отварао. По правилу су то били дечји домови или школе.

А.П.Хартвиг је задобила искрену љубав Срба у време Балканских ратова. Није било хуманитарног проблема, којем она не би посветила своју пажњу. За своју главну обавезу сматрала је помоћ најсиромашнијим слојевима становништва и руским медицинским установама, које је слало Руско друштво Црвеног крста (РДЦК), чим су стигле вести о почетку ратних сукоба с Турском

У Србију су послате војна болница Иверске заједнице милосрдних сестара, мање војне болнице Московске Александринске и Кијевске Маријинске заједнице. Основу одреда, које су слале московска и петербуршка градска друштвена управа, свакако су чиниле милосрдне сестре московске Старо-Јекатерининске болнице и Тверске Сребрне заједнице. Било је и појединачних одреда: од средстава удовице власника шећеране Ј.М.Терешченко послата је мања војна болница Кауфманске заједнице, од средстава Мермерног дворца – војна болница кнегиње Јелене Петровне (биле су упућене сестре из сестринства свете Јелисавете); Таврички комитет за организацију помоћи балканским Словенима и Грцима опремио је мали Таврички одред.

За време Бугарско-српског рата у помоћ болесним и рањеним српским војницима притекла је војна болница заједнице свете Евгеније РДЦК, наставила је с радом и мања војна болница кнегиње Јелене Петровне. Против колере и дизентерије на поново присаједињеним територијама и у пограничној зони успешно се борио мањи епидемиолошки одред кнегиње С.А.Долгоруке. По сведочанству очевидаца на почетку II Балканског рата Србија је личила на „некакву огромну војну болницу“.

У Србији је у време Балканских ратова из Русије (по непотпуним подацима) било послато 27 лекара, шест економа, два фармацеута, 73 милосрдне сестре, 109 болничара, две дадиље. И то ако се не рачунају руски лекари, који су радили по уговору са српском владом и које су упутиле различите друштвене организације! Они су примили 4542 болесника и рањена војника, извршили су 541 хируршку операцију.

Утисци о делатности руских мисија у овом периоду сачували су се у извештају о путовању на Балкан делегата Међународног Црвеног крста Кларе Штурценгер. Говорећи о болници сестринства свете Евгеније она је признала да су је радници ове војне болнице одушевили: „У њима није било ничега од екстравагантних, бучних и често врло фриволних Руса који се често могу срести у Швајцарској. Сви они су били необично мирни, добродушни и драги. Благи у опхођењу с пацијентима, деликатни приликом лечења – чинило ми се да су идеални, јер им је и знање било на високом нивоу.“ Раднике „мисије за борбу против колере“ кнегиње Долгоруке она је назвала јунацима. К.Штурценгер је саопштила да су „од 2000 болесника од колере за само месец дана успели да спасу 1200“.

Русија је на Балкан слала најбоље међу најбољима. Као милосрдне сестре у Србију су отпутовале дворска дама обе царице грофица А.Д.Толстој, кнегиња А.С.Долгорука и неке друге. Сестра Толстој, како се она наводи у извештају одреда, после обављања свог посла често је остајала у ноћним дежурствима помажући другим сестрама. Кнегиња Долгорука је била свестрана особа. Стекла је медицинско образовање и неколико година је радила као хирург у низу петербуршких клиника. Али била је позната као страствени возач, па чак и као авијатичар!

Племенити пориви срца нису били својствени само аристократкињама. У јуну 1913. године, кад се епидемиолошка ситуација у Србији нагло погоршала А.П.Хартвиг је написала писма неким милосрдним сестрама које су се лепо показале у току I Балканског рата и предложила им је да ступе на службу у српској влади. Одрекавши се радног стажа у Тверској Сребрној заједници, дакле и од социјалних гаранција, милосрдне сестре Марија Владимирова, Александра Соловјова, Вера Драгомирова и Евгенија Митјурева су напустиле сестринство и отпутовале у Србију (у саставу одреда кнегиње Долгорукове).

И, вероватно је оцењујући рад руских санитарних мисија у периоду Балканских ратова тешко наћи лепше речи од оних које је нашла Клара Штурценгер, сећајући се свакодневних сусрета „с многим великим јунацима који су опет и опет неустрашиво ризиковали своје животе. Сви они носе своје ловорике. Али палма првенства припада онима који су своје животе излагали хиљадама опасности, који су несебично дошли како би у туђим земљама из чистог човекољубља неустрашиво радили на најопаснијим местима, који су својим херојским примером подизали дух и умиривали огроман број људи, те их спасавали од очаја и сигурне смрти.“

