Чији је коњ на Косову?

[gane]

Српска штампа пуна је ових дана контрадикторних наслова. Ево неких од њих: „Порука Београду – или ЕУ или српска Митровица“; „Кандидатура Србије замрзнута до јуна“; „Моратинос и Јеремић: ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“… И сви су ови наслови резултат мучног покушаја српских новинара да реше још један ребус, од оних које бриселска бирократија тако радо задаје Србији.

Да наведем полазне податке, илити услове задатка: специјални представник ЕУ на Косову Питер Фејт, истовремено и шеф Међународне цивилне канцеларије у покрајини, изнео је ових дана план интеграције севера Косова у албански систем. Сем тога, своју идеју господин Фејт је пропратио захтевом за међународну заједницу да уцени Србију европским интеграцијама не би ли Београд добровољно пристао на поменути план.

Револтирани Срби су први пут након више година наступили солидарно, изјавивши нешто попут — Фејт неће проћи. Али има индиција да на овом плану нису радили само давнашњи савезници Питер Фејт и Хашим Тачи. Прича се како су међу ауторима још и пет западних амбасадора у Приштини. Ако је то истина, онда пресуда непокорном срспком северу само што није ступила на снагу.

Шеф српске дипломатије Вук Јеремић коју се тих дана затекао у Бриселу, па још и у друштву европских челника,покушао је да прецизира – а ко заправо стоји за Фејтовог плана и како то може да се одрази на европске аспирације Србије?

Одговор би у Русији превели као – „нит' сам ја ја, нит' је коњ мој“. Шеф шпанске дипломатије – а управо је Шпанија, која не признаје независност Косова и која је покушала да убрза интеграцију Србије у унију, тренутно на њеном челу – приморан је био да саопшти јавности да господин Фејт у овом случају наступа у другој својој улози. Односно, управо сада Фејт говори у име Међународне цивилне канцеларије — својеврсног клуба љубитеља независног Косова — и Европска унија за његове речи и дела не одговара.

Српски медији, као уосталом и сам Јеремић, остали су задовољни. Кренула су победничка саопштења — „Фејтова стратегија није план ЕУ“; „ЕУ не стоји иза Фејтовог плана“ и слично.

Ови извештаји некако су гурнули у сенку резултате посете министра. Неутешне, треба признати. Дакле, убрзање интеграционих процеса као и пре условљено је хапшењем хашких оптуженика Младића и Хаџића. Главни тужилац Хашког трибунала, од којег наводно зависи благонаклоност Европе, поново је изјавио да нема доказа како ова двојица нису у Србији. А немачки амбасадор у Београду потсетио је да је пут за Европу „трка на дуге стазе“. Све свему, сваки пут када Србији треба напоменути да има још понеки услов за придруживање цивилизованом свету, из шешира се извлаче две познате фигуре.

Јеремића је заправо дочекао хладан туш, што је посебно непријатно у светлу децембарских успеха на европском правцу. Ако томе додамо неколико крајње болних за Србију догађаја последњих недеља — успостављање дипломатских односа између Подгорице и Приштине, избацивање са Косова министра Богдановића и заузимање српских канцеларија у општини Штрпце — јасно је да захтеви Фејта ипак на нечем почивају.

Базирају се, пре свега, на јасно израженој намери водећих земаља ЕУ да доведу случај Косово до логичког краја – потпуне капитулације Србије пред реалношћу, која и јесте независност њене јужне покрајине. А што се тиче оних земаља-чланица уније које из неких својих територијалних разлога овај став не деле, са њима иста прича — кад су већ пристале да у њихово име говори један од најактивнијих лобиста косовске независности Питер Фејт, онда ће се и са косовском државношћу кад тад помирити. Уосталом као и Србија, која се већ помирила са чињеницом да њени министри и грађани не могу ни гробље да обиђу без дозволе албанске администрације.

Жао ми је у целој причи господина Моратиноса који је искрено желео да помогне свом српском колеги. Није му успело. Што не чуди – постоји сумња да чак ни Шпанију нико ништа неће пита у овом конкретном случају.