Руско-српски односи (духовни и световни)

[Guest Оливера]

Никита БОНДАРЈОВ

Русија и Руси у Србији (III)

Почев од 1917. године амплитуда клатна руско-српских односа преместила се на супротну страну. У Русији почиње епоха револуције и метежи. А Србија је, пак, после распада Аустро-Угарске империје постала стожер нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС). Површина нове државе под влашћу Карађорђевића премашивала је површину кнежевине Србије за више од пет пута. Имајући у виду ситуацију у Бугарској након разбијања Централних држава, можемо говорити о томе да нова држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца – постаје регионални хегемон на Балкану.

Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.). Избеглице са Крима и из Новоросијска транспортоване су поморским путевима углавном у Истамбул, бугарску Варну и румунску Констанцу. После лутања по Балкану значајан број тих људи населио се управо у Краљевини СХС. По тврђењу Владимира Албиновича Мајевског, историчара руске емиграције и савременика догађаја, „Руси су ушли тада у српску земљу неоптерећени никаквим квотама, визама, ограничењима, пасошима и сличним. Братска земља привила је Русе уз себе не оптерећујући их формалностима које су постојале приликом уласка у европске и америчке државе. То треба запамтити и сећати се са захвалношћу...“1.

Разлози примамљивости Краљевине СХС и, у првом реду, Србије за руске избеглице састојали су се у томе, што је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била спремна да прихвати не само људе као такве, него да им дозволи да се на својој територији разместе организационе структуре руских апатрида. 31. августа 1921. године Архијерејски сабор Српске православне цркве донео је одлуку да узме под своју заштиту Високу црквену управу Руске православне цркве, у чијој јурисдикцији је остављена њена самосталност. Резиденцијом Високе црквене управе постао је Патријаршијски дворац у Сремским Карловцима, граду у коме је пре двеста година пре тога Максим Суворов отворио „Словенску школу“. 21. новембра исте године у Сремским Карловцима одржан је Црквени сабор, на коме је формирана концепција Руске православне цркве у иностранству (РПЦИ) и створени њени управни органи, који су смештени такође у Сремским Карловцима.

У том истом граду размештени су Главни штаб и Врховна команда оружаних снага Југа Русије, на челу са генералом П.Н.Врангелом, а касније – управа Руског општевојног савеза (РОВС). Сам генерал Врангел је поводом могућности да сачува организационе структуре Руске армије писао: „Као што се у борби развија пук, разбија на батаљоне, чете, водове, групе, тако се и Армија – изгнаница из логора Галипоља, Лемноса и Кабакџија расула по братским словенским земљама... Расула, али остала Армија војника, спојених јединственом вољом, инспирисаних јединственим поривом и спремношћу на жртвовање. У најтежим искушењима Армија се одржала...»2. Тако је Србија, још прецизније – Сремски Карловци, „постала својеврсни центар избеглица, чији утицај се ширио далеко изван граница Краљевине СХС“ 3 Генерал Врангел је покушавао да утиче и на финансијске токове руске емиграције путем сазивања у Београду такозваног „Руског савета“. Међутим, ова се структура показала неефикасном, потчињавање јединственом руководству економске активности руске емиграције није успело, па је 1922. године Руски савет укинут.

У руској историјској науци која обрађује побегле Русе од ужаса бољшевизма, константно се употребљава термин „први талас емиграције“. Поставља се питање: колико је исправно називати те људе емигрантима? Јер, они нису добровољно напустили своју отаџбину, већ су је напустили под претњом физичког уништења од стране бољшевика, у журби, најчешће и уопште не схватајући камо и зашто одлазе...Тим поводом је професор Д.Н.Иванцов 1925. године писао: „Избеглице нису емигранти, између њих и емиграната постоји огромна разлика. Емигрант гледа напред – избеглица целом својом душом хрли назад, третирајући свој боравак у иностранству као прелазну епизоду. Емигрант одлази у иностранство са чврстим уверењем у будућност – избеглица је притиснут материјалном и моралном катастрофом која га је задесила... Емигрант пре него што се одлучи на пресељење труди се да реализује своју имовину – огроман део избеглица напустио је отаџбину буквално с празним рукама. Емигрант сам бира земљу пресељења – избеглица се обрете тамо где га судбина нагна“4.

Зато је такозвани „први талас руске емиграције“ правилније називати управо „избеглицама“. А прва етапа историје руске дијаспоре у Србији (1920-28) могла би се, цитирајући колумнисту софијског листа „Русија“ Ј.Јурјева, назвати „преобраћањем избеглица у емигранте“ 5.

О положају руских избеглица у Краљевини СХС од 1920. године бринула је специјално формирана Државна комисија за смештај руских избеглица, а њен рад је усмеравао академик Александар Белич (најпре као потпредседник Комисије, а затим као председник). Циљ и смисао постојања Комисије сводио се управо на пружање помоћи руским избеглицама на путу „преобраћања у емигранте“. По одређењу М.Јовановића, „Државна комисија и по овлашћењима, и по реалном утицају на живот Руса у Краљевини СХС, била је најзначајнија организација у животу емиграната, каквом је и остајала током целокупног међуратног периода“6. Делатност Комисије обухватала је широк круг питања везаних како за пријем и смештај избеглица, тако и за финансирање, социјалну заштиту, прилагођавање и интегрисање емиграната у нову средину. То се пре свега односило на курсеве српског језика и специјализоване бирое за запошљавање у местима насељавања избеглица. Комисија се такође бавила проблемима који су скопчани са формирањем и финансирањем школа за школовање руске деце, помоћи медицинским и рехабилитационим установама.

До средине 1925. године на земљи Краљевине СХС функционисало је 17 руских школа, у којима се школовало 2820 ученика. При том је осам школа, у којима се школовало 2240 деце, у потпуности финансирала држава, а остале су добијале дотације од Министарства образовања7. У најповољнијем положају била је Прва Руско-српска гимназија у Београду, отворена новембра 1920. године, а директор гимназије је постао В.Д.Плетњов. Приликом отварања гимназије у њој је било само 90 ученика, а кроз десет година – већ 250. Сам назив ове школске установе сведочио је о тежњама њених оснивача да учине све, како би ђаци „остали Руси, сачували разумевање, знање и љубав према земљи која се у тешким годинама показала као прави, несебични пријатељ...Гимназијски ђаци у будућности је требало да постану залог за тесне везе између српског и руског народа“ 8.