Балкански ратови су се завршили, али су многи лекари и медицинске сестре остали да раде у Србији по уговору. Као што је познато, примирје није дуго трајало. Букнуо је Први светски рат и у помоћ болесним и рањеним српским војницима и становништву, осим већ поменутих одреда Словенског добротворног друштва и А.П.Хартвиг, допутовале су болничке мисије кнегиње Трубецкој, Московске Александринске заједнице милосрдних сестара, болнички одред руских светогорских манастира с Атона. У удео ових одреда пао је тежак задатак да се, осим што су лечили ране које су војници задобили у боју, боре и против епидемија. Од инфекција нису морали да бране само војнике, већ и ратне заробљенике и мирно становништво. За њега су биле организоване бесплатне мензе с топлим оброцима и амбуланте. Заједничким напорима са српским лекарима епидемије су биле побеђене. Почетак ратних операција у октобру 1915. године прекинуо је многа започета добротворна дела на територији Србије. Тегобе јесењег повлачења исте ове године руски болнички одреди су поделили са српском војском. Нису све рањенике успели да евакуишу са српске територије. Заједно с њима у Нишу су практично у пуном саставу остали одред Московске Александринске заједнице милосрдних сестара и добровољци из одреда кнегиње Трубецкој.

Српска војска и део становништва су напустили земљу поставши избеглице. Русија их није оставила без помоћи, која је попримила друге облике. Медицинску помоћ Србима, док им је била потребна, на Солунском фронту је пружао одред Словенског добротворног друштва. Неке руске војне болнице у Грчкој и у Француској такође су примале Србе.

Надам се да ћемо једном моћи поименце да наведемо све учеснике у овим догађајима. Савременици треба да знају да добра дела нису пала у заборав. Засад ћу навести само неке од њих: лекари Н.И.Сичев, С.К.Софотеров, Н.К.Холин, Н.С.Спаски, Н.Ф.Кисељов, Ј.И.Чабров, А.Х.Бабасинов, Ц.Л.Бибикова, А.Ј.Озолинг, Н.И.Пајевски, А.Н.Торочешников, Н.В.Марцинкович; милосрдне сестре: кнегиња Вера Наришкина, Параскева Саблина, Клавдија (Калтум Насер) Васиљева и многе друге.

Нека је вечна слава херојима!

Галина Шевцова

02 / 09 / 2011

Православие.Ru

[Оља]

ИЗЛОЖБА И ПРЕЗЕНТАЦИЈА КЊИГЕ „СВЈЕТСКА БАШТИНА.СРБИЈА“

Објављено од стране Светигора на 13. октобар 2011.

МОСКВА, 13. октобра - У Државном централном музеју савремене историје Русије у Москви, 13. октобра отворена је изложба и одржана презентације књиге „Свјетско наслеђе. Србија“.

Циљ изложбе је да се представе културни споменици Србије, које је УНЕСКО укључио у списак свјетске културне баштине.

Експозицију чине фотографије комплекса манастира – Студеница (1190. г.), Сопоћани (1265. г.), Грачаница (1310. г.) – који су познати по својим фрескама византијског стила, које датирају из 13. и 14. вијека и које су врхунац византијског и европског сликарства. Императорска резиденција – дворац Галерија „Гамзиград-Ромулијана“ (3-4. в) је архитектонски ансамбл који сам по себи представља скуп објеката: тврђава, двораца, базилика, сабора, римских купатила, меморијала и тријумфалних капија који је упадљив примјер традиционалне архитектуре Римске империје.

Изложбу је припремио Институт за очување културног наслеђа Србије, у оквиру Дана културе Републике Српске и Руске Федерације.

У оквиру церемоније отварања изложбе презентована је књига „Свјетска баштина. Србија“.

Извор: Pravoslavie.RU

[Оља]

Ослободилац Београда Александар Дубровски

20.10.2011

Photo: RIA Novost

Годишњица ослобођења Београда од фашистичких освајача обележава се 20. октобра. И у породици Љубов Тулијеве из Белорусије овај дан ће постати посебан: 67 година она је сањала да посети гроб свог брата — и коначно се њена жеља испунила.

Да доживи ослобођење југословенске престонице младом инжењеру Александру Дубровском недостајала су два дана. Он је отишао као добровољац на фронт на самом почетку рата, у јуну 1941. године. Код куће су остале три сестре и мајка. Када је Љуба пратила брата, имала је свега 5 година, али она се сећа тог дана као данас. Пошто су фашистичке трупе биле одбачене ван граница СССР, црвеноармијац Дубровски је наставио да ратује, сада за ослобађање Европе. Последња вест од њега стигла је из Румније 30. септембра 1944. године. Писао је: идем на Београд. А средином октобра, недалеко од престонице, у селу Сланци, 21-годишњи Александар је погинуо у борби.

О томе да је на споменику у Сланцима уписано име брата, Љубов Тулиева је сазнала пре неколико година, али... Скупа карта, непозната земља, па и здравље више није исто.

