Може ли теологија бити синтеза мисаоних трагања и изражавања?

[Guest]

Може ли теологија сада, у 21. веку, и надаље да буде синтеза и заокружење свих говора о човеку и творевини, свега онога о чему говоре философија, науке, књижевност и уметности?
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Речи свештеника Павла Флоренског (1882–1943) да је храм (=црква) синтеза свих уметности, могу бити веома инспиративне за даље теолошке закључке. И заиста је тако (да је храм=црква синтеза свих уметности). Архитектура, унутрашња декорација (интарзија, стасидије, хорос и полијелеј, мермерни стубови са предивним капителима попут Аја Софије, иконостаси), ликовна уметност (фреске), појање (музика), поезија (химнографија) и уопште сва естетска достигнућа која су градила и изградила лепоту данашње Литургије склапају се у један хармонички склад који оправдава речи о. Павла Флоренског о синтези свих уметности.

Надахнут овим, постављам питање – може ли теологија бити синтеза свих људских стремљења, мисаоних трагања и изражавања? Другим речима, може ли теологија сада, у 21. веку, и надаље да буде синтеза и заокружење свих говора о човеку и творевини, свега, дакле, онога о чему говоре философија, науке, књижевност и уметности? Став Св. Отаца Цркве је сагласан са тиме. Теологија може и треба да буде свеобухватна и да изражава саборни дух или саборну мисао о свету и човеку, јер има непроцењиво учење о Богу Тројици, о Христу, Цркви, Литургији.

Зашто бисмо ми православни трагали за свеобухватним умним човеком у, рецимо, ренесансној традицији, на пример за Леонардом да Винчијем, када и ми сами можемо пронаћи у нашем Предању, синтетишућу, саборну или свеобухватну мисао, на пример код Св. Максима Исповедника.

Конкретно, да бисмо то остварили, потребно је да се ослободимо уског и гносимахијског духа, духа изолације, „праведничке ароганције“, ксенофобије и пасивне самозатворености. Данашњи токови у науци, философији, уметности, изнова желе да стварају новог човека, мимо и независно од Бога. Погледајмо само савремену биотехнологију или еволуциону биологију. Ко може из Цркве (мислим на СПЦ), да се носи са њиховом мишљу и утицајем? Неколицина. Зашто је то тако? Зато што у нашим средњим богословским школама више од сто година одсуствују предмети из природних наука. Читаве генерације епископа и свештеника стасавале су без имало знања, увида или информисаности из тих области. На коме је да одговори духу времена, да сведочи и гради дијалошки однос са ванцрквеним светом, чија је главна окупираност обликовање нових вредности, новог човека и „раја“ на земљи. Уколико Црква нема „кадрове“, остаћемо не само културни гето, већ гето свакога вида, маргина и музеј вредности из средњег века. Некима интересантни, због старине и древности, некима на подсмех због занемелости пред захтевима нових токова. Ко онда треба да буде авангарда у друштву? Ко да обликује јавно мњење и интелектуални менталитет? Да ли еволуциони биолози – атеисти, неоенциклопедисти, унутар света затворени философи…? Или људи из Цркве? Обликовање јавне речи, дијалог са философијом, науком и уметношћу је служба црквених људи, хришћана, не свих, али макар оних који имају призив и дар.

Како ће то бити када су наши млади богослови ускраћени и интелектуално скрајнути (упркос талентима) од упознавања са, пре свега, науком (док су философија и уметност већ оформљени као какви-такви предмети)? Стога је потребно да неко из Светог Архијерејског Синода (СПЦ), покрене иницијативу за увођењем предмета из природних наука (у богословске средње и високе школе) без бојазни да ће тако нешто оптеретити младе људе. Ниво наставе требало би да буде елементаран, са циљем да направи основу будућим епископима, свештеницима и теолозима за њихово касније дијалошко-богословско обраћање ванцрквеној „елити“, све ради још једног богословског и свеобухватног сведочења Христа.