Разуме се, образовна и научна делатност руских пресељеника у Краљевини СХС није се ограничавала на стварање школа и језичких курсева. Руски емигранти су према стандардима тадашњег времена били људи изузетно добро образовани и професионално обучени. По подацима пописа из 1922. године из реда руских емиграната у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца високо образовање имало је 12% , средње – 61%, основно – 12%, а без образовања било је тек 3% емиграната9. Образовни ниво руске емигрантске групе крајње је необичан за Србију не само због броја лица са високим и средњим образовањем, већ и зато што је међу емигрантима било свега 2-3 процента неписмених. И вредности тих људи постају очигледне ако се има у виду да је у Краљевини СХС 1921. године 50% становника старијих од 12 година било неписмено10. По већ цитираном В.Мајевским - „српску интелигенцију просто су шокирали ти Руси, у маси тако јадни и жалосни, али тако образовани и паметни“.11

Руси су активно учествовали у научном и уметничком животу Србије, радили као предавачи, организатори културног живота, истакнути уметници, скулптори и неимари како у оквирима руских културних организација, тако и у културним организацијама земље у којој бораве. Делатност руских емиграната у сфери науке имала је три основна аспекта: формирање научних друштава, рад на универзитетима и у школама Краљевине СХС, организација руског научног живота. Међу научним организацијама, које су основали Руси у Краљевини СХС посебно се истицао Руски научни институт у Београду. Он је основан 16. септембра 1928. године са циљем да подржава и унапређује руску научну мисао. Финансирање Руског научног института преузела је на себе влада Краљевине СХС, захваљујући чему је он убрзо постао водећи научни центар руске дијаспоре, иако су аналогне установе функциуонисале такође у Прагу и Берлину. Првих година свог постојања Институт је био смештен у згради Српске краљевске академије, а 1933. године пресељен је у новосаграђену зграду Руског дома, који је носио име Императора Николаја Другог.

Први председник Института био је професор Ј.В.Спекторски, у прошлости ректор Кијевског универзитета. Институт је имао пет оделења: философско на челу са Н.О.Лоским и П.Б.Струвеом, језика и књижевности, којим је руководио А.Л.Погодин, друштвених и историјских наука под руководством А.П.Доброклонског, медицинско на челу са А.И. Игнатовским, као и оделење математичких и техничких наука, којим су руководили Г.Н.Пио-Уљски и Н.Н.Салтиков. Једна од делатности Института била је и организација предавања руских научника из других европских земаља. У Институту су редовно наступали И.И.Лапо и А.А.Кизеветер из Прага, В.В.Зењковски и Н.Н.Головин из Париза, С.Л.Франк и И.А.Иљин из Берлина, Ј.Ф.Шмурло из Рима, В.Н.Ипатјев и И.И. Сикорски из САД. Институт је организовао округле столове и разговоре са чувеним руским уметницима и књижевницима, поред осталог З.Гипиусом, Д.Мережковским, К.Баљмонтом и И.Северјањином.12. Мисао Игора Северјањина постала је и девиза Руског дома у Београду: „Премало је родити се као Рус, такав мораш бити, таквим мораш постати“.

Наравно, било би погрешно мислити да је руска дијаспора у Краљевини СХС била затворена у себе и није узимала активно учешће у друштвеном животу Срба и других југословенских народа. Како смо већ казали, образовни ниво руских избеглица био је веома висок, што је у почетку изазивало одређене тешкоће, јер стручњацима таквог нивоа није било лако да обезбеде запослење у Србији, у недавној прошлости још маленој вазалској кнежевини на периферији Османлијске империје. До средине 20-их година 15 руских научника постали су чланови Српске академије наука, и ни једна национална група Југославије, у пропорционалном односу, није била у Академији тако бројна, као руски емигранти13.

Огроман је и допринос руске дијаспоре у уметности Србије. На сценама београдских позоришта стављали су спектакле руски редитељи Ј.Л.Ракитин, А.А.Вершчагин, Ф.В. Павловски. Ти људи, а такође и руски глумци који су се нашли у Југославији, од којих су многи наступали на најбољим сценама Москве и Петербурга, заувек су променили лик југословенског позоришта, какав је дотад постојао у оквирима представа о театру XIX века. На драмским сценама блистали су Нона Белавина, Лидија Мансветова и Олег Миклашевски.

Настајање српског националног позоришта и балета такође је у нераскидивој вези са именима руских позоришних уметника, сценографа и кинематографа европске класе: Л.М.Бриаловског, А.А. Вербицког, В.И.Жедринског, режисера Ј.С.Мариашца и Ф.Павловског, оперских солиста: Н.Архипове и Н.Баранова, Ј.Д.Веселовског, Неониле Волевач, Олге Олдекоп. Балетску групу многе године чинили су, а потом припремали и подучавали руски балетани и кореографи: Т.П.Карсавина, Н.Кирсанова, М.Бологовска, И. и Ф. Васиљеви, А.Жуковски и К.Исаченко. Оставили су свој траг и руски композитори који су радили са Народним позориштем: В.А.Нелидов је написао и поставио на сцену оперу „Смрт Мајке Југовића“ по мотивима српског епа, и до данас се сећају школе И.И.Слатина – диригента, композитора и руководиоца хора „Глинка“. На изворишту српске кинематографије налазили су се руски емигрант, пореклом из Одесе Георгиј Скригин, филмски глумци О.М.Соловјова, браћа Черепов и други.