Захваљујући Зорану Јефтићу из Крагујевца који се упознао са Љубов Тулиевом у Минску, причу ”баке Љубе” сазнале су Вечерње новости. После објављивања материјала у редакцију је телефонирао директор компаније Србијагас Душан Бајатовић и продуцент Саша Савићевић, који су изразили спремност да од личних средстава плате пут. У октобру Љубов Тулиева са ћерком и унуком допутовале су у Србију. О томе како су дочекали белоруску гошћу у Сланцима, говори уредник листа Вечерње Новости Јелена Косановић:

Ту још увек живе људи који памте Александра, памте да су била четворица руских војника и да је међу њима био само један официр. То је био Александар. Ту се њему сваког трећег дана Васкрса држи опело. Помињу се његово име и имена свих. Ту су још двојица Руса сахрањена, сахрањено је и петнаест Срба. 84-годишњи Душан Ђорђевић испричао је баки Љуби како памти Александра, како је он прошао горе, како се пола сата јако пуцало, рецимо, петсто метара од тог места, како су га рањеног донели у привремену болницу, како је издахнуо медицинској сестри на рукама. Онда је ту дошао потомак неких Јевтића, њих је четворица Јевтића, српских бораца, ту су сахрањени. За бабу Љубу то је било невиђено дирљиво. Да ли можете замислити - ту постоји неко ко се сећа вашег брата, чија родбина дели судбину вашег брата!

Бака Љуба је донела са собом грумен земље из домовине и фотографију Александра, коју су поставили на споменик. Сваког дана док је Љубов Тулиева била у Србији, ишла је на гроб, разговарала са братом Сашом, говори Јелена Косановић.

Мој утисак је да је отишла веома смирена, јер су је ти људи убедили да је тај гроб чуван. Она је непрестано понављала све време да је то њен поклон живота.

Бака Љуба је врло образована и оптимистична, износи своје утиске продуцент Саша Савићевић. Пршавши пут од Минска до Београда авионом она је рекла: А мој брат је прошао читаво то растојање пешке, са пушком у рукама. Срећан сам што сам могао бар нечим да јој помогнем, каже Саша Савићевић.

Увек сам гајио огромно дивљење према људима, који су убијали фашизам у Европи да би данас неке нове генерације могле да живе боље. И то сам урадио чак и због своје деце да им покажем шта је прави пут, шта треба ценити. Сведоци смо да се историја увек покушава да мења. Онај ко је данас херој сутра може да буде злочинац, али такве ствари које коштају 27 милиона живота једне велике земље или милион и по становника једне мање земље, не смеју да буду предмет ревидирања. Јер ако се то деси, морамо се запитати шта ће бити с нашима унуцима и праунуцима,где ће они да буду.

Лист Вечерње новости наводи одломак из последњег писма официра Дубровског кући. Као и сви ратови и овај је бесмислен. Људи гину. Не мислите на мене! Ја сам добро. Браним част и као сви правдољубиви људи маштам о слободи. Мајко, издржи! Чувај моје сестре. - писао је ослободилац Београда Александар Дубровски.

[Оља]

Руски и малоруски утицаји на богослужење Српске Православне Цркве у XVIII и XIX столећу

Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1069, Рубрика Богословље Руске утицаје на српско богослужење треба посматрати у једном ширем контексту и показати њихово историјско корење.

Утицај руске богослужбене теологије и праксе на молитвени живот Српске Цркве у XVIII и XIX веку показаћемо на два начина. Први је анализом црквено-правних одлука карловачких митрополита исказаних у монашким и свештеничким правилима. Други је – поређењем првих српских штампаних служабника из XVI века са служабницима друге генерације – објављеним крајем XVIII и током XIX столећа.

Прва генерација српских служабника обухвата следећа издања: Служабник Божидара Љубавића Горажданина из 1519/20. године; Служабник Божидара Вуковића Подгоричанина из 1519/20. године; Служабник Вићенца Вуковића из 1554. као и Служабнике Јеролима Загуровића из 1570. и 1580. године.

Друга генерација српских служабника припада времену тзв. покрајинских цркава. У ову групу спадају два служабника из карловачке Митрополије, штампана у Будиму 1799. г. и 1825. године који су објављени са благословом Митрополита Стефана Стратимировића. Из Архиепископије београдске обрадили смо служабник Митрополита Петра Јовановића из 1838. године. Из Митрополије дабробосанске анализирали смо служабник Митрополита дабробосанског Николај Мандића из 1898. године.

Сви ови служабници настајали су по угледу на руске и малоруске литургијске књиге што није тешко показати. Анализа садржаја српских служабника и служабника који су објављивани у Северној и Јужној Русији показује њихову структуралну и садржинску сличност па и истоветност. О овоме смо више писали у широј верзији овога рада коју ових дана објављује САНУ у зборнику Српско руски односи од почетка 18. до краја 20. века. Овде само, као илустрацију, наводимо да се као црквена власт највишег ауторитета у првом штампаном служабнику млађе генерације не наводи митрополит односно архиепископ него Правитељствујушчи Синод, еклисијални параинститут епохе Пера Великог, овде непажњом приређивача механички пренет из каквог московског издања.

