Руско-српски односи (духовни и световни)

[Guest Оливера]

Биста Императора Николаја Другог

1935.

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

[Guest Оливера]

Валериј Алексејев, председник Међународног фонда јединства православних народа

Православље је душа наших народа

Валериј Алексејев је рођен 23. октобра 1953. године у Астрахану. Дипломирао је историју на Државном универзитету. Од 1994. до 2003. године радио је као саветник председника Државне думе Федералне скупштине. У исто време био је члан Комисије о верским удружењима Владе Руске Федерације. Одбранио је докторску дисертацију из философије на Московском државном универзитету Ломоносов на тему „Изазови државно-црквених односа у 20. веку”. Од 1994. предаје на Московском државном универзитету.

Аутор је многих књига, научних и аналитичких радова у руским и страним штампаним медијима о проблемима црквено-државних односа, као и положаја Православља у савременом свету.

Председник је Међународног фонда јединства православних народа, који је основан са благословом блаженопочившег патријарха Алексија Другог. Фонд сада послује под духовном заштитом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила.

Када је формиран, како је организован Међународни фонд и какви су његови задаци?

– Наш фонд је формиран почетком 1995. године, што значи да се ових дана навршава 15 година од његовог настанка. Фонд је створен са циљем остваривања сарадње православних из разних земаља, ради њихове консолидације и активизације њихових напора у делу културне и друштвене сарадње, са циљем указивања помоћи Православној Цркви у њеном социјалном служењу и њеној међународној и друштвеној пракси, итд. У нашим земљама су сада формирана грађанска друштва, и веома је важно да се у структури грађанског друштва појави тако значајна компонента као што је Православље, које ће својом оживотворујућом силом ободрити грађане.

Шта, по Вашем мишљењу, Православље уопште значи за наше народе, и како бисте оценили сарадњу и узајамне односе православних народа?

– За наше народе, за народ Русије, Србије, Бугарске и Украјине, Православље је – душа народа. У биолошком и физичком, у историјском смислу, народ представља својеврсни организам, својеврсно национално тело, а религија, Православље, јесте душа тога тела. И као што ниједан живи организам не може да опстане уколико није испуњен животодавном силом душе, тако су и наши народи, одричући се Православља, искусили само несрећу и беду. Веома је добро што су се данас, у овом сложеном периоду светске историје, наши народи вратили Православљу, и то нам даје наду и увереност да са више оптимизма гледамо на будућност.

У свечаној сали при саборном храму Христа Спаситеља у Москви, 21. јануара 2010. године, уручене су награде Међународног фонда јединства православних народа. Реците нам нешто о наградама овога фонда и о лауреатима за ову годину.

– Ове године одржана је петнаеста, јубиларна церемонија уручења награда, и на овој церемонији награде су биле додељене високим личностима савременог света. Као прво, награда је додељена врховном патријарху и католикосу свих Јермена, Гаригину Другом, истакнутом богослову и активном посленику светског хришћанског покрета. Он је духовни вођа Јермена, како оних који живе у границама своје историјске постојбине, тако и оних многобројних Јермена који живе изван своје историјске отаџбине, расејани широм земаљске кугле. Зато је избор патријарха Гаригина као лауреата ове награде наишао на велико одушевљење у целом хришћанском свету и, наравно, међу огромном јерменском дијаспором, јер јерменски народ историјски припада Хришћанству, па и више од тога: Јерменија је била прва земља у свету која је прихватила Хришћанство као државну религију, што значи да је то учинила чак и пре Византије. Већ је 1700 година како је овај народ веран Христу и свом избору, и улога врховног патријарха у духовном животу јерменског народа увек је била велика. Из тог разлога је ова заслужена награда у целом хришћанском свету наишла на одобравање. Радује нас што је Његова Светост патријарх Гаригин Други допутовао у Москву и што је учествовао у додели ове награде.

Што се тиче номинација за награду која се додељује државним поглаварима, она је ове године припала председнику Руске Федерације Димитрију Медведеву, што такође одговара узвишеном духу ове награде, а такође и узвишеном значају наше православне сарадње. Као што је познато, Русија је својеврсни лидер према броју људи који припадају Православној Цркви; по неким проценама, сматра се да у Русији данас живи око сто милиона православних хришћана, и, услед тога, сама земља и Руска Православна Црква играју водећу улогу у православном свету. Чињеница да председник Руске Федерације поклања тако много пажње и труда питањима Православља и афирмацији православних вредности у животу секуларног друштва – а морамо признати да се свет суочава са изазовима све веће секуларизације – као и чињеница да он и у својој државничкој делатности велику пажњу поклања питањима православног јединства, говори да му је ова награда припала сасвим заслужено.

Награда је додељена и истакнутом српском филмском режисеру и културном посленику, Емиру Кустурици, и веома је важно да је Кустурица примио са великом радошћу ову награду. То говори да и у свету такозваног културног андерграунда постоје људи који високо цене традиционалне, фундаменталне вредности свога народа и свог културног наслеђа и настоје да их презентују целокупној културној јавности. Господин Кустурица је имао прилику да се сретне са Његовом Светошћу патријархом Кирилом, као и са председником наше државе Димитријем Медведевим.

Такође, награду добијају и значајне црквене организације и научне установе, а ове године она је припала истакнутој установи, Богословији светог Владимира из Њујорка. Она је основана још у време када је патријарх Тихон управљао православним парохијама у Сједињеним Државама, међу којима су тада биле и српске, и бугарске, и румунске парохије, тако да би се могло рећи да је ова богословија на неки начин основана на духовном наслеђу свих православних хришћана који су се из разних земаља, вољом историјских околности, нашли у Сједињеним Америчким Државама. Снажан импулс овој Богословији и њеном развоју касније су дали тако истакнути богослови 20. века као што су Лоски, Шмеман и Мејендорф. Најзад, ова Богословија данас представља једну од најбољих православних научних институција, не само у Северној и Јужној Америци, него и на целој западној полулопти. И као што су рекли представници професорске корпорације богословије, који су дошли у Москву да приме ову награду, награда није важна сама по себи, него као признање њиховом труду на утврђивању положаја Православља на тако мултирелигиозном и мултикултурном простору као што су Сједињене Америчке Државе.

Блаженопочивши патријарх српски Павле такође је добио награду Фонда.

– Да, и ми смо веома поносни што је патријарх Павле који је, можемо то слободно рећи, водио живот светог подвижника, нашао могућност и да прими ову награду 2002. године, заједно са председником Путином. Веома је символично, веома важно што су ова два човека, сваки на свој начин и сваки на свом положају, државном и црквеном, добила награду за свој труд на јачању Православља. И у потоњим годинама, чак и у време када се већ налазио у болесничкој постељи, свјатјејши патријарх Павле се увек са топлином сећао своје посете Москви и овог фонда, тако да је увек радо примао и нас, руководиоце фонда, и ценио његову делатност.

Битно је напоменути да награду Фонда не добијају само људи који заузимају важна места у Цркви и држави, него и они који се не налазе на тако битним функцијама, али чија делатност није ништа мање важна у нашем православном свету.