Црква је увек била и сада је обликоватељ елите, јер је свеобухватна и носилац најбољег. Људи у њој треба да су најбољи, али у духу јеванђелског „када сам слаб, онда сам јак“ и то благодаћу која „недостатке допуњује и слабости исцељује“ и светошћу не својом већ „Једино Светог, Господа Нашега Исуса Христа на славу Бога Оца“.

Са таквим основама теолози 21. века у Србији и СПЦ могу водити нови стваралачки дијалог са:

1) Философијама – које такође теже новом човеку и новој свеобухватности;

2) Медицином – која је у теоријском и практичном вртлогу својих безизлазних апорија (проблем смрти и умирања, еутаназија, асистирана in vitro оплодња, ембриони и матичне ћелије, репродуктивно клонирање, новорођенчад са инвалидитетом и њихово одржавање у животу, одојчад и медицинска истраживања, трансплантације срца и органа, третман психијатријских болесника, сида, хомосексуализам, промена пола и сл.);

3) Екологијом (еко-етиком, еко-философијом, неантропоцентричном екологијом, еко-религијом…);

4) Информационим технологијама (интернет, одсуство приватности, контрола сваког вида, роботика и вештачка интелигенција…);

5) Еволуционом биологијом (случајни узроци живота и последице по човека и творевину, ништавило као почетак и крај човека…);

6) Физиком (мултисвемир, вечни свемир, колапс галаксија, случајност, философија природе и творевине и место човека у њој…).

Теолози и људи Цркве су позвани да поново стварају или сарађују са Христом Ствараоцем који „све ново твори“. То је призив за стварањем нових вредности које су у складу са начином живота Цркве и њеним учењем о Тројици, о Христу и Васкрсењу, о литургијском етосу, епископоцентричности Евхаристије и есхатолошкој онтологији.

Ново-стари појам са којим ће нови богослови ступати на амвон, катедру (универзитет), пред медије и јавну културну сцену је – личност, како Богочовека (као и Оца и Св. Духа), тако и човека и новог човека. Учење о личности треба да је комплементарно са свим поменутим токовима, јер је саборно, свеобухватно и централно. Оно је потка, почетак и завршетак свих теолошких писаних, усмених и јавних дијалога, јер истовремено упућује на Бога, на човека и читав свет.

Теологија поседује ту свеобухватност, али је будуће генерације теолога могу изгубити, услед лишености основних знања из природних наука у систему богословског образовања. Сада је, као и увек, час да се изнова, свеобухватно сведочи о „једино новом под Сунцем“ Који „све ново твори“, на ново-стари начин.

Црква је та која гради нове односе и вредности, јер се још ништа није завршило, поготово не у Србији. Она је авангарда јер ствара нову „елиту“ или елитизам за све, будући да су сви чланови Цркве царски свештеници. Црква као Литургија увек обликује новог човека самим својим присуством и служењем, али након ње, нови теолози, укорењени у старом Предању, имају призив да очувају лик Божји у човеку и печат Божији у творевини. То могу службом речи, писане и усмене, на јавним разговорима, у медијима и, што је посебан благослов и што Црква већ чини – на часовима веронауке.

Упркос свим оптужбама за клерикализам (појам стран Православној Цркви) и за мешање у секуларизовану државу и друштво, теолози са свеобухватном визијом, пре свега литургијском и светоотачком, треба да говоре и „изађу на црту“, градећи нове синтетишуће мостове са философијом, науком и уметношћу. Ове области све више захвата талас нихилизма и равнодушности, који се намеће као једини исправни оквир и кључ за разумевање и објашњење тајне човека, што касније може да прерасте у нихилистичку антропологију чији су узори или животињски свет или нови робот-андроид као у СФ филмовима.

Слободно треба рећи философији, науци и уметности то да теологија има шта да каже о „пројекту“ новог човека, али њиховим језиком и појмовима. У супротном, предстоји хришћанима да остану на маргини, напуштајући став да су „со свету“. Наравно да интелектуалност и умност нису најважнији изрази и символи којима се треба служити током дијалога, будући да Црква поседује сâмо присуство Васкрслог Христа чији је израз пре свега иконичан, али су рационалност и знање доминантна оруђа још од Декарта и доба рационализма и просвећености.