У Србији раде руски уметници, а радови многих од њих данас красе националне галерије Србије: Н.Н.Богданов-Бељски, С.А.Виноградов – академски сликар, А.В.Ганзен – сликар мора који је овековечио Дубровник, С.Ф.Колесњикова – академик Руске академије уметности, Б.Н.Литвинов – уметник, генерал-мајор. Млади руски уметници Јуриј Лобачов и Константин Кузњецов су постали оснивачи комикс-правца и популарни илустратори. Прославила су се многа руска имена и у сфери неговања, популаризације проучавања црквеног сликарства, фресака, икона, што је оваплоћено у ансамблу храма-музеја на Опленцу, где су радили историчари Н.Окуњев и уметник П.Бичковски, иконописац о.Пимен (Сафронов) је постао оснивач иконописне школе у манастиру Раковица, а већ после рата сопствену школу рестаурације створила је Ј.В.Вандровска. Непоновљиви траг у историји спрског сликарства оставио је Л.Т.Шејка и група „Медиала“ коју је он створио, а чланови групе постали су уметница Олга Ивањицки и српски уметник и философ Драгош Калајић.

Провинцијски град Београд, настао између Европе и Азије, напорима руских архитеката В.Баумгартена, Н.Краснова, В.Лукомског, В.Сташевског, Р.Верховског, В.Андросова, претвара се у пуновредну европску престоницу. Јер искуства стечена у Русији аутор ансамбла у Ливадији Петар Краснов могао је реализовати у таквим архитектонским ремек-делима као што су пројекти министарских здања у Београду, Маузолеју на Опленцу и интеријерима Народне скупштине. Многи инжењери, војни инжењери у Србији, постали су успешни и признати архитектонски виртуози: Ф.Баумгартен – аутор Руског дома, Генералштаба у Београду и других, В.В.Сташевски – творац храма св. Тројице у Београду и Иверске звонаре, В.В.Лукомски је створио таква ремек-дела као што су Бели двор и ансамбл Српске патријаршије. Изван Београда су радили такви руски архитекте као П.Анагности, А.А.Васиљев, Г.И.Самојлов. И дан-данас су украс и историјски симболи Београда радови руског скулптора Романа Верховског, који је после Другог светског рата створио храм Св. Тројице у Џорданвилу (САД). У Београду је он створио монумент Херојима Првог светског рата на Руском гробљу, монумент „Браниоцима Београда“ и друге.

Армија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а после рата Југословенска народна армија, у пуној је мери користила искуства многих стотина војних стручњака који су се нашли на њеној земљи. У војним училиштима и академијама било је мноштво руских предавача. Огроман допринос стварању југословенског ваздухопловства дали су руски пилоти. Имена војних пилота: А.П.Личева, П.Мазајева и В.Ткачова – генерал-мајора руске армије и једног од твораца војно-ваздухопловне флоте Југославије – сећају се и данас у Србији.

Многе деценије трудили су се на стварању хидроенергетског система Југославије руски инжењери В.В.Горјачковски и И.А.Лашков, којих се добро сећају у Новом Саду, Панчеву и Београду. Њиховим трудом разрађен је и изграђен јединствени систем канала Дунав – Тиса – Дунав. Развоју фундаменталне и универзитетске науке Југославије свој допринос дали су: Ал.Д.Билимович, професор – економиста, Ант. Д.Билимович – математичар, председник Српске академије наука, ентомолог Ј.Н.Вагнер, агрохемичар Н.И.Васиљев, математичар К.П.Воронец, лексикограф И.Грицкат-Радулович; А.Игњатовски – оснивач и руководилац Прве клинике за болести унутрашњих органа у Београду, Т.В.Локот – оснивач Института пољопривредне технике, палеограф, историчар В.А.Мошин, руководилац Опсерваторије Београдског универзитета П.В.Музен, Г.А.Острогорски – творац Византолошког института САНУ, математичар Н.Н.Слатиков, селекционар А.И.Стебут, инжењер В.В.Фармаковски, стручњак за техничку механику Ј.М.Хлипчев.

Овај списак могли би смо допунити још десетинама презимена људи, који су се деценијама трудили у својој новој словенској отаџбини. Њихова деца и ученици настављају дело које је започела у међуратној Југославији славна плејада „руских избеглица“ – научника, поета, уметника, војника.

Крај ако не безбедном, а оно у сваком случају фундаментално организованом постојању руске дијаспоре у Југославији учинио је Други светски рат, и истовремено са њим и Грађански рат у Србији (монархисти – четници против комунистичких партизана Ј.Броза Тита), улазак совјетске војске на територију Југославије (Београдска операција, септембар 1944.). Руска дијаспора у Југославији изазивала је и код фашиста, и код Совјетског Савеза, велику бојазан. За време окупације Србије Немци су интернирали практично све „белоемигранте“, који су гајили просовјетске симпатије. Совјетска власт се исто онако сурово понашала према представницима емигрантске средине који су сарађивали са фашистима или се држали антисовјетских погледа. Ти фактори, а такође природно смањење и одлив дела ситуираних руских емиграната из Југославије непосредно и у предратним годинама, довели су до тога да је у периоду 1945-46. године бројност руске емиграције у Југославији процењивана на 5 – 7 хиљада људи. Приметан контраст у поређењу са 18-20 хиљада на крају тридесетих година...

(Наставак следи)

1 Цит.из: „Руски Београд“. М, 2008. С.58

2 Цит. Јовановић, исто, С.248.

3 Руска емиграција у Југославији. М.1996.С.41

4 Д.Иванцов. Руске избеглице у Југославији у 1921.г.// Руска економска збирка. Вип. Праг, 1925. С.80.

5 Цит. А.Б.Арсењев. На окукама Дунава. М.1999. С.29.

6 Јовановић, исто. С.287-286.

7 Руска емтиграциja у српскоj култури XX века. Београд. 1994. T.2. C. 43-44.

8 Прва Руско-српска гимназија 1920-1930. Београд, 1930. С. 17.

9 Јовановић, исто С. 143.

10 Исто.

11 „Руски Београд“, исто.

12 Јовановић, исто. С. 327-328.