Међународни фонд је 2004. г. у Москви организовао добротворну вечеру чији је циљ био прикупљање помоћи за изградњу храма Светог Саве у Београду.

– Да, ми смо заиста спровели такву акцију које се и данас још многи сећају. То није била само ова вечера, него програм далеко обимнијег формата, програм свечаних сусрета одржаних током „месеца Србије”. Овај догађај није значио само израз нашег поштовања према овом светитељу, који је толико значајан за српску Цркву, него и символ уздизања Србије и њене афирмације након што је била изложена суровој агресији и бомбардовању НАТО-а на челу са Сједињеним Америчким Државама. Зато је то у целом свету, а православном посебно, схваћено као чин подршке Србији – значи, не само као помоћ при изградњи храма, иако је и то било веома важно, него као чин видљиве солидарности наше земље са српским народом.

Ове године је одржана и 16. Међународна конференција у Либану, на којој су учествовали представници из 20 земаља света. Реците нам нешто о теми ове конференције и о томе какви су њени закључци.

– Чини ми се да је тема ове конференције била веома важна за садашњи свет који је захваћен глобализацијом. У секуларном свету, веома је важно да се ослањамо на узвишене духовне и културне вредности традиционалних религија, јер оне формирају наш идентитет, само духовно биће и сам духовни простор наших народа. Ова тема је веома важна управо данас, када је процес глобализације у свету дошао у безизлазан положај.

У суштини, политички лидери данас изјављују да је глобализација у оном виду у којем се до сада остваривала, довела до глобалне кризе, и ми данас не преживљавамо само економску кризу, него је та криза захватила и све остале сфере живота, а то је у великој мери узроковала управо глобализација током свих двадесет година, колико она и траје. Одговорни политички, религиозни и друштвени лидери православног света на тој конференцији указивали су на погубне последице глобализације, јер је она лишена духовног садржаја и преиспуњена меркантилизмом и егоизмом. На овој конференцији смо, да тако кажемо, сводили рачуне о овој етапи у развоју човечанства и, уопштено, закључило се да су они веома лоши, али постоји и велика нада да је свет увидео да је, без духовних вредности, даљи развој, са глобализацијом или без ње, немогућ.

Какви су руско-српски историјски односи и какав је потенцијал руско-српских веза у будућности?

– Сматрам да су у целом словенском свету, у православном свету, наши односи традиционално добри, штавише, чини ми се да су то најбољи односи. Нећу да кажем да у нашим односима са другим народима постоји нешто лоше, али мислим да су Срби, као и руски народ, у 20. веку поднели највећа искушења, и то је веома зближило наше народе; с друге стране, ми смо блиски и по националном типу, и по карактеру, и по историјској судбини, и све то заједно формирало је одличан темељ за наше односе, и зато ја на њих гледам са великим оптимизмом.

Какви су односи државе и Цркве у Руској Федерацији у овом тренутку?

– Као научнику, доктору наука и професору који у овом тренутку на Московском универзитету „Ломоносов” држи курс посвећен овој теми, чини ми се да су ти односи готово идеални и да је у овом јединственом тренутку свестрана сарадња потребна како Цркви, тако и држави.

Планирате ли да дођете у Србију поводом инаугурације Његове Светости патријарха Иринеја?

– Да, заиста то планирам. Упутио сам свјатјејшем патријарху Иринеју топлу поздравну честитку поводом његовог избора, и желимо му Божју помоћ у његовом служењу. Успоставили смо добре односе са Свјатјејшим Иринејем током боравка у његовој епархији, у граду Нишу, где смо својевремено, пре две године, спроводили велики програм „Гласови православне Русије”. Он нас је том приликом срдачно примио, и на томе смо му веома багодарни, надајући се и будућој сарадњи. Међутим, моја будућа посета биће повезана и са отварањем српског центра нашег Фонда, нашег одељења у Србији, тако да ова посета неће бити само протоколарног, него и корисно-практичног карактера.

Разговарао: Бранимир Нешић

Превела :Антонина Пантелић

[Guest Оливера]

Телеграм саучешћа Патријарха српског поводом трагедије у Москви

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј упутио је Његовој Светости Патријарху московском и све Русије Г. Кирилу и г. Дмитрију Анатољевичу Медведеву, председнику Руске Федерације, телеграме саучешћа поводом тешке трагедије у Москви. Патријарх је у телеграму истакао да искрено саучествује са породицама пострадалих и руским народом у болу који је нанела експлозија у подземној железници, са великим људским жртвама.

[Guest Оливера]

У згради Нафтне индустрије Србије у Новом Саду отворен Српско-руски културни центар. Центар ће бити место на којем ће грађани свакодневно моћи да се упознају са вредностима Руске Федерације, рекао амбасадор Конузин.

У Пословној згради Нафтне индустрије Србије у Новом Саду свечано je отворен Српско-руски културни центар, а свечаности су присуствовали амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Конузин, генерални директор НИС-а Кирил Кравченко и владика јегарски Порфирије.

Зграда НИС у Новом Саду, где ће се налазити Српско-руски културни центар

"Од нашег првог дана у Србији решили смо да боље упознамо српску културу и историју, јер смо оценили да је то основа заједничког успеха", рекао је Кравченко и додао да је пословодство НИС-а из тог разлога раније објавило књигу о српској историји и култури на руском језику.

Према његовим речима, то је био први корак ка развоју међусобних односа запослених у НИС-у и колега који су дошли из Русије после продаје националне нафтне компаније руском "Гаспрому", а отварање Центра само је још један допринос бољој сарадњи две земље.

"Без обзира на глобалну економску кризу, овакве ствари побољшавају међусобне односе, а отварање Српско-руског културног центра само је нови корак ка томе", оценио је Кравченко.

Амбасадор Конузин је рекао да је последњих година и месеци у Србији очигледан појачани осећај за Русију, њену културу, уметност, историју и језик, јер се сваке недеље у Србији организују догађаји који су у вези са том земљом.

Према његовим речима, културни центар у Новом Саду биће место на којем ће грађани свакодневно моћи да се упознају са вредностима Руске Федерације, а моћи ће и да обаве конзуларне послове које су до сада могли само у Амбасади у Београду.

Три удружења српско-руског пријатељства

Директорка културног центра Радојка Ковач рекла је да ће то бити место окупљања људи који желе да сазнају нешто више о српској и руској култури, а најавила је да ће у просторијама центра убудуће радити и три удружења српско-руског пријатељства.

Владика јегарски Порфирије рекао је да центар није само симбол пријатељства две земље, већ је и показатељ да су српски, руски и сви словенски народи "једноплемени и једноверни".

"Наша култура је јединствена и заједничка, а култ који обједињује ове народе су православна црква и православна вера", рекао је владика Порфирије.

Поводом отварања културног центра постављена је изложба фотографија "Ослобођење Београда" на којима се виде припадници Црвене армије након ратних дејстава.

Фотографије су први пут изложене јавно, а издвојене су из приватне колекције генерала Жданова.

