Да ли је Богородица Марија родила Христа или је Христос родио Богородицу Марију?

[Никола Ђоловић]

Ваше мишљење dada...

и потрудите се мало да не 

но хајде да мало укључимо вијуге  dada

[Никола Ђоловић]

Да ли је Богородица Марија родила Христа или је Христос родио њу? Односно, ко је ту коме узроковао постојање? Узмимо за пример било коју икону на којој се налазе Богородица Марија и Богомладенац Христос - треба да преокренемо перспективу. Онај Који је у њеном наручију је Онај Који пре ње беше. Покушајмо мислено да се покренемо уназад...Чињенично, пре него што је свет, свемир и Анђелски свет створен беше само Бог. Пре Њега ништа не беше јер Он нема почетак. Беху одувек, односно, ЈЕСУ одувек Отац, Син и Свети Дух. Постепено настају наведене реалности али временски интервал и критеријум не можемо применити на Бога јер је надвремен, типа: колико је Бог стар, у ком временском тренутку ствара све и колико дуго, итд. У једном конкретном историјском тренутку, такорећи на раскрсници између Старог и Новог Завета, долази на свет Марија. Од Три Личности Божије само Једна жели да постане Човек. Не и Друге Две Личности. Син Божији то одувек жели. Свет ствара за Себе и све људе за себе (зато ми не припадамо ни сами себи). "Све што настаде кроз Њега постаде". Не тера Га на то прародитељски грех - слободан је. Владика Николај (Велимировић) у једном свом делу замисао тог Оваплоћења Божијег, наводи примером да оно наликује измени наше људске природе на ниво мрава заувек. Други Оци оваплоћење називају снисхођењем (интерпретација понижења, "унизио се" до измене свога обличија). Дакле, у једном временском тренутку Бог изабира Себи тело Маријино преко којег ће се отелотворити. Она Му не ствара Личност јер Та Личност пре Ње беше у заједници са Оцем и Светим Духом, него Му дарује тело. Зато Оци још кажу: "Обуче се у тело". Неки теолози, тумачећи икону Богородице Марије и Христа, указују да однос између Дјеве Марије и Христа није заснован на биолошкој релацији "мајка-дете", већ на благодатној релацији Христа и Бога Оца јер поглед Сина није онтолошки уперен ка Марији већ ка Оцу. Уосталом, кроз сва Јеванђеља видимо да Син у свим кретањима међу људима указује на тај Свој однос са Оцем на многим местима. Такође, није потребно понављати да Га Марија не рађа на начин како сва деца долазе на свет већ од Духа Светога. Називамо је Дјевом јер је зачела и родила на натприродан начин а да није изгубила девичанство. Постоји предање које каже да није имала више од 15 година када је Богу Сину подарила анатомију. Такође, Богородица је могла и одбити понуду архангела Гаврила јер је била слободна. Не заборавимо да се зачеће догодило на реч архангела, баш као што на реч Божију настаде свет одједном ни из чега, или као што на реч Исусову настајаше исцељења. Зашто је могла одбити предлог? Тадашњи Јудејски закони су били веома ригорозни  за жене које се нађу трудне без мужа (или са мужем али без посредништва мужа)и то је ишло до убиства, мислим каменовањем. Дакле, Бог Син је њу створио за Себе и за Своје Очовечење. Она му јесте мајка по телу али не може имати онтолошку једносуштност личности какву Он има са Оцем и Светим Духом. Такође, захвљаљујући Богородици Марији можемо благодаћу Духа Светога да оваплотимо (да учинимо реалним) Сина у себи, а самим тим и да установимо налик Сину као Богочовеку и двоприродност нашег постојања калемећи се на Божије постојање.

Ваше мишљење...

[karadjordje]

Нема ту шта да се мисли:Христос је створио свијет,а самим тим и Богородицу јер Христос каже фарисејима:``Ја сам прије него ли се Аврам родио``,а Писмо каже да је Христос син Давидов,али као човјек,па је самим тим и син Богоматере.

[Дејан]

Христос је као Бог родио Богородицу,као што се сви рађамо у Христу, а као човек је рођен од ње!

[karadjordje]

??????? ?? ??? ??? ????? ??????????,??? ??? ?? ??? ?????? ? ??????, ? ??? ????? ?? ????? ?? ??!

???? ?? ???? ``???????``??? ??? ???? ???? ? ?? ???? ??????? 

[Никола Ђоловић]

коначно, одговор на питање са православне тачке гледишта је следећи:

Задивљујућа је пажљивост Цркве у настојању да, што је могуће прецизнијим речима, назначи границе Догађаја који се одиграо у Христовој Личности. Притом Црква не тежи да речју исцрпи или да уз помоћ категорија конвенционалне логике потврди јединство Бога и човека него да формулацију те истине сачува од сваког погрешног тумачења које би изменило могућности учешћа човека у обеспропадњивању смртнога које је извршено ваплоћењем Логоса.

Говоримо, дакле, превасходно о ваплоћењу Бога у Личности Христовој, то јест о очовечењу Бога. „О Богу очовеченоме говоримо, а не о човеку обоженоме."' Када говоримо о Христу, не именујемо понајпре одређеног човека са којим се Божанство сјединило; није претходно постојала човечанска ипостас којој је придодат Бог Логос него је Бог Логос прихватио за Себе живо тело „из чисте крви Дјевине", бивајући и Сам ипостас која се ваплоти тим парадоксалним зачећем. Прихватање човечанске природе од стране Логоса следило је начин на који природа делује као чињеница постојања: за полазиште има материцу једне жене; онда се формира и расте живо тело, пројава ипостаси или личности.