13 Руска емиграција у Југославији. С. 146

[Guest Оливера]

Никита БОНДАРЈОВ

Русија и Руси у Србији (IV)

Учвршћивање новог политичког уређења у Југославији, а потом и раскид између Ј.Стаљина и Ј.Броза Тита који је уследио 1948. године, довели су до нових облика миграције из Русије у Србију. У првим поратним годинама неколико хиљада младих Југословена упућено је на школовање у Совјетски Савез. Били су то најбољи, најперспективнији кадрови, без преувеличавања – цвет науке. Након што је конфликт између Стаљина и Тита прешао у отворену фазу и након што је уследила позната резолуције Коминформа, сви југословенски студенти који су студирали у Совјетском Савезу, сместа су отпремљени у отаџбину (19. марта 1948. године опозвани су руски стручњаци и војни саветници из Југославије)1. Прецизних података о броју Југословена који су се школовали у СССР у принципу нема, јер је највећи део докумената који се односе на те догађаје стављен у ад-акта под ознаком „строго пов.“, или уништен. Можемо говорити само о томе, да се у совјетским војним високошколским установама школовало око 1200 југословенских питомаца, док број цивилних студената није познат, али је у сваком случају реч о неколико стотина, па, можда и до хиљаду људи2. Значајан број тих људи вратио се у Југославију са руским супругама, по неким оценама – до једне четвртине њих. У историјској науци нико није ни покушавао да проследи судбину тих жена. Међутим, ради се о неколико стотина бивших совјетских држављана.

Историја адаптације и асимилације тих жена, које условно можемо назвати „коминформанкама“, још увек чека свог истраживача...

Односи СССР и Југославије у периоду између 60-их и 80-их година XX века понајбоље одражава наслов књиге совјетског историчара Ј.С.Гиренка „Совјетски Савез – Југославија: традиционално пријатељство и свестрана сарадња“ (књигу је издао „Политиздат“ 1975. године). Мрачне странице у историји узајамних односа две земље, пре свега период од 1948. до 1953. године, предате су забораву. У Југославији функционишу совјетско дипломатско и трговинско представништво, раде руски стручњаци. Бивши Руски дом, који носи име Императора Николаја Другог, стециште емигрантских организација и научних института, постаје Дом совјетске науке и културе. У просторијама, у којима се до Другог светског рата налазила руска гимназија, отвара се Средња школа при Амбасади СССР. Радо или нерадо, тек културне институције Совјетског Савеза у Југославији по форми у значајној мери копирају предратне емигрантске структуре.

У периоду између 70-их и 80-их година основни, па и једини облик миграције из СССР у СФРЈ била је брачна миграција. Совјетске девојке сматрале су великим успехом удати се за Југословена, грађани Југославије „котирали“ су се једнако као и Финци и Швеђани - животни стандард у земљи био је, малтене, западни, земља је при том релативно близу Русије, а и односи Совјетског Савеза са државом су добри. У годинама застоја и перестројке стотине Рускиња ступило је у брак са Југословенима и отпутовало на Балкан. Међутим, како показује статистика, највише 15 процената бракова Рускиња са странцима је успешно. Финансијска криза која је задесила Југославију крајем осамдесетих, и каснији распад Југославије, довели су и до распада значајног дела тих бракова. Друга варијанта била је да се руско-српски пар пресели у отаџбину супруге, тојест, у Русију. У деведесетим годинама такви случајеви нису били реткост. Али чак и без обзира на фактор реемиграције, данас су у Србији друштва руске дијаспоре „деведесет процената друштва жена-Рускиња“, како је у разговору са аутором приметила председница друштва „Руски талас“ Ина Дели. Све хуманитарне иницијативе Русије, које се односе на руску дијаспору у Србији, треба да полазе од тога да је та дијаспора већински женска, да поседује хуманитарно или природно образовање, има двоје-троје деце, а многе су самохране мајке.

Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Совјетског Савеза, а потом политичке и економске кризе које су уследиле 1990-их година, одбацили су односе Русије и Србије практично на ниво касног средњовековља. Срби у Србији, а такође у Хрватској и Босни, током целокупног периода „југокризе“, која се преточила у ратне сукобе, етничко чишћење, економску саботажу, рачунали су на помоћ Русије, ако не војну, а оно макар дипломатску. Остављајући по страни питање о томе ко је крив за започињање рата на територији бивше Југославије, констатујмо само да је из балканског региона почетком 90-их година Русија отиша делимично због тешке економске кризе, а делимично да би удовољила дипломатским алијансама са западним партнерима. У региону присуствују руске мировне снаге, али оне делују под окриљем међународних организација. Појединачна испољавања сопствене иницијативе Русије, као што је пребацивање руских мировних снага из Босне на Косово јула-августа 1999. године, изазивала су талас ентузијазма у Србији и панику у западним медијима, али то не мења укупну слику.

Двехиљадите године обележене су уласком крупног руског капитала у Србију. Ситуација у Србији је у изразитом контрасту са суседном Црном Гором, где су некретнине основни објекат руских капиталних улагања у локалну привреду. У Србији се руски капитал инвестира у енергетику, прераду нафте и металургију. Уопште узев, главно подсећање на Русију у Србији данас су бензинске пумпе са логотипима руских нафтних компанија, чије називе овде нећемо наводити како би смо избегли оптужбе за комерцијалну позадину нашег истраживања. Мада тим руским компанијама у принципу и није потребна додатна реклама...

Број грађана руског порекла у Србији, по подацима Амбасаде Руске Федерације, креће се између 7 и 8 хиљада, од чега више од 4 хиљаде њих живи у Београду. Од тог броја око хиљаду људи су грађани Русије који се у Србији налазе на дужем службеном путу, тојест, сарадници су државних институција и представници руског бизниса, чије се присуство у Србији повећава, без обзира на економску кризу, а такође чланови њихових породица. Број Рускиња, које су се у различитим временским периодима удале за Србе и преселиле у Србију за стално, близу је четири хиљаде (неке од њих су задржале руско држављанство, а неке нису). Број потомака емиграната првог таласа не може се прецизно утврдити, јер многи од њих имају српска имена и презимена, али су свесни своје припадности руском свету. Дешава се и обрнуто – сем руског презимена потомака емиграната за Русију их ништа не веже. У највећој мери то се односи на трећу-четврту генерацију потомака „беле“ емиграције.

Основни облик организације српских потомака руских емиграната првог таласа данас је Општекадетско удружење руских кадетских корпуса при Руском дому у Београду. Оно је регистровано у српском Министарству правде 2004. године, а за првог председника је изабран професор В.Н.Саљников, потомак донског козачког атамана, питомац кадетског корпуса у српском граду Бела Црква.