[Guest Оливера]

Валериј Алексејев, председник Међународног фонда јединства православних народа

Православље је душа наших народа

Валериј Алексејев је рођен 23. октобра 1953. године у Астрахану. Дипломирао је историју на Државном универзитету. Од 1994. до 2003. године радио је као саветник председника Државне думе Федералне скупштине. У исто време био је члан Комисије о верским удружењима Владе Руске Федерације. Одбранио је докторску дисертацију из философије на Московском државном универзитету Ломоносов на тему „Изазови државно-црквених односа у 20. веку”. Од 1994. предаје на Московском државном универзитету.

Аутор је многих књига, научних и аналитичких радова у руским и страним штампаним медијима о проблемима црквено-државних односа, као и положаја Православља у савременом свету.

Председник је Међународног фонда јединства православних народа, који је основан са благословом блаженопочившег патријарха Алексија Другог. Фонд сада послује под духовном заштитом Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила.

Када је формиран, како је организован Међународни фонд и какви су његови задаци?

– Наш фонд је формиран почетком 1995. године, што значи да се ових дана навршава 15 година од његовог настанка. Фонд је створен са циљем остваривања сарадње православних из разних земаља, ради њихове консолидације и активизације њихових напора у делу културне и друштвене сарадње, са циљем указивања помоћи Православној Цркви у њеном социјалном служењу и њеној међународној и друштвеној пракси, итд. У нашим земљама су сада формирана грађанска друштва, и веома је важно да се у структури грађанског друштва појави тако значајна компонента као што је Православље, које ће својом оживотворујућом силом ободрити грађане.

Шта, по Вашем мишљењу, Православље уопште значи за наше народе, и како бисте оценили сарадњу и узајамне односе православних народа?

– За наше народе, за народ Русије, Србије, Бугарске и Украјине, Православље је – душа народа. У биолошком и физичком, у историјском смислу, народ представља својеврсни организам, својеврсно национално тело, а религија, Православље, јесте душа тога тела. И као што ниједан живи организам не може да опстане уколико није испуњен животодавном силом душе, тако су и наши народи, одричући се Православља, искусили само несрећу и беду. Веома је добро што су се данас, у овом сложеном периоду светске историје, наши народи вратили Православљу, и то нам даје наду и увереност да са више оптимизма гледамо на будућност.

У свечаној сали при саборном храму Христа Спаситеља у Москви, 21. јануара 2010. године, уручене су награде Међународног фонда јединства православних народа. Реците нам нешто о наградама овога фонда и о лауреатима за ову годину.

– Ове године одржана је петнаеста, јубиларна церемонија уручења награда, и на овој церемонији награде су биле додељене високим личностима савременог света. Као прво, награда је додељена врховном патријарху и католикосу свих Јермена, Гаригину Другом, истакнутом богослову и активном посленику светског хришћанског покрета. Он је духовни вођа Јермена, како оних који живе у границама своје историјске постојбине, тако и оних многобројних Јермена који живе изван своје историјске отаџбине, расејани широм земаљске кугле. Зато је избор патријарха Гаригина као лауреата ове награде наишао на велико одушевљење у целом хришћанском свету и, наравно, међу огромном јерменском дијаспором, јер јерменски народ историјски припада Хришћанству, па и више од тога: Јерменија је била прва земља у свету која је прихватила Хришћанство као државну религију, што значи да је то учинила чак и пре Византије. Већ је 1700 година како је овај народ веран Христу и свом избору, и улога врховног патријарха у духовном животу јерменског народа увек је била велика. Из тог разлога је ова заслужена награда у целом хришћанском свету наишла на одобравање. Радује нас што је Његова Светост патријарх Гаригин Други допутовао у Москву и што је учествовао у додели ове награде.

Што се тиче номинација за награду која се додељује државним поглаварима, она је ове године припала председнику Руске Федерације Димитрију Медведеву, што такође одговара узвишеном духу ове награде, а такође и узвишеном значају наше православне сарадње. Као што је познато, Русија је својеврсни лидер према броју људи који припадају Православној Цркви; по неким проценама, сматра се да у Русији данас живи око сто милиона православних хришћана, и, услед тога, сама земља и Руска Православна Црква играју водећу улогу у православном свету. Чињеница да председник Руске Федерације поклања тако много пажње и труда питањима Православља и афирмацији православних вредности у животу секуларног друштва – а морамо признати да се свет суочава са изазовима све веће секуларизације – као и чињеница да он и у својој државничкој делатности велику пажњу поклања питањима православног јединства, говори да му је ова награда припала сасвим заслужено.

Награда је додељена и истакнутом српском филмском режисеру и културном посленику, Емиру Кустурици, и веома је важно да је Кустурица примио са великом радошћу ову награду. То говори да и у свету такозваног културног андерграунда постоје људи који високо цене традиционалне, фундаменталне вредности свога народа и свог културног наслеђа и настоје да их презентују целокупној културној јавности. Господин Кустурица је имао прилику да се сретне са Његовом Светошћу патријархом Кирилом, као и са председником наше државе Димитријем Медведевим.

Такође, награду добијају и значајне црквене организације и научне установе, а ове године она је припала истакнутој установи, Богословији светог Владимира из Њујорка. Она је основана још у време када је патријарх Тихон управљао православним парохијама у Сједињеним Државама, међу којима су тада биле и српске, и бугарске, и румунске парохије, тако да би се могло рећи да је ова богословија на неки начин основана на духовном наслеђу свих православних хришћана који су се из разних земаља, вољом историјских околности, нашли у Сједињеним Америчким Државама. Снажан импулс овој Богословији и њеном развоју касније су дали тако истакнути богослови 20. века као што су Лоски, Шмеман и Мејендорф. Најзад, ова Богословија данас представља једну од најбољих православних научних институција, не само у Северној и Јужној Америци, него и на целој западној полулопти. И као што су рекли представници професорске корпорације богословије, који су дошли у Москву да приме ову награду, награда није важна сама по себи, него као признање њиховом труду на утврђивању положаја Православља на тако мултирелигиозном и мултикултурном простору као што су Сједињене Америчке Државе.

Блаженопочивши патријарх српски Павле такође је добио награду Фонда.

– Да, и ми смо веома поносни што је патријарх Павле који је, можемо то слободно рећи, водио живот светог подвижника, нашао могућност и да прими ову награду 2002. године, заједно са председником Путином. Веома је символично, веома важно што су ова два човека, сваки на свој начин и сваки на свом положају, државном и црквеном, добила награду за свој труд на јачању Православља. И у потоњим годинама, чак и у време када се већ налазио у болесничкој постељи, свјатјејши патријарх Павле се увек са топлином сећао своје посете Москви и овог фонда, тако да је увек радо примао и нас, руководиоце фонда, и ценио његову делатност.

Битно је напоменути да награду Фонда не добијају само људи који заузимају важна места у Цркви и држави, него и они који се не налазе на тако битним функцијама, али чија делатност није ништа мање важна у нашем православном свету.

Међународни фонд је 2004. г. у Москви организовао добротворну вечеру чији је циљ био прикупљање помоћи за изградњу храма Светог Саве у Београду.