ИЗВОРИ ЛИТУРГИЈСКИХ ПРОМЕНА

Руске утицаје на српско богослужење треба посматрати у једном ширем контексту и показати њихово историјско корење. Основни процес одвијао се на територији карловачке Митрополије. Русификација српског култа дешавала се на два нивоа. Први смо, условно, назвали спонтаним а други организованим односно институционалним.

Спонтани ниво се огледао у личном, поклоничком, или трговачком доношењу штампаних богослужбених књига из Велике и Мале Русије међу Србе. Књиге су, потом, биле поклањане или куповане – пуштане у употребу, у складу са личним афинитетима и жељама свештенослужитеља. Те новоформиране манастирске, црквене и личне библиотеке лагано су утицале на промену богослужбеног стила и литургијског богословља наше Цркве.

Књиге нису само долазиле у крајеве под јурисдикцијом Српске Цркве. Оне су из њих, као што знамо, и одлазиле. То првенствено важи за другу четвртину XIX века када су србуљске књиге организовано прикупљане, откупљиване или мењане за нова руска издања и одношене у иностранство, у приватне или јавне библиотечке колекције. Ово је, такође, допринело замени богослужбеног стила код Срба и завршило процесе о којима ће сада бити више речи.

Други ниво русификације српског богослужења називамо организованим или институционалним и делимо га на две целине:

1. Русификација култа кроз школство на територији карловачке

Митрополије

Црквени прелати који су највише допринели русификацији српске средине уопште, а култног живота посебно, били су Мојсије Петровић, Викентије Јовановић и Павле Ненадовић. Једно од поља ширења руског утицаја биле су школе. Руски учитељи и Срби њихови ђаци ширили су, уз подршку црквене власти, ново и другачије разумевање и начин вршења богослужења. Међутим, нису сви црквени поглавари безрезервно подржавали ове процесе. Најодлучнији однос према покушајима русификације од стране руских учитеља имао је Митрополит Мојсије Петровић, који је до краја задржао одређену дистанцу према процесу русификације култа. То се да видети из кореспонденције коју је имао са Максимом Суворовим. У писму од 15. марта 1727. године Суворов, пишући Митрополиту, не либи се да отворено заговара укидање локалних литургијских обичаја. У овом ће писму Максим Суворов упутити предлог Митрополиту Петровићу који овај неће, али његов наследник Викентије Јовановић хоће прихватити, рекавши: Заповедите да се у велику Цркву дају новоштампане књиге (руске, прим. В. В.) и да се у складу са оним што пише у њима усклађује и исправља поредак богослужења, а старе (српске, прим. В. В.) и расколничке (украјинске, прим. В. В.) треба узети.

На ово писмо Митрополит Мојсије одговара из Беча, 9. септембра 1727. године. Одговору, Митрополит додаје Цедуљицу са инструкцијом како се треба понашати према Суворову, намењену дворским службеницима. У њој подвлачи да Суворов нема власт заповедати или мењати што у Цркви или изван ње, нити пак да се меша у наше Црквене обичаје, него само да се бави оним што је у школи.

2. Русификација култа кроз свештеничка и монашка правила карловачких митрополита

Митрополит Викентије Јовановић је својим свештеничким и монашким правилима највише допринео русификацији српског богослужења у XVIII веку. Монашка правилa Митрополита Викентија Јовановића из 1733. године представљају драгоцен документ за ово истраживање, јер су она најважнији извор из кога су потекле воде литургијских промена у животу карловачке Митрополије. У њима се наређује да свештеници и ђакони врше богослужења и Свете тајне на основу Служабника и Требника московских издања, по поретку који је по њима записан, и по упутствима – рубрикама која су им додата.

Поред монашких правила карловачки митрополити су и Правилима за протопрезвитере и парохијско свештенство спроводили русификацију култа. Митрополит Викентије је инсистирао да протојереји проверавају да ли се Литургија редовно служи на начин на који је наређено Свештеничким правилима, односно по московским књигама.

КОНКРЕТНИ ПРИМЕРИ ЛИТУРГИЈСКИХ ПРОМЕНА

О ширем аспекту промена у богослужбеној пракси Српске Цркве у XVIII веку писали смо опширније на другим местима. У овом раду бавили смо се само променама у служењу Светих Литургија – Јована Златоустога, Василија Великога и Пређеосвећених Дарова. На одређеним, карактеристичним, местима ових служби показали смо конкретне примере увођења нове литургијске праксе у богослужбени живот наше Цркве. Погледајмо их у најкраћим цртама.

А. Литургија Светог Јована Златоустог

1. Проскомидија – Овде треба приметити две карактеристичне ствари: а) У свим штампаним србуљским служабницима, као и у Макаријевом служабнику на овом месту помињу се имена Светог Саве и Симеона Мироточивог. Служабници друге генерације у Проскомидији не помињу Свете Србе.