Руски језик и култура и даље су присутни и тражени у Србији, иако у неупоредиво мањој мери него у време М.Суворова и Е.Козачинског. Данас се руски језик изучава на Београдском, Новосадском и Нишком универзитету, у београдском Институту страних језика и низ комерцијалних високошколских установа (Мегатренд, Универзитет браће Карић). Професори руског језика постоје у многим српским гимназијама, како специјалним, тако и онима општег профила. Међутим, не можемо говорити о ренесанси коју преживљава изучавање руског језика у суседној Бугарској и у Србији. То посебно растужује у контексту укупног раста интересовања српске младежи за стране језике.

Посебно помињање заслужује положај руског језика на Косову, јер је тамо ситуација кардинално другачија. На српском Приштинском државном универзитету, који је само по називу везан за престоницу Косова, а у ствари се налази у енклави Косовска Митровица, руски језик је у току последње четири године најтраженији страни језик. У недавном разговору са аутором овог прилога предавачи Универзитета су се жалили не на одуство интересовања за руски језик, већ обрнуто – на помањкање уџбеника и наставне продукције. Покровитељство над косовским универзитетом преузело је неколико руских хуманитарних организација, али је то очигледно недовољно. Повремено уручивање комплета уџбеника, доплома, сувенира, не може чинити дугорочнији утицај на ситуацију у вези са руским језиком у региону.

Из реда друштвених организација Србије, које се баве пропагирањем руског језика и културе, најактивнија је Асоцијација академаца совјетских и руских високошколских установа (председник је Б.Миновски, а потпредседник Управе А.Ковачевић). Неке од организација које се баве пропагандом руског језика и културе постоје већ дуги низ година, али у последње време нису нарочито активне, на пример Славистичко друштво Србије, Српски фонд словенске писмерности и словенских култура. По речима сарадника руске Амбасаде, „у Србији се сваке године распада једно старо друштво руско-српског пријатељства и стварају два нова“. У руководству у покровитељским саветима таквих друштава налазе се добро познати српској јавности „свадбарски генерали“, људи који имају научне степене, али не и жељу да се баве практичним радом. И као последица, на папиру постоје десетине друштава руско-српског пријатељства, а у пракси се активним радом бави тек њих два - три.

Такође, у последње време у друштвима, која прокламују својим циљем пропагирање руске културе и учвршћивање културних веза између руског и српског народа, апсолутно јесно се сагледавају политичке конотације. Та тенденција представља кудикамо већи проблем за Русију од „потјомкинских“ друштава пријатељства. Овде имају места замене појмова и потискивање политиком, поред осталог, косовском тематиком, руско-српског културног дискурса као таквог. Не доводећи у сумњу потребу да се помогне косовским школама и високошколским установама у изучавању руског језика и књижевности, желели би смо да упозоримо руске невладине хуманитарне организације на инволвирање у околополитичке процесе.

(Крај у следећем наставку)

___________________

1 А.С. Аникијев. Како је Тито отишао од Стаљина. М.2002. С.152-154

2 Радован Радоњић. Сукоб КПЈ са Коминформом. Београд, 1979. С.110-111

[Guest Оливера]

Никита БОНДАРЈОВ

Русија и Руси у Србији (V)

У ситуацији, када је руским невладиним структурама које су функционисале у Србији тешко, а каткада практично и немогуће дистанцирати се од полтике, од посебног су значаја представништва руских културних и образовних организација. То су, пре свега, Руски центар за науку и културу (други званични назив – Руски дом) – представништво Федералне агенције за питања Заједнице Независних Држава, дијаспоре у иностранству и међународну културну сарадњу (Россотрудничество) (1). Руски центар за науку и културу у савременом облику правни је наследник како емигрантског Руског дома који је носио име Императора Николаја II, тако и Дома совјетске науке и културе. Он је смештен у истој згради као и две организације које су претходиле његовом појављивању, изграђеној 1933. године по пројекту руског архитекте В.Баумгартена у центру Београда као културнo стециште руске дијаспоре. Директор Руског центра за науку и културу је В.В.Кутирин, функцију заменика директора врши В.И.Кириченко, а образовним програмима руководи Т.Ј.Иринархова. Руски дом је средиште културног живота руског Београда у коме се редовно организују фестивали, конференције, симпозијуми и изложбе. При Руском дому раде библиотека и видеотека, различити кружоци и креативни студији. На жалост, најпопулранији од њих данас је балетски кружок, на који се полазници пријављују годину унапред. А што се библиотеке Руског дома тиче, она се не може похвалити таквом навалом оних који желе да се упознају са руском културом. По речима сарадника, њу посећује највише 5 људи дневно.

Током последњих година бележи се приметан раст утицаја Средње школе при Амбасади Руске Федерације на културну ситуацију у Србији. Од 1979. године „руска школа“ заузима повелику парцелу на територији Новог Београда и представља комплекс од неколико троспратница и петоспратница: зграде у којој се изводи настава, интерната са 150 места, стамбеног простора за сараднике школе, спортских терена и парка. При максималном оптерећењу, разреди броје до 350 ученика. Данас школу похађа 151 школарац, при чему су тек трећина – деца сарадника руских представништава, док су две трећине углавном деца из мешовитих руско-српских бракова. При школи функционишу различити курсеви, кружоци и студији. Она се заслужено сматра једном од најпрестижнијих школских установа Београда, нарочито у структури основног и средњег образовања. Школа одржава контакте са образовним установама града Београда, Руским културним центром и Руском православном црквом.

Слика о присуству руске дијаспоре и културе у Србији не би била потпуна ако би смо се ограничили само на организације и друштва. Постоји неколико Руса који се баве пропагирањем и неговањем руског језика и културе, а који то чине ништа мање успешно од колектива и организација.

Наведимо само двоје од њих.

Алексеј Борисович Арсењев је главни историограф руске емиграције у Србији, човек свеобухватног знања и свестраног интересовања. Потомак је емиграната првог таласа, аутор низа књига о историји руске емиграције у Србији, написаних на врхунском научном нивоу. То је тим више занимљиво ако се зна да Арсењев није историчар по образовању, већ енерго-инжењер, који је своју радну каријеру почео у рафинерији нафте у Новом Саду. И сам је он родом из тог града, а његова почетна интересовања била су везана за судбине Руса у српској области Војводини. Међутим, данас сфера Арсењевљеве научне делатности излази изван оквира Србије и бивше Југославије, укључујући Балкан у целини. Његова лична библиотека садржи хиљаде томова из историје руског расејања, међу којима су ретка издања којих нема чак ни у каталозима највећих библиотека. Сувишно је говорити да је Алексеј Борисович увек спреман да истраживачима и просто људима које интересује судбина Руса у Србији помогне како саветима, тако и јединственим информацијама из своје библиотеке и архива.