– Да, ми смо заиста спровели такву акцију које се и данас још многи сећају. То није била само ова вечера, него програм далеко обимнијег формата, програм свечаних сусрета одржаних током „месеца Србије”. Овај догађај није значио само израз нашег поштовања према овом светитељу, који је толико значајан за српску Цркву, него и символ уздизања Србије и њене афирмације након што је била изложена суровој агресији и бомбардовању НАТО-а на челу са Сједињеним Америчким Државама. Зато је то у целом свету, а православном посебно, схваћено као чин подршке Србији – значи, не само као помоћ при изградњи храма, иако је и то било веома важно, него као чин видљиве солидарности наше земље са српским народом.

Ове године је одржана и 16. Међународна конференција у Либану, на којој су учествовали представници из 20 земаља света. Реците нам нешто о теми ове конференције и о томе какви су њени закључци.

– Чини ми се да је тема ове конференције била веома важна за садашњи свет који је захваћен глобализацијом. У секуларном свету, веома је важно да се ослањамо на узвишене духовне и културне вредности традиционалних религија, јер оне формирају наш идентитет, само духовно биће и сам духовни простор наших народа. Ова тема је веома важна управо данас, када је процес глобализације у свету дошао у безизлазан положај.

У суштини, политички лидери данас изјављују да је глобализација у оном виду у којем се до сада остваривала, довела до глобалне кризе, и ми данас не преживљавамо само економску кризу, него је та криза захватила и све остале сфере живота, а то је у великој мери узроковала управо глобализација током свих двадесет година, колико она и траје. Одговорни политички, религиозни и друштвени лидери православног света на тој конференцији указивали су на погубне последице глобализације, јер је она лишена духовног садржаја и преиспуњена меркантилизмом и егоизмом. На овој конференцији смо, да тако кажемо, сводили рачуне о овој етапи у развоју човечанства и, уопштено, закључило се да су они веома лоши, али постоји и велика нада да је свет увидео да је, без духовних вредности, даљи развој, са глобализацијом или без ње, немогућ.

Какви су руско-српски историјски односи и какав је потенцијал руско-српских веза у будућности?

– Сматрам да су у целом словенском свету, у православном свету, наши односи традиционално добри, штавише, чини ми се да су то најбољи односи. Нећу да кажем да у нашим односима са другим народима постоји нешто лоше, али мислим да су Срби, као и руски народ, у 20. веку поднели највећа искушења, и то је веома зближило наше народе; с друге стране, ми смо блиски и по националном типу, и по карактеру, и по историјској судбини, и све то заједно формирало је одличан темељ за наше односе, и зато ја на њих гледам са великим оптимизмом.

Какви су односи државе и Цркве у Руској Федерацији у овом тренутку?

– Као научнику, доктору наука и професору који у овом тренутку на Московском универзитету „Ломоносов” држи курс посвећен овој теми, чини ми се да су ти односи готово идеални и да је у овом јединственом тренутку свестрана сарадња потребна како Цркви, тако и држави.

Планирате ли да дођете у Србију поводом инаугурације Његове Светости патријарха Иринеја?

– Да, заиста то планирам. Упутио сам свјатјејшем патријарху Иринеју топлу поздравну честитку поводом његовог избора, и желимо му Божју помоћ у његовом служењу. Успоставили смо добре односе са Свјатјејшим Иринејем током боравка у његовој епархији, у граду Нишу, где смо својевремено, пре две године, спроводили велики програм „Гласови православне Русије”. Он нас је том приликом срдачно примио, и на томе смо му веома багодарни, надајући се и будућој сарадњи. Међутим, моја будућа посета биће повезана и са отварањем српског центра нашег Фонда, нашег одељења у Србији, тако да ова посета неће бити само протоколарног, него и корисно-практичног карактера.

Разговарао: Бранимир Нешић

Превела :Антонина Пантелић

[мирођија]

Калуђери из Москве на слави у Овчар Бањи

Игуман манастира Благовештење архимандрит Георгије (трећи слева) међу калуђерима из Москве Фото Г. Оташевић

Овчар Бања – На храмовној слави манастира Благовештење, прекјуче у Овчар Бањи, у гостима је било и 25 калуђера из московског манастира Сретење, који ових дана бораве у Србији на позив наше цркве. Они су присуствовали литургији коју су, у црквици подигнутој 1601. године, служили свештеници и монаси из чачанског краја и Студенице.

– Били смо на Фрушкој гори, па у Лелићу, а одавде идемо у Студеницу. Затим назад у Београд, па у Москву. Овде смо наишли на изузетно гостопримство, наши пријатељи Срби дочекују нас раширених руку на сваком кораку – рекао је монах Јаков из манастира Сретење.

Тај манастир, неочекивано за наша схватања, смештен је у самом центру Москве, а руска престоница има још пет мушких и четири женска манастира. У московском манастиру Сретење, прошле године, штампан је календар за 2010. под називом „Година са светитељем Николајем Српским” и у њему је за сваки од 365 дана одабрана по једна мисао нашег теолога владике Николаја Велимировића. Тираж календара је 15.000, а готово сва дела светог владике Николаја протеклих година преведена су на савремени руски језик и штампана у великим тиражима.

Иначе, у манастиру Благовештење се, уочи Благовести 1946. године, замонашио теолог Гојко Стојчевић, касније омиљени патријарх српски Павле, па и то привлачи многе вернике овом малом храму. Већина је свету литургију морала да прати са разгласа, док је славска трпеза била постављана три пута како би сви намерници добили место за столом.

Г. Оташевић

[објављено: 09/04/2010] Политика

[Guest Оливера]

Верници из Сибира на поклоничком путовању у Црној Гори

7. мај 2010

Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије данас се у Цетињском манастиру сусрео са групом поклоника из сибирских градова Краснојарска и Нориљска.

Вјерници из Сибира су тренутно на поклоничком путовању у Црној Гори, предвођени духовником Краснојарске Епархије Архимандритом Серафимом, а у групи су поред вјерника и монахиња краснојарског краја и протојереј Михаило, свештеник Алексеј и ђакон Андреј.

Архимандрит Серафим је пренио Господину Митрополиту молитвене поздраве Високопреосвећеног Архиепископа краснојарског Антонија, који је неколико пута био гост Митрополије Црногорско-приморске.

Поклоници ће наредних неколико дана наставити своје ходочашће светињама Митрополије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Guest Оливера]

Русија и Србија

Са благословом Његовог Преосвештенства епископа Женевског и Западно-Европског Михаила (руска загранична црква) у марту 2010 г. издата је монаграфија „РУСИЈА И СРБИЈА. ИЗ ИСТОРИЈЕ СРБСКО-РУСКИХ ОДНОСА ИЗ ВРЕМЕНА ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (ХУМАНИТАРНИ АСПЕКТ)" Аутор књиге је магистар историјских наука Г. И. Шевцова. У књизи се открива дјелатност „Руске Заједнице Црвеног Крста", људи који су помагали болесним и рањеним не само у Русији већ и у Србији за вријеме првог свјетског рата.