2. Дијалог после Великог входа – Древнији и исправнији облик овог дијалога сачуван је у првој генерацији служабника, док друга генерација има измењени поредак који је из венецијанских издања прво продро у јужноруску а потом, кроз Никонову реформу, и у московску литургијску праксу.

3. Тропар Трећег часа – У србуљским штампаним служабницима нема Тропара трећег часа ни у Литургији Светог Јована Златоустог ни у Литургији Светог Василија Великог. Служабници друге генерације, сви до једног, имају Тропар трећег часа.

4. Начин причешћивања верних – У старијем слоју српских служабника не постоје посебне одредбе и упутства како, односно којим деловима агнеца, треба причешћивати верни народ. Свештеници су све делове освећеног хлеба сједињавали у путиру и тако обављали Свето причешће. Друга генерација српских служабника има другачију праксу. У њима се појављује рубрика „О ломљењу Светог Агнеца“ која забрањује коришћење честица за причешћивање лаика и указује на то да се они имају причестити само од честица НИ и КА.

Б. Литургија Светог Василија Великог

1. Јектенија за оне који се спремају за Свето просвећење – У старијем слоју штампаних српских служабника у Литургији Василија Великог појављује се Јектенија за оне који се спремају за Свето просвећење. Ову јектенију служабници друге генерације немају.

2. Освећење Часних Дарова – У другој генерацији служабника појављује се приликом освећења Часних Дарова неприродни додатак – реченица: „Претворивши их Духом Твојим Светим“ која је пренесена из Златоустове у Василијеву службу.

В. Литургија Пређеосвећених Дарова

Стари српски штампани служабници о начину причешћивања на Литургији Пређеосвећених Дарова говоре овако: „Свештеник: Пређеосвећене Светиње светима; ђакон улази у Свети олтар и чине по обичају Свето Причешће“. Синтагма по обичају односи се на поредак причешћивања описан у Литургији Светог Јована Златоустога. То видимо и из чињенице да се у србуљским служабницима и у Литургији Светог Василија Великог упућује на исту праксу: „И чине по обичају Свето Причешће“.

Уколико у наредној генерацији српских служабника потражимо ово место, на први поглед изгледаће нам да је реч о идентичној пракси. Сви до једног анализирани служабници помињу вршење по обичају Светог причешћа. Оно што је ново, међутим, јесте додатак који, такође, постоји у свима њима – Напомене о неким исправкама у служењу Пређеосвећене Литургије који се први пут у Русији појавио у московском Служабнику из 1676. године, објављеном у време Патријарха Јоакима. Ове напомене саставио је монах Јевтимије Чудовски на основу нових рубрика у Евхологиону Петра Могиле, хотећи, при томе, да их ублажи и учини теолошки прихватљивијима. Могилину екстремну тврдњу изнету у рубрици О неким исправкама у служењу Пређеосвећене службе, где стоји: „Када пак пијеш из чаше или подајеш ђакону немој ништа говорити: јер је тамо обично вино, а не Владичина Крв која се користи само ради церемонијалног обичаја, наместо „испирања уста“ на истом месту Јевтимије ће ублажити рекавши: „Ако вино и јесте освећено стављањем честице оно ипак није пресуштаствљено у Божанску Крв.“ Зато су се српски литурзи тога доба, користећи књиге друге генерације почели причешћивати измењеним, новим и непредањским поретком.

У свету организованих али и спонтаних настојања да се богослужење Српске Цркве реформише, уједначи и стави под одређену врсту контроле српским литурзима није било ни мало лако. Они су се истовремено сусретали са још увек живим корпусом рукописних књига које су жилаво чувале стару праксу, по којом штампаном србуљом, новим руским издањима, по њима приређеним српским издањима али и литургијским књигама које су на посебан начин биле амалгам свега тога. Такав је, на пример Служабник штампан у Лвову 1691. године. Он се налази у Библиотеци Српске Патријаршије под сигнатурним бројем ПБ II 15. 482. Исте године када је објављен у Сремску Раваницу донела га је група монаха ходочасника.