Исти такав ентузијаста попут А.Б.Арсењева на послу промовисања руске културе у Србији је и преводилац, уредник и организатор издања савремене руске литературе на српском језику Олга Кирилова. По њеним сопственим речима, Кирилова је „допутовала у Београд да напише дисертацију о Иви Андрићу, а остала целих петнаест година“. Кирилова је себи поставила циљ да упути Србе у сада цватући у Русији жанр „историјског детектива“. Од 2004. до 2008. године она је превела и објавила у београдској издавачкој кући „Информатика“ 15 романа Бориса Акуњина о Ерасту Фандорину. При том се Кирилова није ограничила само на превод – сваки том пропраћен је опширним коментарима о историји и култури Русије, кратким биографијама помињаних у роману историјских личности, илустративним материјалом из дате епохе. У неким издањима обим „пратећих“ делова књиге близу је обиму романа као таквог. Српски критичари и читаоци високо су оценили рад О.Л.Кирилове, подједнако као и аутор романа, који је изјавио да његове књиге на страним језицима треба издавати управо онако како то чине у Србији. Кирилова се не зауставља на досад урађеном, па је 2007-2008. године реализовала издање „Московске саге“ Василија Аксјонова на српском језику. Сада О.Кирилова ради на пројекту увођења српских читалаца у литературу руске емиграције, пошто на српски језик „белоемигрантска“ поезија и проза практично никада нису превођене. Када је реч о ангажовању таквих људи руског света као што су А.Арсењев и О.Кирилова, од представника руске дијаспоре у Србији најчешће се може чути епитет „пожртвованост“. Епитет је апсолутно заслужен.

Основно материјално оваплоћење присуства руске дијаспоре у Србији, подједнако као и симболи континуитета руске културне мисије, свакако су Руска црква св.Тројице у Београду и Руско гробље. „Руска парцела“ на Новом гробљу у Београду постала је последње уточиште за хиљаде емиграната, а такође за руске учеснике Првог светског рата, који су погинули на територији Југославије. Године 1935. на гробљу је постављен монумент „Николају II и два милиона руских војника Великог рата“, по пројекту архитекте Р.Верховског. У основи масивног споменика налази се костурница, у којој почивају руски војници и официри. Велики део руских емиграната, који су се настанили у Београду, сахрањен је управо на том гробљу, поред осталог и они који су умрли већ у комунистичким временима. Током последњих година Руско гробље у прилично је запуштеном стању, монумент и изграђену 1931. године Иверску звонару нагриза зуб времена. Прошле године у судбини Руског гробља наговештене су промене – депутат Државне думе Руске Федерације, предузетник Анатолиј Лисицин преузео је на себе финансирање обнове Руског гробља. Фонд А.Лисицина има искуства у извођењу сличних радова на територији Русије, што обећава да ће пројекат бити успешно реализован.

Руска црква св. Тројице саграђена је 1924. године по пројекту архитекте В.В.Сташевског, а цркву је освештао митрополит Антоније Храповицки 28. децембра 1924. године. То је омање здање у псковско-новгородском стилу, које су творци намерно сакрили иза громадне псеудо-византијске цркве св. Марка. Цркву је градио „цео свет“, тојест, новац за њено подизање приукупљен је међу руским избеглицама. 40 хиљада динара, приличну суму за то време, приложио је за изградњу цркве премијер Србије Никола Пашић. Црква је знаменита пре свега због тога што у њој почива прах генерала П.Н.Врангела, који је преминуо у Бриселу, али је, поштујући његово завештање, сахрањен управо у Београду. Од 1931. године до дана данашњег у Руској цркви у Београду служи свештенички род Тарасјевих. Први представник династије био је отац Виталиј Тарасјев, који је у Троицку цркву дошао као црквењак, да би 1940. године постао један од стално запослених свештеника цркве, а 1950. године и игуман Подворја Руске православне цркве у Београду. 1974. године отац Виталиј је преминуо, а наследио га је син – отац Василиј Тарасјев (1932-1996). После смрти оца Василија династију је наставио његов син, отац Виталиј, који је и дан-данас старешина храма св. Тројице.

Посебно је занимљиво да су сви Тарасјеви били из реда оних, које паства Руске православне цркве назива „црвеним поповима“, тојест, били су подређени Московској патријаршији. Под крило Москве прешао је још претходник оца Виталија, отац Јоан Сокаљ, и то не по принуди, већ по сопственом, дубоко свесном избору. На Москву су наставили да се оријентишу и свештенци из рода Тарасјевих. За њих, поред осталог за оца Василија, није било антагонизма између „белоемигрантске“ пастве и оријентације на комунистичку Москву. Парохијанима својим је отац Василиј објашњавао, да је „Русија једна, па ма какво у њој било политичко уређење и ма како се она званично звала, јер друге Русије ми нећемо имати“ (2) . За другу и трећу генерацију руских емиграната у Србији те речи су значиле свету истину. Говорећи о роду Тарасјевих морамо поменути и истакнутог филолога, професора русистике А.В.Тарасјева, сина оца Виталија. Андреј Виталјевич је васпитао не једну генерацију српских русиста, и он предаје и дан-данас. У историји те породице одражена је и свеукупна историја руске дијаспоре у Србији – од времена Александра Карађорђевића, преко година владавине Јосипа Броза Тита, несрећних деведесетих година XX века, па до наших дана. На жалост, таквих руских породица у Србији скоро да није ни остало...