У предговору књиге владика Михаил је примјетио да пред читаоцем „предстоји образ састрадавања, пројављеног многим добровољцима Руске Империје према Србском народу за вријеме рата 1914-1918 гг." када је Русија међу првима дошла у помоћ Србском народу. У вријеме рата у Србији су боравили многи санитарни одреди из Русије, постојале су болнице, сиротишта итд. О овим активностима у наше вријеме мало се зна и због тога је аутор књиге нашао за сходно сакупити материјале и хронолошки описати догађаје и поменути имена учесника хуманитарних активности чак од времена Балканских ратова.

Вриједност рада се закључује и у томе што се у многом састоји уз архивских и фондовских материјала нпр. АВПРИ, РГВИА, ГА РФ и ЦГИА СПб. Многи из материјала први пут су искориштени за неко историјско истраживање.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

[Guest Оливера]

Никита БОНДАРЈОВ

Русија и Руси у Србији (I)

Историја руско-српских контаката, поред осталог и миграција, подсећа на амплитуду кретања клатна: до почетка ХХ века можемо говорити о масовним сеобама Срба у Руску империју, о њиховој служби у руској армији, утицају на руску културу, доприносу успостављању руске државе (нарочито је то актуелно у време владавине Петра Великог). Русија, пак, присуствује на Балкану углавном посредно - у виду издаване у Русији за православне поданике Османлијске империје духовне и школске литературе, финансијске помоћи манастирима и образовним центрима, а нешто касније у виду војне помоћи српском кнежевству које се борило за независност од Турака. Не можемо говорити о руској дијаспори у Србији до ХХ века, ако не рачунамо пресељење на аустријско-турску границу 1785. године избеглих из Русије њекрасовских козака.1 Козаци се, међутим, на Војној граници нису навикнули, па су се преселили у доње токове Дунава, а потом у унутрашње регионе Османлијске империје.

После Октобарске револуције и Грађанског рата клатно руско-српских односа заљуљало се у супротну страну. Краљевина Југославија (до 1929. године – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) удомила је, по најскромнијим прорачунима, 80 хиљада руских избеглица. Одмах треба нагласити да је за велики део руских изгнаника Југославија била тек привремено уточиште на путу у Западну Европу, САД, Канаду, Латинску Америку. До почетка Другог светског рата у Југославији је званично регистровано око 20 хиљада руских избеглица – четвртина од почетног броја емиграната.2 Међутим, и то је изван сваке сумње веома значајна бројка за патријархалну, углавном аграрну Југославију.

Руска дијаспора у Србији данас, према подацима Руске амбасаде у Београду, броји око осам хиљада људи. Упоређивање тих бројки – 8 хиљада и 80 хиљада – само по себи може дати многа објашњења у историји руског присуства на Балкану. Историја Руса у Србији је, пре свега, историја апатрида међуратног периода, за разлику од Западне Европе и САД, где је број емиграната „првог таласа“ и грађана који су напустили Русију 90-их и 2000-те године, потпуно упоредив.

Историјске везе Русије и Србије сежу, као минимум, у времена Крштења Русије. У XIII – XV веку, када се Русија налазила под турско-монголским јармом, огроман допринос успостављању руског летописног жанра и очувању руске културе дали су српски пртосветитељи Григориј Цамблак и Пахомије Логофет (такође познат као Пахомије Србин). XV – XVI век за Русију су период националне консолидације, време настајања централизоване државе и формирања империјске идеје. За балканске државе, пак, па и за Србију, поред осталог, тај период је био време губљења националне државности, поробљавања од стране Османлијске империје. Велики југословенски византолог, историчар руског порекла В.А.Мошин правилно истиче: „Епоха, која је за Јужне Словене постала период тешког ропства, за њихову источну сабраћу показала се као епоха рађања новог политичког живота. Управо у то време Москва формулише своју политичку мисију: штитити хришћански свет од неверника и бранити православну цркву од „нечастивих агарјана“3.

Ходочашће српског свештенства и племства на руски двор почиње у време владавине Петра Трећег и наставља се у још већим размерама за време Василија Трећег и Ивана Четвртог. Године 1556. Иван Грозни дарује монасима српског хилендарског манастира простор за манастирско подворје у центру Москве. Према тадашњој пракси, подворје постаје својеврсно дипломатско представништво Србије у Русији, ту се прикупљају књиге, црквена опрема и новац за слање на Балкан.

Политика руских царева према балканским народима остајала је непромењива независно од тога које су се династије представници налазили на власти. Борис Годунов и Василиј Шујски су према сабраћи по вери, који се налазе под турским јармом, испољавали чак већу штедрост од Рјуриковича. Управо је Годунов први понудио српским избеглицама да се масовно преселе у Русију. Тај процес пресељавања је почео, али се није и развио због настанка такозваних Смутних времена4. Нису заобишли својом пажњом угњетене балканске народе ни први владари из дома Романових, а Кримски походи кнеза В.В.Голицина (за време владавине принцезе Софије Алексејевне, 1687 и 1689. године) карактеристични су по преласку Русије на покушаје војног решавања „источног питања“.

Свој врхунац руско-српски односи достигли су за време Петра Првог. Управо за време владавине Петра Првог Срби и Црногорци су почели активно ступати у државну службу. Поставивши циљ да Русју претвори у велику поморску државу, Петар Први позива за саветнике стручњаке из Дубровника (Рагузе), Херцеговине и Црне Горе – региона који су били чувени по богатим поморским традицијама5. Значајан број Срба са територије Аустро-угарске Војне границе стигао је у Русију, како би служио у руској армији, и од њих је комплетиран засебни Српски гусарски пук. Године 1723., већ на самом крају своје владавине, Петар дозвољава мајору Ивану Албанезу, Црногорцу по пореклу, да доведе и са породицама насели у подручју града Суме неколико стотина српских војника ( коњаника), који су били у аустријској служби. Од тог првог српског насеља и почиње стварање две српске територијалне творевине, које су постојале у Руској империји – Нова Србија и Славеносрбија.

Петар Велики је такође разматрао могућност упућивања у Србију руских учитеља, ради ширења писмености и православне вере. Индикативно је којим су изразима Срби молили Петра да пошаље учитеље. Митрополит Мојсије Петровић, на пример, пише Петру Великом: „Не молим материјална блага, већ духовна. Не требам паре, већ помоћ у просвећивању, оружје душама нашим, Буди нам други Мојсије и избави нас од Египта незнања!“6 . У фебруару 1724. године Петар је издао указ „о упућивању из св.Синода у Србију ради обуке тамошњег народа деце латинског и словенског дијалекта двојице учитеља“. Међутим, за живота Петра нису се остварили просветитељски планови, и први руски учитељ, Максим Терентјевич Суворов, стигао је на Балкан већ за време владавине Јекатерине Прве, августа 1725. године.

Од мисије Максима Суворова почиње историја Руса у Србији. У граду Карловци на аустријској Војној граници он је отворио такозвану „Словенску школу“, у којој су се школовали како будући свештеници, тако и наставници светских дисциплина. Индикативно је да је већ у ХХ веку (од 1921. до 1944. године) тај исти град, који је у међувремену променио назив у Сремски Карловци, постао уточиште Високе црквене управе Руске православне цркве иностране, па отуда и пежоративни назив Стране цркве – „карловачки раскољници“. По ко зна који пут ми видимо да јединствени пријатељски однос српских светских и духовних власти према руским емигрантима у ХХ веку није било случајност. У сваком случају, можемо говорити о томе да је митрополит Антоније (Храповицки) 1921. године пожњео усеве семена које је посејао Максим Суворов 1725. године.