Говоримо о ваплоћењу Сина и Логоса Божијег, Другог Лица Свете Тројице. То не значи да се Логос аутономизује од других Лица и да само Он остварује прихватање човечанства. У чињеници ваплоћења Бога Логоса Црква препознаје заједничко деловање Лица Свете Тројице. То не значи да се, на било који начин, заједно са Логосом ваплоти и Отац или Дух него, пошто се не укида разликовање божанских ипостаси, само ипостас Логоса прима човечанско тело. Воља и енергија Тројице остаје, међутим, заједничка и при ваплоћењу сачувана је обједињеност Божија, јединство божанског живота. Ту јединствену целовитост живота, воље и енергије Божанства савозглављује Христос у Својој богочовечанској ипостаси Јер у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно" (Кол. 2, 9).

У Христу признајемо савршеног Бога, али и савршеног човека. Целокупно Божанство је у Његовој Личности сједињено са целокупним човечанством. Христос је примио свако својство и сваку енергију општечовечанске природе; ништа што је човечанско није остало изван тог примања. Иницијатива тога примања је свакако на Примаоцу Који делује појединачно по ипостаси, а тројично по вољи и благовољењу. Али ни оно што је примљено човечанство није само пасивни учесник у примању. Ваплоћени Бог не присиљава човечанску природу; не користи је као неутрални материјал за остварење Своје воље. Човечанска природа се нуди, слободним личним пристанком, да буде прихваћена од стране Бога природа нуди себе у својој целовитости, а њено самоприношење дела појединачно (пошто природа постоји и пројављује се само лично): пристанак Дјеве Марије, слободно прихватање Бога од стране њене воље, јесте оно што омогућује сусрет божанске и човечанске воље у чињеници ваплоћења Сина и Логоса. „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1, 38).

У тим речима изражен је став самопредавања и самоприношења, прихватања воље Божије и апсолутног поверења у Његову љубав. Нема никаквог захтева аутономије нити икаквог процеса самоукрепљења. Марија се предаје зачећу и бременитости само из послушања према Богу: располаже својим постојањем да би се збила Његова воља. Тако, зачеће које се одиграва слободно је од сваке сврсисходности, слободно од сваке нужности и окова жеље, страсти, насладе, од сваког инстинкта репродукције и овековечења. Природна енергија материнства се од аутономизоване биолошке функције претвара у лични тренутак слободне сагласности, послушности Богу и напуштања властитог старања. А управо је слобода од сваке природне нужности оно што Богородицу чини „и после порођаја Дјевом".

У језику Цркве кажемо да је јединство Бога и човека, односно ваплоћење Бога Логоса, „натприродан" догађај. А то превасходно значи чињеницу узајамне слободе Бога и човека од сваке природне предодређености. У личности Пресвете Богородице „побеђене су границе природе", уклоњене су претпоставке и условљености које воде твар ка њеној аутономизацији од Нествореног. Али и Нестворени, у свом оваплоћењу од Дјеве, превазилази начин постојања Нествореног и почиње да постоји на начин створенога (твари): овремењује се Безвремени, смешта се Несместиви, бива дететом Предвечни и прима димензионалну индивидуалност Неопипљиви. „Натприродно" за човечанство јесте његово ослобађање од ограничења тварности и од условљености аутономије стечене падом, а „натприродно" за Божанство јесте слобода и од слободе неограниченог превазилажења сваког ограничења или условљености: „натприродна" је чињеница да је Бог „доспео до природе, односно до крајње беде коју Он Сам није стекао".! Кроз ово двоструко превазилажење открива се, само за Цркву, апсолутна егзистенцијална чињеница, а то је Личност Бога и Његова икона која је утиснута у личносном постојању човека.

http://www.verujem.org/teologija/jan...vrseni_bog.htm

[Никола Ђоловић]

http://bogosvest.wordpress.com/2011/12/02/%d0%b7%d0%b0%d1%87%d0%b8%d1%9a%d0%b5%d0%bc%d0%be-%d0%bb%d0%be%d0%b3%d0%be%d1%81-%d0%b1%d0%be%d0%b6%d1%98%d0%b8/

[dragisa]

glupo je reci i porediti Svete ali: Sveti Simeon Bogoslov je za mene ne prevazidjen, do sad.

[Никола Ђоловић]

Jedan od meni omiljenih takodje

[Srdjan]

glupo je reci i porediti Svete ali: Sveti Simeon Bogoslov je za mene ne prevazidjen, do sad.

Jedan od meni omiljenih takodje

Шта вам се највише свиђа код њега?

[dragisa]

to sto hrabroscu svog iskustvenog opita, pomera granice i postavlja ih na mnogo precizniji nacin, pri tome razbijajuci forme koje cesto mogu biti pogresno shvacene. dosta svetitelja, kada pise, koristi, po inerciji, termine koji su mnogo duboki pa kao takvi cesto jesu jedna vrsta "nedorecenog" recnika za citaoca, koji mogu biti i ovako i onako shvaceni, (a obicno propusteni). kod Sv. Simenona je sve otvoreno jasno i ide u duboku analizu. ustvari analiza je pogresna rec, nije to analiza tipa zakljucivanja, vec je to direktan pokusaj svedocenja (prevodjenja u) reci neposrednog iskustva Boga. mnogo mi se svidja.