* * *

Резимирајући све горе изложено констатујмо да је судбина руске дијаспоре у Србији уникатна. Свестрано и вишестрано присуство у научном и културном животу земље у међуратном периоду, полуилегално егзистирање у комунистичким годинама, препород културног живота дијаспоре у XXI веку снагом људи од којих је мали број њих био непосредно везан са емиграцијом првог таласа. При том – континуитет материјалног оваплоћења руског присуства у Србији: Руски дом, Руска црква, Руска школа, Руско гробље. Након упознавања са ситуацијом у руској дијаспори у Србији ствара се утисак да се управо сада она формира у крајњем облику, да поприма сопствено лице. Руска дијаспора у Србији је вишекомпонентна, социјално разнолика, али постоји некаква заједничка за целокупну ту дијаспору у Србији културна основа, на којој се дешава уједињавање. Та културна основа укључује како наслеђе руских апатрида 20-30 година, тако и историју узајамних односа социјалистичке Југославије и СССР. И природно, вечите вредности – руску литературу и руски језик. Учешће руских невладиних хуманитарних организација у подржавању и унапређивању руске културе у Србији представља реално оваплоћење присуства Русије у балканском региону. То је управо та везујућа са Русијом пупчана врпца, која је недостајала емиграцији првог таласа.

____________________

(1) Раније представништво Росзарубежцентра

(2) Цитат из часописа „Слово“ („Реч“), бр.7-8, 1995.

[Guest Оливера]

Руси помагали Србима упркос логици

11.06.2010,

Почетком 20. века једна од полуга утицаја у европској политици била је хуманитарна делатност. Понекад су је користили као додатни аргумент у решавању дипломатских питања. Ипак, објаснити хуманитарни аспект руско-српских односа у време Првог светског рата само сврсисходношћу немогуће је. Већина учесника догађаја показала је искрено саучешће, неравнодушност братског народа, чак и сампожртвовање.

Такви су закључци из књиге Русија и Србија: из историје руско-спрских односа у време првог светског рата, чија презентација је одржана недавно у амбасади Републике Србије у Москви. Њен аутор, историчар Галина Шевцова, заинтересовала се за руско-спрске односе пре неколико година, када се нашла у Србији на службеном путу. Научница је почела да тражи тамо изворе на ову тему. По њима се испоставило да је познато да су Руси помагали Србија, а како су тачно помагали, ни речи. Галина Шевцова говори:

Пре свега учила сам по књизи Николе Поповића Србија и Царска Русија. Из ње сам сазнала да су Руси заиста помагали, слали своје мисије, али у извору није било указано шта су они конкретно учинили за Србију. Даље научник пише да је Русија највероватније престала да помаже Србији од 1915. године. Шта више, видела сам много књига које су написали спрски научници са великом љубављу према страним мисијама: енглеској, француској, америчкој, холандској. У њима је истакнуто много персоналија. А Руси ако су се помињали, онда ни о каквим персоналијама није било речи.

Књига Галине Шевцове садржи много до сада непознатих имена и чињеница. На пример Александра Павловна Гартвиг. Њен отац је командовао Санкт-Петербушким гренадирским пуком, а муж јој је био специјални изасланик у Србији. Александра Павловна је када је остала удовица, већ у позним годинама, могла да се врати у Русију и проживи остатак живота у миру и са солидним иметком. Али она није оставила Србију у тешко време и постала је председник комитета у русој мисији и координирала сву помоћ која је стизала из Русије - топле ствари, завоје, новац, обилазила руске болнице у Нишу, Скопљу, Битољу. 1914. године Александра Павловна Гартвиг је била награђена почасним знаком Црвеног Крста. У међувремену њена ћерка Људмила Николајевна радила је као добровољна милосрдна сестра у Иверској болници у Београду.

Или, на пример, Галина Шевцова такође пише о милосрдној сестри српског одреда Петроградског Словенског добротворног друштва Татјани Александровној Абрамовој, која је такође одбила да прими плату за свој тежак труд, и о много других подвижника и подвижница.

Одлучила сам да ћу писати о томе ко су били ти људи, шта су радили, каква им је била мотивација, зашто су помагали Србији, каже Галина Шевцова. Јер у суштини то је било упркос логици. Посебно ако се погледа штампа с почетка Првог светског рата. У чланцима се између осталог говорило: ми не можемо да помажемо другим земљама, нама самима недостаје ресурса, сами ћемо водити крвави рат. И у јавном мњењу прво није било суперзадатка да се помогне Србији.

На крају Галина Шевцова каже:

Када сам писала ову књигу надала сам се да ће се наћи људи који ће наставити да траже овај материјал, да додају нешто своје. Веома се надам да ће тема руске помоћи Србији одјекнути и у руској, и у српској литератури.

Галина Шевцова планира наставак истраживања руско-спрских односа.

[Guest Оливера]

Питомци Кадетских корпуса из Русије посетили Патријарха Иринеја

30. јун 2010

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј примио је данас у Српској Патријаршији у Београду питомце обновљених Кадетских корпуса из Русије. По већ устаљеној традицији, питомци крајем јуна и почетком јула месеца, у оквиру духовно-образовне екскурзије дошли су да Патријарха српског умоле за благослов како би обишли манастире и остале културне знаменитости у Србији.

[Guest Оливера]

Руска медаља за Бориса Тадића

8.07.2010

Фото: РИА Новости

Председник Србије Борис Тадић је одлуком руског руководства одликован почасном медаљом „65 година Победе у Великом Отаџбинском рату 1941-1945 године" за велики допринос у припреми и одржавању јубилеја победе у Србији. Јуче у председничкој палати медаљу Борису Тадићу је уручио амбасадор РФ у Београду Александар Конузин:

"2010 године, први пут за последњих 20 година у Србији је посебно свечано обележен празник Победе, - говори господин Конузин. - У церемонији су учествовали руководиоци државе и владе, била је поклоњена посебна пажња ратним ветеранима. Веома је важно то да су тих дана имена хероја Црвене Армије, имена народних хероја Југославије, маршала Толбухина и генерала Жданова враћена улицама Београда. Осим тога, Борис Тадић је присуствовао паради у Москви, на Црвеном тргу 9.маја, што је још једном подсетило на победоносну улогу Русије и Србије у Другом Светском рату.