Године 1736. Максим Суворов се враћа у Русију, али једанаест година његовог просветитељског рада није било узалудно – он је обучио стотине свештеника и учитеља, утемељио српско светско образовање, стекао ауторитет међу Србима7. Мисију Суворова наставили су други руски просветитељи, углавном питомци Кијевске духовне академије – Е.Козачински, П.Казуновски, Т.Климовски, Г.Шумлјан, Т.Левандовски, И.Минацки. Емануел Козачински је обновио рад школе коју је отворио Суворов у Сремским Карловцима, а себе прогласио „префектом“ школе. За време Козачинског у Сремским Карловцима је, напорима ученика школе, постављен комад „Трагикомедија“, коју је написао „префект“ по мотивима догађаја из српске историје. Та скромна школска представа званично се сматра почетком српског позоришта, а сам Козачински – првим српским драматургом.8. Међутим, успостављени у Русији за време владавине Ане Јоановне политички режим, који је у историји добио назив „бироновшчина“, није нарочито стимулисао мисионарство и просветитељство, а и балкански правац за Русију је изгубио значај. Крајем тридесетих година XVIII века велики део „бурсака“ враћа се у Кијев, изузев двојице који су успели да формирају породице и одлучили да остану међу Србима.

После Козачинског и његових другова руски учитељи се нису појављивали у земљи Србији око сто година, а кривац је политичка ситуација у Русији и Аустрији, као и напетост у односима обе те империје са Турском. Међутим, „једном окусивши плодове руског просвећивања“ српско свештенство и ситуиранији слојеви становништва (трговци, војници) већ нису могли да се задовољавају полуписменим локалним учитељима. Значајан број Срба одлази на школовање у Русију, пре свега Кијевску духовну академију, због њене близине Балкану. Руски утицај на насељене Србима области Аустрије и граничне рејоне Турске довео је до тога, да је образовани део локалног становништва почео одустајати од српског језика у корист некаквог „каламбура“, названог „словено-српски језик“, а који се састојао од смеше језика српског, руског и црквено-словенског. И тај језик постаје не само књижевни, него и свакодневни разговорни језик, и сви људи, који су претендовали на образованост били су дужни да говоре новим језиком – да „словенствују“.

Очигледно је да подршка православном становништву Балкана од стране Русије, активно укључивање Срба и Црногораца у руску службу, стварање посебних услова за српске пресењенике, нису били алтруизам, већ геополитички интерес Русије, који се у односу на Балкан мало променио од времена Ивана Грозног до данас. И све до средине ХIX века, када је добила аутономију од Турске, Србија је покушавала да гради сопствену међународну политику, а интереси Русије практично су се у потпуности преплитали са надањима српског народа. Зато је овде умесно говорити не о „прозелитизму“ Русије на Балкану, већ о принципијелној истоветности руске и српске национално-политичке парадигме.

(Наставак следи)

_________________________

1„Њекрасовским козацима“, „њекрасовцима“ називали су се учесници устанка донских козака под вођством К.Булавина (1707-1709), који су после разбијања устанка прешли, на челу са атаманом Игњатом Њекрасовом, на страну Османлијске империје. Током практично читавог XVIII века њекрасовце су турске власти сељакале с места на место у подунавским регионима Балканског полуострва, да би 1829. године њекрасовци и дефинитивно пресењени у Малу Азију

2 Мирослав Јовановић „Руска емиграција на Балкану. 1920-1940“. Москва, 2005. С.8

3 В.Мошин „Трећи Рим и Јужни Словени“ (Руско-Југословенски алманах“, Панчево, 1934. С.53)

4 Мошин, исто. С.55-56

5 Један од позваних, становник црногорске Боке Которске Мате Змајевић постао је адмирал руске Балтичке флоте, а број оних балканског порекла који су служили у руској флоти за време Петра, било је на десетине.

6 А.Б. Артемјев „ На кривинама Дунава“, М.1999. С. 10-11.

7 По повратку у Русију Максим Суворов је постаљен за директора Московске синодалне штампарије, умро 1770. године.

8 „Историја Југославије“, Москва, 1963. Т. 1 С.300.

Извор: Фонд стратешкекултуре

[Guest Оливера]

Никита БОНДАРЈОВ

Русија и Руси у Србији (II)

Даља историја руског присуства у Србији везана је за Први српски устанак. Појединачни антитурски испади српских устаника, који су представљали одговор на најновије таласе репресија од стране Турака, почињу се подчињавати јединственом руководству. На чело устанка стаје Ђорђе Петровић (Карађорђе). Од самог почетка Првог српског устанка Карађорђе води активну спољну политику, покушавајући да задобије подршку свих већих европских држава, пре свега Русије. Године 1806. Русија, сагледавши успех српских устаника, прелази на активна борбена дејства против Турске. Маја 1807. године први одред руске армије, под командом генерал-мајора Ивана Ивановича Исајева, ступа на земљу Србије. Он турској армији наноси пораз код села Штубник, а затим заједно са устаницима опкољава тврђаву Неготин, где се налазио велики турски гарнизон. Прва заједничка победа руског и српског оружја испуњава оптимизмом вође устанка, који сматрају да од тада увек могу рачунати на руску војну помоћ.

Обнављање борбених опереација између Русије и Турске 1809. године унело је још низ победа у историју руско-српских војних односа. Руски одреди под командом оданог делу ослобађања Срба И.И.Исајева форсира Дунав и успешно јуриша на турску тврђаву Кладово. Потом је, у току заједничких са српским устаницима борби, турска армија одбачена према Нишу – то је максимална граница до које је успевала да напредује аустријска армија за време аустро-турских ратова. Године 1810. у Србију креће генерал Јегор Гаврилович Цукато, који се веома истакао у време италијанских похода А.В.Суворова. Цукато разбија турске одреде код тврђаве Брза Паланка и Прахово, и као награду за то добија Орден Св.Ане првог степена. Њему припада идеја да се од неорганизованих српских коњаника формирају одреди попут козачких, који су буквално и названи „српским козацима“. 10. августа 1810. године Цукато је погинуо у земљи Србији од експлозије турске гранате.1

До 1811. године руске власти, по свој прилици, почињу схватати корист коју Русији може донети традиционално проруско расположење Срба. Петербург почиње узимати у обзир специфичне услове у којима се налазе српски устаници и неке особености националне самосвести Срба. До пролећа 1812. године ослобођена територија Србије састоји се од целокупног Београдског пашалука, укључујући тврђаве, очишћене од турских гарнизона, а такође шест нахија (округа) из суседних области.2 На веће територије српски устаници у том тренутку нису ни претендовали. Карађорђе је себе прогласио јединим наследним владаром Србије и решио проблеме са унутрашњом опозицијом. У принципу, наредна закономерна етапа требало је да буде проглашење Србије аутономном кнежевином под руским протекторатом, по узору на Молдавију и Влашку. Међутим, томе није било суђено да се оствари.