Замислимо како је збуњен могао бити литург раваничког манастира који је служио службу из ове књиге. Пошто је она издање прелазнога периода у њој је сретао потпуно измешане литургијске праксе присутне у књигама прве и друге генерације српских штампаних служабника. Тако у њој у Златоустовој служби постоји литургијски спомен Бестелесних Сила на Проскомидији, Тропар трећега часа стављен је у заграду – дакле није обавезан, док се лаици причешћују од делова Агнеца означених словима НИ и КА. У Василијевој Литургији постоје и Јектенија за просвећење али и Трећи благослов на освећењу Дарова. У Пређеосвећеној служби причешћује се као и на Златоустовој, али се то не регулише напоменом „по обичају“ него се излаже цео чин и поредак причешћивања. Најкарактеристичнији део овога служабника који упечатљиво говори о мешању литургијских пракси и теологија је рубрика која уводи у изговарање Речи установљења на Златоустовој Литургији, класични израз римокатоличког сакраменталног богословља:

Тада свештеник преклонивши главу са умиљењем и сваком пажњом, мислећи како ће се претворити Свети хлеб у Тело распетога Христа Бога нашега, прилажући томе и своју намеру (интенција) и подигавши десницу своју са сложеним прстима у виду благослова, гледајући на Свети хлеб, указујући на њега и благосиљајући га, (консекрација) узглашава: „Узмите једите...“

Ово истраживање остало би непотпуно ако у њему не би покушали да одговоримо и на питање – каква богослужбена пракса и литургијска теологија долазе у наше средине из Мале и Велике Русије – односно које је њихово порекло и какав им је садржај?

На првом месту ваља знати да су међу Србе у XVII и XVIII веку дошле измењене богослужбене књиге. Промене у богослужбеној пракси Руске Цркве настале су током XVII века. То важи и за Малу и за Велику Русију. Оба корпуса књига плод су организованих ревизија богослужбене литературе – јужноруске коју је спровео Митрополит Петар Могила, и северноруске, изведене нешто касније са благословом Патријарха Никона.

Обе ове ревизије богослужбених књига – без обзира на то како су их њихови промотери званично представљали (да се врше по древним рукописима и сл.) – за основу су имале прве штампане служабнике не грчком језику из Рима и Венеције. Пошто су и московске и кијевске реформисане књиге у великој мери пренеле тадашњу грчку литургијску праксу, која је претходно претрпела различите утицаје и измене, њиховим доласком међу Србе остварена је непосредна русификација али и посредно уклапање у токове ширих богослужбених промена те епохе.

На скоро све, у овом раду побројане, утицаје на српски богослужбени поредак реаговале су касније генерације наших богослова и литурга. Неке од њих су исправљене у преводима и новим издањима служабника, друге су изазвале оштре расправе у савременом литургијском животу Цркве док на треће, пак, једноставно није обраћана довољна пажња. Било како било, без познавања литургијских извора, разумевања њиховог настанка, развоја и промена као и способности теолошког интерпретирања поменутих феномена – ни литургијске расправе ни интервенције у богослужбени живот Цркве нити могу нити смеју да буду вођене. Наивни историјски романтизам, невешто чепркање по маргинама извора, аматерски ентузијазам у богословском мишљењу и злонамерно манипулисање необразованијима од себе – у озбиљном свету свештенога богословља немају шта да траже.

извор : Православље

[Оља]

Бројаница Србима сачувала главе

27четвртак

Posted by radiosvetigora

окт 2011

Зашто је командат аеродрома у Триполију Русима показао заробљенике. Либијском официру биле интересантне истоветне амајлије на рукама

Петорица Срба, пре два месеца ухапшена у Либији, сасвим је извесно, одавно не би били живи да их, као што је већ објављено, на аеродрому у Триполију, сасвим случајно, нису приметили руски новинари и информисали светску јавност.

Заправо, „Новости“ сазнају да су прекаљени ратни репортери са многих светских жаришта – Димитриј Степшин и Саша Коц – одмах по открићу групе Срба на аеродрому, обавестили и свог српског пријатеља Сашу С.

- Рекли су ми: „Сада је на теби и српским властима да учините све што треба, да они буду што пре избављени“ – каже Саша, објашњавајући како су и они, на почетку рата, петнаестак дана били заробљени, али је руска држава одлучно реаговала и успела да их избави, после чега су код побуњеника стекли добре позиције и имали могућност да иду где год желе.

Наш саговорник истиче и да су заточеним Србима главе спасиле – бројанице! Јер, Степшин и Коц – у више наврата – боравили су на Космету и у Републици Српској, и обојица носе бројанице освештане у манастиру Острог, док је Степшин сина крстио у подворју Српске православне цркве у Москви. Када су видели заробљенике, одмах су знали о коме се ради…

- У Либији је увек радило око четири милиона гастарбајтера, са свих меридијана. Када је почео рат, многи Либијци су побегли, па су се отворила и нова радна места и сасвим је могуће да су ови људи стигли „трбухом за крухом“ – закључује Саша С., уверен да је текст руског тандема у „Комсомолској правди“ спречио сигурно погубљење петорице Срба, по хитном поступку, али не схвата зашто Министарство иностраних послова не реагује агилније и коначно их ослободи.

Заточеници

У либијском затвору и даље су: Зоран Николић и Недељко Милановић из Лазаревца, Милорад Ђунић из Лознице, Милић Мартиновић из Аранђеловца, те Војислав Нићифоровић из Београда. Док они тврде како су дошли само да раде, командант аеродрома Абдулахил Абдугамар тврди да су били Гадафијеви плаћеници…

Вечерње Новости

26. октобар 2011.