Награда председнику Тадићу је уручена у свечаној атмосфери. Након тога сам лично разговарао са председником. Председник се још једном вратио теми јачања антифашистичке сарадње Русије и Србије. Он је нагласио да су, нажалост, неофашистичке тенденције и даље живе у Европи. И Србија у Русија треба да иступе као једини фронт у борби против њих. Председник је такође рекао да ће високи ниво, на којем је обележен Дан Победе 2010 године, бити сачуван и одржаван у наредним годинама. Односно, тај наш, заједнички са Србима празник постаје додатни аргумент пријатељства између Србије и Русије" - рекао је на крају интервјуа амбасадор РФ у Србији Александар Конузин.

Извор: Глас Русије

[Guest Оливера]

Одлука Међународног суда правде није утицала на став РФ о непризнању Косова

23.07.2010.

Одлука Међународног суда правде о томе да самопроглашење независности Косова не противречи  међународним нормама права није утицала на став Москве, која не признаје суверенитет покрајине, саопштава МИП РФ. „Принципијелно је важно да је суд дао оцену само декларацији, специјално рекавши да није разматрао у ширем плану питање о праву Косова на отцепљење од Србије у једностраном поретку. У својим одлукама суд се изјаснио о последицама доношења те одлуке, и о томе да ли је Косово држава. Наш став о непризнању независности Косова.

Одлука Међународног суда ОУН о Косову је политичка и може да послужи као пример за друге непризнате територије, сматра председник фонда „Нова Евроазија" Андреј Кортунов. „То је пре свега политичка одлука, диктирана како у саставу самог суда, тако и у међународним структурама, које су утицале на признање независности Косова, рекао је Кортунов за РИА Новости. Он је такође додао, да ће та одлука бити преседан за друге непризнате територије.

Према изворима државног радија Глас Русије

[Guest Оливера]

Пријем у Српској Патријаршији – 27. јул 2010.

Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Атанасије примио је данас у Српској Патријаршији у Београду представнике Православне гимназије у близини Светотројицке-сергијеве лавре код Москве. Ова школа поред стандардног образовања има широк спектар хуманитарних активности, па су чланови делегације замолили Преосвећеног Владику Атанасија, као викара Његове Светости патријарха српског Г. Иринеја, за архипастирски благослов и духовну и молитвену подршку како би још успешније наставили своју мисију.

Током боравка у Србији, делегација је имала прилику да посети српске светиње у Сремским Карловцима, околини Ваљева и Београда, о чему су говорили на данашњем пријему са посебним одушевљењем.

[Guest Оливера]

ПАТРИЈАРХ КИРИЛ ЧЕСТИТАО ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ИРИНЕЈУ 80. РОЂЕНДАН

Објављено од стране Светигора на 30. август 2010.

МОСКВА, 30. августа – Патријарх московски и све Русије Кирил честитао је Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском Иринеју 80-и рођендан, саопштава Patriarchia.RU.

„Од свег срца Вам честитам 80-и рођендан“, каже се у честитки. „Овај славни јубилеј Ви обиљежавате у расцвјету духовних снага, сагласно ријечима Псалмопојца:

„Засађени у дому Господњем…још ће се умножити у старости дубокој…да најаве, да је праведан Господ“ (Пс. 91:14-16).

Промислом Божјим, Вас поштованог и ауторитативног јерарха, чувара православне вјере, запало је жријебом да ступите на Патријарашки престо Српске православне цркве, којој сте посветили сав свој живот. Кроз дугогодишње уређивање старе епархије у Нишу стекли сте мудрост и искуство, који су данас пријеко потребни у одговорним пословима управљања цијелом Српском православном црквом.

И зато у овај значајан дан узносим Господу Нашему Исусу Христу усрдне молитве да пошаље Вашој Светости мира и непресушне духовне радости као и да Вас тјелесно укријепи и пошаље помоћ одозго на многаја и благаја љета поглаварског служења“.

Извор: Blagovest-info.RU

[tanja m.]

Neka Gospod blegoslovi nasu bracu Ruse koji brinu i pomazu nas stradalni narod i nase svetinje na Kosovu i Metohiji.Neka ih  Duh Sveti nadahne da sprovedu u delo dosledno ono sto su najavili,a to je da ce RF pod blagoslovom Patrijarha Kirila ,preuzme brigu i obezbedjenje nasi vekovnih pravoslavnih svetinja.Boze blagoslovi i cuvaj nasu svetu Rusiju.

[Guest Оливера]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУЖИО МОЛЕБАН ПРЕД ВЛАДИМИРСКОМ ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖЈЕ

Објављено од стране Светигора на 18. октобар 2010.

МОСКВА, 15. октобра – 15. октобра 2010. године Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије стигавши у Русију поводом свечаности посвећених 15-ој години Међународног фонда јединства православних народа посјетио је храм светог Николе у Толмачах при државној Третјаковској галерији, саопштава служба за комуникације Одјељења спољних црквених веза Московске патријаршије.

У Никољском храму владика Амфилохије је у саслужења настојатеља протојереја Николаја Соколова и свештенства парохије служио молебан пред чудотворном Владимирском иконом Мајке Божје. Служби су присуствовали представник Фонда јединства православних народа у Србији и Црној Гори Славко Крстајић, извршни директор међународне организације „Уједињена српска дијаспора Евроазије“ Рајо Војиновић, директор Адриа центра В.В. Колбановски, сарадник Одјељења спољних црквених веза Московске патријаршије А. Ј. Хошев.

Протојереј Николај Соколов је заблагодарио јерарху Српске православне цркве за зајдничку молитву и предао му на дар прецизну копију Владимирске иконе Царице небесне – тако се зове „балканска копија“ коју је живописао протођакон Алексеј Труњин.

Митрополит црногорско-приморски је благословио присутне копијом Владимирске иконе Богородице, рекавши: „Нема на свијету мјеста гдје се не би поштовала икона Мајке Божје Владимирска“, казао је је архипастир, истакавши посебан значај те свете иконе и за српски народ. „Балканска“ копија иконе би требало да буде смјештена у храму светог великомученика Лазара цара српскога, који ће бити подигнут у Црној Гори.

Након тога владика Амфилохије је у пратњи протојереја Николаја Соколова погледао светиње храма и поклонио се икони Свете Тријице преподобног Андреја Рубљова која се чува у Третјаковској галерији.

Извор: Pravoslavie.RU

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]