Србија се још једном нашла у улози карте за поткусуривање у политичким играма великих држава. Предвиђајући неминовну интервенцију Наполеона у Русији Александар Први тежи да склопи мир са Турском што је могуће пре, а да по могућности задржи за Русију непосредно гравитирајуће границама Империје територије (Молдавију), уступивши у замену Турцима оне удаљеније територије. Према условима потписаног 5. маја 1812. године у Букурешту мировног споразума између Русије и Турске, Србији је у перспективи била у изгледу аутономија, а о условима исте Срби су се требали договарати са Турцима на сепаратан начин. Утврђења, која су Срби за време рата уз учешће Русије подигли требало је да буду уништена, а турски гарнизони враћени у тврђаве које су постојале пре рата. 24. јуна 1812. године Наполеонова армија је кренула у Русију. У августу је руска војска комплетно повучена са територије Србије. Према условима Букурештанског мира, Србима је остало само да пасивно ишчекују повратак турских гарнизона. 25. септембра Турци су, сломивши херојски отпор устаника, заузели Београд, и турска армија за 12 дана ставља Србију под потпуну контролу, допуштају се све могуће пљачке, убиства и насиље. Тих 12 дана је поништило сва достигнућа Првог српског устанка, земља је буквално заливена крвљу, вође устанка су бежали.

Односи Русије и Србије након угушивања Првог српског устанка па све до краја владавине Александра Првог, развијали су се не баш успешно и не у корист Србије. Са доласком на власт императора Николаја Првог Балкан се поново нашао у центру пажње Русије. Адрианопољски мировни споразум, којим су сумирани резултати руско-турског рата 1828-29. године обавезивао је султана да Србији да аутономију, а да вођу устаника после погибије Карађорђа, војводу Милоша Обреновића, постави за врховног владара. Године 1830. објављен је султански хатишериф, којим је територијама које су Срби одлободили за време Првог устанка, даје статус аутономне кнежевине. Обреновић постаје кнез, а у случају смрти кнежевска власт прелази његовим потомцима. Од тада почиње савремена српска држава и њена прва владајућа династија.

Године 1838, у Београду се отварају први конзулати страних држава, најпре енглески, потом француски и руски, на чијем челу је Герасим Васиљевич Вашченко – први стални дипломатски представник Русије у Србији. Године 1843. на чело руског представништва дошао је Ј.И.Данилевски, отац чувеног философа, идеолога панславизма Николаја Данилевског.3 Потом је за генералног конзула постављен Ф.А. Тумански, бивши конзул у Јаси, кишињовски познаник Пушкина, а његов наследник је постао истакнути научник и дипломата А.Г.Влангали (1860-63). Још снажније је утицај руског конзула учвршћен за време А.П.Шишкина (1863-75).

Уз сву сложеност политичких односа Русије и Србије у периоду између 30-их и 50-их година XIX века у области културе Русија је за Србе била основни оријентир. Године 1846. српски кнез Александар обраћа се императору Николају Првом са молбом да у Србију упути руске учитеље, позивајући се, природно, на искуства М.Суворова и Е.Козачинског. Наредне године руски учитељи В.Т.Вердиш и Д.А. Рудински стижу у Београд. У духовној академији св. Саве у српској престоници Вердиш је предавао библијску географију, а Рудински – руски и црквенословенски језик. М.Милићевић, један од њихових ученика, сећао се да је „једино од те двојице предавача, нарочито Рудинског...чуо чисти и пријатни руски језик“.4 Ако су Суворов и Козачински радили, практично, у атмосфери културног вакуума, до тренутка доласка Вердиша и Рудинског у Београду је функционисао знатан број школских установа – лицеј (отворен 1838), инжењерска школа (1846), војна академија (1850), пољопривредна школа (1853). Међутим, појављивање руских учитеља учинило је огроман утицај на културну ситуацију у земљи.

Од изузетног значаја за балканску политику Русије такође је и идеологија славенофилства, која је јачала и постајала све популарнија. До краја педесетих година славенофили прелазе са разговора у московским литерарним салонима на стварање Словенских комитета, који су имали за циљ да у првом реду доприносе ослобађању Словена који се налазе под турском влашћу. Године 1860. истакнути славенофили А.С.Хомјаков, М.П.Погодин, К.С.Аксаков и И.Д.Бељајев упућују српском кнезу обимно писмо са уверавањима у најдубље симпатије према српском народу и спремност да уложе свемогуће напоре у циљу помоћи у развоју српске науке и културе, а такође стицања дефинитивне незавинсости Србије од Турске.

Српске власти нису за озбиљно прихватиле уверавања славенофила, сматрајући их ништа више до лепих речи. Међутим, Русија је ушла у сасвим другачију епоху, која се кардинално разликовала од оне из времена императора Александра Првог, у којој су се формирали погледи таквих српских дуговечних политичких владара као што је Милош Обреновић. Јавно мнење и друштвене организације почињу да постају значајан фактор у политичком животу Русије, што је очигледно показао и српско-турски рат 1876. године.

До краја седамдесетих година XIX века славенофилство у Русији постаје најутицајнија идеологија, нарочито у војним и дипломатским круговима. Славенофилске погледе отворено декларише наследник престола, велики књаз Александар (будући Александар Трећи). Активни славенофили су и руководилац Азијског департмента руског МИП П.Н.Стремоухов, амбасадор у Стамболу гроф Н.П.Игнатјев, амбасадор у Бечу Ј.П. Новиков, руски конзули у Београду, Дубровнику, Сарајеву, Ријеци, Мостару, Скадру. Славенофилима у руском МИП не одговара опрезна политика канцелара А.М.Горчакова. Ослањајући се на ауторитет Игнатјева и прећутну подршку великог књаза Александра, они почињу подстицати српску владу на рат са Турском, обећавајући да је „Србима потребно да издрже само два месеца“, а у међувремену ће славенофили тако продрмати друштво да ће Император и Горчаков бити принуђени да подрже Србију.5

Године 1875. букнуо је устанак у турској Босни, који се убрзо пренео на Црну Гору и Бугарску. 18. јуна 1876. године Србија је објавила рат Турској. Без обзира на то што руски МИП званично није одобрио тај чин, у кнежевство је похрлило на хиљаде руских добровољаца – према званичним подацима у Србију је стигло 3 хиљаде руских поданика, од чега 700 официра.6 Словенски комитети у целој Русији обављали су прикупљање добровољних прилога за Србију. Крајем јуна у Србију стиже генерал Михаил Григорјевич Черњајев, херој Туркестана, власник славенофилског листа „Руски мир“. Черњајев узима српско држављанство и постаје Главнокомандујући српске армије, а командири свих већих војних јединица постају такође руски официри.

У првим недељама рата српско-руска армија наноси низ крупних пораза Турцима, међутим, Черњајеву не полази за руком да учврсти и развије успех. Код Алексинца и Ђуниса турска армија наноси Србима разорни пораз. Од потпуног разбијања Србију је спасило искључиво мешање званичне руске дипломатије у лику покровитеља Черњајева грофа Н.П.Игнатјева, који је 19. октобра предочио Турцима ултиматум о хитној обустави борбених дејстава. За рат са Русијом Турска није била спремна и зато се суздржала од даље интервенције у Србији. Српско-турски рат 1876. године трајао је свега четири месеца.