[Оља]

Срби са Косова: Руској амбасади шаљемо још хиљаде захтева за држављанство

|14. 11. 2011.

Представник Удружења Стара Србија из Грачанице које је у име више од 21.000 Срба са Косова и Метохије затражило руско држављанство, Златибор Ђорђевић, изјавио је данас да очекује да ће број захтева достићи неколико стотина хиљада.

- Амбасади Русије у Београду предали смо за почетак 21.733 захтева за

добијање руског држављанства - казао је Ђорђевић и додао да ће амбасада захтеве косовских Срба, преко Министарства спољних послова, проследити руској Думи.

Према његовим речима, Срби са Косова и Метохије захтевом за двојним држављанством од Русије једино траже заштиту и слободу коју им Србија не може обезбедити.

- Покушали смо на све могуће начине да нас наша држава заштити али је она отказала и гура нас у државу коју Срби не прихватају - казао је Ђорђевић и додао да Срби не прихватају ниједан договор постигнут у дијалогу Београда и Приштине у Бриселу.

Према речима Ђорђевића, акција потписивања петиције којом се тражи руско држављанство за косовске Србе покренута је пре два месеца.

Амбасада: Добили смо захтеве

Саветник у руској амбасади у Србији Олег Булдаков јуче је потврдио да је неколико српских удружења са Косова и Метохије, упутило у уторак писмо руској Думи у којем траже држављанство Русије.

Извор: Блиц

[Ignjatije]

Nas i Rusa 200000000

[Оља]

А онда њих 21.733 да дође на Косово

[Зосима]

Мислим да су шиптари много боље прошли,кад су тражили и добили америчко држављанство... dada

[Иван Недић]

То само у Србији мож' да бидне - да народ тражи азил и подршку од друге земље за сопствене националне интересе, које сама држава не штити. Подршка!

[Зосима]

То само у Србији мож' да бидне - да народ тражи азил и подршку од друге земље за сопствене националне интересе, које сама држава не штити. Подршка!

Јел, а ти?,да ли си и ти добио азил у Русији због националних или личних интереса?

Иначе ову "генијалну" идеју о азилу косовских срба,могао је да потури само неки баја попут Конузина,мада се за идејно и уметничко решење,вероватно побринула госпођа Жигон Ивана.... crosseo

[Batman]

Nisam razumeo da su trazili azil. vec drzavljanstvo a da ostanu da zive na Kosovu, pa da kada ih napadaju Siptari da to bude onda nasilje nad ruskim drzavljanima itd. Mislim da je to bila pocetna ideja, a pravo da vam kazem nije ni losa. Kad ih se Beograd odrice, zasto se oni ne bi odrekli Beograda

[grigorije22]

Руски медији: Ако Србима дамо држављанство, ето конфликта са НАТО

15. 11. 2011 13:38 | Бета

Москва не жели сукобе са НАТО због српске браће / Фото: АП

Москва – Руска штампа упозорава данас на деликатност захтева више од 20.000 Срба са Косова и Метохије да добију држављанство Русије. Ако би косметски Срби добили руско држављанство, то би испровоцирало конфликт Русије и НАТО, и погоршало односе Москве и Београда, пише лист „Комерсант“.

Тај лист цитира саветника амбасаде Русије Олега Булдакова који каже да је неколико хиљада људи упутило писмо руској Државној Думи тражећи држављанство Русије.

„Комерсант“ наводи да су се Думи обратила разна удружења косовских Срба, и да је молбу за држављанство потписало 21.000 људи , али указује да писмо још није стигло у Државну Думу. Заменик шефа Комитета за спољну политику Андреј Климов рекао је листу да „то писмо није видео“, а лист додаје да захтев косметских Срба може и да не буде решен.

„Државна Дума не даје држављанство, а да би се таква молба реализовала, потребно је променити закон“, рекао је Климов. Према његовим речима, такви „преседани могу бити опасни“.

„Срби су нам, наравно, пријатељски народ, али ја нисам уверен да ће захтев бити размотрен на седници Думе. Све нас то може увести у чудну ситуацију. Сумњам да ради тога треба да уђемо у конфликт са свима. Овде је потребна детаљна анализа и веома пажљива реакција. Оштри кораци сада сигурно нису неопходни „, рекао је Климов.

„Комерсант“ оцењује да уколико посланици, али и влада подрже иницијативу Срба са Косова и Метохије, то ће значити да би убудуће Русија требало да сноси одговорност за безбедност својих новопечених грађана. Уз то, Русија треба да повремене сукобе Срба са Кфором сматра репресијом против својих грађана и кршењем њихових права, указује лист.