Нововековна дилема – вера или знање, у Цркви се превазилази појмом личности која је најважнији кључ дијалога. Стога наше нове генерације свештеника и богослова треба да науче језик 21. и следећих векова, на који би превели вечну јеванђелско-литургијску поруку ванцрквеној „елити“, са циљем да се изборе за очување иконе Христове у човеку, која је слобода, јединственост, љубав, човечност. Зато не сме да се заћути, већ да се говори о ономе што у икони „очи наше видеше и руке опипаше“, о предукусу новог човека – Христа који даје Литургија и о Којем на свеобухватан начин сведочи теологија.

То је пут ка новој корпоративној свеобухватности са којег могу да одвуку све јаче и јаче нихилистичке тенденције у савременој философији, науци или уметности. Зато су увек оквир и мера новом дијалогу литургијски етос и старо-ново, вечно младо богословље Отаца Цркве.

Са ког места треба да се „благовести Царство Божије“? Са амвона најпре, те након тога, искорачивши из порте, службу учитељства и речи треба дијалошки спајати са савременим токовима у поменутим областима. Људи из Цркве, богослови, призвани су на стваралачко одношење према оним „снагама“ које већ обликују и формирају културу и јавну реч. Простор за сусрет су, поновимо, јавне трибине, универзитет, часописи, интернет (са опрезном мером), ТВ. То је данас савремена Агора са које се философи, научници и уметници још увек клањају „непознатом Богу“.

Човек је холистичко биће, личност у међузависном односу са творевином. Сам Христос је ушао у творевину и остао у њој, зато је Он одговор свим философијама.

Нови богослови треба да отворе апоријски самозатворену философију, философију природних наука и нихилистичку модерну уметност за простор бесконачног бића, за добро и вечно биће, за односне и литургијске „категорије“ и за прихватање нове творевине, обасјане таворском светлошћу Преображења.

Преображење као идеални есхатолошки Празник и Светковина новог Вина и нове Твари јесте златни оквир и темељ свеобухватног дијалога између богослова са једне и философа, научника, уметника са друге стране, преображење као светли есхатолошки Идеал и Узор.

Наставиће се...

 

 

свештеник Александар Михаиловић, Пожаревац

 

http://www.pravoslavlje.spc.rs/broj/1129/tekst/moze-li-teologija-biti-sinteza-misaonih-traganja-i-izrazavanja/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[ivona]

Svaka cast jereju Aleksandru i unapred se radujem nastavku ovog clanka!

[Agnostik]

Imao sam malo duzu raspravu preko interneta za coveka koji je diplomirani teolog i kao takav ima po neki clanak u nekim teoloskim publikacijama, ali glavni rad mu je kao neurolog za lecenje sizofrenije.

 

Na kraju sam konstatovao.

 

1.) Ne veruje u dusu niti u neko vaskrsenje.

 

2.) Veruje u neko utapljenje u boga ali sta je to tacno nije bio u stanju da mi kazem, kako sam ga razumeo to je stanje bez svesti ili nekih promena. 

 

3.) Ne veruje u vaskrsenje ili bilo kojih cuda biblije. 

 

4.) Bog je stvarnost a stvarnost je sve sta postoji i ima licnost ali ne ko sto ljudi imaju licnost. 

 

5.) Ne postoju andjeli ili demoni, duhovi ili bilo sta slicno. 

 

6.) Da bog ne reaguje na molitve, to je sve pricanje samog za sobom.

 

Na kraju ostao sam prilicno zbunjen posebno tvrdnjom da to i jeste sustina katolicke teologije sta mu i ne mogu verovati. Slao me je na Tomasa Akvina i Viliema J. Hoyla gde na kraju lektire sam bio pametan ko i pre. 

 

Nisam razumeo sta covek hoce da kaze, sto je on hrscanin uopste, niti njegovi stavovi.

 

Reko sam ako svaki teolog tako prica ja ne mogu njih uzeti ozbilnjo, njega ni ne uzimam to sam mu i reko.