Неуспех генерала Черњајева у вези је са читавим низом околности. Руски МИП није одобравао његову „авантуру“, у сваком случају, у почетку. Јединства међу руским добровољцима није било, чак штавише, неки од њих и уопште су одбијали да се подчине Черњајеву (међу њима су се налазили, рецимо, истакнути стручњаци – народњаци С.М.Степњак – Кравчински и Д.А.Клеменц).7 Не треба заборављати ни то, да српска армија практично није имала искуства борбених операција нити је била спремна за рат, без обзира на штедре руске донације. Српски кнез Милан Обреновић пребацио је на Черњајева сву кривицу за неуспешну војну кампању, па је по окончању борбених операција генерал проглашен персоном „non grata” и лишен српског држављанства. Уопште узев, њега у Србији не памте по добру, што се не може рећи за хиљаде руских добровољаца, који су несебично и без накнаде тежили да помогну Србији, од којих су многи заувек остали на српској земљи. И те људе су све до успостављања комунизма на Балкану, поштовали као народне хероје.

Не можемо проћи ни мимо историје пуковника Николаја Николајевича Рајевског, који је по мишљењу многих литерарних критичара прототип Вронског из „Ане Карењине“ Л.Н.Толстоја. 8 Рајевски је добровољац, који је сопственим средствима дошао у Србију, радо ступио у армију под командом Черњајева и погинуо 20. августа 1876. године за време битке код села Горњи Адровац. Сахрањен је у оближњем манастуиру св. Романа, да би касније прах Рајевског пренесен у Русију, а на месту његове погибије подигнута је звонара, која и дан-данас тамо стоји. „Реални учесник догађаја и литерата, пуковник Рајевски и гроф Вронски, стопили су се у свести Срба у један лик. И сваки образованији човек не само да ће вам испричати камо је Толстој упутио свог хероја да умре, него ће вам приповедати, филујући легендама, и његову службу у Србији и херојску смрт, управо као да уместо аутора дописују епилог романа“ – тврди југословенски историчар М.Југовић. 9

Разлике између славенофилских погледа значајног дела руске елите и традиционалног евроцентризма владајућих персона нестале су након доласка на власт 1881. године Александра Трећег. Међутим, све до 1903. године односи између Русије и Србије нису се развијали на најбољи начин због проаустријских расположења Милана Обреновића, који није био задовољан поделом „турског наслеђа“ после руско-турског рата 1877-78. године. Године 1878. кнежевина Србија званично је стекла независност од Турске, а 1882. године је Милан уз подршку Аустро-Угарске прогласио себе краљем. Оријентацију Србије на Аустрију, природно, није прихватао Александар Трећи и управо из тог периода потиче његова чувена фраза да „Русија нема пријатеља осим Црне Горе“ – од свих балканских земаља једино се Црна Гора доследно држала русофилског курса.

Након ступања на царски престо у Русији императора Николаја Другог и доласка на власт у Србији династије Карађорђевића, односи између две државе се нормализују. 1903-1917. године могу се сматрати периодом практично потпуног узајамног разумевања и узајамне подршке између Србије и Русије. Николај Други, као и његов отац, држе се славенофилских погледа и отворено симпатишу Србију, краљ Петар Карађорђевић и премијер Србије Никола Пашић се доследно оријентишу на Русију. У српско-аустријским „царинским ратовима“ 1906-11. године, Балканским ратовима 1912-14. године, као и по питању територијалне припадности Македоније, Косова и Метохије, Новопазарског санџака, Русија је на светској сцени бранила интересе Србије, а Србија је, пак, на Балкану, спроводила курс који је објективно погодовао Русији.

Изгледни руско – српски политички и културни савез проверен је на чврстоћу после убиства 23. јула 1914. године у Сарајеву аустријског херцога Франца Фердинада и предочавања Србији од стране Аустрије такозваног „Јулског ултиматума“. Србија је прихватила девет од десет тачака ултиматума, али је Аустро-Угарска сматрала то недовољним и једнострано објавила рат Србији, који је убрзо прерастао у Први светски рат. За време рата Русија чисто физички није била у могућности да подржи српску армију својом војском, али је у периоду 1915-16. године Србија редовно добијала из Русије оружје, муницију, опрему (преко лука на Дунаву и у Егејском мору), а у земљу је упућено и неколико руских санитетских одреда.

У децембру 1915. – јануару 1916. године разбијена од стране надмоћнијих снага Централних држава српска армија, а заједно са њом и влада, краљевска породица и велики број мирног становништва тумарало је по бесплодним планинским регионима на граници Црне Горе и Албаније, покушавајући да се пробију до лука Драч и Влора у Северној Албанији. Регент Александар Карађорђевић се надао да ће из лучких градова снаге Антанте евакуисати српску армију на грчка острва, али Француска, чија се флота налазила у Јадранском мору, није журила да то и учини.

У тој трагичној историји судбину српске армије решила је Русија. Крајем јануара 1916. године Николај Други обратио се председнику Француске и премијеру Енглеске, информишући их да ће, ако српска армија не буде евакуисана, Русија јднострано склопити мир са Немачком и Аустријом по било којим условима.10 Преплашени таквом перспективом, владе Енглеске и Француске су организовале пребацивање српске армије на грчко острво Крф. То је омогућило српској војсци да се прегрупише и, касније, учествује у борбеним операцијама на Солунском фронту. Најважније је, међутим, што су спасени престиж Србије, представници владајуће династије, официрства, националне елите, а такође атрибути државности. Срби су се повукли, али се нису предали. Тим догађајима и учешћу у њима Русије посвећена је и најпознатија српска народна песма „Тамо далеко“, која је и данданас за сваког Србина својеврсни симбол вере.

(Наставак следи)

____________________

1 Исто

2 Поређења ради, то је отприлике 2/3 територије савремене Републике Србије (не рачунајући Косово)

3 Познато је да је будући философ посећивао оца у Београду најмање једном, али конкретне чињенице везане за утицај на погледе на свет за време боравка у Србији Н.Ј.Данилевског историјској науци нису познате. (види Н.Ј.Данилевски „Русија и Европа“. М. 2004. С.693 (коментари).

4 Радовић М. Руски језик у београдским школама до 1878. године Совјетска славистика. 1979. Бр. 6 С. 88

5 В.П. Лебедев „Архистратиг славјанској рати“// „Војно-историјски часопис“ Бр. 2. 2004.

6 „Историја Југославије“ Т.1. С.490

7 В.П.Лебедев. Исто.

8 Види на пример: Мојсејева Г.Н. „Лик Вронског у роману Л.Н.Толстоја „Ана Карењина“ (О литерарном прототипу)“ // „Класично наслеђе и савременост“. Л.1981; А.Шемјакин, М.Југовић. „Смрт „грофа Вронског“// „Отаџбина“ Бр. 1. 2001. и др.

9 А.Шемјакин, М.Југовић. Исто.

10 „Историја Југославије“. Т.1. С.667-668