Лист даље пише да би овај захтев могао „озбиљно да посвађа“ Москву са властима Србије. Јер, ако иницијатива за давање држављанства „добије зелено светло“, то ће бити удар на позиције владајућих демократа Бориса Тадића и „добар поклон“ српским националистичким партијама уочи избора у пролеће 2012. године, оцењује дневник.

„Комерсант“ закључује да ће Кремљу потом бити тешко да убеди руководство Србије да Београд и даље сматра својим стратешким партнером.

Дневник „Московски комсомољец“ (МК) цитира да је дипломата Олег Булдаков рекао да је писмо косметских Срба упућено и председнику Русије, премијеру и руском патријарху Кирилу. Он није могао да одговори на питање да ли је могуће позитивно одговорити на њихову молбу.

„Не могу ништа да кажем. Питање је правно веома сложено. Да би се добило држављанство Русије, треба испунити много услова“, рекао је Булдаков, додавши да се за сада не предузимају никакве радње, „док питање не буде решено у централи“.

Дневник наводи да је главно питање колико је озбиљна намера Срба да постану руски држављани.

„Могуће је да би се врло зачудили ако би им Русија одмах дала личне карте. Највероватније, ти људи једноставно покушавају да привуку пазњу на своје оштре, и до сада нерешене проблеме“, закључује МК.

Булдаков је за „Комосомољску“ правду рекао да је Амбасада, како је предвиђено процедуром, писмо послала Министарству спољних послова Русије које треба да га проучи и пошаље даље где је потребно. Према његовим речима, Амбасада још није добила „званицну реакцију српске стране“ јер је прошло мало времена од подношења захтева.

„Ипак, тај захтев је крајње деликатан и морају да га размотре одговарајуће компетентне инстанце“, рекао је Булдаков.

Сећања на Јужну Осетију

„Комерсант“ наводи да експерти с тим у вези указују на пример Јужне Осетије, где је већина грађана до рата са Грузијом 2008. године имала руске пасоше. Као један од разлога почетка операције против Грузије, Кремља је навео то што су грузијски војници убили руске грађане. Дневник пише да би, међутим, у случају грађана са Косова, Русија имала посла не само са Михаилом Сакашвилијем, већ са читавим блоком НАТО, додаје лист.

[Оља]

Дмитриј Рогозин: Русија би могла да пружи руку помоћи косовским Србима

16.11.2011,

Масовно обраћање косовских Срба за руско држављанство сведочанство је да се људи, који су изгубили наду да ће добити помоћ од својих, обраћају Русији као последњој нади, изјавио је у среду за Интерфакс у Москви стални представник РФ у НАТО-у Дмитриј Рогозин. У таквој ситауцији треба схватити да ли су ти људи спремни за масовно пресељење у нашу земљу. У принципу, у историји наше домовине дешавало се да су наши братски православни народи, подвргнути геноциду, претњи од потпуног физичког истребљења, прешли да живе у Русију, налазећи у њој не само уточиште, већ и своју другу домовину, и постајали су грађани велике државе, истакао је он.

По мишљењу сталног представника, сада је важно схватити каква је управо ситуација – да ли су они хтели да добију држављанство и да остану на Косову, или намеравају да се надаље преселе, мигрирају у Русију.

У принципу за Русију, која осећа велике демографске проблеме, пресељење таквог броја Срба било би на благо, рекао је Рогозин. По његовим речима, Срби су врло вредан народ.

Треба само учинити тако да се косовски Срби уклопе у програм репатријације руских сународника и треба их разматрати управо у таквом кључу. Руски стални представник у НАТО-у уверен је да уз жељу, велике политичке странке већ сада би могле да преузму на себе такву врсту задака пружања помоћи у пресељењу косовских Срба у оне регионе којима је посебно потребно такво пријатељско и врло животно активно становништво.

И у целини, ја тешко могу да замислим супротно: како Русија може да одбије такву врсту обраћања, рекао је дипломата.

[Оља]

Бајкери одобрили идеју формирања „словенског батаљона“ коју је дао стални представник РФ у НАТО-у

Лидер покрета бајкера Ноћни вукови Александар Залдастанов по надимку Хирург подржава инцијативу сталног представника Русије у НАТО-у Дмитрија Рогозина о формирању такозваног словенског батаљона. Раније се саопштавало да је у току састанка са министром одбране РФ Анатолијем Сердјуковом Дмитриј Рогозин предложио да се у земљи формира словенски батаљон по принципу француске легије странаца. Идеја се појавила пошто је око 22000 косовских Срба предало амбасади Русије у Београду изјаву за добијање руског држављанства. Створивши словенски батаљон, ми ћемо се тако одазвати на позив косовских Срба за помоћ. Оставивши Србе, лишавамо се најближих својих пријатеља. Не знам верније савезнике Русије. Наша мисија је да подржимо браћу по вери, зато што сви словенски православни народи треба да се држе заједно, наш спас је једино заједнички, изјавио је бајкер Интерфаксу.